Bootstrap Framework 3.3.6

[space_oddity]

Ja stvarno ne razumem zašto bi iko imao potrebu da sere (po) ljudima sa psihičkim problemima, ili bilo kakvim zdravstvenim problemima generalno.

[Madonna]

[/url]Ja stvarno ne razumem zašto bi iko imao potrebu da sere (po) ljudima sa psihičkim problemima, ili bilo kakvim zdravstvenim problemima generalno.

zato što je neko takav kompletan idiot. na primer

[TeaMarsovac]

Ja znam i ljude koji nisu psihicki bolesni ali bi to voleli. Nisam verovala kada sam upoznala takvu osobu da to zaista postoji. Baš bih volela da razumem tu psihologiju takve osobe.
Inače "bolujem" od svega i svačega. Preduga priča za napisati.

[ZlatnaPtica]

Uh, takvi mi posebno idu na kurac. Misle da je zanimljivo ili poetično ili štagod imati OCD, depresiju, anksioznost, šta god...

[Hys.]

^ to ljudi stvarno rade ...? joj. a i sta se ja cudim.

[deran]

pa zar nije i to onda neka vrsta psihičkog poremećaja-ako im je za utehu...

[Over the rainbow]

^
Pa moglo bi se reci, ne?

Ont:
I dalje se divim devojci koja je otvorila temu.
I ljudima koji otvoreno govore o svojim problemima.

Ja jos uvek nisam prelomila u sebi (potpuno) sto se toga tice.* Samo sam sa najboljim drugom pricala o svemu i mislim da mi je daleko vise pomogao oko svega nego sto su mi, svojevremeno, pomogli razgovori (par njih) sa psihologom.






*jesam nekada davno pricala o tome, ali tada su problemi bili daleko blazi nego sada, tako da dodjem na nulu opet.

[4NY K3Y]

sta je najbolja reakcija na partnerovo "sve mi je svejedno" i dane i nedelje apatije, melanholije i odbijanja razgovora?

[Hys.]

^ ako ne zeli da potrazi strucnu pomoc, ne znam. sem strpljenja. Ali, i ono nije vecno, kapiram.

[4NY K3Y]

ne zeli strucnu pomoc, ne zeli da ide kod nekoga, nisu pomogli ni trikovi da dodje neko kao kod mene u posetu, pa kao usput pricaju, ne zeli lekove, ne zeli razgovor, zato i pitam ovde

u prethodnoj depresivnoj krizi sam ja bila ta koja je otisla kod psihoterapeuta da vidim kako i sta da radim, i upalio je savet da ako on nece da ide kod nekog strucnog na razgovor, onda bar da razgovara sa nekim drugom i to je upalilo (nije tako jednostavno, samo pravim a long story short)

ovog puta taj trik sa drugom nije upalio
niti je bilo sta upalilo
na sve je odgovor "svejedno mi je", ili "necu", a posle vise pokusaja je aktuelno "mnogo me smaras"
probala sam i da ne predlazem i ne pricam nista, ali je onda bilo "sto se ti duris?" i "ti meni sada odmazes"
i za razgovore (minijaturne) je rekao da mu nista ne pomazu, jer ga samo podsecaju koliko mu nije dobro

dakle, vi koji ste pisali u ovoj temi, koja bi bila reakcija partnera koja bi vam bila ok?

i koja su uopste vasa razmisljanja na temu sta se desava sa vasim najblizima?

("mislim da bi za tebe najbolje bilo da odes, jer ja nisam ok" - to mi je teze palo nego kad je danima i nedeljama cutke sedeo i gledao ili plafon ili zid)
[ako nikoga ne bih ostavila jer ima grip, kamen u bubregu ili devijaciju nosne pregrade, ne bih ni zbog depre, ali je prejebeno tesko...]

