Bulevar Uspomena

Čovek se u životu veoma često nađe na raskršću. Nekada je lakše prepoznati i odabrati pravi put, a nekada je to zaista teško uraditi. Lično, ja sam veoma često bio na takvim "raskrsnicama" ali izgleda da mi pronalaženje pravog puta nikada nije išlo za rukom. Bilo kako bilo, čovek veoma često i greši, ali i nastoji da svaki naredni put ne napravi istu grešku, što definitivno nije slučaj sa mnom. Posle par neuspelih veza, rastrgnutog srca, i sa svega 19 godina, imao sam dva izbora - napred ka budućnosti, a pri tom zaboravim prošlost, i nazad ka prošlosti i sećanju, zaboravljajući na budućnost. Normalno, ovaj put izgleda da sam izabrao pravi put. Pretpostavljam...

Sa sigurnošću mogu reći da se ne isplati zaljubljivati se na početku veze, jer kasnije ta ljubav zna istinski da boli. Često, zapravo veoma često, sebe uhvatim u razmišljanju o pronalaženju onog "pravog", ali isto tako veoma često nakon razmišljanja shvatim da taj "pravi" u stvari i ne postoji! Smatram da greši onaj ko kaže da su sve ljubavi srećne, jer ja lično mislim da ljubavna sreća postoji samo u latino-američkim sapunicama, a da je svaka prava ljubav zapravo osuđena, kad-tad, na propast.

Pokušaću da kroz seriju kolumni, koje ćete, zahvaljujući gay-serbia.com-u, imati prilike da čitate, prepričam svaki detalj mog "savršenog ljubavnog života", koji je trajao (čitavih) 13 (baksuznih) meseci. Pokušaću da hronološkim redom objasnim događaje, lica, sve intimne pikanterije moje spavaće sobe ali i drugih spavaćih soba u kojima sam bio, ali ću isto tako pokušati da uočim i predočim sve svoje greške. Na vama, naravno, ostaje "sud"...

Možda će pojedini delovi kolumne biti pomalo "hladni", a možda vam se i neke moje procene neće svideti, ali se nadam da ćete kasnije uočiti da sam (uglavnom) bio u pravu. Kada nekog volite, volite ga svim srcem, bez stida i bez ponosa... Volite ga, a da pri tom ne znate ni gde ste ga zavoleli, ni kad, ni zašto... A onda, jednog dana, kada ta ljubav prestane, zapitate se "Pa da li sam ga ja zapravo i voleo?". Obećavam da ću pokušati da dam odgovor na ovo pitanje... Iskreno se nadam, da će te kroz ovu kolumnu pokušati da izbegnete sve vaše potencijalne greške, i da će te učiti na mojim...

1st Part - Upoznajmo Gospodina Zverku

Sećam se bio je septembar... Zaista odvatan septembar, sa još odvratnijim vremenom. Kiša je non-stop padala, pa sam nastojao da, jednostavno, bez preke potrebe ne izlazim iz stana. Ali nakon nekoliko poziva moja najdraže frendice, rešio sam do odem do nje. Finansijsko stanje je tog dana bilo katastrofalno. Sa svega 80 dinara u džepu i kutijom sa tri preostale "socijalne" cigare, nisam mogao sebi priuštiti taxi, iako nigde do tada nisam ni pomišljao da krenem negde bez taksija. Imao sam dve opcije na raspolaganju - prva da se vozim autobusom sa kupljenom kartom, a da se pri tom odreknem kupovine cigara, i druga, za mene više prihvatljiva opcija - da kupim novu kutiju cigara, ali da kao oportunitetni trošak bude više od sat vremena neprekidnog hoda do Sandrinog stana. Naravno, kao i uvek, opredelio sam se za Lucky 100's...  

