Pre svega, želeo bih da uputim izvinjenje svima koji su očekivali brzi nastavak kolumne „Bulevar Uspomena“. Posle jednog izuzetno neprijatnog telefonskog poziva od strane osobe o kojoj pišem, dosta sam dugo razmišljao da li da nastavim sa pisanjem, ili da prekinem. Na sreću onih koji mi se redovno javljaju, i pozitivno komentarišu kolumnu, rešio sam da posle ove pauze nastavim sa pisanjem...
Shvatio sam da je to moj život, moje opredeljenje, i ma koliko ja pisao o njemu, i iznosio istinitosti o našim intimnim trenucima, imam sva prava da o tome pišem. Jednostavno, želeo sam da podelim svoje iskustvo sa Vama... Hvala Vam na podrškama, koje ste mi slali mejlom..
8th part - Napuštajući Bulevar Uspomena...
Moj poslednji dolazak (odlazak)
Volim ga, iako ponekad tu činjenicu ne želim priznati sebi. Da, zaista ga volim, i to sada mogu i javno potvrditi. Ne znam zašto, ali koliko je njegov sporazumni raskid sa ženom bio dobar za mene, toliko je bio i loš za našu vezu, iako se to u početku nije moglo primetiti. Mislim da je za našu vezu bila kobna ljubomora, ljubomora koja je bila obostrana.
Stvari su u našoj vezu krenule na bolje (tu i tamo), ali kao posledica tome, zanemario sam svoje obaveze, pre svega prijatelje koje izuzetno volim i poštujem, a potom i fakultet, koji je za mene u tim trenucima bio manje-više bitan.
Skraćenicu, od koje sam se naježio (VTT), više nikada nije upotrebljavao. Skrenuo sam mu pažnju da to ne volim, i on se potrudio da je maksimalno izbegava. Verovatno je to bilo zbog toga što sam mu ja skoro svakodnevno ponavljao kako se naježio od toga. Poruku koju mi je ostavio tog jutra, ponavljala se još nekoliko puta. Iskreno, to me je strašno bolelo, ali shvatio sam da i on ima obaveze, i da mu ja, ma koliko to silno želeo, nisam bio centar sveta.
Kao i uvek, svi naši konflikti su pali u zaborav. Verovatno zbog toga što smo jedan drugog istinski voleli...
Taj vikend, sam na njegovo insistiranje otišao u Beograd. Nisam ni slutio da će to biti jedan od mojih poslednjih odlazaka u Bulevar Uspomena, bez obzira na činjenicu da je posle toga naša veza trajala još nekoliko meseci. Kao da sam predosećao, tražio sam da noć provedemo u "starom" stanu, stanu u "Bulevaru uspomena". Prihvatio je...
- "Nikada ne znaš kada trebaš da me zagrliš, uvek ti ja to moram reći..." odgovorio sam mu, dok smo nagi ležali na krevetu, i gledali TV.
- "Kako nikada?" upitao me je začuđeno.
- "Jenostavno, uvek ja moram biti inicijator svega..."
- "Nije tačno, ja te volim i ti to dobro znaš..."
- "Da, reći VOLIM TE je lako, ali je to stvarno misliti zapravo teško!"
- "Dođi..." rekao mi je tiho, zatim poljubio i privukao k' sebi.
Legao je preko mene, i počeo nežno da me ljubi... Njegove tople usne osetio sam svuda po telu. Prijalo mi je...
- "Jel me želiš?" šapnuo mi je na uvo.
- "Silno..."
Posle mog odgovora, počeo je da me mazi i ljubi svuda... Nekoliko trenutaka kasnije, osetio sam kako je nežno ušao u mene. U početku je sve išlo polako, i nežno, ali kako su nam se tela grejala, a trasti povećavale, počeli smo malo grublji sex. To nam je u tom trenutku bilo potrebno. Prijao mi je svaki njegov dodir, negov poljubac, njegov uzdah...
