Uvod

Svako ko ispituje Frojdov stav prema muškoj homoseksualnosti verovatno će preći preko pisma koje je on napisao aprila meseca 1935. godine. Pismo je sada gotovo čuveno. Prvi put je odštampano 1951. godine; od tada je preštampavano mnogo puta i dostupno je u standardnoj biografiji Ernesta Džonsa (Ernest Jones). Frojd ga je napisao na engleskom jeziku kao znak učtivosti prema svojoj korespodentkinji, koja je bila Amerikanka, majka, zabrinuta i zbunjena jer joj je mladi sin bio homoseksualac. Ono što joj se u pismu poručuje jeste da ima manje razloga za zabrinutost nego što ona možda misli i nijedan za zbunjenost. "Zaključio sam", kaže Frojd, "...da je Vaš sin homoseksualac. Najveći utisak mi je ostavila činjenica da niste pomenuli ovaj izraz u svojoj informaciji o njemu. Mogu li Vas pitati, zašto ga izbegavate? Homoseksualnost sigurno nije preimućstvo, ali nije ni nešto čega se treba stideti, nije porok, nije poniženje, ne može se klasifikovati kao bolest, mi je razmatramo kao varijaciju seksualnog funkcionisanja prouzrokovanog određenim zaustavljanjem seksualnog razvoja." On je još dalje rekao:

Mnoge veoma poštovane ličnosti starih i modernih vremena su bile homoseksualci, nekolicina najvećih su među njima (Platon, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči   itd.). Velika je nepravda proganjati homoseksualnost kao zločin, i biti svirep. Ukoliko mi ne verujete, procitajte knjige Hejveloka Elisa (Havelock Ellis).  Moleći me za pomoć, Vi mislite, pretpostavljam, da li ja mogu poništiti homoseksualnost i učiniti da je zameni normalna heteroseksualnost. Odgovor je, generalno uzevši, da ne možemo obećati da se to može postići. U određenom broju slučajeva uspeli smo u razvoju uništenih začetaka heteroseksualnih tendencija koje su prisutne u svakom homoseksualcu, ali u većini slučajeva to više nije moguće. To je pitanje svojstva i godina osobe. Rezultat tretmana se ne može predvideti.

Ono što analiza može učiniti za Vašeg sina ide drugačijim putem. Ukoliko je on nesrećan, neurotičan, rastrzan konfliktima, inhibiran u svom socijalnom životu, analiza mu može doneti harmoniju, mir, punu uspešnost, bez obzira da li će on ostati homoseksualac ili će se to promeniti. Ukoliko se odlučite, trebao bi da prođe analizu sa mnom. Ne očekujem da hoćete. Morao bi da dođe do Beča. Ne nameravam da odem odavde. Kako bilo, nemojte propustiti da mi date svoj odgovor.

Iskreno Vaš, uz najlepše želje, Frojd. (1)

Deo naziva jednog Frojdovog članka "O nekim neurotičnim mehanizmima kod ljubomore, paranoje i homoseksualnosti" ("Über einige neurotische Mechanismen bei Eifersucht, Paranoia und Homosexualität") iz 1922. god., inspirisao je srpskog izdavača Čigoju (mail: chigoja@eunet.yu) da pod naslovom "Paranoja i homoseksualnost" (2003) objavi nekoliko sabranih Frojdovih članaka i da na taj način još plakativnije regrutuje Frojda za dominanantni homofobični diskurs u Srbiji. Nigde ne postoji Frojdova knjiga pod tim naslovom, niti je Frojd ikada tvrdio da postoji intristična veza između homoseksualnosti i paranoje, kao što naziv ove knjige prepredeno insinuira. Istu "knjigu" je najavio i "Zavod za udžbenike i nastavna sredstva"!!

Američka majka je rekla da je zahvalna za pismo, i naposletku poslala je kopiju istraživaču na polju seksualnosti Alfredu Kinsiju (Alfred Kinsey) i rekla mu da je Frojd "veliki i dobar" čovek. Verovatno joj je pismo bilo korisno, možda i ohrabrujuće, iako je ispipavalo njene strahove i pristrasnost. Džons je verovatno u pravu kada opisuje pismo, u svojoj biografiji, kao naročito "ljubazno". (2) Nakon svega, Frojd nije imao prethodno poznanstvo sa ženom. Ipak, našao je vremena da joj piše, i to kada je već bio smrtno bolestan.

Ali, pismo je bilo više nego puka "ljubaznost". Ono je bilo i izraz razmatranja gledišta koju je Frojd dugo duboko osećao i uporno održavao. Sve o homoseksualnosti što je rekao u pismu bilo je predmet njegovog uverenja više od trideset godina. Sažeto: Homoseksualnost nije preimućstvo. Ona nije ni bolest. Ne treba da bude proganjana kao zločin, niti posmatrana kao sramota. Nijedan homoseksualac ne treba da bude tretiran psihoanalizom, sve dok on nije, slučajno, neurotičan. Frojd se o ovoj temi izražavao prethodno, često, a ovom prilikom veoma otvoreno.

