www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
 |
Bulevar Uspomena (7th part)PIŠE MARCO PHILIP |
Sadržaj:
• I deo• II deo • III deo • IV deo • V deo • VI deo • VII deo • VIII deo • IX deo • X deo Za pitanja i utiske u vezi ove kolumne možete postaviti komentar ili se obratiti autoru putem emaila. |
Prošlo je nekoliko dana od rođendanske večere, i velikog (ne)prijatnog iznenađenja. Zapravo, mislim da je od te večeri počeo novi "stadijum" naše veze. Sve je došlo na svoje mesto. Od tog trenutka, više smo vremena provodili zajedno... Sećam se, bila je sreda... Da, definitivno sreda, jer sam skoro ceo taj dan proveo u učenju (po prvi put u mom životu). Dobio sam poruku od Davida, i ne skrivajući svoje oduševljenje, skočio sam u vis. Napisao mi je:
Koliko mi je bilo drago, toliko mi je i bilo žao, jer sam bio svestan činjenice da se ja radujem, dok zbog te iste odluke drugi pate. Al' šta da se radi, ponekad svi mi moramo biti kučke, kako bi prelaskom preko "leševa", sebe usrećili. Munjevito sam zgrabio telefon, i pozvao ga...
Taj razgovor je bio relativno kratak, ali smo po prvi put uspeli da kažemo jedan drugom ono što smo i želeli. Iako je moje raspoloženje bio na zavidno visokom nivou, razgovor je učinio svoje, i ja sam se posle toga osećao još bolje. Bio je februar, relativno hladan, ali me ni to nije sprečio da izađem na terasu, i udahnem duboko... Iako mi je hladan vazduh "cepao" pluća, bio sam srećan... Ne, ne srećan, nego presrećan. Tada sam u sebi pomislio:
Tačno je da osobe koje su zaljubljene tada kuvaju najbolje... To sada znam iz ličnog iskustva. Neću se hvaliti, ali nikada više nisam jeo tako dobre lazanje (kao da sam ih ja pravio). To je i David potvrdio... U sedam je po dogovoru sve bilo spremljeno, a on je stigao nekoliko minuta kasnije. U ruci je nosio flašu crnog vina "Vranac". Otvorio sam vrata od stana, i ugledao ga, al najpre flašu vina. Nisam ga pozdravio, već sam mu odmah postavio pitanje:
Zatvorio je vrata, a ja sam istog trenutka skočio na njega. Bio je to neverovatan izliv emocija. Čvrsto sam ga zaglio, ne dozvoljavajući mu da skine kaput, i spusti vino. Bilo je to moje veče, definitivno... Nakon, relativno, obimne večere, "prebacili" smo se na trosed, i nastavili sa ispijanjem "Vranca". Kao da je znao šta mi je u tom trenutku trebalo, zaglio me je, i privukao sebi. Topio sam se u njegovom naručju. Mazio me je po stomaku, grickao za uvo, i šaputao sve ono što sam tog trenutka želeo da čujem. Okrenuo sam se ka njemu, pogledao ga u oči. Pogledi su nam se "spojili", i to je bilo dovoljno da pogledima jedan drugom kažemo šta nam u tom trenutku treba... Istog momenta sam otišao u kupatilo, a on u spavaću...
Polu mokar i nag, otišao sam u sobu. On me je već čekao na krevetu, takođe nag. Nasmešio sam se, i pogledao u njega. Okrenuo se ka meni, i pružio mi ruku, želeći ili pak zahtevajući da mu se pridružim.
Dok sam prilazio krevetu, grickao sam prst... Legao sam pored njega, i poljubio ga u levu bradavicu (zaista ne znam zašto). Iako je Vranac tekao našim venama, to veče, zapravo tu noć obeležio je lagan, ali izuzetno dobar sex. Obojica smo dobili ono što smo i očekivali... Nakon seksa, naslonio sam glavu na njegove grudi i u toj pozi zaspao. Tako sam se i probudio... Bio sam, jednostavno rečeno, PRESREĆAN... Taj trenutak nikada neću uspeti da opišem. Verovatno mi je tog trenutka to i trebalo... Volim nežnost, volim emocije, i zaista uživam u dobrom i nežnom seksu... Sa Davidom sam imao mnogo takvih situacija, iako sam se ponekad osećao kao predmet. Zapravo, sve je to stvar trenutka - ako sam "ustao na levu nogu", sve me je nerviralo, pa čak i on...
