Šta se dešavalo homoseksualcima koji su se našli u tretmanima američkih psihoanalitičara u doba Putnema i Dželifa? Putnema, koji je mislio da treba da podstakne svoje pacijente ka svojoj ličnoj moralnoj viziji? Dželifa, koji je mislio da trening i edukacija trebaju da iskontrolišu homoseksualna osećanja i da je preinače u "normalno, dobro prilagođenu" seksualnost?  Pre svega, takvi pacijenti treba da se osećaju fizički sigurno; oni nisu pod rizikom da budu kastrirani, sve dok su u rukama analitičara. Ova opasnost je nekada zadesila homoseksualce u ne-analitičkim tretmanima. Analitičari su samo pričali. Kakva je priča bila mi, naravno, ne možemo da znamo tačno i u potpunosti. Ali možemo da saznamo delimično, fragmentarno, mali uzorak iste, uzorak koji je brinuo američkog homoseksualca po imenu C.M. Otis, koji je 1911. godine bio u uspešnom savetovanju sa dvojicom različitih bostonskih analitičara, Isadora Koriata (Isador Coriat) i Luvila Emersona (Louville Emerson). Drugi analitičar, Emerson, pravio je beleške koje još uvek postoje. Iz njih vidimo da je Otis rekao da nikada nije imao odnos sa ženom, da je više nego povremeno imao seksualne kontakte sa mladićima, da je dugo bio opterećen i jednima i drugima i da je siguran da nikada ne bi mogao da postane heteroseksualac. Emerson mu je zakazao šest terapijskih sesija. Tokom šeste, Emerson je prekinuo njihovu vezu. U svojoj beleški zapisao je razlog za ovako odlučan i iznenadan raskid: Pacijent "nije pokazao adekvatnu emocionalnu reakciju na moje preporuke". (17) Nije precizirao šta su bile preporuke. Nekih osam godina kasnije, Emerson je objavio kratku i ljubaznu kritiku Frojda u časopisu Psychoanalytic Review. Poenta kritike je bila da je Frojd pogrešno pokušao da isključi "etiku" iz psihoanalize. Svi analitičari moraju da pokušaju da kažu koje su društvene veze "ispravne" a koje ne. (18) Kakve god da su bile preporuke koje je Emerson dao a koje je Otis odbacio, možemo sa sigurnošću da zaključimo da je Otisovo iskustvo sa svojim analitičarem bilo drugačije od iskustva koje je Gec imao sa svojim. Da se vratimo Frojdovom pismu američkoj majci. Njegov motiv za pisanje nije, bez svake sumnje, bila samo "ljubaznost", niti odluka da se preformuliše pozicija koje se dugo držao. On je, takođe, hteo da udari na nas Amerikance, na naš moralizam, na naše pogrešno korišćenje psihoanalize. Vrlo dobro je znao da će pismo biti primećeno. On je imao nameru da ono bude primećeno. To je bila svesna provokacija, i verovatno je srce te provokacije bio završni pasus:

Ukoliko se odlučite, trebao bi da prođe analizu sa mnom. Ne očekujem da hoćete. Morao bi da dođe do Beča. (19)

Frojd nije imao potrebu za još pacijenata, a žena je bila strankinja. Njegov cilj je bio da kaže njoj, kao i svima ostalima, da njen sin ne može da bude odgovarajuće tretiran u Americi.

Frojd i pokret za emancipaciju homoseksualaca

Može biti iznenađujuće, u svetlu onoga što je ovaj dokument do sada rekao, otkriće da je Frojd bio u neobičnim odnosima sa pokretom za emancipaciju homoseksualaca u njegovo doba. Ali u stvari jeste. U jednoj važnoj stvari se nepopustljivo nije slagao sa stavom usvojenim od pokreta, i izrazio je neslaganje u svojim psihološkim spisima u tri odvojene prilike.