[Noctis Lucis Caelum]

Mislim da ne postoji univerzalni ili pravi odgovor na to pitanje. Kada sam ja u toj "svejedno mi je" fazi, obično me nervira kada mi se bilo ko obrati. Najviše su me nervirale konstatacije kako se mnogi ljudi muče više od mene, ali nisu pali u očajanje. Nažalost, on je jedini koji može da se trgne iz tog stanja, mora to da želi. Mora da postoji neki motivator. Mene je uvek motivisao inat. Pronađem (ili se pojavi) nešto čemu se zainatim i to me natera da se trgnem.
Ali ključ problema je šta je njega uopšte dovelo u tu fazu? Da li je stalno neraspoložen ili ima takve epizode koje traju pa ga prođu?

[EnMademoiselle]

nemoj insistirati na tome da priča u čemu je problem ako već to odbija trenutno - kod mene je to instiranje samo činilo da budem odbojnija i zatvorenija.
postoji razlog zbog kog ne želi da razgovara, bio to pravi razlog ili samo nešto što on smatra opravdanim, u svakom slučaju je odlučan oko toga i insistiranjem će taj razlog verovatno samo ojačati.
mene bog božiji nije mogao da natera da pričam ni sa onima koji su bili uzrok problema pa nisam htela da pričam jer su me nervirali (pravi razlog) a ni sa onima koji su brinuli za mene da im navodno ne bih otežavala (razlog u glavi)


jedino što mi je odgovaralo bilo je da me svi ostave na miru da se sama sredim sa sobom. no ja sam za to vreme često bila self-destruktivna, jer nekad nisam mogla sama da se nosim sa problemom i zapravo mi je trebao neko ali niko nije znao da mi pristupi na pravi način da bih se otvorila. sad, ti ga poznaješ bolje nego svi mi ovde, koliko sam može da se nosi sa time, koliko je izdržljiv itd., mada ni tu nikad ne možeš biti siguran da li donosiš pravi odluku, tako da je to na tebi.

ako ne želiš to da uradiš, ostaje ti samo da jednostavno budeš tu za njega, a ne za njegovu depresiju. jbg ne znam kako drugačije da izrazim šta hoću da kažem.
e, kao kad si sa devojkom a ona je u pms-u ne pitaš ga zašto šta što kako, samo si uz njega, stavljaš mu do znanja da ti je stalo, pružaš mu ljubav, negu, podršku, kao da je to nešto na šta ti ne možeš da utičeš (jer trenutno zapravo i jeste tako). moraš biti tolerantna čak i ako te gura od sebe i ako ti to teško pada, jer u takvoj situaciji ti si ta koja mora da ostane jaka i uporna, da bi se i on pokrenuo iz tog stanja. dakle za početak da bar u nečemu vidi volju za životom, a ukoliko ti je već partner i odbija razgovor sa svima drugima, najverovatnije je da će tu volju naći u ljubavi

eto, noctisa je održavao inat, a mene pre inata ili bilo čega to što sam se uvek ili trudila da pronađem volju u nečemu (verovala da ću je proneći, čak i ako sam danas bezvoljna jbg neka bude sad tako, sutra će me nešto pokrenuti (ili sledeće nedelje)) ili mi je neko ukazivao na to nešto malim gestovima (što mi je više značilo). bez volje ti nije ni do čega, a kad si tako bezvoljan i ravnodušan onda ti je i najsitnija stvar naporna, tako da džaba sav nečiji jak trud da ti pomogne kad to kod tebe postiže kontra efekat.

strpljenja, vremena i malih koraka

[Hellas]

@4NY K3Y: verovatno ovo ne zelis da cujes, ali to partnerovo stanje moze trajati jako dugo (i vise od godinu dana). A iz iskustva drugih, i sopstvenog, uvidela sam da jedino sto moze pomoci jeste u sustini ono sto je EnMadm rekla tj konkretno:

