Bulevar Uspomena ^{(5th part)}

5th part - Nova godina
Nedostaješ mi strašno...

Kada bih trebao da odlučim između starog, i novog života - života sa Davidom, bez razmišljanja bih odabrao novi život. Bio sam spreman da zbog njega uradim sve... Nije bilo teško odlučiti se za tako nešto. To je, pre svega, bila posledica moje čežnje za osobom koja će me voleti, i ono najbitnije, osobu koju ću ja voleti.

Novi Sad sam voleo (i volim ga) svim srcem, ali ono što mi je bilo najpotrebnije, nisam uspeo pronaći sebe u njemu. Moji roditelji su bili daleko, daleko od mene, a sve zbog proklete karijere, koja je uništila i njih, ali i njihov brak. Iako me svi smatraju jakom osobom, ja sam zapravo jedna izuzetno emotivna i krhka osoba, kojoj je potreban samo mali, neočekivani događaj da se potpuno slomim.

Nije mi jasno zbog čega mi mnogi ne veruju... Da sam hteo da napišem neku neistinu, ali neku glupost koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa stvarnim životom, uradio bih to na nekom drugom sajtu. Do sada mi se na mejl javilo nekoliko osoba sa veoma sličnim iskustvima. Voleo bih vam pokazati sve te mejlove, ali ne želim narušavati nečiju privatnost, kao što ne bih želeo da neko naruši i moju privatnost.

Od mog priznanja Davidu da ga volim, sve je krenulo na bolje. Pažnju mi je mnogo više posvećivao, nastojao je da uvek bude nežan - a to mi je jako značilo. Relacija Novi Sad - Beograd, tačnije Novi Beograd, je postala sastavni deo mog života. Skoro svaki drugi dan sam išao u Bulevar Uspomena. Prijao mi je njegov osmeh, njegov dodir, njegove usne... Jednostavno, prijala mi je kompletna njegova ličnost.

Pošto sam živeo sam u stanu, dosta često je dolazio kod mene, ali nikada nije želeo da ostane kod mene i prespava. Donekle ga razumem, iako sam to silno želeo... Nije bilo potrebno da vodimo ljubav, ili da se ljubimo, za mene je u tim trenucima bilo najvažnije da je pored mene, da mogu osetiti toplinu njegovog tela. Živeo sam za svaki delić sekunde proveden s'njim, i umeo sam to da cenim.

Dobro poznati termin "Volim te" sada sam upotrebljavao češće, jer sam bio potpuno siguran u ono što izgovaram. Dok nije bio sa mnom, nedostajao mi je strašno... Bili su to nemogući trenuci, koji su, Hvala Bogu, brzo nestajali. Imao sam naviku da često okrenem njegov broj i kažem mu reči, koje prijaju i njemu ali i meni.

- "Nedostaješ mi strašno... Dođi, trebaš mi..."

- "I ti meni Maleni, ali nažalost danas ne mogu, imam previše obaveza." odgovorio mi je.

- "A sutra? Jel možeš doći sutra?" upitao sam ga tužno.

- "Sutra mogu... Obećavam da ćeš me sutra ceo dan gledati, i da gu ti dosađivati... !" odgovorio mi je kroz smeh.

- "Ne, ti mi nikada, nikada nećeš dosađivati, šta više meni je zabavno i dok te gledam!"

- "Ako želiš samo da me gledaš, poslaću ti mejlom nekoliko sličica (smeh), pa se zabavljaj!!"

- "Ali ja ne želim samo da te gledam, želim i da te osetim, dodirnem!!"

- "Mmmm... i ja isto želim da te osetim, da te dodirnem, da te imam..."

Kao i uvek, počeli smo neobavezni flert preko telefona, a onda sam se potpuno oslobidio, i naterao ga da mi kaže šta će mi sve raditi sutra, kada bude došao u Novi Sad. U početku je bio pomalo zbunjen, jer verovatno to nije očekivao od mene, ali mu nije dugo trebalo da otkrije svoje namere za sutra...

- "Prvo... Prvo ću te snažno zagrliti, i strasno poljubiti..." počeo je.

