John Ruskin
(1819-1990), veliki britanski likovni i društveni kritičar viktorijanskog
doba.
Reynaldo Hahn (1875-1947)
|
|
Proust,
Marcel (1871-1922)
Francuski književnik
SADRŽAJ:
1.. Prologomena Proustovim
biografijama
Nataša Endersen-Popivoda
2. Biografija I
G.D. Painter (Encyclopaedia Britannica)
3. Biografija II
Michael Lucey
1. Prologomena Proustovim biografijama
Svekolika litaratura o Proustu i njegovom delu je neizmerna.
Samim tim neminovno je bio izložen svim metodama tumačenja koja
su vladala i još vladaju na polju teorije. Proust nije pridavao
nužni značaj teoriji kao takvoj, ali je, naravno, uvažavao teorijsko
mišljenje, kao jedinu mogućnost univerzalnije komunikacije.
Rukopis Protiv Sent-Beva (Contre
Saint-Beuve) je svedočanstvo njegove pobune protiv metoda
svojedobno najvećeg francuskog književnog kritičara. Proust mu
zamera što nije otkrio velike francuske pisce svog vremena Baudelaira,
Gerar de Nervala, Flauberta i sve druge koji zbog svojih nedostojnih
biografija nisu bili medijski promovisani u njegovim Ponedeljnicima
u koje su naravno ušli mnogi francuski akademici koji su davno
zaboravljeni.
Proust je znao da umetnička dela od značaja za vreme i prostor
sada, stvaraju jedno drugo sopstvo nego što je umetnikovo socijalno,
svakodnevno biće. Pa ipak, upravo je Proust bio izložen raznoraznim
svedočenjima o njegovom socijalnom biću. O njemu je svedočila
njegova verna kućna pomoćnica Celeste Albarette i princeza Bibesco
koja ga nije nikada srela ali su njena braća bila njegovi prijatelji.
Naravno da je najviše znatiželje izazivalo ko su to modeli njegovih
junaka i junakinja i naravno najviše od svega ko je sve invertovan.
Painterova velika biografija obuhvata dva toma, jedan tom posvećen
vizuri iz samog dela i drugi iz života u delo.
Proustova erudicija je bila neizmerna i svi mnogobrojni citati
u njegovom delu su po sećanju, te otuda mu se mogla omaći poneka
greška u navođenju stihova. Njegovo poznavanje drugih pisaca je
bilo takvo da je morao da napiše sve svoje pastiše ne bi li pročistio
sopstveni stil. Jer za njega je stil bio vizija koja ne samo da
je obuhvatala pastiše već i čitavo mogućno znanje o vremenu i
prostoru sada, koje se proteže od pamtiveka do beskonačnosti.
Njegov roman se nije proširio u toku Prvog svetskog rata slučajno,
već zato što ga je on simultano opisivao. Njegove čuvene digresije
su bile takvo gramatičko proširenje jezika da su neki vrli stilisti
oveštalih metafora mislili da nije dovoljno pismen. Za njega je
metafora bila uslov umetničkog izražavanja, ali, naravno, i nalaženje
prenesenog značenja uvek iznova. Pripisali su mu da se bavio mikrokosmosom
jer su njegovi opisi ispunjeni najraznovrsnijim opažajima prirode,
predmeta, ljudi, likovnih, muzičkih, književnih dela koji su svi
konkretizovani u jeziku i strukturi njegovog romana. A on je morao
da odgovori da se bavio makrokosmosom.
Bio je svakojako jedan od prvih sasvim neidologizovanih stvaralaca
svih vremena i to ne zato što je bio ravnodušan prema ljudskoj
individualnoj i kolektivnoj patnji već stoga što je uspeo da zapazi
ljudsku invertovanost u odnosu na 'za i protiv', i to je sva ona,
naravno s razlogom, ogromna uzburkanost i isprepletenost u opisivanju
tzv. Dreyfus affaire. Svi njegovi likovi su u neprekidnom
preobražaju i skoro svi su zamrznuti u nekom trenutku. Zašto?
Epoha moderniteta ili modernosti jeste pre svega neprekidno preobražavanje,
menjanje svega i svih. Zato je jedan od valjanih tumača njegovog
dela nazvao njegovo delo Biblijom modernosti. Pre dvadesetak ili
više godina rekli bismo za njegovo delo da je u najboljem smislu
dekonstruktivističko, jer ni jedan sloj višeznačja nije zanemaren
već upravo tu, prisutan sad i ovde. To je naravno postignuto oneobičavanjem
čiji je čarobni štapić kolačić madlena. Proust nam nudi
nenamernu memoriju koncentrisanu u nekom nenadanom trenutku u
kome se možemo senzualno setiti da smo bili živi, i da smo živi.
