- 11 Apr 2006, 05:10
#477713
Da li ste ikada toliko pozeleli da osetite slobodu?
Imajuci u obziru da se sloboda ceni samo onda kada je izgubljena?
Svetlost plamena upaljacha u zamrachenoj sobi deluje tako daleko poput Sirijusa ili Andromede. A Vi se osecate tako malo, tako beznachajno prema svetu. Prema svim tim ljudima. Chije su ochi reshetke a prisustvo zidovi.
Kada je sloboda izgubljena, ona se pochne idealizovati, postaje tako lepa. Nedostiznost je izgleda tajna lepote.
Svako moze drzati u rukama jabuku, ali je veca draz drzati retku azijsku orhideju koja ubija ako se pomirishe u trenu. Cena za tu senzaciju lepote je smrt. Koja je cena slobode?
Apsolutne slobode postojanja u ovome svetu? Da li iko od Vas ima dovoljno kredita na nebu ili u paklu da je priushti. Da je omirishe? Makar ga to koshtalo najvece cene, cene zivota.
Da li absolutna sloboda postojanja moze biti dostignuta u ovim smrtnim telima?
Zbog chega smo rodjeni u lancima? Zarobljeni smo u ovom postojanju, sudarajuci se s drugim ljudima kao atomi, u nemogucnosti da budemo svugde. Da budemo tamo gde nam je srce.
I to je razlog zashto su ljudi s mashtom i emocijama prokletiji od ostalih, nashe je srce u stanju da se vine iznad oblaka, iznad postojanja ogranichenog uma. Negde van prostora, van ovog univerzuma koji je u zalosti. A da mi nikada za svog zivota nemozemo dotaci, osetiti, pustiti zivotinjski urlik iz vratnih zila zbog osecaja potpune savrshenosti, potpune lepote postojanja, jer smo slobodni.
Chini mi se da je Mesec svakog puta kada ga pogledam sve bledji i bledji, i da ce na kraju nestati. Da Sunce vishe ne poseduje onu egzotichnu oker boju Fride. I da su najlepshe boje izgubljene.
Chuo sam priche da nekada u nekim delovima Azije, u toku sumraka, boje dobijaju onu snagu, koju su imale pre nego shto su ih ljudi zatvorili u odecu i nakit, pre nego shto su im ljudi nadenuli imena.
Da li su ljudi poput boja. Svakim nashim korakom, svakom nashom idejom i prezivljavanje velike ljubavi, postajemo sve razmazaniji i bledji. Dok se na kraju polako i neprimetno izgubimo iz ovog sveta.
Zar cigarete me potseca na sve faluse koje sam izostavio, pokushavajuci da dobijem slobodu. Talog kafe me potseca na osecaj sjedinjenja s bogom koje samo anus moze da pruzi.
Ali igra s Krishnom, i kovanje zavera s Hekatom, kao i zajednichka meditacije s Izidom. Ne podrazumeva oslobadjanje, vishe kao neku vrstu zatvorske posete.
Ove misli ce se zavrshiti bez rechi olakshanja, bez tih magichnih rechi koje skidaju teret s nashih srca.
Ali nijedna misao ne vodi prema slobodi ni jedan ljudski akt, niti bozanska intervencija.
Da li je sloboda samo mit? Koji je nastao iz nebuloza pisaca na hashishu i opijumu.
Ili vijam pogreshnu vetrenjachu....
[size=-2]Posveceno svima onima chija je zivotna pricha nalik prichi glavnog junaka filma "Get Real" Kao i svima onima koji su zrtvovali osobe u svom zivotu samo da bi bili slobodni.[/size]
Imajuci u obziru da se sloboda ceni samo onda kada je izgubljena?
Svetlost plamena upaljacha u zamrachenoj sobi deluje tako daleko poput Sirijusa ili Andromede. A Vi se osecate tako malo, tako beznachajno prema svetu. Prema svim tim ljudima. Chije su ochi reshetke a prisustvo zidovi.
Kada je sloboda izgubljena, ona se pochne idealizovati, postaje tako lepa. Nedostiznost je izgleda tajna lepote.
Svako moze drzati u rukama jabuku, ali je veca draz drzati retku azijsku orhideju koja ubija ako se pomirishe u trenu. Cena za tu senzaciju lepote je smrt. Koja je cena slobode?
Apsolutne slobode postojanja u ovome svetu? Da li iko od Vas ima dovoljno kredita na nebu ili u paklu da je priushti. Da je omirishe? Makar ga to koshtalo najvece cene, cene zivota.
Da li absolutna sloboda postojanja moze biti dostignuta u ovim smrtnim telima?
Zbog chega smo rodjeni u lancima? Zarobljeni smo u ovom postojanju, sudarajuci se s drugim ljudima kao atomi, u nemogucnosti da budemo svugde. Da budemo tamo gde nam je srce.
I to je razlog zashto su ljudi s mashtom i emocijama prokletiji od ostalih, nashe je srce u stanju da se vine iznad oblaka, iznad postojanja ogranichenog uma. Negde van prostora, van ovog univerzuma koji je u zalosti. A da mi nikada za svog zivota nemozemo dotaci, osetiti, pustiti zivotinjski urlik iz vratnih zila zbog osecaja potpune savrshenosti, potpune lepote postojanja, jer smo slobodni.
Chini mi se da je Mesec svakog puta kada ga pogledam sve bledji i bledji, i da ce na kraju nestati. Da Sunce vishe ne poseduje onu egzotichnu oker boju Fride. I da su najlepshe boje izgubljene.
Chuo sam priche da nekada u nekim delovima Azije, u toku sumraka, boje dobijaju onu snagu, koju su imale pre nego shto su ih ljudi zatvorili u odecu i nakit, pre nego shto su im ljudi nadenuli imena.
Da li su ljudi poput boja. Svakim nashim korakom, svakom nashom idejom i prezivljavanje velike ljubavi, postajemo sve razmazaniji i bledji. Dok se na kraju polako i neprimetno izgubimo iz ovog sveta.
Zar cigarete me potseca na sve faluse koje sam izostavio, pokushavajuci da dobijem slobodu. Talog kafe me potseca na osecaj sjedinjenja s bogom koje samo anus moze da pruzi.
Ali igra s Krishnom, i kovanje zavera s Hekatom, kao i zajednichka meditacije s Izidom. Ne podrazumeva oslobadjanje, vishe kao neku vrstu zatvorske posete.
Ove misli ce se zavrshiti bez rechi olakshanja, bez tih magichnih rechi koje skidaju teret s nashih srca.
Ali nijedna misao ne vodi prema slobodi ni jedan ljudski akt, niti bozanska intervencija.
Da li je sloboda samo mit? Koji je nastao iz nebuloza pisaca na hashishu i opijumu.
Ili vijam pogreshnu vetrenjachu....
[size=-2]Posveceno svima onima chija je zivotna pricha nalik prichi glavnog junaka filma "Get Real" Kao i svima onima koji su zrtvovali osobe u svom zivotu samo da bi bili slobodni.[/size]