Pokret je tada bio baziran pretežno u Nemačkoj gde je pokrenut tokom kasnog devetnaestog veka. Njegov praotac je bio Karl Hajnrih Ulrihs (Karl Heinrich Ulrichs, 1825-1895), hanoverski pravnik, koji je u nizu knjiga istakao mišljenje da homoseksualci čine "treći pol", posedujući "žensku dušu" u "muškom telu". Ulrihsov duhovni naslednik i prvi veliki lider pokreta bio je Magnus Hiršfeld (Mag­nus Hirschfeld, 1868-1935), jevrejski doktor iz Berlina, koji je, kao publicista, organizator, lobista i klinički istraživač, radio dugo i neumorno za ukidanje zakonskih kažnjavanja homoseksualaca i za javno prepoznavanje činjenice da je to široko rasprostranjena pojava. Kao i Urlihs, Hiršfeld je isto o homoseksualcima razmišljao kao o biološki i psihološki odvojenoj grupi. Zvao ih je "međupolcima" ("sexual intermediates"). (20)

Kao što smo već videli, Frojd je spremno dao potpis zahtevima pokreta za pravnu reformu. Ono što je odbacio jeste teorija koja je ležala iza njih, teorija o "trećem polu" ili "međupolnosti". U Tri ogleda o teoriji seksualnosti (1905), on je kritikovao Urlihsa direktno, spominjući ga kao "glasnogovornika muških inverta", i pominjući njegovu ideju o "ženskom mozgu u muškom telu" da bi se preko nje prešlo. (21) U knjizi Leonardo da Vinči (1910), on je ponovo pisao o osnovnoj liniji pokreta:

Homoseksualci, koji su u naše vreme preduzeli snažnu akciju protiv ograničenja nametnutih zakonom o njihovoj seksualnoj aktivnosti, vole ideju koja ih reprezentuje, kroz njihove teorijske glasnogovornike, da su od početka posebna seksualna vrsta, međupolni stadijum, "treći pol".

Dodao je da ovakvo prikazivanje treba prihvatiti "sa rezervom". Jer nije dobilo objašnjenje u nalazima psihoanalize. Kasnije, u izdanju iz 1919. godine, on je ubacio belešku u fusnotu veoma kritičnog komentara: "... oni koji govore u ime homoseksualaca, u polju nauke, nesposobni su za učenje ičega iz zasnovanih nalaza psihoanalize." (22) Opet je u Uvodnim predavanjima (1917), načinio belešku sa istom poentom. Rekao je da homoseksualci "kroz usta njihovih glasnogovornika" nastoje da "predstave sebe kao posebnu podvrstu ljudskog roda - 'treći pol'..." Ovaj prikaz je, međutim, greška; psihoanaliza je dokazala da je pogrešan."

Ali kako je dokazala da je pogrešan? Frojd je smatrao da analiza pokazuje da su svi ljudi "sposobni da načine izbor homoseksualnog objekta" i da su svi "zapravo načinili jedan u svom nesvesnom". Smatrao je da je analiza, takođe, pokazala, da

libidinalna vezivanja za osobe istog pola igraju ništa manju ulogu u normalnom psihičkom životu, i ništa veću ulogu kao motivaciona snaga za bolest, nego ovakva vezivanja za suprotni pol. (24)

Imajući na umu ove nalaze, on je teško mogao da prihvati to da su homoseksualci "posebna seksualna vrsta" ili "posebna varijanta ljudskog roda". Suprotno tome, on je držao da su svi ljudi, psihološki, kao oni koji se nazivaju homoseksualcima. Bez sumnje, homoseksualni muškarci će u potpunosti naginjati da imaju odnos sa muškarcima, dok će ne-homoseksualni muškarci naginjati tome da imaju odnos sa ženama. Ova razlika, premda ima "praktičnu značaj", od malog je "teorijskog" značaja. Ono što je bilo teorijski značajno, ono što nikada ne sme biti zaboravljeno ili poreknuto ili izostavljeno, jeste da je svačija seksualnost homoseksualna velikim delom.