[/url]ako ne želiš to da uradiš, ostaje ti samo da jednostavno budeš tu za njega, a ne za njegovu depresiju. jbg ne znam kako drugačije da izrazim šta hoću da kažem.
e, kao kad si sa devojkom a ona je u pms-u ne pitaš ga zašto šta što kako, samo si uz njega, stavljaš mu do znanja da ti je stalo, pružaš mu ljubav, negu, podršku, kao da je to nešto na šta ti ne možeš da utičeš (jer trenutno zapravo i jeste tako). moraš biti tolerantna čak i ako te gura od sebe i ako ti to teško pada, jer u takvoj situaciji ti si ta koja mora da ostane jaka i uporna, da bi se i on pokrenuo iz tog stanja. dakle za početak da bar u nečemu vidi volju za životom, a ukoliko ti je već partner i odbija razgovor sa svima drugima, najverovatnije je da će tu volju naći u ljubavi
strpljenja, vremena i malih koraka

Taj period i pruzanje takvog vida podrske ce dosta uticati na tebe, i treba da budes jaka i za njega i za sebe. Da ne dozvolis da i ti upadnes u to stanje apatije i depresije. Iz odredjenog razloga je nezadovoljan svojim zivotom, verovatno. I tu nema mnogo sta ti mozes (fizicki) da uradis da ga izvuces odatle. I odvratan je osecaj kad vidis da ti voljena osoba tone a ti ne mozes nista da uradis, osim da budes tu i kad trazi i kad ne trazi, ali on sam mora da prodje kroz ta razmisljanja i preispitivanja i da svede zakljucak.

Ne znam koliko sam ti pomogla, ali poenta je u sustini da moras biti jaca od njega, pruzati podrsku i dati mu vremena.

[Blady]

[/url]UH....
Na ovu temu bih mogla da pisem danima.
Ostali su neki postovi od ranije, kada sam bila na terapiji.
Dijagnoza mi je navodno f60, iako nisu mogli tacno da ustanove, pa su me "zabelezili" kao tu.

Kao sto rekoh, trebalo bi mi dosta vremena da se setim svega, pa i te dvogodisnje terapije.

Mogu samo kao zakljucak da izvedem, da treba doci do srzi problema i momenta kada je to nastalo.
Resiti, suociti, prihvatiti i nastaviti dalje kroz zivot... ovo tako povrsno deluje kada napisem, ali sustina je takva.
Volela bih da budem konstruktivnija osoba, nego sto jesam.

....
memorija mi se vecim delom vratila, ali stvar koju sam primetila je preosetljivost u nekim periodima zivota.
Npr trenutno sam u tom periodu.
Kada dozivim vecu kolicinu stresa, on me pukne u tom pravcu bezvolje.
Nemam volje za disanjem, a kamoli nekim aktivnostima. I sve mi je onako.
Imam s vremena na vreme anksiozne napade, koje na neki nacin smirim jer razgovorama sa sobom i objasnjavam da se nista nece desiti i da nema potrebe da se tako osecam.
Taj razgovor koji vodim sa sobom mi mnogo znaci, i sto ne silim sebe na neke stvari.
Ne trudim se da budem srecna, ako nije u skladu sa mojim raspolozenjem.
Znam da ce me proci, trenutno je tako i pojavice se nesto sto ce me izvuci iz tog "stanja" .

Moja terapija sa tom dijagnozom je podrazumevala lekove, eftil, karbapin, rivotril, nekada i flormidal i jos neke...
U sustini, eftil mi nije odgovarao, pa su me prebacili na karbapin u kombinaciji sa rivotrilom.
Flormidal su mi ubacili tek kasnije jer i pored svega nisam mogla da spavam.
No, tu su se doze menjale vremenom, a ja sam bila na jebenim sejselima...
Posle dve godine, kada zavrsila samostalno sa terapijom, naravno uz nadzor psihijatra koji se slozio da mi nije potrebna, bila sam mnogo bolje.
I danas sam, samo sto imam periode, koji mi uglavnom uslede posle neke preleike stresne situacije.
E onda umem upasti u to bezvezno stanje. Ponekada uzmem rivotril, a uglavnom cekam malo da me to stanje popusti, i onda nastavim sa nekim aktivnostima, i daljim zivotom.
Trudim se da ne uzimam lekove, sem u tim visokorizicnim situacijama kada sam ekstremno uznemirena.