Četvrtak je bio jedinstven dan - sunčano ali izuzetno hladno. Celo prepoden smo proveli u stanu, a on po prvi put nije mislio na posao. Negde oko dva ili tri popodne, otišli smo u kratku šetnju po keju, koja se kasnije odužila. Volim Dunav, a voli ga i David. Kretali smo se polako, tako da nam se šetnja od drumsko-železničkog mosta pa sve do kraja Štranda, odužila, ali ne žalim... Uvek kada sam tužan, kada mi treba malo samoće, Dunav je tu... Uvek je na istom mestu, ali nikada nije isti... On je poput emocija - uvek su prisutne ali nikada nisu iste, nekada su slabije, nekada su jače...
Iskoristili smo trenutak kada nije bilo ni jednog prolaznika u blizini, i poljubili se. Na mojim promrzlim usnama osetio sam toplinu njegovih. To me je delimično zagrejalo...
Prošetali smo kroz Dunavski park, park zaljubljenih novosadskih parova... Bio je mračan, i potpuno prazan... Dok smo prolazili kroz park, nastojao sam da ga svaki put, kada se za to ukaže prilika, poljubim. Nakon toga, prošetali smo kroz Dunavsku, i Zmaj Jovinu - i one su, takođe, bile prazne. Tek poneki, zalutali prolaznik, u žurbi je prolazio pored nas. I dok me je vetar šamarao po licu, neprestano sam razmišljao o njemu, o nama, o novoj "fazi" naše veze, o budućnosti... O svemu... U stan smo se vratili nešto pre osam. Pošto smo obojica promrzli od hladnoće, a najviše od vetra, skuvao sam nam čaj... Legli smo na trosed, ogrnuli se ćebeton, i polako ispijali čaj od nane... U toj pozi smo ostali celo veče... I dok nas je hladnoća popuštala, a umor savladavao, rešili smo da odem u sobu, i legnemo... Ne, te večeri nije bilo ni vođenja ljubavi, niti seksa... Nismo bilo spremni za tako nešto, jer je to zahtevalo određeni napor, određenu snagu, a ja, kao i on posle duge i iscrpne šetnje, nisam bilo u mogućnosti za tako nešto...
Zbog fakulteta sam to jutro ustao ranije. Iako mi je je tokom noći obećao da će me ujutru dočekati doručak, to nije uradio. Bio sam totalno ukočen i umoran, ali sam ovaj put morao da odem na fax. Nisam ga želeo buditi... Istuširao sam se, obukao, popio prvu kafu i ispušio prvu jutarnju cigaretu, a potom se spremio i krenuo na fax. Pre izlaska iz stana, "bacio" sam pogled u sobu, gde smo spavali. Iako je čvrsto spavao, na njegovom lice se mogao primetiti blagi osmeh... To mi je ulepšalo dan... Znao sam da je bio srećan i zadovoljan, a da sam i ja jednim delom zaslužan za to. Na vrhovima prstiju sam napustio stan, a potom u žurbi otišao na fax... Tokom predavanja sam neprestano razmišljao o njemu, o nama, o predhodne dve noći... Za njega je to bio novi način života, bez žene, i delimično bez deca - samim tim manje obaveza i odgovornosti, a za mene je to bio novi početak naše veze, mnogo bolji, i mnogo lepši... Posle, izuzetno dosadnih, predavanja, požurio sam u stan. Otključao sam vrata od stana, u odmah uočio prazno mesto, na kojem su se samo nekoliko sati ranije nalazile njegove cipele. Pomislio sam da je otišao do radnje, ili eventualno do centra, ali kada sam na stočiću u dnevnoj ugledao parče papira, bilo mi je sve jasno...
VTT??? VTT??? Kratko i jasno - Fuuuuj... Kakav kliše na kraju poruke. Ne znam zašto, ali imao sam ogromnu odbojnost prema toj skraćenici... Verovatno je to bila posledica relativno čestih poruka od strane mog bivšeg dečka, koji je uvek na kraju poruke, imao običaj da "lupi" VTT... Voli te tvoj... Ma daj, molim te... Ako me zaista voli, postoji mnogo više načina da to iskaže, a ne samo VTT... VTT??? Ne, hvala, ne konzumiram... ---------------- Za moju Mimu, koja verovatno čita ovo.. "Čudno je, kako je samo malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije kako nam često baš to malo nedostaje!" |