Frojd je bio potpuno dosledan na temu homoseksualnosti. Ono što je rekao američkoj majci u svom pismu 1935. godine, da to nije ni preimućstvo, ni zločin, ni bolest niti sramota, on je u to dugo verovao i dugo je tako postupao. Njegovo stanovište nije puna srca delila većina kolega analitičara, mada nije bilo analitičara koji su, koliko ja znam, neposredno i otvoreno odbacivali to stanovište tokom Frojdovog života. Ali, njegove kolege jesu pokazale izvesno oklevanje oko toga, neku nervozu. Holanđani su se pitali da li homoseksualac treba da bude primljen da obavlja analizu; Džons, u Engleskoj, mislio je da ne treba; Berlinci su rekli, možda da, možda ne, mada su verovatno naginjali tome da kažu ne; a neki su analitičari upućivali relativno neneurotične homoseksualce Frojdu na lečenje, mada je on, naravno, mislio da za tim nema potrebe. Jung je, takođe, prilično drugačije mislio na temu homoseksualnosti od Frojda. Njegovo gledište, tokom godina kada je još bio povezan sa psihoanalizom, teško je rekonstruisati u potpunosti; ali postoji jedna napomena, u jednom pismu, koja može da nam ga nagovesti. On i Frojd su se dopisivali o tome gde treba da bude objavljen određeni Frojdov esej. Bio je pomenut Zeitschrift fur Sexualwissenschaft, magazin čiji je urednik bio homoseksualac Hiršfeld (Hirschfeld), a Jung je savetovao protiv njega. "Ako njime upravljaju 175-ičari, to će teško biti jemstvo za njegovu naučnost", pisao je Jung. Sto sedamdeset i pet je je bio broj paragrafa u nemačkom krivičnom zakonu gde su bile specifikovane kazne za homoseksualni odnos. Izraz "175-ičari" označavao je homoseksualce i bio je uvredljiv. Jungov komentar, u suštini, bio je takođe predrasuda. Frojd je odgvorio rekavši da nije nameravao da esej da za Zeitschrift, koji bi mogao da postane glasilo pokreta za emancipaciju homoseksualaca, i stoga je bio previše političan. Rekao je da namerava da esej da za Jahrbuch fur Sexuelle Zwischenstufen, drugi magazin, čiji je urednik bio isti homoseksualac koji je uređivao Zeitschrift! Jung više nije imao komentara. (9) Ono što dalje mogu reći jeste da se samo trojica analitičara mogu prethodno identifikovati kao neko ko je delio, verovatno bez ograda, Frojdov pogled na homoseksualnost. To su, pre svega, Rank, koji je bio potpisnik pisma Džonsu, pozivajući na prijem kvalifikovanih homoseksualaca na vršenje psihoanalize; Isidor Sadger, čija se pozicija može zaključiti iz nekih eseja koje je on publikovao (10) i Victor Tausk. Jedan od Tauskovih kolega izvestio je da je ovaj rekao, 1914. godine, tokom lečenja jednog neurotičnog homoseksualca: "...njegov terapeutski cilj jeste da se pacijent oslobodi osećanja krivice zbog svoje homoseksualnosti, tako da bude slobodan da zadovolji svoje homoseksualne potrebe." (11) Ali ako su Rank, Sadger i Tausk stojali snažno uz Frojda po ovom pitanju, oni su bili izuzetak. Većina analitičara imala je "sobu" za drugačija mišljenja.

Pogled američkih psihijatara na homoseksualnost

U Americi je, međutim, Frojdov pogled na homoseksualnost bio najmanje prihvaćen, ili mu je, možda, bio pružen najveći otpor. Jungu je mogla, u momentima nepažnje, da "ispadne" predrasuda; Džons je možda hteo da postavi granicu po pitanju homoseksualnih kolega; Holanđani i Nemci su mogli da dele neke od njegovih rezervi; ali od samih početaka prenošenja psihoanalize na "novi kontinent", američki analitičari su imali tendenciju da homoseksualnost ne odobravaju i zapravo su hteli da je se zajedno oslobode.  Već 1916. godine, dok je Frojd još bio veoma aktivan, Smit Eli Dželif (Smith Ely Jeliffe), poznati njujorški analitičar i osnivač Psychoanalytic Review, izjavljuje da "individualni trening" i "edukacija" treba da kontrolišu "istorodnu" naklonost i da je "uprave" ka "normalnom, dobro prilagođenom seksualnom životu" tako da nema potrebe za homoseksualnošću. (12)