Dok sam se gubio uskim i nepreglednim ulicama starog novosadskog jezgra - Podbare, u jednom trenutku primetih da se iza mene kreće auto, velikom brzinom, a da ja prolazim pored ogromne baruštine, koja je nastala kao posledica obimnih kiša. I onda... auto je prošao pored mene, podižući ogroman talas vode iz bare. U sekundi sam zažmureo, i osetio kako me prljava voda zasipa. Otvorio sam oči, i tako besan, istog trenutka počeo da psujem najglasnije što sam mogao.

- "Kretenu jedan! Pička ti materina, jebem ti mater..." - urlao sam, a onda se, na moje iznenađenje auto zaustavio, i krenuo unazad. Istog trenutka sam se pomirio sa sudbinom da će iz auta izaći manijak, koji će me pored besplatnog kupanja prljavom vodom, častiti i dobrim šamarima, ali izgleda da ovaj put, na svu sreću, nisam bio u pravu. Auto se zaustavlja... novi BMW serije 5. Auto mojih snova. Prozor se spustio a ja sam istog trenutka ugledao nepoznatog čoveka, na prvi pogled rekao bih uspešnog biznismena.

- "Da li sam Vas možda isprskao?" - upitao me je.

- "Pa sad, nije da niste!" - odgovorio sam drsko, podižući glas.

- "Meni je zaista žao, nije mi bila namera. Jel Vam mogu nekako pomoći?" - upitao me je tankim glasom iz kojeg se jasno mogao uočiti osećaj i priznanje krivice.

- "Pa sad..." - počeo sam pricati, spustajući glas, "Možda bi i mogli", nastavio sam, "Zapravo najbolje bi bilo kada biste hteli da me odvezete u stan da se istuširam i presvučem..." - odgovorio sam mu slobodno, i bez ikakvog razmišljanja.

- "Ok, ako je to sve što mogu učiniti za Vas - nema problema, uđite u auto!" - rekao mi je, a ja sam tog istog trenutka bukvalno poleteo u auto.

Pogledao sam ga u oči, i pokušao da budem pristojan:

-"Marco Philip, drago mi je!" pružio sam mu ruku kao znak upoznavanja, i mozda pomiranja.

-"David, drago mi je takođe...", rekao mi je i dodao uz smešak, "Još jednom, zaista mi je žao zbog ovog incidenta koji sam prouzrokovao, još jednom se izvinjavam."

Istog trenutka sam uputio diskretan smešak, definitivno pokušaj flerta sa moje strane, što je on shvatio kao prihvatanje izvinjenja, i odgovorio mi istim. Rekao mu naziv ulice, zapravo objasnio mu kako da dođe do mog stana, i topio se od oduševljenja što se prvi put vozim u novoj petici.

-"Stigli smo, evo ovaj ulaz ovde..." - rekao sam mu pokazivajući mu prstom gde da stane.

-"Nadam se da mi nećete zameriti na mojoj nespretnosti..." - dodao je pokušavajući da se još jednom opravda za incident koji je stvorio.

-"Nespretnosti? Kakvoj nespretnosti? Ja se ničega ne sećam." odgovorio sam mu, pri tom praveći se kao da se ništa nije ni dogodilo, i dodao "Hvala na vožnji, prijatno..."

-"Prijatno..." odgovorio mi je uzvraćajući mi smešak, isti onaj smešak, koji smo razmenili nekoliko minuta ranije.

Otvorio sam vrata od auta, pri tom ne želeći da odem iz njega, ustao, zatvorio vrata, i krenuo ka ulazu ne okrećući se... Ne znam zašto, ali tog trenutka zaželeo sam da pored sebe imam jednog takvog uspešnog muškarca, koji će me voleti, i ono najvažnije kojeg ću ja voleti...

Slučajni susret sa G. Zverkom 2

Prošlo je više od dve nedelje od iznenadnog susreta sa G. Zverkom u BMW-u, a ja sam svakodnevno razmišljao o njemu, i o njegovom osmehu, koji mi je par puta uputio tog dana. Nažalost, sem imena, i marke automobila sa BG tablicama, ništa više nisam znao o njemu, iako sam želeo. Pošto život ide dalje, shvatio sam da je taj susret bio puka slučajnost, i da sam ga ja tad'  prvi i (možda) poslednji put video.

