Bulevar Uspomena ^{(4th part)}

Volim te...
Moje prvo "Volim Te..."

Verovatno mnogi misle da je sve ovo "plod moje mašte" - moram demantovati. Na ovaj korak sam se odlučio samo zbog toga što verujem da više nikada neću imati sve ono što sam pored Davida imao - naravno ne mislim na materijalno, već na emotivno iskustvo. Mnogi, zaista mnogi misle da je sve ovo izmišljeno i da imam buijnu maštu, ali to nije istina, jer se svaki detalj koji opisujem, i koji ću opisati, zapravo i desio, bez ikakvih mojih dodataka.

Sigurno ste se zapitali zašto nikada do sada nisam izgovorio rečenicu "Volim te...". To je za mene jedna zaista teška rečenica, koja mora imati pokriće. Smatram da pre izgovaranje te reči moram biti 100% siguran u ono što ću izgovoriti. Mnogi koriste "Volim te" kao "Dobar dan" - mnogi, ali ja nisam jedan on njih.

Naša prva svađa pala je u zaborav nakon dolaska u Beograd. Nismo više obraćali pažnju na incident koji se dogodio u Budvi, naprotiv, sećali smo se samo lepih trenutaka - a tog vikenda ih je bilo zaista puno. Naša veza je krenula u "drugu fazu" tj. fazu poverenja i iskrenosti.

Naši susreti su postajali sve češći, i češći. Radnim danima je on dolazio u Novi Sad, a ja sam vikendom, obično, bio u Beogradu. Bilo nam je fenomenalno. Negde baš u to vreme, krajem novembra, imao sam peh sa telefonom, i nije bilo mogućnosti za popravku. Pošto sam čvrsto odlučio da mi je tog trenutka potrebniji sat, odrekao sam se novog telefona, i na korišćenje uzeo stari. Nokia 3510i - veliko FUUUJ !!!

Kao i obično, petkom popodne sam odlazio u Beograd. Standardni proces - čeka me na stanici, odlazimo u stan, trenuci neznosti... Tako je bilo i ovaj put. Dok smo odlazili u stan, zazvonio mi je telefon, a ja sam u istom momentu pocrveneo.

- "Pa javi se." rekao mi je.

- "Neka, nema veze." odgovorio sam mu brzo.

- "Pa javi se možda nekome trebaš. Nisi ni pogledao ko te zove."

Pošto me je naterao me je da se javim, iz torbe sam izvadio telefon, javio se, i primetio da mi lice gori od crvenila. Primetio sam, takođe, i njegovu reakciju dok sam ja vadio telefon. Nasmešio se, i klimnuo glavom. Nakon razgovora, upitao me je:

- "Nisi hteo da se javiš zbog telefona?"

- "Tako nekako..." odgovorio sam mu. - "Pa što? Zar te je sramota?" upitao me je.

- "Nije da me je sramota, ali jednostavno nisam navikao na ovaj telefon."

- "A šta je bilo sa onim Samsung-om?" počeo je da me ispituje.

- "Imao sam mali peh, i ne može se popraviti, pa dok ne kupim novi moraću da koristim ovaj?"

- "Ok... Samo sam pitao, nemoj ujedati!!!" prokomentarisao je, nasmešio se, i pogledao me je.

- "Nije u tome problem, nego me je jednostavno sramota nositi ovaj telefon. Mislim da niko više ne koristi ovaj model."

- "Ma daj, nemoj se opterećivati glupostima, telefon ko telefon, važno je da ga možeš korisiti - zar ne?" prokomentarisao je. - "Da tu si u pravu, al' ja sam takav, šta da radim!" odgovorio sam mu.

Jedva sam čekao da dođemo u stan, celim telom sam želeo da ga poljubim strasno. Nije stigao ni da zatvori ulazna vrata, a ja sam ga već "spopao". Zagrlio sam ga snažno, i počeo da ga ljubim.

- "Nedostajao si mi strašno... Bio sam usamljen bez tebe."

Od detinjstva sam duboko u sebi osećeo prazninu, koju niko nije uspeo da popuni. Međutim, od kada sam upoznao Davida, imam utisak da je ta praznina delimično popunjena. Ne znam zbog čega... Posle ćaskanja u stanu, izrazio sam želju da odem do Dunavskog keja - to smo i uradili.

Nešto pre 10h uveče smo se vratili u stan, i legni na krevet. Bio sam siguran da je ovo bio pravi trenutak za priznanje istine, pa sam skupio hrabrost, i rekao mu ono što osećam prema njemu...

- "Davide..."

- "Reci Maleni!"

- "Volim te..."

