- 10 Dec 2007, 17:29
#981061
O njemu rijetko govorim. Ne zato sto ne zelim. Plasim se.
Kazu da svim djecacima on treba da predstavlja uzor, model… nekog na koga ce se ugledati, ko ce teziti i sami da postanu jednog dana…
Svi imaju svoju pricu.
Ovo je moja.
Jebiga. Rodio sam se kao drugi sin. I sva euforija zbog rodjenja prvog muskog djeteta je izostala, pa sam dobio „samo“ srecu zbog rodjenja i cetvrtog djeteta.
Sklon sam da ponekad za svoju homoseksualnost i isfeminiziranost okrivim to sto nikad nisam dobijao autice za poklon. Actually, nisam dobijao mnogo poklona uopste. Inflacija, ili tako nesto. Zaboravio sam.
Ovih dana sebi priznajem da to sto sam se igrao sestrinim lutkama nije bilo tako zato sto je brat svoje autice automatski lomio, i sto su lutke bile jedine dostupne igracke u kuci. Kontam da je stvar obrnuta.
Ono u sta ne sumnjam, jeste to da sam nedostatak ljubavi od njega iskusio upravo zbog svih tih haljinica, masnica i snalica na lutkama. Jos uvijek nisam spreman da se ubijedim u to da se varam, i da tog nedostatka nije ni bilo.
Hu d fak kers, ne zelim ni da znam.
Volio bih samo da znam, ono sto mi je sada mnogo bitnije, KAD sam JA prestao NJEGA da volim...
Nope. Ne mogu. Nastavicu drugi put.
On je bio sjajan otac. Mostly. Sjecam se da sam jednom na krevetu pronasao 5 maraka koji su mu ispali iz dzepa. Vise od svega, volio bih da sada mogu da mu sada priznam da sam ih uzeo, iako on vjerovatno nije ni primijetio. Volio bih da se jednom isplacem pred njim, i da mu govorim. Danima bih mu pricao, pricao i pricao. Kajao bih se, i krivio ga. Grlio i udarao. Molio i kinjio…
FUCK!. Drugi put, ne mogu sada.
Shvatam zasto ne mogu da nastavim pricu. Zato sto se prisjecam gomile sitnica, a nijedna od njih nije u stanju da mi odgovori na jedno pitanje – ko je koga vise volio, a ko je koga vise povrijedio.
On je znao da sam gay. Siguran sam da jeste. Mozda cak i prije nego sam to ja sam skontao. Mislim da, kad sada prizovem njegovu sliku, u njegovim ocima vidim razocarenje i tugu. A mozda grijesim.
U iskusenju sam da opet prekinem da pisem, pa cu preci na stvar.
Kada sam imao 14 godina, on se razbolio. U pocetku niko nije sumnjao na nesto ozbiljno. Ja prvi nisam shvatao ozbiljnost situacije skoro do same smrti.Dugih osam mjeseca proveo je po bolnicama, sa malim pauzama koje je proveo lezeci kuci. Poslednjih dva mjeseca takodje. Njegovi jauci od bolova sablaznjavali su me, kao i cio komsiluk koji je to mogao da cuje.
Jesam li mozda bio premlad da shvatim to – ja ni tada nisam ocekivao da ce da umre. Samo sam nestrpljivo cekao da prodje. Valjda je u mojoj djecjoj glavi logican zavrsetak bolesti bio ozdravljenje, a gubitak roditelja nesto sto ti se desava tek kad odrastes.
Kada u glavi prizivam taj period, crvenom bojom su mi obojane dvije situacije.
I jedna i druga me peku kao uzareno zeljezo prislonjeno na grudi.
Prva se desila nekih dva mjeseca prije nego je umro. Tad je jos uvijek bio u stanju da govori. Brat i ja smo se zestoko posvadjali pred njim. Ja sam bio neduzan u toj prepirci, i bas sam zato i bio zustriji u njoj. Htio sam da dokazem da sam u pravu, jer sam ZNAO da jesam. Zato sam ga valjda i iznervirao, pa je mene poslao u sobu. Kao sto rekoh, tada jos uvijek nisam shvatao da on umire. Penjuci se uza stepenice, okrenuo sam se i u pomislio kako ga ne volim. Kako je los, i kako zasluzuje da ga boli. Potiskujuci to iz pamcenja, zaboravio sam da li sam u tom momentu pozelio da jos vise pati. Nadam se da nisam, iako se veoma plasim da mozda jesam...
Druga se desila par dana pred njegovu smrt. Njegovo tijelo je bilo tako slabasno, nije vise mogao da govori, jede, pije… Samo je tako lezao, cutao, i cekao. Pored njega je uvijek bio neko. Neko ko je cekao sa njim. Jednog dana, to sam bio ja. To su obicno bile situacije kada ga neko od starijih ostavi sa mnom na kratko. Medjutim, on je pokusao da mi da do znanja da zeli da se pridigne, i mokri. Pozurio sam po neki bokal, i krenuo da ga pridignem onako kako bi pridigao zdravog covjeka – uzeo ga za ruke, da mu pomognem. Tad sam shvatio da tako nece ici. Da moram da ga zaista podignem. I skinem mu pantalone, otkrivajuci tako da su njegove noge, stomak, ruke – samo kosti presvucene avetinjski bijelom kozom... zgrozio sam se na cinjenicu da ja, klinac od 14 godina mogu svog oca da podignem. Pakleno porazavajuce je bilo to sto je bio tako lagan..
Istog dana su ga presvlacili, i vidio sam, uzasnut, njegove lopatice, ramena… Njegova glava je bila nesrazmjerno velika, koscata, sa tananim vratom i malenim tijelom…
Umro je ubrzo. Spavao sam kad se to desilo, a kad su me probudili, docekala me je prepuna kuca ljudi koji me gledaju sazaljivo i zabrinuto. I njegovo cudno izduzeno tijelo sa dva metalna novcica na kapcima…
Plakao sam prvog dana. I sjutra.
Vec na obiljezavanju 40 dana od njegove smrti, plakao sam na silu. Ne zato sto mi nije bilo zao. Zato sto sam u medjuvremenu vec napustio roditeljski dom, i otisao da se vise nikada ne vratim na duze od dva dana.
Sada, kad sam to uspio, i kada zivim u svom stanu, svoj zivot, zaradjujem svoje pare, i jedem svoju hranu, pucam po savovima, jer me je bolno sustiglo saznanje da se takve stvari ne zaboravljaju, vec prevazilaze. Na klupku zivota koje svakodnevno odmotavam i vezem sliku svoje sudbine, cesto nailazim na ogromni cvor ne kome svaki put nepravim gresku, pa ga gurnem sa strane, i nastavim da vezem. E, pa vrijeme je bilo da sebi priznam da slika nikada nece biti dobra ako ga ne razmrsim.
I ovih dana, ja se petljam sa tim. Ponekad izgubim strpljenje, i zamrsim konac jos vise. Ponekad uradim dobar posao.
Well, wish me luck, everyone...
Bananica
i nisi uopste dugo pisao....