Već 1903. godine dao je intervju bečkim novinama Die Zeit, koji je bio posvećen priči o lokalnom skandalu: poznati bečki profesionalac bio je u procesu pred sudom, optužen zbog homoseksualnih odnosa. Novinar je došao po Frojdovu reakciju, a Frojd je rekao:

Zastupam stanovište da homoseksualac ne treba da bude u sudnici. Ja sam čak pri čvrstom uverenju da se homoseksualci ne smeju tretirati kao bolesne osobe, jer je perverzna orijentacija daleko od toga da bude bolest. Ne bi li nas to obavezalo da okarakterišemo kao bolesne mnoge velike mislioce i naučnike, koje upravo poštujemo zbog njihovog psihičkog zdravlja.

Tada je ponovio, očigledno da bi naglasio: "Homoseksualci nisu bolesni, niti treba da budu pred sudom!" Na kraju je dodao, kao nekakvu ogradu, da ukoliko je homoseksualac uznemiravao dete, ispod "dozvoljenih godina", on treba da odgovara pred sudom, ali baš kao što i heteroseksualac treba da odgovara pod istim okolnostima. (3)

Odnos psihoanalitičara iz Frojdnovog kruga prema homoseksualnosti

Frojd je ponovo, 1930. godine, govorio u bečkoj štampi na temu homoseksualnosti. Ovoga puta se pojavljuje kao jedan od potpisnika izjave koja je bila upućena zajedničkoj austrijsko-nemačkoj pravnoj komisiji, koja je razmatrala reviziju krivičnog zakona. Među ostalim potpisnicima bili su Artur Šnicler (Artur Schnitzler), Franc Verfel (Franz Werfel) i Moric Šlik (Moritz Schlick). Izjava je beležila da je komisija upala u ćorsokak u vezi sa predlogom da se ukine zakonsko kažnjavanje homoseksualnih odnosa između "odraslih muškaraca koji su na to pristali". Ali ćorsokak treba da bude razbijen. "Humanost, pravda i razum", sve to iziskuje ukidanje, i na to treba pristati odmah. "Homoseksualnost je", nastavlja se u izjavi, "prisutna kroz istoriju i među svim ljudima". Zakon koji je kažnjava predstavlja "krajnje kršenje ljudskih prava". Jer oni su odricali homoseksualcima "samu njihovu seksualnost"  Daje se, takođe, prilika za "ucene" i indirektno se neki homoseksualci vode do "samoubistva". Ima još loših posledica ovih zakona. Etiketirajući homoseksualnost kao "kriminalnu", često se homoseksualci primoravaju na "anti-socijalna" stanja i stavove. Izjava se završava "zahtevom" da se homoseksualcima omoguće ista "prava" kao i svima drugima. (4)

Ovo su bile Frojdove javne intervencije; privatno on je zauzimao sličan stav. Na primer, on je verovao da nema dobrog razloga zašto bi homoseksualcima nužno trebalo odbiti odobrenje da postanu psihoanalitičari. Ova pozicija pokazala se kao nešto što mu se zamera od strane najvećeg broja njegovih saradnika. Ova tema je izbila na površinu 1920. godine. Holandska psihoanalitička asocijacija primila je zahtev za članstvo od doktora koji je bio poznat kao "otvoreno homoseksualan". Nesigurni kako da odgovore na zahtev, oni su zatražili savet od člana Frojdovog unutrašnjeg kružoka, Ernesta Džonsa, istog onog koji je kasnije napisao standardnu biografiju. Džons je informisao Frojda u vezi sa pismom. "Ja sam bio protiv toga", rekao je, "a sada čujem... da je čovek otkriven i poslat u zatvor". On je tada zamolio Frojda za mišljenje da li bi ili ne stalno odbijanje homoseksualnih aplikanata bilo "siguran opšti princip za postupanje". Frojd se konsultovao sa drugim članom unutrašnjeg kruga, Otom Rankom (Otto Rank), koji mu je bio i blizak prijatelj, i tada su Rank i Frojd zajedno odgovorili Džonsu i prigovorili njegovoj ortodoksiji:

Otto Rank (1884-1939)

Razmotrili smo, dragi Ernest, tvoje raspitivanje koje izražava zabrinutost budućim članstvom homoseksualaca i ne slažemo se sa tobom. U stvari, mi ne možemo isključiti takve osobe bez drugih umesnih razloga, kao što se ne možemo složiti sa njihovim zakonskim gonjenjem. Mislimo da odluka u takvim slučajevima treba da zavisi od potpunog ispitivanja drugih svojstava kandidata.