Tu noć nismo spavali u pravom smislu te reči. Posle vođenja ljubavi odnosno seksa, ostali smo da ležimo na krevetu, nepomično... Po ko zna koji put smo pričali o nama, našoj vezi, o budućnosti....
Doručak u krevetu (Svađa No. 2)
Subota je za njega bio neradan dan, ali samo kada je bio sa mnom. Probudio sam se tj. probudiio me je oko 11h, i doneo mi kafu i doručak. Ništa posebno, omlet, mleko i kafa, ali mi je i to "ništa posebno" ipak značilo puno. Mali znak pažnje, čisto da se osetim poželjnim.
Tog jutra sam osetio potrebu da mu priznam svoju grešku, koju sam načinio za novu godinu. Pojeo sam doručak, popio kafu i popušio cigaru, a potom udahnuo duboko i rekao mu:
- "Imam nešto da ti kažem..."
- "Znam da me voliš, ne moraš mi to govoriti..." odgovorio mi je kroz smeh.
- "Između ostalog, ali nisam mislio na to..."
- "Nego?" začuđeno je upitao.
- "Sećaš se kada si me zvao 1. januara?"
- "Donekle, što?"
- "Slagao sam te, nisam spavao u stanu..."
- "Nego?"
- "Kod druga, ali ništa se nije desilo, nismo spavali, nismo se čak ni poljubili. Bio sam totalno pijan, i on me je odveo kod sebe u stan da spavam."
- "Molim?" upitao je podižući glas.
- "Nemoj me terati da ti objašnjavam detalje, molim te!"
- "I lagao si me? Zašto? Da nisi ništa uradio, ne bi me lagao, zar ne?"
- "Nisam ništa uradio, ali sam te ipak slagao, jer nisam želeo da ti pokvarim raspoloženje."
- "Ma daj... Kako si to mogao da mi uradiš? Pa ja te volim zaboga!"
- "Znam, znam, i strašno mi je krivo zbog toga. Osećam se krivim, i strašno mi je žao zbog toga, molim te oprosti mi..."
- "Oprostiti je lako, ali zaboraviti teško..."
Posle te rečenice je otišao u kupatilo da se tušira. Iako je voda bila puštena, jasno sam primetiti njegov bes, koji je ispoljavao udaranjem o pločice. Bio mi je krivo zbog toga, ali ja ipak nisam ništa loše uradio... Ali kako to objasniti nekome ko sigurno ne bi razumeo mladalačke ispade...
Izašao je iz kupatila, i rekao mi:
- "Aj' pakuj se, idemo..."
- "Gde?"
- "Ti u Novi Sad, a ja u tri lepe pičke materine..."
- "Zašto?" upitao sam ga tužno.
- "Treba mi mali predah, mala pauza. Dan-dva, možda nedelja... Želim da razmislim o svemu!"
- "O čemu želiš da razmisliš?"
- "Ne znam, ali želim malu pauzu, razumeš?"
- "Ok, sve mi je jasno..."
Bez daljih pitanja, obukao sam se, spakovao i izašao iz stana. Dok sam izlazio iz zgrade, spontano sam se okrenuo ka njoj, i nekoliko sekundi nepomično posmatrao ulazna vrata. Nisam ni slutio da sam tog trenutka poslednji put išao, odnosno izašao iz tog stana, te zgrade...
Ceo put do stanice smo ćutali. On je neprestano tražio radio stanicu, i svaki put je nailazio na balade. Kada je stao ispred stanice, upitao sam ga:
- "Da li ćemo se videti ponovo?"
Ćutao je...
- "Želim samo da znam – reci mi, i pogledaj me već jednom u oči!"
Pogledao je u mene, slegao ramena, i rekao:
- "To samo Bog zna..."
Vraćanje duga - Kresnuli smo se pa šta?
Prošlo je skoro dve nedelje od kada smo se poslednji put videli, a i čuli. Nisam ga hteo zvati, nisam želeo da to prvi uradim, ali sam svakodnevno mislio na njega... U momentu kada sam to najmanje očekivao, poslao mi je poruku:
- "Mislio sam da dođem večeras do tebe, jel me primaš na prenoćište?"