Homoseksualci, Frojd je insistirao, nisu bili "izuzeci" i psihoanaliza se "odlučno suprotstavljala svakom pokušaju" da ih odvoji "od ostatka čovečanstva kao grupu specifičnog obeležja". (26) Ako bi se to uradilo to bi bilo odbacivanje, u stvari uništavanje, psihoanalitičke teorije seksa.

Tako se Frojd svađao, ali pokret nije bio zainteresovan za njegovu raspravu. Misli, poput "trećeg pola", ili da pogledamo na trenutak na Ameriku naših dana, "gej ljudi", mogu igrati važnu ulogu u omogućavanju homoseksualnog samopouzdanja. To podupire mišljenje o sebi kao delu grupe. Neki se tako osećaju manje čudno, mozda manje ranjivo, možda čak ponosnije. Osim toga, grupe se mogu organizovati tako da unaprede zajednički interes njihovih članova. U parlamentarnoj kulturi, kakva je u nekoj meri bila Nemačka iz Frojdovih dana, ili Amerika danas, snaga organizovanih grupa može često da se pretoči u političku moć. Frojd je sve ovo razumeo, i nije mogao da bude iznenađen kada ga je pokret za emancipaciju homoseksualaca ignorisao. Ipak, on je zauzeo stav protiv njihove linije, isto kao što je zauzeo stav protiv američkog moralizma, i to iz istog razloga: obe, kako je on video stvari, za rezultat imaju represije.

Sándor Radó 1890-1972

Psihoanaliza i homoseksualnost nakon Frojdove smrti

Frojd je umro 1939. godine, četiri godine pošto je napisao pismo američkoj majci. Gotovo odmah pošto je bio kremiran, mnogi revizionistički eseji su počeli da se pojavljuju po psihoanalitičkoj štampi, posebno u Americi. Jedna od tema koja se najrevnosnije pretresala bila je homoseksualnost. Možemo ovde prikazati kratko šta su američki analitičari rekli o tome kada su mogli biti sigurni da je Frojd otišao zauvek. Šandor Rado (Sándor Radó 1890-1972), iz njujorške Columbia psihoanalitičke klinike bio je prvi koji se izjasnio. U seriji nastavaka tokom 40-ih godina, ubeđivao je kako je muško-ženska veza zdrava, da je to štaviše "standardni obrazac", da je homoseksualnost bolest koja svoju osnovu ima u strahu od žena, i da se često može izlečiti u psihoanalizi. (27)

Prateći Radovo vođstvo, Irving Biber (Irving Bieber, rođen 1908. godine) vodio je veliku istraživanje 50-ih godina i publikovao svoje rezultate 1962. godine. Njegova namera nije bila, kako je rekao, da ustanovi kako je homoseksualnost bolest. Sve "psihoanalitičke teorije", nastavio je, uspešno ignorišući Frojda, "prihvataju da je homoseksualnost psihopatologija". Biberova  namera je pre bila da se razume etiologija bolesti i tvrdio je da ona primarno proističe iz izvesne vrste loše porodične situacije: dominantna majka, hladan otac. On je, takođe, bio relativno optimističan oko mogućnosti izlečenja. Čarls Sokaridis (Charles Socarides, rođen 1922. godine) je možda otišao najdalje od svih američkih analitičara. On je tvrdio, u seriji nastavaka koja su objavljena 60-ih godina, da homoseksualnost nije samo bolest nego opasna bolest, praćena često psihotičnim manifestacijama poput shizofrenije ili manično-depresivnog poremećaja raspoloženja. Dok heteroseksualno spajanje dovodi do "saradnje, ohrabrenja, stimulacije, obogaćivanja, zdravog izazova i ispunjenja", homoseksualno spajanje donosi samo "destrukciju, zajednički poraz, eksploataciju partnera i sebe, oralno-sadističku inkorporaciju, agresivne napade, pokušaje da se smanji uznemirnost, pseudo-solucije agresivnim i libidinalnim nagonima koji dominiraju i muče osobu". Sokaridis je takođe rekao da je izlečenje moguće. (28)