Ja bih to nazvala trenutkom autentičnosti. Jer valja priznati,
epoha modernosti, ma kako je definisali u trajanju od renesanse
pa nadalje, jeste otkrivanje granica svekolikog znanja a samim
tim umnožene neautentičnosti koja nam se nudi na sve strane.
Naravno, Marcel Proust, u svom romanu U traganju za iščezlim
vremenom, kada nam je u paramparčad razbio svaku iluziju o mogućem
zanosu, nudi utehu ne samo u umetničkom stvaranju kao opšte prepoznatoj
autentičnosti već, i u životu koji smo proživeli kao homoseksualci
ili drajfusovci, naime kada se nismo priklonili opštim preovladavajućim
obrascima ponašanja, već bili ohrabreni čitavom ljudskom baštinom
pluralnosti i bili drugačiji.
Nataša Endersen-Popivoda
Biografija 2
Proust, Marcel
Rođen 10. jula 1871. u Auteuilu, kraj Pariza, umro 18. novembra
1922. u Parizu.
Francuski romansijer, autor "U traganju za izčezlim vremenom
" ( A la recherche du temps perdu, 1913-1927), romana
u sedam knjiga, zasnovanog na Proustovom životu, psihološki i
alegorično ispripovedanom.
Život i dela.
Marcel je sin Adriena Prousta, uglednog provincijskog lekara,
katolicke veroispovesti, i njegove žene, Jeanne, rođene Weil,
iz jevrejske porodice. Nakon prvog napada 1880, bolovao je od
astme čitavog života. Praznike u toku detinjstva provodio je u
Illiersu i Auteuilu (koji su zajedno postali Combray njegovog
romana) ili na morskoj obali Normandije sa svojom bakom po majci.
U liceju Condocet (1882-89) pisao je za razredni časopis, zaljubio
se u devojčicu Marie de Benardaky na Jelisejskim Poljima, sprijateljio
se sa svojim vršnjacima čije su majke bile od značaja u društvu
i bio pod uticajem svog profesora filosofije Alphons Darlua. Uživao
u disciplini i drugarstvu tokom služenja vojnog roka u Orleanu
(1889-90) i studirao u Školi politickih nauka, diplomirajuci pravo
(1893.) i književnost (1895.). Tokom tih studentskih dana njegova
misao je bila pod uticajem Henri Bergsona (rođaka po ženidbi)
i Pola Desjardinsa i istoričara Albert Sorela. U međuvremenu,
preko buržujskih salona gospođa Straus, Arman de Caillavet, Aubernon
i Madelaine Lemaire, postao je pronicljivi stalni gost najekskluzivnijih
aristokratskih salona. Godine 1896. objavio je Les Pleasirs
et les jours (Uživanja i dani), zbirku novela koje
su jednako dragocene i duboke, od kojih se većina pojavila tokom
1892-93 u časopisima Le Banque i La Revue Blanche.
Od 1895. do 1899. piše "Jean Santeuil-a", autobiografski
roman koji je, mada nezavršen i loše konstruisan, pokazao nagoveštaj
genijalnost i predskazanje ŤA la rechercheť. Postepeno odustajanje
od društvenog života koincidiralo je sa pogoršanjem zdravstvenog
stanja i aktivnim angažmanom u Aferi Drajfus 1897-99,
tokom koje su francuska politika i društvo bili podeljeni pokretom
za oslobođenje Jevrejina Alfreda Dreyfusa armijskog oficira, koji
je bio nepravedno zatočen na Djavoljem ostrvu kao špijun. Proust
je pomogao u organizovanju peticija i asistirao Dreyfusovom advokatu
Laboriu, hrabro prkoseći socijalnom ostrakizmu. (Mada sam Prust
nije bio izopšten, to iskustvo mu je pomoglo da kristališe svoju
razočaranost arstokratskim miljeom, što je vidljivo u njegovom
romanu.) Proustovo otkrivanje John Ruskinove umetničke kritike
1899. uslovilo je napuštanje Jean Santeuil-a i potragu za novim
otkrovenjima u lepoti prirode i u gotskoj arhitekturi, kao simbolima
covekovog susreta sa večnošću: "Iznenada", napisao je,
univerzum je ponovo stekao neizmernu vrednost u mojim očima.
" U tom traganju je posetio Veneciju (sa svojom majkom maja
1890.) i obišao crkve Francuske i preveo Raskinove knjige Bible
of Amiens (Amijensku Bibliju) i Sesame and Lillies
(Sezam i ljiljani), sa predgovorima u kojima se njegova
zrela proza prvi put javlja.
