www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
|
|
Cocteau Jean (1889 - 1963) Francuski pisac i režiser Sadržaj: Rođen u Maisons-Lafitte-u, u imućnoj pariskoj porodici, Jean Cocteau je stekao slavu svojim filmovima, pozorišnim komadima, slikama i poezijom. Iako se nije isticao kao student na Lycee Condorcet-u, Cocteau se veoma rano posvetio pozorištu; u kasnijim godinama rado se sećao svoje mladalačke ushićenosti. Cocteau je naišao na odobravanje porodice kada ga je glumac Eduard de Max, prijatelj Oscara Wildea i vršnjak Sarahe Bernhardt, uzeo pod svoje okrilje. Max je bio taj koji je finansirao Cocteau-ovo čitanje poezije u pozorištu Femina kada je Cocteauu bilo 18 godina, a taj događaj mu je odmah doneo književnu slavu. Cocteau je upoznao i sprijateljio se sa Marcelom Proustom, Vaslavom Nižinskim, Colette, Simon de Beauvoir, Jean-Paul Sartreom i Amedeom Modiglianijem. Pristavši da radi sa njim na jednom baletu, Sergej Djagiljev mu je rekao 'zadivi me', a Cocteau je dugo bio posvećen tom izazovu. Njihov balet Parada (1917), sa muzikom Erika Satiea i Picassovom scenografijom, smatra se jednim od glavnih baletskih ostvarenja 20. veka. Na početku svoje karijere, Cocteau se udružio sa starijim mentorima, de Maxom, groficom Annom de Noailles i Igorom Stravinskim, sa kojima je uradio libreto za operu-oratorijum Oedipus Rex (Car Edip, 1927) i koja predstavlja samo jednu od njegovih prerada mita o Edipu. Kasnije su ga inspirisali uglavnom mlađi muškarci, od kojih su mnogi bili njegovi ljubavnici. U vreme kada je njegova poezija kritikovana zbog toga što nije originalna, Cocteau je upoznao mladog pesnika i romanopisca Raymoda Radigueta, koji ga je inspirisao da napiše Plain-Chant (1923). (Kada je Radiguet umro od tifusa u 20. godini života, ožalošćeni Cocteau je počeo da uživa opijum, a zatim objavljuje esej 'Opijum' 1930). Njegovo traganje za umetničkim napretkom može se videti u liku 'Pesnika' i konceptu 'Poezije' koji čine okosnicu njegovog dela, kao i u filmu 'Krv Pesnika' iz 1930. Mitski pesnik Orfej inspirisao je pozorišni komad iz 1927. i film iz 1950. (oba nazvana Orfej), i zgodno vezao temu poezije sa temom smrti, drugim primarnim Cocteau-ovim interesovanjem. Lik Anđela Smrti se stalno provlači kroz njegova dela, kao i lik anđela čuvara Heurtebisea. Deluje sasvim prirodno što je Cocteau bio zaokupljen smrću; ne samo da je izgubio Radiugeta, već i mladog prijatelja Jean Desbordesa, koga je Gestapo mučio do smrti, nakon što je Nemačka okupirala Francusku u Drugom svetskom ratu. Nemački okupatori su takođe ubili njegove prijatelje kao što je bio John LeRoy i avijatičar Roland Garros (oboren u svom avionu). Uprkos smrti ovih mladih ljudi, Cocteau se nije udružio sa pokretom otpora; njegovo stvaralaštvo nastavilo se i za vreme okupacije. Sebe je smatrao anarhistom, nije bio lojalan ni jednoj vladi i uvek se trudio da izbegava politiku i u svom životu i u svojim delima. Umesto toga on se usredsredio na pronalaženje savršenog umetničkog sredstva za verovatno njegovu najveću inspiraciju, glumca Jean Maraisa. Iako kritičari prikazuju Cocteaua kao nekog ko neguje svoju privatnu mitologiju, gej čitaoci ce pokazivati simpatije za njegovo sve snažnije izražavanje homoseksualnog iskustva. Homoseksualne teme su u njegovom delu obično prikrivane ili sublimirane. Zaista, njegov najbolji roman Enfants Terribles (1929), priča o deci koja se povlače u imaginarni svet, može se čitati kao povlačenje iz heteroseksualnog društva. I mada je predmet ljubavi u zbirci Plain-Chant rodno obeležena žena, inspiracija je nesumljivo Radiguet (Cocteau je takođe skicirao svog prijatelja). Cocteau je bio upoznat i podsećao na mnoge stereotipe o homoseksualnosti njegovog vremena, kao što su problematičan odnos majke i sina, narcisoidni homoseksualac i Freudov pojam seksualne 'zaostalosti'. U pogledu ženskih uloga, Cocteau-ovi pozorišni komadi mogu se porediti sa onim Tennesseea Williamsa. Cocteau je bio i ostao izvan umetničkih krugova kao što je nadrealizam (čiji se glavni predstavnik, Andre Breton, gnušao homoseksualaca, uključujući Cocteaua). Iako je bio prijatelj sa većinom prominentnih homoseksualaca njegovog doba, Andre Gide ga nije voleo, što je i dokazano objavljivanjem njegovih dnevnika. Cocteau-vo jedino značajno delo koje se otvoreno bavi temom homoseksualnosti, rani roman Bela knjiga (Le Livre Blanc, 1930), obično se čita kao odgovor na Gideov Corydon iz 1924. god. Cocteau je knjigu objavio anonimno, mada su ilustracije u kasnijem izdanju očito bile njegove. Takođe je od značaja za današnju modernu gej publiku pomenuti njegovu ulogu u podržavanju Jean Geneta; svedočio je pred sudom kada je Genetu pretila doživotna robija - kao i Genetov rad (u šta spadaju ilustracije za Querelle of Brest 1948). Jean Cocteau je opšte poznat po reinterpretaciji grčkih mitova i drama, kao što je adaptacija Antigone iz 1922, i njegova najuspešnija verzija mita o Edipu, Paklena mašina iz 1934. god. U ostala vodeća dela ubrajaju se pozorišni komadi Ljudski glas (1930) i Intimne veze (1938.), film Lepotica i Zver (1946) i zbirka poezije Opera (1927). Cocteau je takode objavljivao i kritike, uključujući rad o Picasssu i jednu o 'Šestorici' (Les Six), grupi francuskih kompozitora. Pored grafika, muzičkih kompozicija i glume, Cocteau je takođe naslikao freske za nekoliko crkvi, uključujući kapelu St. Pierre, Ville-franche-sur-Mer, gde je i sahranjen. Cocteau je umro samo par sati nakon što je saznao da mu je umrla prijateljica, pevačica Edith Piaf. Stephen Sposato Bibliografija: Annie GUEDRAS, Dessins érotiques de Jean Cocteau: Bela knjiga: Cocteau-ovo slikarstvo (+ linkovi): Erotski crteži:
Prevod: V.V. SLEDEĆA STRANA >>> |
