Bulevar Uspomena ^{(10th part)}

10th part - Proleće
Proleće i "Autumn in New York" 

Nekoliko dana nakon mog 20. rođendana, došao je maj - možda ne prvi, ali sigurno jedini pravi prolećni mesec. 1. maj sam proslavio bez Davida. Bilo smo relativno daleko. On je bio sa klincima na Zlatiboru (bez žene), a ja sam sa još nekoliko prijatelja sa fakulteta bio kod drugarice na Ceru. Zaista nezaboravan provod...

Iako je bilo ludo i nezaboravno, osećao sam neku vrstu praznine u sebi, odnosno u svom srcu. To je definitivno bilo zbog njegovog odsustva. Naravno, kao i uvek, tu prazninu smo upražnjavali dugim i vrućim telefonskim pozivima, baš kao i ranije.

2. maja, kasno uveče, otišao sam za Beograd, gde me je on počao (kao i ranije), u blizini dolaznih perona na autobuskoj stanici. Taj dan smo se dogovorili da se zajedno vratimo za Novi Sad. Vožnjz do Novog Sada, odnosno do naših stanova, iskoristili smo za razgovor, ali i za obostrane "izlive" nežnosti.

- "Maleni, nedostajao si mi strašno..." rekao mi je u toku vožnje.

- "Znam!" odgovorio sam mu kratko, i dodao: "I ti meni..."

- "Zaista?" upitao me je.

- "Naravno, pa to si mogao primetiti i u mojim porukama, ali i tokom naših razgovora."

- "Interesantno je kako svega tri dana razdvojenosti mogu pokazati šta jedan drugom značimo, zar ne?" konstatovao je.

- "Da, potpuno se slažem s'tobom... Nedostajao si mi ti, nedostajao mi je on... Zapravo nedostajali ste mi obojica..." rekao sam mu uz tanani smesak.

- "Nedostajao ti je On?" upitao je začuđeno, ali definitivno očekujući to od mene.

- "Da, i ti i On!!"

- "Pa dobro, sada sam pored tebe, a i On je sada pored tebe..." nasmejao se, i pogledao u pravcu mene.

U Novi Sad smo stigli relativno kasno, negde oko 10h uveče. Obojica smo bili umorni, ali smo isto tako obojica silno želeli da predstojeće noći budemo zajedno - jedan pored drugoga.

Najzad, moj stan, moj dragi dom... Nedostajao mi je svaki kvadrat stana. Kasnije sam shvatio da mi je stan verovatno nedostajao zbog toga što sam uz stan uvek mislio i na Davida. No, to sad i nije toliko bitno...

Ušli smo u stan i, neskidajući obuću, bacili se na garninutu u dnevnoj. Bio sam zaista iscrpljen i umoran, a u takvim trenucima obično volim da odgledam neku ljubavnu srcecepajuću dramu. To sam i uradio, pustio sam "Autumn in New York"...

"On se zaljubio prvi put, a ja verovatno poslednji..."

Iako je u početku bio protiv takvih filmova, počeo je menjati mišljenje sve više i više kako se dramatični kraj bližio. Na kraju filma, iako to skoro nikada ne radim, u tišini smo posmatrali odjavnu špicu. Onda je izdahnuo duboko, i rekao mi:

 - "Vidiš Maleni kako je na filmu sve moguće..."

- "Da, ali verovatno da se takve ljubavi i dešavaju u svetu..."

- "Jel si pročitao ovo da omota DVD-a?"

- "Šta?" upitao sam ga.

- "On se zaljubio prvi put, a ona poslednji."

- "A da, jesam..."

- "Tako i ja... Pomogao si mi da se istinski zaljubim prvi put u životu, naravno u tebe..."

- "... A ja verovatno poslednji..." rekao sam mu, a potom zadržao pogled u njegovom pravcu.

- "Zaista tako misliš?" upitao me je pomalo ponosno na moj odgovor.

- "Da... Mislim..."

- "Hvala ti što si me naučio, i što me još uvek učiš da istinski volim nekoga..."

- "Hvala tebi što si se tako iznenada pojavio u mom sumornom i dosadnom životu..."

Nasmešio mi se, a potom me privukao k'sebi, i strasno poljubio. Zaglio sam ga snažno, i šapnuo mu na uvo:

- "Obećaj mi da ćeš me zauvek voleti, i da ću zauvek biti samo tvoj!"

- "Obećavam Maleni - Zauvek..."

U tom trenutku punom obostrane ljubavi, uživali smo svega nekoliko minuta, a onda smo otišli na tuširanje - zajedno... Iako je tuš kabina predviđenja za jednu osobu, stali smo obojica, verovatno zbog toga što nismo želeli da se odvajamo jedan od drugog.

Nakon tuširanja, otišli smo u krevet, i nastavili sa nežnošću dugo u noć...

Šetnja po Dunavskom parku...

Iako sam trebao da odem na fakultet, ja to nisam uradio. David je zbog velikog broja obaveza za Beograd otišao rano ujutru. Nisam želeo da se probudim, želeo sam da nastavim da uživam u divnom snu, ali mi to nije dozvoljavao tanak zrak sunčeve svetlosti, koji je prolazio kroz maleni razmak između roletni, i pravo u moje desno oko... U početku nisam obraćao ražnju, ali mi je vremenon sve više i više smetalo, pa sam na kraju ipak morao da otvorim oči.