Smrt oca 1903. i majke 1905. ga je bolno pogodila i ostavila
samog ali finansijski nezavisnog i slobodnog da se okuša u pisanju
njegovog velikog romana. Barem jedna rana verzija je napisana
1905-06. Druga, započeta 1907, ostavljena je po strani oktobra
1908. To sve je bilo prekinuto serijom sjanih parodija (na Balzaca,
Fleuberta, Renana, Saint-Simona) - nazvanih "L Affaire Lemoine"
(Najmanje afera) [objavljenim u Le Figaro-u],
pomoću kojih se potrudio da pročisti svoj stil od stranih uticaja.
Tada je, uviđjajući potrebu da ustanovi filozofsku osnovu koja
mu je do tada nedostajala, napisao esej Contre Sainte-Beuve
(Protiv Sent-Beva, objavljen 1954), u kome napada stanovište
francuskog kritičara da je književnost razonoda za kultivisanu
inteligenciju i iznosi sopstveno, prema kojem je zadatak umetnika
da oslobodi iz sahranjenog sveta nesvesnog pamćenja večno-živu
stvarnost za koju nas navika čini slepim. U januaru 1909. desio
se događaj istinskog-života nenamernog uskrsnuća sećanja detinjstva
kroz ukus čaja i prepečenog hleba (koji je u romanu postao madlena
kolač); u maju su junaci njegovog romana osvojili njegov esej;
a u julu te ključne godine, započeo A la recherche du temps
perdu. Nameravao je da se oženi "veoma mladom i zanosnom
devojkom" koju je sreo u Cabourgu, primorskom mestu u Normandiji,
koje je postalo Balbec njegovog romana, u kome je proveo letnje
odmore 1907-1914; ali, umesto toga, povlači se iz sveta da piše
svoj roman, završavajući prvi nacrt septembra 1912. Prva knjiga,
Du cote de chez Swann (Swannova strana), bila
je odbijena kod bestseler izdavača Fasquelle i Ollendorff
a čak i kod intelektualaca iz La Nouvelle Revue Francaise,
pod rukovodstvom Andrea Gidea, ali je najzad objavljena o trošku
autora u novembru 1913. god. kod mladog progresivnog izdavača
Bernard Grasseta i primljena sa izvesnim uspehom. Proust je tada
bio planirao samo još dve knjige, čije prerano pojavljivanje je
srećom bilo osujećeno njegovim strahom od leta i smrti njegovog
sekretara Alfreda Agostinellija i izbijanjem Prvog svetskog rata.
U toku rata je revidirao ostatak svog romana, obogaćujući i produbljujući
osećanja, teksturu, konstrukciju, povećavajući realističke i satiričke
elemente, i utrostručio njegovu dužinu. U toku ovog veličanstvenog
procesa preobrazio je delo, koje je u prethodnom stanju još uvek
bilo ispod nivoa njegove najviše snage, u jedno od najvećih dostignuća
modernog romana. Marta 1914. god. podstaknut od strane Gidea koji
se pokajao, La Nouvelle Revue Francaise je ponudila da
preuzme roman, ali ih je tada Proust odbio. Dalji pregovori maja-septembra
1916. su uspeli, i juna 1919. god. - A l ombre des jeunes
filles en fleurs (U senci devojaka u cvetu) je objavljen,
istovremeno sa reprintom Swanna i sa Pastiches et
melanges, knjigom raznovrsnog sadržaja u kojoj su se nalazili
L Affaire Lemoine i predgovori Ruskinu. Decembra 1919. na
preporuku Leon Daudeta, "U senci devojaka u cvetu" je
dobio Goncourtovu nagradu, a Proust je iznenada postao svetski
slavan. Za njegovog života objavljene su još tri knjige koje je
on sam redigovao, i to Le Cote de Guermantes (1920-1921)
i Sodome et Gomorrhe (1921-1922). Umro je od pneumonije,
podležući slabosti pluća koju su mnogi pogrešno uzimali za oblik
hipohondrije i boreći se, do poslednjeg daha, sa revizijom La
Prisonniere. Poslednje tri knjige A la recherch du temps
perdu štampane su posthumno nakon podrobne ali ne i finalne revizije
: La Prisonniere (1923), Albertine disparue
(1925), i Le temps retrouve (Pronađeno vreme,
1927).