Verovatno najviše pod uticajem Radoa, Američka psihijatrijska asocijacija je 1952. godine zvanično klasifikovala homoseksualnost kao bolest. Kada je pokret za oslobođenje homoseksualaca narastao 60-ih godina, ova klasifikacija, još uvek veoma prisutna u knjigama (29), postala je glavna tema za njegove pristalice, i oni su posvetili mnogo napora da se ona ukine. Kroz mešavinu agitacije i diskusije, oni su najzad uspeli. Asocijacija je 1973. godine, izbrisala homoseksualnost sa zvanične liste poremećaja. (30) U obaveštenju povodom sklanjanja sa klasifikacije, predsednik Asocijacije je rekao da se nada da će rezultat biti "mnogo pomirljivija klima  mišljenja o homoseksualnoj manjini u ovoj zemlji..." (31) Reč koju treba zapaziti je manjina. Ono što je predsednik prihvatio jeste da su homoseksualci bili zaista manjina, grupa sa posebnim obeležjem. On je prihvatio to i zato što je pokret za oslobođenje homoseksualaca to govorio i zato što su se njihovi psihoanalitički saveznici glasno sa time slagali.

Judd Marmor

Psihoanalitički saveznici?! Da. Pokret je imao takve saveznike, od kojih su najuticajniji bili Džad Marmor (Judd Marmor, rođen 1910. godine) i Robert Stoler (Robert Stoller, rođen 1924. godine). Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, njih dvojica su se sukobljavali sa "Bieber-Socarides grupom". Obojica su poricala da je homoseksualnost bolest, opisujući je umesto toga kao seksualnu orijentaciju manjine. Opisujući je tako, oni su, naravno, odbacili pogled koji je Frojd smatrao teorijski krucijalnim - svačija seksualnost je u velikoj meri homoseksualna. Marmor je ovo odbijanje objasnio taktično: Frojd je držao da je homoseksualnost "univerzalna tendencija". Takvo razmišljanje nije bilo "nelogično", ali je bilo "neoperativno" i treba da bude odbačeno. Stoler je rekao gotovo isto: ako prihvatimo Frojdov pogled nećemo imati čistu podlogu da kažemo za bilo koga da nije homoseksualac. To bi bilo problematično. Bilo bi verovatno bolje da se okrenemo "manje komplikovanoj definiciji homoseksualnosti" i da mislimo o njoj tako da odbranimo homoseksualce, kao "stanju u kojoj se seksualne aktivnosti izvode po preferenci, u svesnoj fantaziji ili u stvarnosti, sa osobom istog pola". (33) Tako su i Marmor i Stoler videli homoseksualnost kao nešto što pripada samim homoseksualcima, koji su tako različiti od svih ostalih, te tako su manjina. Ali homoseksualci nisu bili nužno bolesniji nego što su to bile bilo koja od ostalih manjina - crnci, Južno-Amerikanci ili Jevreji - i dato im je pravo da budu slobodni od stigme koju im je, nepravedno, zvanična psihijatrija nametnula. Naravno, posledica  čovečnog pripisivanja manjinskog statusa je bila ova: da ljudi van manjine ne moraju više razmišljati na neki bitan način o sebi kao o homoseksualcima.

Robert Stoller

Na sastanku Asocijacije koja je dovela do konačne odluke sa se opozove klasifikacija homoseksualnosti kao bolesti, svi bitni protagonisti su bili psihoanalitičari. Na jednoj strani, Biber i Sokaridis. Na drugoj strani, Marmor i Stoler. Čudan prizor: dve grupe moralističkih psihoanalitičara, obe u međusobnoj opoziciji, obe prisvajajući tradiciju Frojda, i svaka se zalažući za poziciju koju je Frojd sam odbacio kao pogrešnu i represivnu. U Americi se frojdizam nastavlja onako kako je i počeo.