- "Dalje..." rekao sam mu znatiželjno.

- "Zatim ću te uzeti u naručje, i odneti te do kreteva... I raditi ti svašta..."

- "Svašta??? Budi konkretan!" provocirao sam ga.

- "Želiš detalje?"

- "Da... Želim !!!"

Prijale su mi njegove rečenice, šta više uživao sam u njima. Nisam bio siguran da li radimo pravu stvar, ali sudeći po njegovom zanimljivom opisu događaja, nije mu smetalo. Onda smo pokrenuli novu temu - Nova godina...

- "Bliži se nova godina, gde planiraš da je dočekaš?" upitao me je.

- "Verovao ili ne, još uvek nisam siguran. Želeo bih da ostanem u stanu, ali me je Mima zvala da idem s'njom u Beograd, dolazi Junior Jack, tako da ću najverovatnije biti tamo, ti?"

- "Standardno... Idem na Zlatibor sa ženom i decom - tradicija koju poštujemo već godinama." rekao mi je  pomalo razočaran.

- "Standardno? Zašto tako razočarano govoriš?" upitao sam ga.

- "Pa sama činjenica da ću na Zlatiboru biti 15 dana sa decom, a najgore od svega, i sa ženom, dovoljno govori o mojoj razočaranosti. Rekao sam ti ranije NE VOLIM JE, nikada nisam, i ne verujem da ću ikada... Jednostavno takav sam."

- "Ne voliš ženu? Što? Pa zašto si se onda i ženio ako ne osećaš ništa prema njoj?" upitao sam ga.

- "Moraš me razumeti... Imao sam 9 godina, odavno sam završio fax, imao sam svoju firmu, i bilo mi je ekstra ali..."

- "Ali?"

- "Moji su me uvek pitali kada ću se oženiti, kada ću se skrasiti... Razumeš?"

- "Da, da..." odgovorio sam kratko.

- "I onda sam rešio... Našao sam neku, odnosno ovu lujku, napravio joj dete ali nikako nisam želeo da je ženim... Ali pošto su trudnice izuzetno osetljive, i pošto je ovo Srbija, odlučio sam da ispunim želju svima - njoj, njenim roditeljima i naravno mojima..." odgovorio je pomalo tužno.

- "Pa zar je ne voliš?" upitao sam ga.

- "Nije da je ne volim... A možda je i ne volim... Ne znam... Ali jednostavno, smara me, ne vidim sebe pored nje za 10-15 godina... Isuviše je tradicionalna i konzervativna..."

- "Pa razvedi se! To bar nije tako teško!" nasmejao sam se.

- "Pa to sam i planirao al'... Nisam siguran koliko je to pametno!?"

Razgovor smo, na ovu temu, nastavili, ali iskreno bilo mi je krivo što sam uopšte i započeo taj razgovor. Iz njegovih reči sam jasno mogao zaključiti da nije bio srećan, i da je zbog toga sreću tražio okolo, sa drugim devojkama, muškarcima... Nije mi bilo jasno, kako čovek koji sebi može priuštiti sve što mu je potrebno, nema sreće u ljubavi. To je verovatno bila posledica dobro poznatog Tabua u Srbiji - "Ako se ne oženiš do tridesete, sigurno si Gej!!!"

10, 9, 8, 7...

Dan pre njegovog odlaska u "Pakao" (kako je on govorio), otišao sam u Beograd. Ne znam zašto, ali taj dan nam je bio kao oproštajni. Nismo puno pričali, nastojali smo da što više vremena provedemo goli u krevetu, i da se "zadovoljimo" za naredne dve nedelje.

28. decembra "stare godine", David je otišao na Zlatibor, i to je bio prvi test izdržljivosti za nas. 14 dana bez ikakvog kontakta, sem telefona, bio je dobar pokazatelj uspešnosti naše veze. U tom periodu sam shvatio koliko mi zapravo znači, i koliko ga istinski volim - a to mi je i on kasnije priznao. Pošto nisam imao neki veliki izbor, odlučio sam da odem sa Mimom u Beograd, na Junior Jack-a. Zaista mi je bio super, ali mi je ipak njegovo prisustvo strašno nedostajalo. Sama činjenica da se nalazim na Novom Beogradu, svega nekih dva kilometra od stana, izazvalo je plimu emocija kod mene.

