www.gay-serbia.com |
Bulevar Uspomena (8th part)PIŠE MARCO PHILIP |
|
Sadržaj:
I deo II deo III deo IV deo V deo VI deo VII deo VIII deo IX deo X deo Za pitanja i utiske u vezi ove kolumne možete postaviti komentar ili se obratiti autoru putem emaila. |
Pre svega, želeo bih da uputim izvinjenje svima koji su očekivali brzi nastavak kolumne „Bulevar Uspomena“. Posle jednog izuzetno neprijatnog telefonskog poziva od strane osobe o kojoj pišem, dosta sam dugo razmišljao da li da nastavim sa pisanjem, ili da prekinem. Na sreću onih koji mi se redovno javljaju, i pozitivno komentarišu kolumnu, rešio sam da posle ove pauze nastavim sa pisanjem... Shvatio sam da je to moj život, moje opredeljenje, i ma koliko ja pisao o njemu, i iznosio istinitosti o našim intimnim trenucima, imam sva prava da o tome pišem. Jednostavno, želeo sam da podelim svoje iskustvo sa Vama... Hvala Vam na podrškama, koje ste mi slali mejlom.. Volim ga, iako ponekad tu činjenicu ne želim priznati sebi. Da, zaista ga volim, i to sada mogu i javno potvrditi. Ne znam zašto, ali koliko je njegov sporazumni raskid sa ženom bio dobar za mene, toliko je bio i loš za našu vezu, iako se to u početku nije moglo primetiti. Mislim da je za našu vezu bila kobna ljubomora, ljubomora koja je bila obostrana. Stvari su u našoj vezu krenule na bolje (tu i tamo), ali kao posledica tome, zanemario sam svoje obaveze, pre svega prijatelje koje izuzetno volim i poštujem, a potom i fakultet, koji je za mene u tim trenucima bio manje-više bitan. Skraćenicu, od koje sam se naježio (VTT), više nikada nije upotrebljavao. Skrenuo sam mu pažnju da to ne volim, i on se potrudio da je maksimalno izbegava. Verovatno je to bilo zbog toga što sam mu ja skoro svakodnevno ponavljao kako se naježio od toga. Poruku koju mi je ostavio tog jutra, ponavljala se još nekoliko puta. Iskreno, to me je strašno bolelo, ali shvatio sam da i on ima obaveze, i da mu ja, ma koliko to silno želeo, nisam bio centar sveta. Kao i uvek, svi naši konflikti su pali u zaborav. Verovatno zbog toga što smo jedan drugog istinski voleli... Taj vikend, sam na njegovo insistiranje otišao u Beograd. Nisam ni slutio da će to biti jedan od mojih poslednjih odlazaka u Bulevar Uspomena, bez obzira na činjenicu da je posle toga naša veza trajala još nekoliko meseci. Kao da sam predosećao, tražio sam da noć provedemo u "starom" stanu, stanu u "Bulevaru uspomena". Prihvatio je...
Legao je preko mene, i počeo nežno da me ljubi... Njegove tople usne osetio sam svuda po telu. Prijalo mi je...
Posle mog odgovora, počeo je da me mazi i ljubi svuda... Nekoliko trenutaka kasnije, osetio sam kako je nežno ušao u mene. U početku je sve išlo polako, i nežno, ali kako su nam se tela grejala, a trasti povećavale, počeli smo malo grublji sex. To nam je u tom trenutku bilo potrebno. Prijao mi je svaki njegov dodir, negov poljubac, njegov uzdah... Tu noć nismo spavali u pravom smislu te reči. Posle vođenja ljubavi odnosno seksa, ostali smo da ležimo na krevetu, nepomično... Po ko zna koji put smo pričali o nama, našoj vezi, o budućnosti....
Subota je za njega bio neradan dan, ali samo kada je bio sa mnom. Probudio sam se tj. probudiio me je oko 11h, i doneo mi kafu i doručak. Ništa posebno, omlet, mleko i kafa, ali mi je i to "ništa posebno" ipak značilo puno. Mali znak pažnje, čisto da se osetim poželjnim. Tog jutra sam osetio potrebu da mu priznam svoju grešku, koju sam načinio za novu godinu. Pojeo sam doručak, popio kafu i popušio cigaru, a potom udahnuo duboko i rekao mu:
Posle te rečenice je otišao u kupatilo da se tušira. Iako je voda bila puštena, jasno sam primetiti njegov bes, koji je ispoljavao udaranjem o pločice. Bio mi je krivo zbog toga, ali ja ipak nisam ništa loše uradio... Ali kako to objasniti nekome ko sigurno ne bi razumeo mladalačke ispade... Izašao je iz kupatila, i rekao mi:
Bez daljih pitanja, obukao sam se, spakovao i izašao iz stana. Dok sam izlazio iz zgrade, spontano sam se okrenuo ka njoj, i nekoliko sekundi nepomično posmatrao ulazna vrata. Nisam ni slutio da sam tog trenutka poslednji put išao, odnosno izašao iz tog stana, te zgrade... Ceo put do stanice smo ćutali. On je neprestano tražio radio stanicu, i svaki put je nailazio na balade. Kada je stao ispred stanice, upitao sam ga:
Ćutao je...
Pogledao je u mene, slegao ramena, i rekao: - "To samo Bog zna..."
Prošlo je skoro dve nedelje od kada smo se poslednji put videli, a i čuli. Nisam ga hteo zvati, nisam želeo da to prvi uradim, ali sam svakodnevno mislio na njega... U momentu kada sam to najmanje očekivao, poslao mi je poruku:
Odgovorio sam mu kratko i jasno - "Uvek"... Prodorno zvono interfona, obavestilo me je da je on stigao. Otvorio sam mu vrata, i otključao ulazna. Ušao je, skinuo se, prišao mi, i poljubio me, a potom i snažno zagrlio...
Ušli smo u sobu, seli, i nastavili započet razgovor.
U takvim situacijama čovek nikada ne zna kako da se postavi. Neki će sigurno misliti da sam napravio grešku, a neki da sam postupio pravedno. U svakom slučaju, taj put sam poslušao svoje srce, a ne razum. Srce mi je govorilo "Da", a razum "Ne". Oprostio sam mu. Verovatno nisam pogrešio - pretpostavljam. Tu noć je prespavao kod mene, i bili su to trenuci za pamćenje. Jedan od nas je napravio malu ali ipak prvu grešku, a drugi je samo želeo da prvog povredi, odnosno da mu nanese bol... Tada smo shvatili pouku. Strast i požuda, koja je vladala između nas te noći, omogućila nam je nezaboravno vođenje ljubavi. Želeo sam sve da isprobam, ali bukvalno sve... U meni, na meni, ispod mene... SVE, i ne kajem se - bilo nam je dobro. Život je jedan izuzetno težak termin, a još je teži ukoliko vodite „dvostruki“ život. Najteže od svega je biti u javnosti ono što nisi, pri tom vešto prikrivajući ono što u privatnom životu jesi, i šta zapravo i želiš da budeš... |