I da, pocela sam da se dopisujem sa jednom psiholoskinjom. Pa sada, videcemo kako ce teci razgovor...

@space_oddity
nedostajes mi.

@4ny k3y
Pustila bih ga da iskulira, onog momenta kada ti bude trazio prisutnost, razgovor ili pomoc, tu si.

[4NY K3Y]

[/url]
Ali ključ problema je šta je njega uopšte dovelo u tu fazu? Da li je stalno neraspoložen ili ima takve epizode koje traju pa ga prođu?

imao je ranije takve epizode, ali sam ja to pripisivala zivotnim dogadjajima koji su se desili

prva njegova depresivna epizoda - mislila sam da je zbog toga sto smo izgubili bebu i ubrzo mu je umro tata
ta epizoda je trajala nekoliko meseci

druga depresivna epizoda - zato sto mu je umrla tetka koju je bas gotivio i sa kojom je ziveo pola svog zivota i izgubili smo drugu bebu
ovo je vec bilo ozbiljnije, i trajalo je nekoliko godina

u septembru ove godine je ponovo pocela depresivna epizoda ni od kuda (bez meni vidljivih i poznatih uticaja), ali je intenzivnija nego prethodne

ja sam do sada to manje-vise sakrivala, bas kao i on, jer kad se nadje (retko kad, jer nigde ne izlazi, ali kad se desi) u drustvu, onda je glavni za salu, smeje se, fotka, ludilo, zezanje
momenta kad drustvo ode, bukvlano cim zatvori vrata, uglovi usana odozgo se spuste na dole i sledi cutanje, sedenje u stolici kao da ce svaki cas da iscuri iz nje, bezvoljnost, "smaras" kao odgovor na sve i sl.

ono sto me je jos dodatno zabrinulo, sem produbljenja depresije u odnosu na ranije, je sto sam cula od njegovih/nasih drugara, koji ga poznaju duze nego ja, da je u periodu kada sam ga ja samo poznavala povrsno, a oni blisko, on bio u teskoj depri nekolih godinu dana (to je bilo pre vise od deset godina)

dakle, u 10 godina, ovo je cetvrta depresivna kriza, najintenzivnija od svih kojima sam ja "prisustvovala"

sta je uzrok?
to je se i ja stalno pitam
u nekoliko navrata koji su nalikovali na razgovor (taj razgovor izgleda tako sto ja nesto pitam, a on odgovara prostim, eventualno prosto-prosirenim recenicama, to traje 15-ak minuta, a onda krece sa "mnogo me smaras, opet me smaras, izadji iz sobe, ja sam ti rekao da hocu da budem sam"), ispalo je da njega tisti to sto smatra da je neuspesan

treba li uopste da napomenem da uopste nije neuspesan, i da je svojim trudom i radom uspeo da napreduje u firmi od oko 400 ljudi do menadzerske pozicije, i da je jedan od 5 glavnih ljudi u firmi, ima platu koja je veoma, veoma dobra i u principu nam je zivot prilicno lagodan?

pri tom sam ga pitala da li pod "neuspesan" podrazumeva to sto nismo do sada uspeli da dobijemo dete, kaze - ne, to ga ne zanima, nego je poslovno neuspesan, jer on kao inzenjer nista nije napravio, osmislio, izmislio...