Jutro kao i svako drugo, i ja kao i uvek kasnim na faks. Budim se oko 7.30h, na brzinu perem zube, oblačim se, zovem taxi, i u žurbi izlazim iz stana. Ispred zgrade, bukvalno, vrštim od besa jer taxi, kao i uvek, kasni. Zaustavljam prvi koji je naišao, ulećem u njega i pravac na faks. U amfiteatar ulazim svega par sekundi pre profesora, i zahvaljujem se Bogu što mi je i taj dan, po ko zna koji put, progledao kroz prste. Dva sata nakon počeka predavanja, profesor pravi prvu pauzu. Nervozan, silazim niz stepenice i odlazim u atrijum fakulteta kako bi zapalio prvu cigaretu tog dana. I onda... Ugledao sam ponovo njega. Stajao je na par metara od mene, gledajući na sat, i jasno pokazivajući da je pomalo nervozan. Ugasio sam cigaretu, i rešio da mu priđem.

- "Dobar dan, ili dobro jutro?" rekao sam pružajući mu ruku, na šta je on meni rekao:

- "Dobar dan." Istog trenutka sam shvatio da on zapravo i nema pojma ko sam ja uopšte, pa sam se usudio i da ga to pitam.

- "Nisam siguran da li me se sećaš Davide! Je l' beše David?" Pogledao me je namršteno, jasno stavljajući na znanje da jednostavno ne zna ko sam ja. Naborao je čelo i pogledao me je ispod obrva, pokušavajući da me se seti. U jednom trenutku, nasmejao mi se i rekao:

- "Apsolutno, jebote! Da, da, da... Setio sam se ko si!" rekao je kroz smeh i dodao, "Promenio si se, kao da si išao na tretman blatom.".

U istom trenutku smo se najsmejali, i počeli neobavezno ćaskanje. Tokom priče, par puta sam mu sasvim slučajno persirao, na šta mi je on rekao:

- "Izvini, al' zar se nismo dogovorili da nema persiranja. Molim te bez persiranja, inače ćeš me podsetiti koliko zapravo imam godina, a veruj mi, ne želim se prisetiti te činjenice!" zatim je usledila kratka pauza, i obostrani smeh.

- "Ok, bez persiranja..." rekao sam.

- "Šta radiš ovde?" upitao me je.

- "Pa logično da studiram na ovom fakultetu, zar ne?" odgovorio sam mu kroz smeh.

- "Oh, da... Zaista se gubim. Izvini ali nisam popio jutarnju kafu, tako da mi mozak ne funkcioniše baš najbolje" rekao mi je.

- "Da, može se primetiti..." rekao sam i dodao "A šta ti radiš ovde? Jel i ti studiraš?" nasmešio sam se i kraičkom oka mu uputio diskretan mig. Istog trenutka sam primenio njegovo iznenadno crvenilo, kao da je bio postiđen.

- "Ja? Ja ovaj... Zapravo čekam jednog prijatelja, koji radi na fakultetu, ali njega nema..." uzdahnuo je duboko, i odmah potom izdahnuo.

- "Imam pauzu jos 40 minuta, je l' hoćeš da odemo do "NY Caffe-a" na espreso ili nes?" upitao sam ga slobodno. Bez dužeg razmišljanja odgovorio mi je da hoće, i otišli smo u "New York Caffe".

Tokom priče s' njim, zaključio sam čime se bavi, zašto i zbog koga dolazi u NS... Sve informacije koje sam želeo da znam o njemu, saznao sam na fin i kulturan način...

- "Uf..." rekoh, "Moram da krenem, uskoro mi počinju predavanja... Sorry nemoj se ljutiti, Ok?" Počeo sam užurbano da se pakujem. Pozvao sam konobara, dao moju Visa Electron karticu i platio račun, pozdravio se s' njim i na njegov zahtev dao mu moj broj.

nastavak >>