Odgovorio sam mu kratko i jasno - "Uvek"... Prodorno zvono interfona, obavestilo me je da je on stigao. Otvorio sam mu vrata, i otključao ulazna. Ušao je, skinuo se, prišao mi, i poljubio me, a potom i snažno zagrlio...
- "Shvatio sam da mi nedostaješ i da mi trebaš Maleni..."
- "Ja to ne moram govoriti, ti znaš kakva su moja osećanja prema tebi..."
- "Znam, zato sam ti i poslao poruku. Hoću da probamo ponovo. Rešio sam da se preselim u Novi Sad, da budemo bliži jedan drugom."
- "Zaista?" upitao sam srećno.
- "Da, pronašao sam stan na sto metara od tebe, i danas sam ga platio."
- "Valjda će ovaj put biti bolje... " pogledao sam ga u oči i nasmešio se.
- "Valjda..."
Ušli smo u sobu, seli, i nastavili započet razgovor.
- "Kada se seliš za NS?" upitao sam ga.
- "Najverovatnije sutra, ali bih pre toga želeo da ti nešto kažem..."
- "Šta? Šta želiš da mi kažeš?"
- "Napravio sam glupost..."
- "Kakvu?"
- "Spavao sam sa jednim dečkom, dve godine mlađim od tebe."
- "Da li ga znam?" upitao sam ga staloženo.
- "Verovatno!"
- "Ko?"
- "Ne bih sad o tome..."
- "Pitam ko!!!" upitao sam ga podižući glas.
- "Mali Marko..."
- "Mali Marko? Mali Marko, što je Mimi sredio slikanje za Book?"
- "Da, on..."
- "Kako si mogao kretenu jedan... Zar s'njim? Zar s'njim? Bolje da si mi zabio nož u leđa..." počeo sam da vičem.
- "KRESNUO SAM GA, PA ŠTA !!!" podigao je glas.
- "Aha, dakle o tome se radi - vraćanje duga sa kamatom, iako ja nisam išao tako daleko..."
- "To ja ne znam..."
- "Znaš Davide, vrlo dobro znaš... Isto tako znaš da te volim, i da ti nikada ali baš nikada ne bih to uradio!"
- "Bio sam besan, bio sam ljut na tebe, i nisam znao šta radim - oprosti mi molim te!"
- "Da li se sećaš šta si mi odgovorio na ovo isto pitanje, kada sam te ja pitao?"
- "Da..." odgovorio je kratko, i spustio glavu dole.
- "Oprostiti je lako, ali je zaboraviti zaista teško..."
- "Ali ja te volim zaboga!!!"
- "Ti? Mene? Pa ti dragi moj ne znaš šta znači voleti, ti ne znaš šta znači termin Ljubav... Nikada nisi, ali Daj Bože, da naučiš!!!
U takvim situacijama čovek nikada ne zna kako da se postavi. Neki će sigurno misliti da sam napravio grešku, a neki da sam postupio pravedno. U svakom slučaju, taj put sam poslušao svoje srce, a ne razum. Srce mi je govorilo "Da", a razum "Ne". Oprostio sam mu. Verovatno nisam pogrešio - pretpostavljam.
Tu noć je prespavao kod mene, i bili su to trenuci za pamćenje. Jedan od nas je napravio malu ali ipak prvu grešku, a drugi je samo želeo da prvog povredi, odnosno da mu nanese bol... Tada smo shvatili pouku.
Strast i požuda, koja je vladala između nas te noći, omogućila nam je nezaboravno vođenje ljubavi. Želeo sam sve da isprobam, ali bukvalno sve... U meni, na meni, ispod mene... SVE, i ne kajem se - bilo nam je dobro.
Život je jedan izuzetno težak termin, a još je teži ukoliko vodite „dvostruki“ život. Najteže od svega je biti u javnosti ono što nisi, pri tom vešto prikrivajući ono što u privatnom životu jesi, i šta zapravo i želiš da budeš... |