eto, to je ono sto je on naveo kao uzrok sadasnjeg problema

prethodne epizode su (posle duuugo vremena) prolazile tako sto on odjednom krene da se bavi necim novim - prvi put je bilo neko novo programersko drustvo, drugi put je krenuo u teretanu, na nagovor najboljeg druga, kog smo ja i psihoterapeut instruirali da se nadje tu umesto psihologa kog je ovaj moj odbijao, i to mu je nasao nekog fenomenalnog personalnog trenera, koji je bio vrlo inspirativan i koji ga je pokrenuo da vezba

taj trener je otisao iz BG, ali ne postoji vise interesovanje za teretanu, tako da deluje kao da smo taj adut izbacili iz rukava

sada ne znam sta i kako

imam utisak da sam ispucala sve fazone i potrosila sve magije

i ne znam kako dalje

[4NY K3Y]

[/url]
...
nekad nisam mogla sama da se nosim sa problemom i zapravo mi je trebao neko ali niko nije znao da mi pristupi na pravi način da bih se otvorila.
...
bez volje ti nije ni do čega, a kad si tako bezvoljan i ravnodušan onda ti je i najsitnija stvar naporna, tako da džaba sav nečiji jak trud da ti pomogne kad to kod tebe postiže kontra efekat.

strpljenja, vremena i malih koraka

e, bas zbog toga sto mi se cini da sta god ja da radim, naidjem na zid od "smaras" cigala, zato i pitam koji bi bio pravi nacin pristupa

otvara se on pomalo, ali cim bude na ivici da zaplace, odmah krece sa "smaras me, izadji iz sobe, hocu da budem sam, ja cu da se odselim" i sl., i u sustini ne saznam nista novo

mislim da je prilican problem sto on nema bas nikakav hobi (ili ja to tako dozivljavam da je problem, verujem da ce me scout demantovati, jer je pominjala trcanje i sport, i opet depra), pa bukvalno po ceo dan radi nesto za posao ili cita nesto sto je u nekoj vezi sa poslom

od stvari koje sam ispucala kao aktivnosti su:
putovanja, plivanje, karting, teretana, ples, kite surfing, planinarenje, ucenje jezika (nemacki, japanski, engleski), sviranje klavira...
problem je sto ga sve to drzi neko vreme, a onda kaze da se smorio i ponovo sledi neizlazenje iz sobe i "smaranje" kao univerzalna rec koja opisuje skoro sve u zivotu

[4NY K3Y]

[/url]

@4ny k3y
Pustila bih ga da iskulira, onog momenta kada ti bude trazio prisutnost, razgovor ili pomoc, tu si.

da, to radim, samo sto bih ja to nekako da ubrzam, znajuci da je prethodna depresivna kriza kod njega trajala oko 3 godine
(u okviru koje je to njegovo konstantno mracenje, skoro pa izbegavanje mog prisustva, izbegavanje duzeg razgovora i potpuno izbegavanje sexa uspelo i mene da povuce u depru (F32.0 mi je bila dijagnoza), ali ja nisam imala problem da odem kod shrinka, uzimam antidepresive, idem na razgovore, skinem se sa antidepresiva i sasvim ok docekam njegov izlazak iz depresije)


nekako imam utisak da, ako bi onako realno i najiskrenije pogledali svoje depresivne dane, kad bi nekom mogli da olaksate dusu, da li bi to pomoglo i u kolikoj meri?
(citala sam o liku* koji je preziveo pokusaj suicida sa Golden Gate-a, kaze - da mu samo neko usput osmehnuo, ne bih skocio, otud postavljam ovo pitanje)
sta bi ta osoba trebalo da ispunjava od kriterijuma?


*clanak o tome: http://www.newyorker.com/magazine/2003/10/13/jumpers" target="_blank
recenica koja me se dojmila:
“I instantly realized that everything in my life that I’d thought was unfixable was totally fixable—except for having just jumped.”

[4NY K3Y]

Zelim da se zahvalim svima na pomoci, i da vam kazem da mi mnogo znace vase reci.