Ležao je pored mene i ćutao, bio je pomalo iznenađen mojim priznanjem. Onda je naglo skočio sa kreveta, okrenuo se prema meni, nasmešio se, i upitao srećno:

- "Zaista?"

- "Da... Sada sam siguran, i rekao sam ti ono što osećam prema tebi..." dodao sam.

- "I ja tebe..." rekao mi je.

- "To znam..." odgovorio sam mu.

- "Zašto ti je toliko trebalo da mi priznaš tj. da mi kažeš?" upitao me je.

- "Nikada, ali nikada ne govorim ono, u šta nisam 100% siguran... A sada jesam... VOLIM TE DAVIDE !!!" rekao sam mu ponosno.

Istog trenutka je skočio na mene, i počeo da me ljubi. Bio sam siguran da mu je bilo drago to što sam mu rekao.

- "Ne dam te nikome..." rekao mi je.

- "Ni ja tebe..." odgovorio sam mu.

Te noći je ostao da spava sa mnom u stanu, i celu noć me nije ispuštao iz zagrljaja. Priznajem, bio sam srećan zbog priznanja.

Strah ili iznenađenost ?!?

Tog jutra sam se probudio relativno kasno. G. Zverka je već otišao. Skuvao sam sebi kafu, sipao piće i zapalio cigaru. Seo sam na krevet, uzeo telefon, i nazvao moju najdražu frendicu - Mimu. Sve, bukvalno sve do detalja sam joj ispričao o prethodnoj noći. Bio sam oduševljen, i to oduševljeje nisam krio. I ona je takođe bila oduševljena zbog mene.

- "Voleo bih da si sada tu, da ga upoznaš!" rekao sam joj.

- "Eh... i ja bih..." odgovorila mi je.

- "Spremi se, i sedi na prvi bus za BG !"

- "Da, da, kada bi sve bilo tako lako..." odgovorila mi je.

- "Pa šta? Kada budeš došla, mi ćemo te čekati na autobuskoj... Ajde dolazi ovamo!!" rekao sam joj kroz smeh.

- "Ne, ne mogu danas, drugi put Ok?" odgovorila mi je.

- "Ok... Kako ti kažeš Slatka Moja..." nasmešio sam se, i povukao dim cigarete.

- "Šta ćeš sada raditi?" upitala me je.

- "Pa ništa, neću ga zvati, jer je sigurno u nekoj gužvi. Sačekaću da dođe, pa ćemo se malo maziti..." odgovorio sam joj zadovoljno.

- "Super..." rekla mi je kroz smeh.

- "E da, umalo da zaboravim - pošto je G. Zverka rečativno uspešan, možda bih ti mogao nešto srediti preko njega za fotomodele! Jel hoćeš?" upitao sam je.

- "E, pa mogao bi..." odgovorila mi je kratko.

Naš razgovor je potrajao, sve do trenutka kada sam čuo kako neko otključava vrata. Znao sam da je to on, pa sam se brzo pozdravio sa njom, i prekinuo vezu. Legao sam na krevet go, okrenut prema prozoru, i čekao ga da uđe u sobu.

- "Oooo... Pa šta je ovo?" upitao me je iznenađeno.

- "Ovo sam ja..." odgovorio sam mu nasmejano.

- "Zaista?" upitao me je kroz smeh.

- "Da..." odgovorio sam kratko.

- "Pa što ležiš go na krevetu, čekaš nekog frajera?" upitao me je, i započeo flert.

- "Pa sada... Možda i čekam..."

- "Pa možeš da se prehladiš tako go..." rekao mi je i istog trenutka počeo da se skida.

- "Dođi i pokrij me, ali ne ćebetom, već tvojim telom!" rekao sam mu, i okrenuo se na stomak.

Nije mu dugo trebalo da me posluša. Skinuo se munjevito, i legao preko mene. Istog trenutka sam osetio toplinu njegovog tela, ali i težinu.

- "Da li je ovako bolje?" upitao me je tiho.

- "Da, odlično je..." odgovorio sam oduševljeno.

- "Maleni, kada bi morao birati između starog tj. normalnog života, i života sa nekom osobom koju voliš, šta bi odabrao..."

- "A da ta osoba, na primer budeš ti?" prekinuo sam ga u pola rečenice, i upitao.

- "Da, na primer, ja... Šta bi izabrao?"

- "Iskreno... Izabrao bih tebe, i sve bih napustio... Živeo bih zbog tebe... Zbog nas!!!" odgovorio sam mu ponosno.

- "Zaista?"

- "Da... Bez razmišljanja bih sve napustio, i otišao s'tobom." odgovorio sam mu, i okrenuo se ka njemu.