Dželifovo oglašavanje je verovatno karakteristično američko; ono odražava stanovište koje istoričari obično nazivaju moralističkim i koje je uvek dominiralo psihoanalitičkim mišljenjem u ovoj zemlji. To je stanovište koje je Frojd znao, prezirao i suprotstavljao mu se, ali nikada nije uspeo u njegovom prevazilaženju ili čak ublažavanju. Zašto nikada nije uspeo, zahteva objašnjenje. On je, nakon svega, bio zapovednički vođa, sa malo strpljenja prema bilo kom odstupanju; i verovatno je mogao da odbaci krive američke analitičare, kao što je, najzad, odbacio Evropljane poput Adlera i Junga. Možda se bojao da bi previše strogoće na američkom frontu dovelo čitavu budućnost psihoanalize u pitanje. Bilo je jasno, sigurno od 30-ih godina, da će najveće područje za rast pokreta biti Amerika. Potom, verovatno je imao određenu nezainteresovanost. Šta Amerikanci govore i misle bilo mu je manje važno od onoga šta njegove kolege Evropljani govore i misle. Konačno, verovao je da stanovište američkih analitičara nije bilo slučajno nego neophodno, vodeći poreklo iz onoga što je on uzeo kao uzročne okolnosti američkog života. Ako je to istina, kakvo dobro bi došlo od odbacivanja pojedinih analitičara?

James Jackson Putnam (1846-1918)

Ipak se svađao sa njima, zadirkivao ih, parirao im. Njegova najčešća meta bio je Džejms Džekson Putnem (James Jackson Putnam) sa Harvarda, američki analitičar koga je najviše voleo ili koji mu se mozda najmanje nije dopadao. Njihova prepiska, koja se prostirala na period od oko sedam godina, bila je Frojdov dug napor da se Putnem odrekne svog moralizma (posebne aluzije na homoseksualnost, ili zapravo na svaku seksualnost, jedva da su iskrsavale, na taj način su uzdizane Putnemove ideje, na taj način je Frojd kao korespodent obavezivao); sa Putnemove strane dolazilo je jedno dugo odbijanje. Putnem je upoznao Frojda 1909. godine, i tada mu je očigledno čvrsto rečeno da ne treba da pokušava da ukazuje pacijentima na neki svoj moralni cilj. "I dalje mi izgleda", pisao je kasnije te godine, "da... psihoanalitički metod treba da bude dopunjen metodama koje ukazuju pacijentu neki cilj kojem mogu da teže. Putnem je nastavio sa zapažanjem da trenutno leči "damu" koja "pati zbog mračne samosvesti i crvenjenja", da "dobro napreduje" u pronalaženju porekla njenih "simptoma", ali da je uvideo kod sebe da je u sukobu sa "teškoćom" da je ona "izgubila sva interesovanja u životu i življenju". Ne bi li trebao, bodreći je, da joj omogući takvo interesovanje? Frojd je odgovorio da nijedan analatičar ne moze da "kompenzuje" pacijenta od odustajanja od bolesti. Ali, to nije analitičareva greška.

Šta bismo učinili, ukoliko se žena žali na svoj osujećen život, kada, sa odlaskom mladosti, ona primećuje da je bila uskraćena za uživanja iz prosto konvencionalnih razloga? Ona je prilično u pravu, ali mi smo bespomoćni pred njom, jer je ne možemo učiniti ponovo mladom. Ali, prepoznavanje naših terapeutskih ograničenja pojačava našu odlučnost da promenimo druge socijalne faktore tako da muškarci i žene više ne budu primorani na beznadežne situacije.

Ovo je bio Frojd u svom najratobornijem političkom izdanju; američki moralizam je to budio u njemu. Ali ratobornost nije učinila jasan uticaj na Putnema, koji je uskoro odgovorio kako pacijentima treba "više od prostog učenja da upoznaju sebe", oni treba da znaju i "razloge zašto bi trebali da usvoje viša razmatranja svojih dužnosti". Potom je opet otpisao, "proučavajući pacijente pokušavajući da ih oslobodim njihovih simptoma, uvideo sam da, takođe, moram da poboljšam njihov moralni karakter i temperament". Uskoro posle toga, on je ispričao Frojdu jednu od svojih fantazija iz detinjstva - bila je o srećnom porodičnom životu - i zamolio ga za interpretaciju. Ovaj zahtev dao je Frojdu prostor, koji je on s puno radosti iskoristio:

Iz svega što ja vidim jeste da vi patite od prerano i prejako potisnutog sadizma izraženog u prevelikoj dobroti i samomučenju. Iza fantazije o srećnom porodičnom životu, otkrićete normalno potisnute fantazije o obilnom seksualnom ispunjenju.