[Blady]

[/url]

[/url]

@4ny k3y
Pustila bih ga da iskulira, onog momenta kada ti bude trazio prisutnost, razgovor ili pomoc, tu si.

da, to radim, samo sto bih ja to nekako da ubrzam, znajuci da je prethodna depresivna kriza kod njega trajala oko 3 godine
(u okviru koje je to njegovo konstantno mracenje, skoro pa izbegavanje mog prisustva, izbegavanje duzeg razgovora i potpuno izbegavanje sexa uspelo i mene da povuce u depru (F32.0 mi je bila dijagnoza), ali ja nisam imala problem da odem kod shrinka, uzimam antidepresive, idem na razgovore, skinem se sa antidepresiva i sasvim ok docekam njegov izlazak iz depresije)

Tesko se to moze ubrzati, znam po sebi.
Zato i kazem da treba pustiti. E sada, s obzirom da on nece da ide kod psihologa, to znaci da ne zeli da pomogne sebi.
A ti tu opet nista ne mozes, meni je fascinantna tvoja istrajnost kada su vasi odnosi u pitanju.
Ne znam da li si ikada pricala sa njim o tome kako se ti osecas?

Ne znam, olaksavala sam dusu vise puta, ali mislim da kod mene funkcionise tako da treba da me prodje, da se sabere i shvatim kada je dosta.
Nekada to traje duze, nekada krace, ali mi je bitno da to osetim.

[Over the rainbow]

@4NY K3Y
Sta najbolje uraditi, valjda, varira od osobe do osobe, sta znam.

U periodima kada sam imala depresije (zivela sa roditeljima, ali se maksimalno sklanjala od njih u tim periodima pa su retko kad naslucivali o cemu je zaista rec) mi je najbolji prijatelj najvise pomagao.
Ako bih znala koji je uzrok depresije - razgovarali bismo o svemu, samo ne o uzroku. On nikada nije hteo da potencira neke teme ako ja nisam spremna da razgovaram o tome, a ako pride jos i zna da zaista ne zelim o tome da razgovaram - vesto ih je izbegavao. (Zna da mi je potrebno vreme sve to sama da svarim i dok to ne uradim - bilo kakvi razgovori su samo puko trosenje energije i svodjenje na moje 'mhm', 'aha' i slicno, ali da problem nije resen)
Ako ne bih znala koji je uzrok depresije - znali smo samo negde da sednemo zajedno i da cutimo. Znam da je tu za mene ako o bilo cemu zelim da razgovaram, ako bilo sta zelim da radim, ali samo kada sam ja 'spremna' na to. Ovako je znalo i po vise meseci da traje i nikada mu nije smetalo sto npr. samo nas dvoje izadjemo, a ne i neko vece drustvo. Jedino sto bi on u tim periodima radio jeste da mi nije dozvoljavao da od svega dignem ruke (sto sam mu jako zahvalna jer mi je u mnogim situacijama streljastvo pomoglo) i da ne dignem ruku na sebe.

Znam da mu nikada nije lako kada mi naidje takav period, ali cak i kad pokusam da 'sakrijem' depresiju (ovo je vise u smislu - znam da ima i on svoje probleme o kojima pricamo, pa ne zelim i sa tim da ga smaram u tom trenutku) on je uvek to mogao da oseti (ma koliko se ja zezala u drustvu, kao sto ti pominjes za svog partnera) i uvek je bio u fazonu 'do you wanna talk about it or not?' nakon cega bi znao kako da se postavi (da li samo da cutimo, da li da pricamo o necemu drugom, da li cemo da kukamo ili nesto petnaesto).
Ali sta god bilo u pitanju, ono na sta sam mu najvise zahvalna - nikada nije odustao od mene. A bilo je perioda kada sam ga bukvalno gurala od sebe, kada nisam bila ni za kakav kontakt sa ljudima, kada sam na svako njegovo 'ajmo do parka/hajde da prosetamo/hajde da pogledamo to i to' odgovarala sa 'ne mogu'.