- "A tvoji?" upitao me je kratko.

- "Moji?"

- "Da tvoji, tvoji roditelji!" potvrdno je klimnuo glavom.

- "Šta sa njima?"

- "Pa zar ne nikada ne pitaju gde ideš vikend, s'kim, zašto...?"

- "Moja porodica je jedna izuzetno čudna porodica. Potičem iz jedne stare, ugledne i akademski obrazovane porodice... Njima je uvek bila važnija karijera, nego porodica. Moji roditelji su razvedeni, mama radi već 6-7 godina na relaciji Nemačka-Norveška, a tata je već 3-4 godine u Rusiji, Novosibirsk." odgovorio sam mu pomalo tužno.

- "A ti? A tvoja sestra?" upitao me je iznenađeno.

- "Nas dvoje smo nekoliko godina živeli zajedno, a onda se ona, normalno, udala, i otišla kod dečka - tako da ja već dve godine živim potpuno sam u stanu..." nakon izgovorene rečenice, emocije su me prevladale, i niz obraz mi je krenula suza...

- "Nemoj molim te..." rekao mi je tužno.

- "Oni svi brinu o meni - šalju mi novac, omogućili su mu sve što mi je potrebno, ali ono što mi je najpotrebnije, nisu uspeli da mi omoguće..."

- "A to je...?" upitao me je.

- "To je porodica, to je dom, to su normalni bračni odnosi... To je roditeljska ljubav, podrška... Onda kada su mi najpotrebniji, nisu pored mene. Možda je imam idealne uslove za život u finansijskom smislu, ali što se tiče roditeljske ljubavi, tu sam pomalo uskraćen..."

Ne znam zašto, ali imao sam potrebu da mu sve ovo kažem. Mislio sam da će se prema meni, na neki način, ponašati zaštitnički. Ono što sigurno znam jeste da nas je ovaj razgovor još više približio.

Mali znak pažnje?

U subotu nije spavao sa mnom u stanu - razumem ga... Porodica, obaveze, bla, bla, bla.. Ponovo sam spavao sam u stanu, i priznajem strašno mi je nedostajao. U nedelju je došao oko 11h ujutru. Pričali smo, i uživali u trenucima nežnosti. Ne znam zašto, ali tog jutra tj. tog dana nije bio raspoložen za sex, pa ga nisam ni primoravao.

Iako nisam to želeo, morao sam se vratiti za Novi Sad. Odvezao me je do autobuske stanice. Na svega nekoliko stotina metara od stanice, stali smo na semafor. Pojačao sam muziku, jer je "išla" pesma "Time to say goodbye" od Andrea Bocelli. Bio je pomalo nervozan... I onda... Naglim pokretom je bukvalno zgrabio moj ranac, otvorio ga i bezuspešno pokušavao da mi u ranac stavi neku kutiju.

- "Šta je to?" upitao sam ga podižući glas.

- "Ništa!" odgovorio mi je zbunjeno.

- "Pitao sam te ŠTA JE TO? Šta mi to stavljaš u ranac?"

- "To je... To je mali znak pažnje!" odgovorio mi je.

- "Mali znak pažnje? Ma daj molim te, ne želim nikakve poklone od tebe. Ne želim da mi kupuješ poklone!!!" odgovorio sam drsko.

Do stanice nije ništa pričao, samo je ćutao. Bio je vidno nervozan. Pre izlaska iz auta sam ga na blic poljubio u usta, prižio mu ruku, i rekao:

- "Ovo zaista nisam očekivao od tebe, čujemo se..."

- "Čujemo se..." odgovorio mi je tiho.

Iako sam bio istinski povređen, pa možda čak i ponižen njegovim činom ukazivanja pažnje, iskreno, goreo sam od želje da vidim šta mi je stavio u torbu. Uzurbano sam kupio peronsku kartu, ušao u autobus, seo i počeo da otvaram kutiju.

- "Telefon?" rekao sam sebi. "Kupio mi je telefon? Ne mogu da verujem!"

Bio sam totalno zbunjen. Nisam znao kako da odreagujem. Nisam bio siguran da li je trebalo da mu se samo zahvalim, ili da ga još jednom verbalno napadnem. Istina, ipak mi je bilo drago zbog poklona tj. "Malog znaka pažnje...". Isključio sam svoj stari telefon, ubacio karticu u novi, i poslao mu poruku:

- "Ovo zaista nisam očekivao od tebe... Večere su Ok, ali ovakvi pokloni NE !!!" poruku sam poslao, i sa nestrpljenjem čekao odgovor. Nije mi ništa odgovorio, ali me je zato odmah nazvao. Nisam uspeo ništa da mu kažem, jer je, čim sam uspostavio vezu, odmah počeo da priča:

- "Maleni izvini što sam ti taj poklon uručio tako nespretno, nije mi bila namera! Hteo sam da ti ga dam u pravoj prilici, ali ovog trenutka jednostavno nisam mogao da procenim koja ja prava prilika."