Prustova ogromna prepiska (3000 pisama je objavljeno, mnoga jos
čekaju na objavljivanje), izuzetno svedočanstvo njegovog života,
otmenosti i plemenitosti njegovog stila i misli, od velikog je
značaja kao sirov materijal od koga je veliki umetnik izgradio
svoj fiktivni svet. Jer A la recherch du temps perdu
je priča o Proustovom sopstvenom životu, ispričana kao alegorijska
potraga za istinom.
Jedino sećanje detinjstva, dostupno sredovečnom naratoru, jeste
najpre veče posete porodičnog prijatelja Swanna, kojom prilikom
dete prisiljava majku na poljubac za laku noć koji mu je uskratila.
Ali, pomoću nehotičnog kušanja čaja i madlene, pripovedač obnavlja
iz svog nesvesnog pamćenja sećanje pejsaža i ljudi svojih dečačkih
letovanja u selu Combray. Iz mnogih digresija o ljubavi i ljubomori,
čitalac saznaje za nesrećnu strast Swanna (Jevrejina zanesenog
umetnošću i prihvaćenog u visokom društvu) prema kurtizani Odette,
koju je sreo u buržujskom salonu Verdurinovih godinu dana pre
pripovedačevog rođenja. Kao adolescent, pripovedač se zaljubljuje
u Gilbertu (čerku Swanna i Odette) na Jelisejskim poljima. Tokom
letovanja na moru u Balbecu, upoznaje zgodnog, mladog aristokratu
Saint-Loupa, Saint-Loupovog čudnog ujaka Baron de Charlusa, i
jato devojaka koje predvodi Albertina. Zaljubljuje se u vojvotkinju
od Guermantesa, ali, nakon jesenje posete Saint-Loupovom garnizonskom
gradu Doncieres, biva izlečen od te ljubavi nakon što je sreće
u društvu. Dok putuje kroz svet Guermantesove, njegova prividna
poezija i umnost se rastaču a otkriva se njegova istinska taštost
i sterilnost. Otkriva se da je Charlus homoseksualac koji trci
za starim krojačem Jupienom i mladim violinistom Morelom, i poroci
Sodome i Gomore bujaju kroz roman. Prilikom druge posete Balbecu,
pripovedač sumnjiči Albertinu da voli žene, vodi je u Pariz i
drži u zatočeništvu. Prisustvuje izdaji Charlusa od strane Verdurinovih
i Morela, a njegova sopstvena ljubomorna strast prema Albertini
se samo intenzivira njenim begstvom i smrću. Kada postigne zaborav
svoje ljubavi, vreme je izgubljeno; lepota i smisao su izbledeli
iz svega za čim je težio i stekao; a on odustaje od knjige za
koju je oduvek imao nadu da će napisati. Dugo odsustvo u sanatorijumu
se prekida posetom Parizu u vreme rata, koji je bombardovan, kao
Pompeji ili Sodoma, sa nebesa. Charlus, rastočen svojim porokom,
viđen je u Jupienovom paklenom bordelu, a Saint-Loup, oženjen
Gilbertom i koji se okrenuo homoseksualnosti, herojski umire na
bojnom polju. Posle rata, na poslepodnevnom prijemu kod princeze
de Guermantes, pripovedač postaje svestan, tokom serije nenamernih
sećanja, da je sva lepota koju je proživeo u prošlosti večno živa.
Vreme je ponovo stečeno, nađeno i on, trkajući se sa smrću, baca
se na pisanje romana kojeg je čitalac upravo iskusio.
Proustov roman ima cirkularnu konstrukciju i mora se razmatrati
u svetlu otkrovenja sa kojima se završava. Autor ponovo ustanovljava
vanvremenske vrednosti ponovo nađenog vremena pošto mu je tema
bila spasenje. Drugi obrasci iskupljenja se pokazuju u kontrapunktu
sa glavnom temom: pripovedačevi roditelji su spaseni prirodnom
dobrotom, veliki umetnici (romansijer Bergotte, slikar Elstir,
kompozitor Vinteuil) kroz viziju njihove umetnosti, Swann kroz
patnju u ljubavi, čak i Charlus kroz Learovsku veličinu svoga
pada. Proustov roman je, najviše od svega, podjednako optimističan
i smešten u kontekst ljudskog religioznog iskustva. "Shvatio
sam da se materijali mog dela sastoje od moje sopstvene prošlosti",
kaže pripovedač u trenutku ponovo stečenog, pronađenog vremena.
