Rođen kao Vaslav Fomič Nižinski u Kijevu, bio je sin poljskih igrača koji su bili njegovi prvi učitelji. Kad mu je bilo 10 godina, stupio je u Carsku pozorišnu školu u Petrogradu, gde su ga ubrzo identifikovali kao nadarenog ali odsutnog i introvertnog učenika. Uprkos bolešljivosti, nije bilo sumnje da mnogo obećava tako da je 1906, još kao učenik, debitovao sa Carskim baletom u Marijinskom teatru. Neposredno nakon diplomiranja 1907. g. stupio je u Marijinski kao coryphe (rang između corps de ballet i soliste) i bio partner prima ballerine assoluta-e Matilde Kšesinske. Njegov uspon je bio meteorski, iako je već pokazivao znakove nekonvencionalnog ponašanja.

Te iste godine je jedan od igrača predstavio Nižinskog knezu Pavelu Lvovu koji je postao njegov ljubavnik. Možda zbog toga što je Nižinskom u društvenom opštenju izvan scene nedostajala ona elokvencija koju je posedovao na sceni ili zbog toga što je, kako izveštava Richard Buckle, Nižinski "bio mali u delu u kojem veličina obično izaziva divljenje", ova veza nije bila dugog veka. Lvov je upoznao Nižinskog sa njegovim moćnim obožavaocima uključujući, 1908. godine, i impresaria Sergeja Dagiljeva. Prema njegovom dnevniku, Nižinsky je "voleo" Lvova ali je, videvši priliku da tako unapredi svoju karijeru, stupio u vezu sa Dagiljevim. Postao je prvi igrač u trupi Dagiljeva na njenoj istorijskoj pariskoj sezoni 1909. i 1910, kojom je ruski balet predstavljen na Zapadu. Godine 1911. ovaj, često svojeglavi umetnik, odbio je da promeni svoj "razotkrivajući" kostim u predstavi Giselle, zbog čega je dobio otkaz u Marijinskom teatru, okončavši na taj način svoju dvogodišnju obavezu prema Carskom baletu. Osiguravši ekskluzivno pravo na talenat Nižinskog, Dagiljev je bio u prilici da pređašnju "slučajno sakupljenu" trupu preobrazi u trajnu instituciju Ballets Russes-a (Ruskog baleta). Fenomenalni uspon Nižinskog i njegovo proglašavanje za "boga baleta" među publikom i društvenom i aristokratskom elitom zapadne Evrope gotovo da je sasvim zasenilo ostale muške igrače u ovoj trupi. Prikriveno suparništvo i krajnje neprijateljstvo među njegovim saigračima bili su gotovo nerazumljivi naivnom Nižinskom i najverovatnije da ih je hrabrio sam Dagiljev, kako bi povećao zavisnost mladog igrača.

Fokinovi pionirski, anti-klasični baleti, stvoreni u saradnji sa umetnicima Leonom Bakstom i Alexandrom Benoisom i kompozitorom Igorom Stravinskim, rasplamsali su reputaciju Ballets Russes kao kalionice moderne umetnosti. Chopiniana (kasnije Les Sylphides, 1908/9), Egyptian Nights (kasnije Cléopatre, 1908), Schéhérézade, Les Orientales (1910), Le Carnaval (1910/11), Le Spectre de la Rose, Narcisse, Petrushka (1911), Le Dieu Bleu i Daphnis i Chloé (1912) poslužili su kao sprovodnici za virtuoznost i poetsku glumu Nižinskog. Intimnost Nižinskog sa Dagiljevim, s kojim je otvoreno živeo u javnoj vezi, pokroviteljstvo impresarija nad koreografijom Nižinskog i njegova averzija prema interpretaciji Daphnis i Chloé koju je ponudio Mihail Fokine izazvali su rascep u Ballets Russes i Fokinov neočekivani odlazak 1912. godine.