Počelo je odbrojavanje, 10, 9, 8, 7... 3, 2, 1, 0 !!! Istog trenutka sam snažno zagrlio Mimu, izljubio je, i rekao:

- "Slatka moja, SREĆNA TI NOVA 2005. !!!"

- "I tebi takođe..." odgovorila mi je veselo.

Zbog pozitivne energije koja je kružila iznad nas, rešio sam da ponovim običaj, i da se zajedno sa Mimom komiramo od alkohola. Prvo smo, kao po običaju pili pivo, a ubrzo smo prešli na vodku. Uzeo sam čaše sa duplim vodkama, pružio jednu Mimi, i rekao joj:

- "Za uspešnu novu godinu, i za još uspešnije stare ljubavi... Cheers Darling"

- "Cheers..." odgovorila mi je kratko, a zatim je popila vodku do poslednje kapljice.

Ne znam zašto, ali nakon ispijanja vodke, kroz glavu mi je prošla jasna slika našeg raskida. U početku nisam obraćao pažnju na to, ali kasnije se uspostavilo da je slika našeg raskida bila neka vrsta predskazanja.

I dok sam bezuspešno pokušavao da Davidu pošaljem poruku, i čestitam Novu godinu, na moje iznenađenje, dobio sam poruku od njega.

- "Želim da u Novoj godini, na planu ljubavi sve bude po starom, a da ti na poslovnom planu najzad krene... Srećna nova... Zauvek tvoj..."

Emocije koje su tokom čitanja poruke proradile, učinile su svoje. Nekoliko suza krenulo je niz moj obraz. Bio sam srećan što i u takvim situacijama misli na mene, ali isto tako i tužan, jer nije bio pored mene. Sama činjenica da se još desetak dana nećemo videti, izazvala je tugu, iako je to bilo najsrećnije i najveselije veče u godini.

Te noći, nisam uspeo da mu odgovorim na poruku, jer sve poruke koje sam poslao, jednostavno nisu stigle na želenu destinaciju - verovatno je bilo preopterećenje mreže.

Mr Modni Agent

Ne znam zašto, ali to veče, tačnije tu noć, osetio sam veliku prazninu, i bio sam spreman da je "popunim". Na žurci sam, pored nekoliko poznatih likova iz Novog Sada, ugledao i Mr Modnog Agenta. Bio je društvu svoje najbolje drugarice, drugim rečima, njegove štićenice iz agencije. Par puta sam ga sretao u klubu u Novom Sadu, ali su naši razgovori uglavnom bili prekinuti na pola, što zbog mene, što zbog njega. Ovog puta rešio sam da taj razgovor ponovo započnem ali i da ga konačno završim.

Nisam ni slutio da ću napravim glupost (ako se to uopšte i može nazvati glupošću) zbog koje ću se kasnije iskreno kajati, i koja će biti uzrok velikih prepirki sa Davidom. Poveo sam Mimu sa mnom, i krenuo ka njemu, da mu (radi fore) čestitam novu godinu.

- "O ho ho...  Pa koga ja to vidim ! Zar ceo Novi Sad slavi ovde doček?" upitao sam ga, pružajući mu ruku.

- "Otkud ti?" izenađeno me je pitao.

- "Pa evo me... Došao sam ovde sa frendicom... Ti?"

- "I ja... Srećna nova..." rekao mi je, i krenuo da mi čestita.

Tada smo se verovatno prvi i poslednji put poljubili. Pošto sam primetio da je i on delimično bio pod dejstvom alkohola, rešio sam da mu se Mima i ja pridružimo, i da ostatak večeri tj. noći provedemo s'njim. Verovatno da je to bila kobna greška, koju ću kasnije bezuspešno pokušavati da ispravim.