Značajan kvalitet razumevanja Traganja za izčezlim vremenom,
počiva u njegovom značenju za samog Prousta, kao alegorijske priče
o njegovom sopstvenom životu iz kojeg su uzeti događaji, mesta
i karakteri. U njegovom traganju za izgubljenim vremenom, on ništa
ne izmišlja već sve preobražava, birajući, sažimajući i menjajući
podatke tako da se njihovo prikriveno jedinstvo i univerzalno
značenje mora otkriti u bavljenju samim sobom i svim aspektima
ljudskog života. U traganju za iščezlim vremenom se može u tom
pogledu meriti ne samo sa drugim velikim romanima već i sa takvim
nadahnutim i simboličnim autobiografijama kao što su Geteova Poezija
i istina i Chateaubriandova Memoires doutre tombe (Sećanja
s one strane groba), dela koja su uticala na Prusta.
Proust je projektovao sopstvenu homoseksualnost na svoje junake,
tretirajući je kako kao snobizam, taštinu i okrutnost, tako i
kao glavni simbol prvobitnog greha. Njegov uvid u žene i ljubav
muškaraca prema ženama (koju je sam iskusio prema mnogim ženama
originalima svojih junakinja) ostaje nenadmašan, on je jedan od
najvećih romansijera koji su se bavili jednako heteroseksualnom
i homoseksualnom ljubavlju.
Čitava klima romana dvadesetog veka je bila pod uticajem A
la Recherch du temps perdu, koje je vrhunsko dostignuće moderne
proze. Uzimajući kao sirov materijal autorov prošli život, U traganju
za iščezlim vremenom jeste naoko delo o nemogućnosti nalaženja
izgubljenog, iščezlog vremena, o gubitku čednosti, bezazlenosti
kroz iskustvo, ispraznosti ljubavi iprijateljstva, taštini ljudskih
pregnuća, nastojanja, i trijumfu greha i očajanja; ipak, Proust
zaključuje da je život svakog pojedinog dana vrhunski značajan,
pun moralne radosti i lepote, i da ti dani koje čovek može da
izgubi zahvaljujući nedostacima ljudske prirode, jesu neuništivi
i mogu se obnoviti. Proustov stil je među najoriginalnijim u svekolikoj
književnosti i jedinstven zbog spoja brzine i odugovlačenja, preciznosti
i prelivanja, snage i začaranosti, klasicizma i simbolizma.
George Dunkan Painter
Literatura:
Bibliografije:
D.W. Alden, Marcel Proust and His French Critics (1940,
reprinted 1973, listing books and articles in French, and continued
for the period after 1940 and for all languages in his Bibliography
of Critical and Biographical References for the Study of Contemporary
French Literature (1949-53; as French VII Bibliography, 1954-68;
as French XX Bibliography, 1969- ).
Pisma:
Selected letters in Letters of Marcel Proust, trans.
and ed. by Mina Curtiss (1950); Marcel Proust: Selected Leiters
1880-1903 (1983), ed. by Philip Kolb and trans. by Ralph Manheim.
Biografije:
G.D. Painter, Marcel Proust, 2 vol. (U.S. titles, Proust:
The Early Years and Proust: The Later Years, 1959-65, reprinted
1978), a fullscale biography;
shorter biographies include: Andre Maurois, A
la recherche de Marcel Proust (1949; The Quest for Proust,
1950), and Le Monde de Marcel Proust (1960; The World
of Marcel Proust, 1974), a pictorial biography;
Richard H. Barker, Marcel Proust (1958);
Marthe Bibesco, Au bal avec Marcel Proust (1928; Marcel
Proust at the Ball, 1956).
Kritike:
Leo Bersani, Marcel Proust: The Fictions of Lifeand Art
(1965);
Germaine Bree, Marcel Proust and Deliverance from Time,
2nd ed. (1969); Howard Moss, The Magic Lantern of Marcel Proust
(1962);
Roger Shattuck, Proust's Binocu1ars: A Study of Memory, Time,
and Recognition in A la recherche du temps perdu (1963)
- the foregoing are creative studies of complementary insight
and importance;
P. Hansford Johnson, Proust Reconstructions (1958), radio
plays of critical value; P.A. Spalding, A Reader's Handbook
to Proust (1952);
Germaine Bree, The World of Marcel Proust (1966), a general
study;
Marcel Proust: Critical Panorama, ed. by Larkin B. Price
(1973), a collection of essays.
J.E. Rivers, Proust and Art of Love: The Aesthetics of Sexuality
in ihe Life, Times, und Art of Marcel Proust (1980),
treats homosexual love in the light of Proust's sources on the
subject.
Izvor:
The New Encyclopaedia Britannica, Volume 9, 15th ed.,
1998, str. 746-747.
Prevod: Nata
Jedan od mnogobrojnih Proustovih crteža iz pisama upućenih
R. Hahnu
3. Biografija
II
Michael Lucey |
|