Budući da je sada bio zvanični koreograf Ballets Russes-a, Nižinski je tokom sledeće dve godine za Dagiljeva postavio tri baleta: L'Apres-Midi d'un Faune (1912), Le sacre du Printemps (1913) i Jeux (1913). Njegova koreografija bila je istovremeno radikalno eksperimentalna, idiosinkratična i skandalozna, dok su njegovi ikonoklastični radovi retko kad bili shvaćeni i smatrani su isuviše "modernim" čak i za Ballets Russes. Sa scenografijom Baksta i Nicholasa Roericha i muzikom Debussya, Stravinskog i Richarda Straussa, stvorio je stilizaciju nalik frizu i autoerotizam u Faunu, varvarsko gaženje i grčenje u Posvećenju proleća (koji su izazvali burnu reakciju na njegovoj pariskoj premijeri) biseksualne (prvobitno planirane kao homoseksualne) aluzije u Jeux i improvizacijski haos u Straussovom Tyl Eulenspiegel–u.

Impulsivno venčanje Nižinskog sa Romolom de Pulszky tokom turneje Ballets Russes po južnoj Americi 1913. godine iscrpelo je Dagiljeva koji je otpustio Nižinskog iz svoje trupe. Početkom 1914. od Nižinskog je zatraženo da osnuje trupu u Londonu. Nedostajala mu je konvencionalna veština komunikacije, da i ne pominjemo poslovnu i administrativnu pronicljivost, umetnik se i razboleo i trupa je bila rasformirana za manje od mesec dana. Nižinski i njegova porodica su nakon toga u Mađarskoj bili uhapšeni kao ratni zarobljenici. Da bi obezbedio zvezdu za angažman svog Ballets Russes u New Yorku, Dagiljev je bio nagovoren da ponovo angažuje Nižinskog. Upravni odbor Metropolitan Opere angažovao je potom Nijinskog kao umetničkog direktora za drugu, haotičnu američku turneju. I pored toga, Ballet Russes je predstavljao neprijateljsko okruženje za Nižinskog; stalno se svađao oko novca sa Dagiljevim, koji je prihvatio novog ljubavnika i protégé-a, Leonida Massinea, dok su mnogi igrači bili otvoreno neprijateljski raspoloženi prema Nižinskom.

Nakon kratke turneje po Španiji i južnoj Americi 1917. g, Nižinski se nastanio u Švajcarskoj da bi sačekao kraj prvog svetskog rata. Njegov poslednji nastup bila je mistična antiratna predstava koju je 1919. izveo za privatni auditorijum. Nakon toga pao je u shizofreniju i maniju. Dnevnici u kojima umetnik oscilira između euforije sjedinjenja sa Bogom i straha od nekontrolisanog ludila sadrže neke od velikih istorijskih, seksualnih i umetničkih, ispovednih dokumenata. Necenzurisana verzija objavljena je tek 1995. godine. Ostatak života Nižinski je proveo u čestim putovanjima između različitih privatnih domova i institucija. Za sve to vreme o njemu se brinula njegova žena.

Kao stvaralac, Nižinski je otkrio tragove retkog i revolucionarnog koreografskog genija koji, usled tragične nesposobnosti da artikuliše svoje sopstvene teorije i notira svoj ples, nikada neće biti potpuno shvaćen. Kao ovaploćenje egzotične i senzualne umetnosti Ballets Russesa tokom prve decenije 20. veka, Nižinsky-igrač je bio obožavan kao simbol potpune skale seksualnih identiteta koji su se kretali od androginosti do homoerotizma.

A. M. Wentink

Literatura:
R. Buckle, Nijinsky, London, 1971; L. Kirstein, Nijinsky Dancing, New York, 1995; P. Ostwald, Vaslav Nijinsky: A Leap into Madness, London,1991; K. Kopelson, The Queer Afterlife of Vaslav Nijinsky, London, 1997.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 328-330.

Prevod: Ophiucus