Zbog svoje privrženosti prema vodki, počeo sam igrati s'njim. Ture pića su se non-stop ređale, a ja sam kao neviđeni željnik, svaku čašu popio do dna. Tada sam, valjda, i dotakao dno dna.

Kao i uvek, život je nepredvidljiv. Nikada ne znate šta će Vam se desiti, odnosno šta ćete uraditi u narednih par minuta. Tako je bilo i sa mnom. Posle nekoliko čaša duple vodke sa Red Bull-om, alkohol i energetsko piće učinili su svoje. Bio sam izuzetno umoran, ali sam u sebi imao jaku želju za igranjem. Nekoliko trenutaka posle, nastao je totalni prekid filma, i više se ničega nisam sećao.

Sa izuzetno jakim bolovima u glavi, probudio sam se kasno popodne, negde oko 17h. Bio sam zbunjen, jer nisam mogao da zaključim gde se ja zapravo nalazim. Potpuno mračna soba, stavila mi je do znanja da se ja ne nalazim u svojoj, ali ni u Miminoj spavaćoj sobi. Prvih par minita ležao sam u krevetu, i gledao u plafon, pokušavajući da premotam film. Na žalost, nikako mi nije polazilo za rukom da se setim šta sam sve radio, i ono najvažnije, kako sam ja uopšte i dospeo u ovu nepoznatu sobu. Najvažnije od svega mi je bilo to, što sam u krevetu spavao obučen - znači, nisam pravio veće "gluposti".

Nekoliko trenutaka kasnije, u sobu je ušao dobro poznati lik - bio je to Mr Modni Agent. Pravio sam se da spavam. Prišao je tiho do kreveta, i polako me budio, ne znajući da sam ustvari budan. Bilo me je sramota... Nisam znao šta da radim...

Seo na krevet, pored mene, i rukom me nežno budio. Bilo mi je glupo, ali sam se ipak "probudio".

- "Jel si se naspavao? Hajde dođi u dnevnu, skuvao sam espreso..."

- "Daj mi par minuta da dođem sebi, molim te!" odgovorio sam mu.

- "Ok, kada budeš želeo da dođeš, dođi..."

Ustao je polako, i zatvarajući vrata, napustio je sobu. Osetio sam kako mi obrazi, od sramote i stida crvene. Namestio sam krevet, i otišao u dnevnu.

- "Kako se osećaš?" upitao me je ljubazno.

- "Iskreno, osećam se kao govno. Ne znam šta sam sve radio noćas, nemam pojma kako sam uspeo da završim u tvom stanu, i ne znam da li sam u onom krevetu napravio neku glupost!" odgovorio sam mu, spuštajući pogled dole.

- "Pa mogu ti samo reći da je vodka uradila svoje. Mima je ostala kod nekog dečka u Beogradu, a ja sam bio slobodan da te povedem kod sebe, pošto sam video da nisi imao pojma gde se nalaziš... I da, ne brini se, između nas se ništa nije desilo. Zar misliš da bi ti ja uradio nešto?"

Od njegove poslednje rečenice mi je bilo mnogo lakše. Teret koji sam osećao, jednostavno je nestao, tako da sam se upustio u razgovor s'njim. U nekoliko tema, pokušao sam da na mala vrata uvučem Mimu, s'obzirom da je istinski želela da bude fotomodel, a trenutak je u ovom slučaju bio pogodan. U početku mi nije uspevalo, ali mi je kasnije najzad obećao da će uraditi sve da je "progura".

Zlatibor Calling...

U stan sam stigao negde oko 20h. Posledice alavosti prema vodki ponovo su me sustigli. Iako mi se to nije desilo prvi put, te večeri sam povraćao kao nikad u životu. Glava me je strašno bolela, imao sam mučninu, i bio sam strašno nervozan i ljut na sebe.

Baterija na teleofnu mi je bila potpuno prazna, pa sam odmah stavio da se puni. Nekoliko minuta kasnije sam uključio telefon, i video nekoliko poruka od Davida, kao i poruke sa propuštenim pozivima, u kojim je uglavnom bio njegov broj. Znao sam da je pitanje minuta kada će i njemu stići poruka da sam dostupan, pa sam brže bolje krenuo u smišljanje priče. Nije prošlo više od pet minuta kada sam čuo dobro poznatu melediju - bio je to on...