Kasnije je Frojd odgovorio na belešku manje lično, ali i dalje veoma nevaljalo, zadirkivajući hrišćansku retoriku koja je ležala u podtekstu Putnemovih pisama:

Vi činite da psihoanaliza izgleda mnogo gospodskije i mnogo lepše: u svom nedeljnom odelu ja jedva primećujem slugu koji izvodi moje domaćinske zadatke.

Sledeće što je Putnem, nezastrašen, napisao jeste da hoće da sačini nešto prilično veliko na temu "sublimacije", sa posebnim pozivanjem "na rad Dantea i Emersona". Frojd je odgovorio da se raduje tome "sa velikim interesovanjem". Putnem je, potom, pisao o svom ličnom angažovanju na sublimaciji i na zadatak pomaganja svojim pacijentima da je postignu na zadovoljavajući način. Frojd je ovoga puta odgovorio sa gorčinom, pre nego li ironijom: "Što se pre", pisao je, "analitičari late "zadatka da vode pacijenta ka sublimaciji, oni se ubrzano udaljavaju od napornih zadataka psihoanalize, tako da mogu da produže znatno ugodnije... dužnosti učitelja i model vrline." Konačno, Frojd se obratio veoma direktno. Prestao je da okoliša oko svega izuzev oko iskrenosti, i u jednom svom poslednjem pismu koje je napisao Putnemu, neposredno pred Putnemovu smrt, koja ih je razdvojila zauvek, napao je direktno njegov moralizam:

Seksualni moral kako ga društvo - a najekstremnije, američko društvo - definiše, za mene je vredno prezira. Ja sam na stanovištu mnogo slobodnijeg seksualnog života.

To, takođe, nije vidljivo uticalo na Putnema, i u svom sledećem pismu ignorisao je Frojdovo zapažanje o Americi. (13)

Ako je Frojd mislio da je američki seksualni moral vredan prezira, on je, takođe, mislio da razume kako se došlo do njega. Posetio je Ameriku samo jednom, u jesen 1909. godine,  kada je došao da održi pet uvodnih predavanja o psihoanalizi na Clark univerzitetu publici koja je, slučajno, uključivala i Vilijama Džemsa (William James) i Emu Goldman (Emma Goldman). Tokom svog boravka video Njujork, Nju Hejven, Boston, Vorčester i Nijagarine vodopade, a proveo je neko vreme i u Adirondaksu (severna oblast države Njujork, p.p.). Iako je put bio kratak, maršuta ograničena, njegovi zaključci su bili izuzetno pozitivni i snažni. Bez sumnje on je bar privremeno već imao jasnu ideju o svojim namerama i pre nego što je krenuo na put, pretežno na osnovu onoga što je čitao i svojih ličnih kontakata sa pojedinim Amerikancima, delom verovatno na osnovu predrasuda o Americi, koje su uobičajeno bile prisutne u evropskim intelektualnim krugovima.

Grupna fotografija sa  univeziteta Clark u SAD, iz 1909. god. S leva na desno sede: Sigmund Freud, Stanley Hall, C.G. Jung; S leva na desno stoje: Abraham A. Brill, Ernest Jones, Sándor Ferenczi

Kada je jednom upitan, po povratku u Beč, šta tačno misli da je ovde loše, on bi obično pitanje tretirao kao neozbiljno i odgovorio bi olako. Mrzeo je hranu. Dovodila je do slabog varenja. Ili bi rekao da ne voli akcenat. Samo Britanci znaju kako da pričaju Engleski ispravno. Ali, nekada bi pitanje tretirao kao ozbiljno i odgovrao bi saglasno tome; i nema teškoća u otkrivanju njegovog mišljenja. Pre svega, smatrao je da su Amerikanci pod neobično prevelikom represijom. Smatrao ih je seksualno dosadnim, bezukusnim. Kako je njegov bečki kolega Paul Federn (Paul Federn), bez takta, izvestio nakon više godina, kada je 1947. godine govorio u Njujorku, povodom postavljene Frojdove biste u glavnom sedištu njujorškog Psihoanalitičkog društva (New York Psychoanalytic Society), Frojd je uvek držao da u Americi nema "zaista dovoljno libida da se nađe i oseća sa njim". (14) Zašto su Amerikanci bili toliko nepostojeće seksualni? Zato što su sublimirali svoju seksualnu energiju u potpunosti. U pogledu njihovog moralizma vrednog prezira, to je bila racionalizacija za sublimaciju. A da li je cilj američke sublimacije bila produkcija umetnosti, nauke, zakona, arhitekture, muzike, književnosti? Ne: cilj je bio novac, sticanje, nagomilavanje. Sva energija koja se nije gubila seksualnim putem išla je ka pravljenju novca a prema ostalom veoma malo. Džons, u svojoj autobiografiji Free Associations, postavio je poentu precizno: Frojd je imao "nepovoljnu impresiju" Amerike." "Zamišljam", dodao je Džons, "da se averzija može dovesti u vezu sa osećanjem da trgovački uspeh dominira merilom vrednosti u Sjedinjenim Državama..." (15)