Rank i Frojd su, naravno, pisali iz Beča. Džons, koji je primio njihovo pismo, bio je u Londonu. Za nekih mesec dana vest o razmeni je stigla do analitičara u Berlinu, gde su trojica od njih, Hans Saks (Hanns Sachs), Karl Abraham (Karl Abraham) i Maks Ajtingon (Max Eitingon), svi uzbunjeni, pisali Ranku i Frojdu kritikujući njihovu poziciju. Kritika je bila postavljena umesno, ali čvrsto: "Nismo još odlučili", počeli su, "o pitanju prijema homoseksualnih analitičara u naše Društvo..." Ovo je, bez sumnje, imalo za cilj da podseti Frojda da je odluka, bar u Berlinu, konstitucionalno njihova pre nego njegova. "Ali", nastavili su, "imamo neka razmišljanja na tu temu". Njihova "razmišljanja" su bila da se "homoseksualnost pojavljuje u mnogim oblicima kao deo neuroza", da bi u takvim prilikama homoseksualnost "trebala da bude analizirana", da neurotični homoseksualci mogu, i često i odbijaju da njihova analiza ode dublje, i da kada oni to odbiju teško mogu sami da postani dobri analitičari. Saks, Abraham i Ajtingon su potom zaključili: "Slažemo se da mi samo treba da prihvatimo homoseksualce u naše članstvo kada imaju druga svojstva koja im idu u prilog". Njihov zaključak je preformulisana pozicija Ranka i Frojda, jedva primetno izmenjen. Njihovo pismo je utvrdilo uslove kojima homoseksualnost treba da bude neutralan faktor ili da ne bude faktor u evaluaciji onih koji podnose zahtev: pismo iz Berlina, s druge strane, preporučuje da homoseksualnost itekako može predstavljati pretpostavku protiv aplikanta, ali da bi, ipak, trebalo da bude primljen ukoliko se proceni da je dovljno dobar. Način izražavanja oba pisma je, međutim, blizak; i Frojd je odabrao da bude, ili je morao da bude, zadovoljen odgovorom iz Berlina. (5)

Kao kliničar, Frojd je odbijao da leči homoseksualce, sve dok nije smatrao da su oni primetno neurotični, takođe. (6) Drugim rečima, nije bilo ništa što bi se lečilo. Homoseksualnost nije po njegovom mišljenju bila bolest i svaki put kada bi mu kolege, koje su pretpostavljale da je to, u stvari, bolest, pokušale da upute homoseksualce na lečenje, on ih je odbijao, ukoliko je unapred znao da su oni samo homoseksualci. Nije uvek mogao da zna unapred, pa je onda  morao iz jedne sesije da uvidi da li je pacijent koji je homoseksualac i relativno neneurotičan, primoran da se konsultuje sa njim od strane psihijatra, porodičnog lekara, prijatelja ili rođaka, kao u primeru američke majke koja je imala korespodenciju sa Frojdom 1935. godine. Bilo bi interesantno znati kako je postupao sa takvim pacijentima; ali nije nam ostavio izveštaj o ponašanju sa bilo kim od njih. Za njega, oni nisu predstavljali slučajeve i stoga nije imao nijedan razlog da zapisuje istoriju slučaja. Ali, postoji jedan izveštaj sa jedne sesije sa Frojdom, koju je zapisao pacijent, koji bi se mogao svrstati u ovu kategoriju. Teško je biti potpuno siguran; izveštaj se razvija kao portret psihoanalitičara, ali je razočaravajuće oskudan o samom pacijentu, čije je ime Bruno Gec (Bruno Goetz). U vreme kada je Gec konsultovao Frojda, bio je student na Univerzitetu u Beču, slavoljubiv pesnik, siromašan, mučen problemom sa očima i gadnim glavoboljama, i izgleda seksualno nekonvencionalan, takođe. Jedan od njegovih profesora, koji se brinuo za Geca, zakazao mu je savetovanje i poslao Frojdu neke od momkovih pesama. Gec nije želeo da ide, ali je autoritet profesora bio dovoljan da on to, ipak, uradi, i otišao je. Jednom kada je otišao u Frojdov ured, odmah se počeo osećati bolje. Glavobolje su nestale, i on je željno pričao o svom životu i ljubavima. Pričao je o masturbaciji, o tome kako je jednom voleo ženu stariju od njega, o svojoj fascinaciji morem, o tome kako ga privlače mornari, koje želi "da poljubi", i o tome kako se nije oženio. Frojd je rekao: "A stvar sa mornarima Vas nikada nije uznemirila?". Gec je odgovorio: "Nikada. Veoma sam bio zaljubljen, a kada ste zaljubljeni, sve je u redu. Zar ne?" Frojd je odgovorio "Za Vas svakako..." i nasmejao se. Pri kraju savetovanja, Frojd ga je pitao kada je poslednji put jeo biftek. Gec mu je odgovorio da ga je poslednji put jeo pre četiri nedelje. Frojd mu je onda predao zapečaćeno pismo, rekao mu da je to "recept" i potom se okrenuo "stidljivo" i, zaključujući sesiju, rekao:

Molim Vas primite ovaj koverat i dozvolite mi da igram Vašeg oca ovoga puta. Mala nagrada za uživanje koje ste mi priredili sa Vašim pesmama i pričom Vaše mladosti.

Kada je Gec otišao i otvorio koverat, video je da on sadrži novac, 200 kruna, više nego dovoljno da se kupi večera od velikog bifteka. (7). Dalje>>