- "Pa gde si ti? Ne odgovaraš mi na poruke, nema te da se javiš... Šta se dešava?" upitao me je začuđeno.

- "Srećna i tebi Nova godina... Da, hvala na pitanju dobro sam, kako si ti?" odgovorio sam mu drsko.

- "Dobro izvini, ali zabrinuo sam se... Non-stop sam te zvao a ti si bio nedostupan... Čak sam i sumnjao da ti se nešto nije dogodilo."

- "Pa baterija mi je bila prazna, a ja sam spavao do malo pre..."

- "A telefon?"

- "Pa upravo sam ti rekao da mi je baterija bila potpuno prazna." odgovorio sam ne razmišljjući na koji telefon on misli.

- "Mislim na fiksni, a ne na mobilni... Zvao sam te par puta i na fiksni, ali mi se niko nije javljao."

- "Uh... Verovatno da sam isključio telefon. Ne sećam se zaista, popio sam noćas, pa mi je još uvek malo mutno pred očima." izmišljao sam razlog za opravdanje.

- "Veruj mi zabrinuo sam se... Kako si? Kako se osećaš u Novoj?" upitao me je ljubazno.

- "Kako se osećam? Hmmm... Tužno, usamljeno, i još uvek mamurno..." odgovorio sam mu tiho.

- "Zašto?"

- "Zato što osobe koje bi trebale da su pored mene, nisu... Na prvom mestu mislim na tebe, pa potom i na moje roditelje... A što se tiče mamurluka, sve ti je jasno..."

- "Da, kapiram - moj izostanak je nadam se opravdan koliko ja znam, a za tvoje roditelje ne znam..."

- "Dođi molim te... Trebaš mi... Volim te..." rekao sam mu tužno, kao pravo malo razmaženo derište.

- "Maleni nemoj... Znaš vrlo dobro da bih ja došao da mogu, al' trenutno ne mogu, žao mi je. I ti meni strašno nedostaješ!"

- "Kada ćeš se vratiti za Beograd, želim da te vidim!"

- "Ne znam, ali sigurno tek posle Božićnih praznika... Imam jednu ideju - ako želiš da se vidimo, sedi na prvi autobus koji ide na Zlatibor i dođi, a ja ću ti srediti sobu u hotelu. Budi par dana ovde, pa se vrati za Novi Sad."

- "Ne mogu, zaista ne mogu... To je previše, ti si otišao na Zlatibor sa porodicom da se odmoriš, i ne želim te uznemiravati... Nema veze, čekaću te da se vratiš..."

Naš prvi razgovor u Novoj godini je, kao po običaju, potrajao duže. Nakon "unakrsnih" pitanja o mom provodu, počeli smo sa razmenom emocija. Tih nekoliko dana bilo mi je kao večnost. Tada sam prvi put istinski shvatio koliko mi on zapravo znači, i koliko mi nedostaje - shvatio sam koliko ga zaista volim.

Najveći i najradosniji hrišćanski prazni, Božić, proveo sam potpuno sam... Od svojih roditelja dobio sam samo telegrame sa čestitkom, a na nedeljni ručak otišao sam kod sestre. Tih 2-3 dana proveo sam u stanu. Shvatio sam koliko sam sam, i koliko mi zapravo nedostaje nežnosti, topline, roditeljske podrške, i ljubavi. Bio sam zatvoren između četiri zida, i nisam imao prilike da pričam sa nekim - a to me je ubijalo. Sada, kada je sve to prošlo, mislim da sam tih dana bio zatvoren u sebe, a ne između ta četiri zida.

U tom vremenskom intervalu shvatio sam koliko su novac, i sve privilegije u kojima sam delimično i sam uživao, zapravo nebitne i male. Ono što mi je najviše trebalo nisam imao. Osećao sam se kao predmet, kojim drugi ljudi upravljaju. Pretpostavljam da sam tek nakon tog događaja počeo da razmišljam na pravi način...