Ustao sam iz kreveta, podigao roletne, i otvorio širom prozore, u želji da udehnem malo jutarnje svežine. Umesto jutarnje svežine, udahnuo sam vazduh, pun neprijatnih mirisa, sačinjen od izduvnih gasova automobila, kojih je u jutarnjim časovima bilo previše... Buka i sirene automobila su me naterali da zatvorim prozore, i odem u kuhinju na kafu... Tamo sam imao jedno vrlo, vrlo prijatno iznenađenje...

Na stolu je stajala ohlađenja kafa i omlet, dva parčeta hleba, sok od ceđene narandže, i naravno dnevne novine. Taj prizor mi je izmamio osmeh na licu, a još više kada sam na parčetu papira, koji se nalazio u neposrednoj blizini hleba, pročitao:

"Zaljubio sam se prvi put u životu, a iskreno veruj da si i ti... Od Srca, Srcu..."

Uzeo sam telefon u ruke, i poslao mu kratku poruku:

"Hvala... Volim i ja tebe..."

Podgrejao sam hranu i kafu, a zatim se bacio na klopanje. Jutro je bilo savršeno za viđanje sa Mimom. Nazvao sam je...

- "Ćao Slatka moja, šta se radi?"

- "Ćao, ma evo ništa posebno..."odgovorila mi je.

- "La Terna? Partija ćaskanja? Šetnja Dunavskim? Kafa?"

- "Da, da, da, da... Za jedno sat vremena, ok?"

- "Ok, vidimo se u La Terni! Pusa..."

- "I tebi..."

Otišao sam na tuširanje, a zatim sam se spremio i otišao ka Dunavskoj, i La Terni. Pošto je vreme bilo prijatno, odlučio sam se za varijantu bašte. Nisam je dugo čekao. Došla je, i ubrzo smo počeli sa najnovijim pikanterijama života poznatih faca u Novom Sadu.

- "Šta je bilo sa G. Modnim Agentom?" upitao sam je.

- "Svašta. Bila sam kod njega, uradila sam Book, odradila tri Show Room-a, a sutra ujutru idem u BG, na neki razgovor za neko promotivno slikanje..." rekla je zadovoljno.

- "Dobro, znači sve u svemu, ide..."

- "Da, krenulo je dobro..."

Bilo mi je izuzetno drago što je Mima najzad bila srećna, a posebno zbog činjenice da sam ja delimično bio krivac njene sreće. Posle iscrpne priče, krenuli smo u obilazak radnji, i trošenje para, ali nismo se dugo zadržali. Da bi ubili vreme, rešili smo da prošetamo kroz Dunavski park, gde smo se prijatno iznenadili - vratili su Isu i Bisu. Oboje smo obožavali te divne labude, i uvek im se divili  zbog nedostižne ljubavi koje su već godinama održavali.

Seli smo na klupu pored jezerceta, i nekoliko minuta uživali u divnim trenucima. Park je neprimetno oživeo - drveće je počelo da zeleni, biljke da rastu, Isa i Bisa su ponovo plivali jezercetom...

Confession, odnosno Ispovest...

David je tog dana kod mene došao relativno kasno - negde posle devet. Pri samom ulasku u stan, mogao sam zaključiti da je neraspoložen, i pomalo tužan. Nisam bio siguran da li pametno da se mešam, i da ga zapitkujem, ili ne. Ali, pošto je David osoba koja mi znači, i koju volim, želeo sam da mu pomognem da se olakša tog tereta koji ga je vidno pritiskao.

- "Šta ti je? zašto si tužan?" upitao sam ga.

- "E Maleni da znaš samo..." rekao mi je tužno.

- "Pa reci mi, podeli to sa mnom - ipak lakše je bol podeliti sa osobom koja te voli, i koju voliš, a teže je trpeti taj bol u sebi..."

- "Skupilo mi se sve... Posao u novoj firmi stagnira, već šta više, mislim da će sve krenuti niz brdo... Ne znam da li će banka odobriti kredit, a pare za revitalizaciju te firme su mi izuzetno potrebne, a ako ih ne dobijem, ne znam šta će biti... Zagrli me, molim te... To mi sada najviše treba..."

Njegova ispovest je me pogodila, i prvi put u životu sam ga video rastrojenog... Bilo mi ga je žao, više nego ikada... Zagrlio sam ga, i nežno potamšao po leđima.

- "Jel sam ti rekao koliko mi značiš? upitao me je iznenada.

- "Da, nekoliko puta..."

- "Volim da te posmatram ujutru dok spavaš u polu-mračnoj sobi... Volim kada si pored mene... Volim te kao pojavu... Jednostavno, Maleni voli te, i zahvalan sam ti što smo se upoznali, i spojili..."

- "I ja tebe volim... Drago mi je što si mi to sve rekao, jer vrlo dobro znaš kakva su moja osećanja prema tebe, odnosno šta ja mislim o tebi.."

Ispovest koju mi je "otkrio" o njegovim osećanjima prema meni me je potpuno rastužila, ali sam uspeo da se suzdržim, i zaustavim poljuljane emocije. Tog trenutka sam po ko zna koji put shvatio da je David, Moja Zverka, čovek pored kojeg bi mogao provesti čitav život, ne žaleći zbog te odluke.