- "Ne znam šta da ti kažem sem hvala!" rekao sam mu tiho, kako niko ne bi čuo.

- "Nisam bio siguran da li da ti taj poklon dam u stanu, ili na stanici... Zapravo nisam bio siguran da li bi ga uzeo da sam ti ga dao u stanu."

- "Budi siguran da ga ne bi uzeo u stanu, al' ovde si me uhvatio na brzinu... Hvala još jednom." rekao sam mu, dok se moje raspoloženje polako popravljalo.

- "Ne znam šta da ti kažem... Ako ti se poklon ne sviđa, ili ga ne želiš, zamoli vozača autobusa da ti stane na mostu preko Dunava, kod Beške, i bućni ga u Dunav. Ako misliš da ne zaslužuješ ili ako nećeš telefon, ti uradi to, ja se neću ljutiti." rekao mi je kroz smeh.

- "Pa ti zaista nisi normalan... U kutiji nema garancije i računa, gde su?" upitao sam ga.

- "Garancija i račun su kod mene." odgovorio mi je kratko.

- "Ok, onda mi reci koliko si platio telefon, jer sledeći put kada budem dolazio, želim da ti dam pare za telefon..."

- "Pare za telefon??? Ma daj molim te... Neću ni da čujem... To je bio moj mali znak pažnje prema tebi, i neću da čujem ništa za pare, Ok?"

- "Dobro, onda ću prihvatiti poklon, i zaboraviti za pare, ali ćeš i ti dobiti nešto od mene!" odgovorio sam mu kratko.

- "Ma da... Nema šanse, pa ti si student..." rekao mi je kroz smeh.

- "Pa šta ako sam student! To ne znači da nemam para... Ok?" odgovorio sam mu drsko.

- "Ok, ok... Kako ti kažeš! Mada bih više voleo kada bi mi umesto poklona, kao znak pažnje pokazao koliko me voliš..." rekao mi je kroz smeh.

- "Aha... Tu smo dakle... Želiš da ti ovaj poklon vratim u naturi?" nasmešio sam se.

- "Pa ne znam..." odgovorio mi je.

- "Pa ja tek sada vidim da ti nisi naivan - sve što radiš, radiš sa namerom, i umesto gubitka, ti si uvek na dobitku."

Pričali smo skoro ceo moj put do Novog Sad, čak šta više mislim da sam nervirao ljude oko sebe. Bilo mi je drago što misli na mene, ali sam se još uvek osećao pomalo glupo zbog prihvatanja poklona. Pošto mi je par puta rekao da je poklon kupio od srca, shvatio sam da i ja moram nešto njemu kupiti, isto o srca, ili da mu makar pokažem (dokažem) koliko mi znači...

Svaki naš naredni susret je bio sve bolji i bolji. To je verovatno bilo zbog mog priznanja ljubavi prema njegu, ali i zbog moje pomalo tužne ali istinite priče o mojoj porodici, odnosno o mojim roditeljima. Praznina koju sam osećao, polako je počela da se upotpunjuje, a on mi je sve više i više značio. Zapravo, mislim da sam ga voleo više nego bilo koga - ne mislim samo na moje Ex tipove, nego uopšte, više od mojih roditelja, više od moje porodice.

Uvek, ali baš uvek kada mi je bio potreban zagrljaj, rame, nežnost, poljubav pa čak i sasvim obična priča, uvek je bio uz mene. Dovoljan je bio samo jedan poziv, ili čak jedna poruka, i kroz sat ili dva je on već bio u Novom Sadu.

Ono što smo oboje voleli, bio je Dunav... Uživali smo u šetnjama pored Dunava. Šta više, par puta mi je rekao, da uvek kada pomisli na Dunav, zapravo misli na mene, i da nas Dunav na neki neobičan način povezuje. Naša veza postajala je sve čvršća i čvršća... Pošto sam često, ili možda bolje rečeno neprestano razmišlljao o njemu, uvek sam izbegavao pitanja koja su počinjala sa "A šta bi bilo, kad bi...". Verovatno da sam ranije razmišljao o odgovorima na ta pitanja, sada sigurno ne bih imao toliko problema. Pretpostavljam da bi se snašao u svakoj situaciji.

... to be continued ...