[Noctis Lucis Caelum]

Kakav je sa suzama? Ja bih voleo da mogu da plačem, jer znam da bi mi momentalno bilo lakše, ali koliko god da hoću, suze ne mogu da krenu. Imam i taj problem, tj strah da će neko da me vidi kako plačem, iz nekog razloga me ta pomisao užasava. Valjda sam zbog toga podsvesno i zablokirao suze. Ovlaže mi oči ali suze ne kreću.
Hobiji tu ne mogu da pomognu. Sve što sam nekada voleo da radim, u periodima teške depresije mi je bilo mrsko. Eventualno da pronađe nešto novo što bi ga zainteresovalo, ali to je bukvalno slamka za koju može da se uhvati i to će da ga drži možda par dana dok mu i to ne dosadi.
Ako smatra da je neuspešan, očigledno da je problem u očekivanjima koje on ima od sebe ili koje su neki drugi imali od njega. Možda bi mogla da pokušaš da mu objasniš da tek u takvom stanju ništa neće uraditi, MADA, to može istovremeno biti i opasno. Kod mene bi to svakako probudilo inat, ali kod nekog takav pristup može da gurne još dublje u bezdan beznađa i možda i u pokušaj samoubistva. Ne znam kakvi su mu roditelji i kakav je odnos imao sa njima, da li su oni mnogo očekivali od njega pa je on to preuzeo na sebe, ili je možda sam sebi nametnuo velika očekivanja da bi drugima ili sebi dokazao nešto.
Možda bi moglo da pomogne da kažeš kako je on sva tvoja očekivanja ispunio, da je sve što si mogla poželeti u nekoj drugoj osobi, nekako da pokušaš da mu staviš do znanja da ti smatraš da je on jako uspešan, i što je najvažnije, da izuzetno ceniš što ga imaš u svom životu.
Jako je iscrpljujuće biti oslonac depresivnoj osobi, ja sam to bio najboljoj drugarici pet godina, ali onda sam i ja upao u probleme, više nisam mogao ni sebi da budem oslonac, kamo li nekom drugom. Ona se tada ubila. Nadam se da ćeš imati snage da nosiš i svoj i njegov teret i da ćete uspeti da se iščupate iz te situacije...

[4NY K3Y]

Nece da place. Kaze - posle plakanja bude isto, nista se ne promeni, sem sto si mokar.

Zao mi je za tvoju drugaricu, Noctis.

[Blady]

Slazem se za plakanje sa njim.

[Hellas]

Da. Places i to te iscrpi i dehidriras, i budes donekle miran jer si iscrpljen. Ali generalno ne pomaze kod takvog stanja i problema.

[Anhedonie]

@4NY K3Y: ja sam bio jako slican kao on u nekim stvarima. izbegavao drustvo skroz, sve drage osobe sam kulirao dok nisu prestale da me zovu, vidjao sam se sa jednom drugaricom redovno (na tipa dve nedelje) i to samo zato sto mi je dolazila na vrata, ostali jednom u 100 godina. i tako dve-tri godine.

to "smaras" i odbijanje partnera, to je bilo redovno, kad god proba da pokrene razgovor o meni. vise puta sam i raskidao jer nije hteo da me ostavi na miru, raskidi trajali par sati, eventaulno dan-dva, imao sam i periode kada ceo dan nisam hteo ni da ga pogledam, al volim ga pa konacan raskid nije ni u teoriji mogao da se desi, sto je on i znao, zato je i gurao duboko u moju zonu komfora, racionalno je pricao o stvarima koje ja iracionalno posmatram i argumentovano pobijao mnoge moje stavove, i tako isao sto je dublje mogao sa time. bilo je tu svega kad to uradi, suze, drame, svadjanja, psovanja, raskida itd. ali ta cinjenica sto me je redovno cimao, izbacivao iz takta i nije mi davao da svoju depru posmatram kao svoje redovno stanje mi je znacilo. mozda ne u tom trenutku, ali posle nekog vremena sam i sam krenuo da radim stvari koje ranije nisam, namerno, cisto da vidim sta ce da se desi. probudila mi se znatizelja koja je bila mrtva godinama, i tu sam resio da hocu da menjam stvari, i krenuo od najbanlnijih tipa raspored namestaja i sl.