Frojd je postavio pitanje još delikatnije, ali pored toga veoma jasno, dok je govorio američkoj publici na univerzitetu Clark. Da bi bili sigurni, njegova primarna retorička strategija u onih pet predavanja bila je da laska svojim slušaocima u nadi da će obezbediti njihovu povoljnu zainteresovanost u vezi onoga što ima da kaže u interesu psihoanalize. Rekao im je da je njihov svet "Novi svet"; dodao je da u starom, neprosvećenom, evropskom svetu postoji nerazumna predrasuda prema psihoanalizi; i nagovestio da u Novom svetu takve predrasude nisu verovatne. Rekao je da je izvorno planirao da im uglavnom govori o "interpretaciji sna", ali je razmišljajući odbacio takav plan. Izgledalo mu je nekako pogrešno da se fokusira na snove u zemlji koja je tako izvrsno "posvećena praktičnim ciljevima". Rekao im je da bi se "histerija" možda najbolje razumela u analogiji sa vrstom preterane upetljanosti u istoriju. Zamislite, rekao je, "Londonca" koji nije u mogućnosti da živi u potpunosti zadovoljan u sadašnjosti jer ne može da pobegne od prošlosti koja ga je ščepala i tako provodi sve vreme tugujući na mestima poput železničke stanice "Charing Cross" ili "Monument-a", posvećen starim gubicima. Razvijajući ovu analogiju, Frojd je otvoreno i prepredeno nagovestio da iako Amerikanci imaju znatno manje istorije od, recimo, Londonaca, oni su u mnogo boljoj situaciji. Sve je ovo bilo laskanje, i nejasno obraćanje. Ali u suštini ovog laskanja, Frojd je, takođe, udesio da kaže ono što misli. Njegov momenat je došao kada je objašnjavao kako se šale interpretiraju psihoanalitički. Prvo je dao primer šale:

Dvojica, ne naročito skrupuloznih, biznismena uspela su, uz pomoć serije veoma rizičnih poduhvata, da zgrnu veliko bogatstvo, i sada čine napore da se proguraju u dobro društvo. Jedan način, koji im je sinuo kao verovatan, bio je da imaju portrete koje su naslikali najpoznatiji  i visoko plaćeni umetnici u gradu. Dragocena platna su bila prikazana, po prvi put, na velikom večernjem skupu, a dvojica domaćina su vodila najmoćnijeg stručnjaka... sve do portreta koja su visila jedan uz drugog. Proučavao je dela duže vremena, i potom, mrdajući glavu, kao da tu ima nešto što je propustio, pokazao je na prazninu između slika i upitao tiho: "Ali, gde je Spasitelj?"

Publika se smejala. Frojd je nastavio:

Ono što je stručnjak hteo da kaže je sledeće: "Vas dvojica ste vucibatine, kao i dvojica lopova, između kojih je Spasitelj raspet." Ali on to nije rekao. Umesto toga on je načinio primedbu koja je na prvi pogled neobično neodgovarajuća... ali koju mi, kasnije, prepoznajemo kao aluziju na uvredu koju je imao u glavi...

Objašnjavajući kako da interpretiraju šalu, Frojd je prešao na pitanje: "Zašto" stručnjak "nije vucibatinama otvoreno rekao ono što je hteo da kaže?" Zašto im je rekao samo indirektno, kroz šalu? Odgovorio je sam na svoje pitanje.

Stručnjak je imao odlične kontra-motive koji su bili protiv njegove želje da im to kaže u lice. Vređanje ljudi koji sa vam domaćini nosi rizike. (16)

Potreban je samo momenat razmišljanja da se shvati da je na Clarku, Frojd sam bio poštovan gost, Amerikanci njegovi domaćini, i da ih je uvredio, mada indirektno, sa šalom koju je rekao. Oni su bili beskrupulozni biznismeni; oni su bili lopovi.  Frojd svoje mišljenje o njima ili pre o nama amerikancima kao lopovima - i, posledično, kao neseksualnim, vrednim prezira moralistima - nije promenio. Dalje >>