onda sam poceo da vezbam i menjam ishranu (bio sam se ugojio 20ak kila za vreme depre), vezbanje kao vezbanje mi nije toliko pomoglo koliko cinjenica da sam uveo promenu u nacinu zivota. ishrana je zapravo pomogla jer sam se hranio uzasno lose (ljudi zanemaruju to jako cesto ali losa ishrana uzasno lose utice na depru), i tada sam iz konstantnog depresivnog stanja presao u fazu u kojoj sam nedelju dana super i onda 3-4 dana govno. tu mi je trava pomogla itd itd itd.

bottom line za mene je: promene promene promene. don't let it sink in. ulaziti na silu u komfornu zonu. ne mogu da ti kazem da je to resenje, jer je rizicno raditi tako nesto, ali eto, cisto da napisem kako sam ja uspeo uz pomoc decka. i, naravno, to sve je za njega bilo jako jaaaaako stresno i tesko, toliko da je bio u fazonu da ne zna koliko ce jos imati snage za takve stvari.

[4NY K3Y]

O, da, vrlo dobro znam kako mu je bilo.
Na slicne nacine i ja pokusavam, i isto je bilo (kad preteram) svega - i rasprava i svadja, i njegova izjava da bi mu bolje bilo da bude sam, jer ga ja stalno nesto smaram...
Naravno da ishrana i sport imaju pozitivan efekat, jedino sto za koji god sport da se zainteresuje, to ga drzi neko vreme, pa onda posustane, pa odustane.
I tako sad stoji oprema za razne sportove po ormanu...
Trenutno su aktuelne neke 2 aktivnosti, na jednu ide vikendom, a na drugu svaki drugi radni dan, pre posla, pa cemo videti...

Trivia:
Za jednu od te 2 aktivnosti je morao da prodje lekarski pregled, i prosao je bez problema. Pitam ga sto je lagao kod psihijatra, kaze - nisam, on me je pitao kako se TRENUTNO osecate, i ja sam mu rekao da sam malo pospan jer sam ustao rano, i da mi je drago sto usporo pocinjem ovo. I to je bilo to. Prosao je.

[notafraid]

ako želite da znate šta je depresija pogledajte ovaj ted talk
https://www.ted.com/talks/andrew_solomo ... anguage=en" target="_blank
kaže u jednom momentu "The opposite of depression is not happiness, but vitality"

ja sam do sada imao tri velika takva odsustva vitalnosti računajući i postpsihotičnu depru kada sam imao i nervni slomić (pretpostavljam)
i nkada mi nije palo na pamet da su to bile depresivne epizode jer sve što je govorilo o depresiji bi prikazivalo uplakanu belu ženu iz razvijenog sveta kako se drži za glavu
i ima izraz lica kao da kenja
prosto nisam vezivao to sa mladim muškarcem kao što sam ja bio

zato pogledajte ovaj video
zaista je odličan pokazaće vam kako to izgleda imati depresiju

[Madonna]

[/url]ako želite da znate šta je depresija pogledajte ovaj ted talk
https://www.ted.com/talks/andrew_solomo ... anguage=en" target="_blank

[Dark Walker]

Žene su nabolji psiholozi.
Pristupaju poslu dosta ozbiljno i spremne su da napreduju i uče.

Postoji i autogeni trening psihofizičke relaksacije koji brzo sređuje i unapređuje psihičko i fizičko zdravlje:
http://www.timcentar.rs/srb/tekst/309/1 ... elaksacije" target="_blank

Meni je autogeni trening promenio život iz korena!

[Dark Walker]

https://vimeo.com/67498762" target="_blank

Odgovorno tvrdim da je Olivera Sekulić Bartoš najbolja psihološkinja u EX YU! :r'n'r: