www.gay-serbia.com |
|
INSTRUMENTA STUDIORUM III SADRŽAJ: 1. Naučni pristupi homoseksualnosti 2. Psihijatrija i homoseksualnost 3. Psihološka i psihoanalitička gledišta o homoseksualnosti 5. Antipsihijatrija (R.D. Laing, T.S. Szasz) 6. Scene iz istorije lečenja homoseksualnosti 1. NAUČNI PRISTUPI HOMOSEKSUALNOSTI Savremena istraživanja Skorašnja istraživanja koja se tiču biološke osnove homoseksualnosti su se kretala u dva glavna pravca: prvi koji je uključivao fiziologiju i anatomiju i drugi koji je uključivao endokrinologiju i genetiku. Oba pristupa su naučno pogrešna. Mozak je logično mesto na kojem tražimo odgovor na pitanje "Da li je homoseksualnost biloška?" i na mozak su se usmerila sva istraživanja vezana za bilošku osnovu homoseksualnosti. Da bi razumeli ponašanje, uključujući i seksualno ponašanje, moramo razumeti mozak. Nalazimo se na samom početku razumevanja kako mozak utiče na ponašanje. Ovo isto važi i kada govorimo o seksualnom ponašanju. Dosta problema se isprečilo ovim istraživanjima. Da bi razumeli ulogu mozga u seksualnom ponašanju moramo pažljivo razmotriti pretpostavke istraživača. Ovo je uobičajena kritika nauke uopšte i može se primeniti i na ovo polje. Prilikom istraživanja uloge mozga u homoseksualnosti kod ljudi upotrebljena su dva pristupa: neuroendokrinološki pristup i pristup koji se bavi anatomijom specifičnih regija mozga. Oba pristupa su se fokusirala na hipotalamus. Neuroendokrinološki pristup se bavi korelacijom reakcija na hormone i uticaja hormona mozga. Hipotalamus se smatra delom mozga koji najviše učestvuje u seksualnoj diferencijaciji, kontroli seksualnih hormona, seksualnom ponašanju i reprodukciji. Hipotalamus luči mnoge materije koje kontrolišu lučenje specifičnih hormona hipofize. Hormoni koje luči hipofiza dalje kontrolišu lučenje hormona gonada, tj. testisa ili jajnika. Ubrizgavanje estrogena kod žena dovodi do povećanja nivoa takozvanog "leutinizing" hormona (LH) u krvi. Ovaj hormon je važan za žensku reproduktivnu funkciju. Nekoliko istraživanja je tvrdilo da homoseksualni muškarci pokazuju višak LH-a kao odgovor na estrogen, dok heteroseksualci ne. Stoga je pretpostavljeno da je lučenje LH-a iz hipofize pod uticajem estrogena ono što žene razdvaja od muškaraca u okviru tog dela anatomije. Prema ovoj hipotezi mozak homoseksualca se razvio u više femininom pravcu. Neuroendokrinološke studije su takođe uzele u obzir i mogući prenatalni uticaj hormona. Hipoteza koja se iskristalizovala ovde jeste da je za otklon homoseksualnih muškaraca prema femininom obrascu odgovoran manjak androgena (muškog hormona) za vreme važnog stadijuma razvoja hipotalamusa. Ova hipoteza je izvedena samo iz istraživanja na pacovima. Drugi pristup se sastojao u istraživanjima mogućih povezanosti diferencijacija u anatomiji mozga i homoseksualnosti. Najpoznatiju studiju objavljenu u Science-u avgusta 1991. godine je uradio Simon LeVay. On je istraživao veličine specifičnih regija mozga kod različitih muškaraca. Istraživanja ovih područja sa stanovišta funkcije i kojima je implicitno dodeljena uloga seksualnih nagona i muškog seksualnog ponašanja, jesu uglavnom rađena na osnovu ispitivanja pacova. Postoji malo informacija o funkcijama ovih regija hipotalamusa kod ljudi, ali postoji teorija da oni funkcionišu slično kao oni u pacova. U svom istraživanju LeVay je otkrio da je jedna specifična regija hipotalamusa, tzv. INAH 3, značajno manja kod homoseksualaca nego kod heteroseksualaca. Veličina ove regije kod gay muškaraca ima vrednosti koje se približuju onima kod žena (koje nisu diferencirane po kriterijumu seksualne orijentacije). Druge biološke studije su se usredsredile na genetiku. Ovaj pravac su preuzela istraživanja koja se bave "nepoželjnim" socijalnim karakteristikama kao što su homoseksualnost, alkoholizam, nasilno ponašanje i slično. Pillardova grupa se prvenstveno interesovala za porodične odnose. Pillard i Weinrich su 1986. godine objavili rad koji pokazuje povećanu stopu homoseksualnosti kod braće čije je muški roditelj homoseksualac ili biseksualac. Bailey i Pillard u svojoj već klasičnoj studiji o blizancima ispituju muške blizance. Otkrili su da jednojajčani, identični blizanci imaju najveću stopu homoseksualnosti (52% slučajeva identičnih blizanca od oca homoseksualca, bili su takođe homoseksualci), dvojajčani blizanci su sledeći sa 22% braće koji su homoseksualni ili biseksualni, a 11% se odnosi na usvojenu braću. Zanimljivo je da je samo 9,2% ne blizanaca, biološke braće od očeva homoseksualaca, takođe homoseksualno. Ovo poriče prethodnu studiju, a i stopa je niža nego kod dvojajcanih blizanaca i usvojene brace. Slična istraživanja su sprovedena i kod homoseksualnih žena i rezultati su u sličnom odnosu. Ova istraživanja kao i sva istraživanja blizanaca i rođackih odnosa pokazuju veliki broj slabosti. Iako mogu da sugerišu neke genetske komponente homoseksualnosti, opterećena su čini se predrasuda o lako dokučivom rezultatu, naime, da individue sa homoseksualnim braćom ili polubraćom i blizancima "ne padaju daleko od klade". Iako pokušavaju da se bave ovim pitanjem, takva istraživanja ne uspevaju da to uklone kao potencijalnu predrasudu. Uz sve to, uzorci istraživanja su suviše mali i ne mogu se izbeći uticaji okoline čak i kod blizanaca. Iako je okruženje slično, blizanci nemaju isto okruženje kao "obična" biološka braća zbog temporalnih faktora. Jednojajčani i dvojajčani blizanci su često različito tretirani. Hamerova grupa je pratila ovaj rad studijom kojom su želeli da mapiraju homoseksualne markere DNK. Ovo istraživanje je vršeno na 76 muških homoseksualnih osoba sa jedne geografske lokacije. Ono nudi statistički podatak da se geni koji utiču na seksualnu orijentaciju moguće nalaze u q28 regiji X hromozoma. Žene imaju dva X hromozoma, ali predaju svom sinu duplikat samo jednog. Verovatnoća da dva brata prime isti Xq28 od svoje majke je 50%. Takođe su pronašli regiju X hromozoma koja je bila ista kod 33 para braće. Hamerovo otkriće je vrlo često pogrešno tumačeno da svih 66 muškaraca iz 33 para imaju istu Xq28 sekvencu. Ono što je Hamer stvarno dokazao je da svaki subjekt u ova 33 para delio istu Xq28 sekvencu sa svojim bratom, ali ni sa jednim od ostala 64 muškarca. Nijedna specifična Xq28 sekvenca nije bila zajednička za svih 66 muškaraca. Jedan kanadski istraživacki tim nije bio u mogućnosti da ponovi dokaz uz pomoć sličnog metoda. Uz to, Hamer je svoje istraživanje X hromozoma sproveo na osnovu porodičnih intervjua. Ovi intervjui otkrivaju neproporcionalno velik broj homoseksualaca među rođacima sa majčine strane. Žene su obično mnogo upućenije u medicinsku istoriju svoje porodice i to ovo istraživanje čini manje objektivnim. Sve ove studije od neuroendokrinoloških, preko neuroanatomskih, pa do genetskih imaju jednu fundamentalnu zajedničku manu u definisanju homoseksualnosti. Predrasuda ovih istraživača je da je homoseksualnost prosta binarna, dvodimenzionalna karakteristika (ili je imaš ili je nemaš). Postoje veliki problemi u definisanju i bez konkretnih i nepristrasnih načina da se definiše homoseksualnost (verovatno nemoguć zadatak), apsolutno je nemoguće odrediti biološke uzroke. Mnoga istraživanja su izjednačila prisustvo fenomena vezanih za žensko seksualno ponašanje (posebno, lordozu koja omogućava lakše polno opštenje) kod pacova sa homoseksualnošću kod ljudi. Jednostavno su previše uprostili fenomen ljudske seksualne orijentacije uz nemogućnost da uključe i složenosti ljudskog ponašanja; takođe su ignorisali i godine istraživanja ljudske seksualnosti. Mnoge humanističke studije pokazuju slične nedostatke. Glavni problem ovih istraživanja je kategorizacija individualnih subjekata na osnovu seksualnosti. Definicija homoseksualnosti koju nalazimo u pomenutim studijama uopšte ne uzima (ili je nesposobna kao u slučaju LeVayeve postmortem studije) u obzir složenost ponašanja. Drugo, jasno je da pretpostavka "gay muškarci su kao žene" utiče na većinu istraživanja (kao i prateća tvrdnja "lezbejke su kao muškarci", iako je bilo vrlo malo istraživanja na ženskim subjektima). Ta pretpostavka je zaista bazirana na društvenim predrasudama i jeste problem u istraživanju moguće "biološke osnove" homoseksualnosti. Ove pretpostavke produkuju predrasude koje utiču na pitanja koja se postavljaju, na način na koji se vode istraživanja i na metod kojim se podaci analiziraju. Skoro je nemoguće pronaći ravnotežu na ovom polju zbog postojećih jakih i dubokih predrasuda. Uz to, ova anatomska i fiziološka istraživanja nisu u stanju da naprave razliku između posledica ťurođenihŤ faktora i posledica prenatalnog ili postnatalnog razvoja ili iskustva. A i predmet istraživanja su isključivo odrasle osobe. Mozak je prilično promenjljiva stvar u toku jednog životnog veka. Nema ni jednog dokaza da promene u neuroanatomiji ili neuroendokrinološkim funkcijama nisu posledica iskustva. Još jedan problem je da glavno pitanje predstavlja "Šta je biološka osnova homoseksualnosti?", a retko "Ima li biološke osnove homoseksualnosti?". Istraživači kao glavnu pretpostavku uzimaju tezu da je homoseksualnost biološka, što je daleko od bilo čega dokazanog. Imamo nekoliko indicija, ali dosadašnja istraživanja nas nisu dovela ni do početaka odgovora na pitanje da li je homoseksualnost biološka? Etička razmatranja Biološka istraživanja seksualne orijentacije ne služe u medicinske svrhe zato što se homoseksualnost više ne smatra bolešću od strane Svetske zdravstvene organizacije ili Američke psihijatrijske asocijacije. Stoga ne postoji medicinska potreba za sprovođenjem bioloških istraživanja seksualne orijentacije iz prostog razloga što ne postoji konkretan bol koji treba ublažiti. Prethodna istraživanja uzroka homoseksualnosti su vršena sa ciljem iskorenjivanja homoseksualnosti. Terapije preobraćanja, uključujući elektrošokove, hormonalne terapije, sakaćenje genitalija i operacije mozga su u mnogim zapadnim zemljama bile posledice istraživanja etiologije seksualne orijentacije. Kineska psihijatrijska asocijacija u svom izdanju Kineske klasifikacije mentalnih poremećaja iz 1995. godine smatra homoseksualnost još uvek mentalnim poremećajem. U Kini su svi ljudi za koje se smatra da su homoseksualci redovno izlažu policijskom uznemiravanju ili zatvorskim kaznama. Homoseksualne "terapije" koje uključuju lekove, akupunkturu i elektrošokove se i dalje sprovode u glavnim bolnicama kao što je Nanjing psihijatrijski institut. Jedan psihijatar Nacionalnog univerziteta u Singapuru se u svom članku iz 1995. godine pita "da li je bolje vršiti presimptomatička testiranja u zamenu za tretman" i time prihvata ideju da je homoseksualnost nešto što treba lečiti. Ne iznenađuje da se vodi žučna debata o etičkim vrednostima istraživanja etiologije seksualne orijentacije usled očigledne opasnosti od zloupotrebe njihovih rezultata. Američki istraživači su uglavnom na strani koja ističe važnost istraživanja uzroka homoseksualnosti, a sve zbog domaćih političkih ciljeva. Vrlo slično Ulrichsu i Hirschfeldu njihovi motivi su da pokažu da je homoseksualnost nepromenljiva i da nije stvar izbora. Predloženo je da bi biološki uzrok homoseksualnosti mogao da vodi do prepoznavanja homoseksualaca kao posebne grupe poput etničke manjine. Ovo bi za uzvrat potpomoglo legalna prava gay osoba zato što bi mogli da zahtevaju zaštitu na osnovu jednakosti po jednom od amandmana američkog ustava. Ovakav stav je kritikovan od strane pravnika. Još jedan argument je da kada bi se homoseksualnost predstavila kao neizbežnost, a ne kao izbor, heteroseksualci bi manje naginjali diskriminaciji gay osoba. Stein ističe da ovaj argument ignoriše to da ono što treba zaštititi nije samo seksualna orijentacija kao takva, jer nju je moguće, na kraju krajeva, i sakriti, nego svesna odluka homoseksualaca da se autuju i da žive kao homoseksualci prepoznati od strane društva bez straha od diskriminacije. Istraživači seksualne orijentacije bez dovoljne etičke kompetencije pogrešno veruju da će genetski uzrok homoseksualnosti imati velik broj normativnih implikacija. Dean Hamer, na primer misli da bi to dokazalo "normalnost" homoseksualnosti. Sa svojim saradnicima tvrdi da moguća dalja istraživanja neće biti upotrebljena u "ocenivanju ili promeni nečije sadašnje ili buduće seksualne orijentacije, bila ona homoseksualna ili heteroseksualna, niti bilo kojih drugih normalnih karakteristika ljudskog ponašanja." Hamerovi argumenti su filozofski nepostojani i predstavljaju
dobar primer naturalističke zablude. Hamer et al. veruju da je
genetski faktor presudan u homoseksualnoj orijentaciji. U njihovoj
interpretaciji taj faktor uzrokuje normalne atribute ljudskog
ponašanja. Dalje tvrde da iz toga proizilazi da je i homoseksualnost
normalno ljudsko ponašanje. Isto tako tvrde da bi bilo neetički
koristiti ovu informaciju u izboru detetove seksualne orijentacije
zato što pretpostavljaju da ono što je genetski određeno treba
takvo i da ostane. Naravno, stvari ne stoje tako. Priroda nam
ne daje moralne smernice kako da živimo svoje živote. Genetske
informacije mogu biti odlučujući faktor u nizu ljudskih ponašanja.
Da li mi treba da koristimo ovu informaciju ili menjamo nečije
ponašanje na osnovu ove informacije je odluka koja mora biti zasnovana
na normativnoj evaluaciji tog ponašanja šta god njemu bio uzrok. Normalnost se može definisati na brojne načine, ali nas ni jedan ne upućuje na izražavanje moralnih sudova. Normalnost bi uvek trebala biti definisana u naučnom, deskriptivnom smislu, kao statistički prosek. Sve što je regularno, uobičajeno i uklopivo u postojeće standarde, na kraju se uruši u statističke iskaze. Za etičko vrednovanje je potpuno irelevantno da li je po ovim kriterijumima homoseksualnost normalna ili ne. Sve ljudske osobine i ponašanja su nenormalna u statističkom smislu, ali to nije razlog da se izriče negativan moralni sud o njima. Sa druge strane "normalnost" se može funkcionalistički definisati gde je nešto normalno ako služi adaptivnoj funkciji sa evolucione tačke gledišta. Ova definicija normalnosti se može naći u okvirima sociobiologije koja traži biološke razloge socijalnog ponašanja. Čak i ako bi sociobiologija mogla da ustanovi određene crte ponašanja kao direktne posledice biološke evolucije, ne bismo mogli da vršimo moralne procene ovih osobina. Pozicije koje se drže stava da je homoseksualnost neprirodna i zbog toga pogrešna takođe pate od nedoslednosti. Nisu u stanju da ekspliciraju osnovu na kojoj je zacrtana granica između prirodnog i nepririodnog. Što je važnije, ne uspevaju da objasne zašto treba sve veštačke i ljudskom rukom stvorene stvari da smatramo nemoralnim i pogrešnim. Ovi stavovi su uglavnom čvrsto utemeljeni u na neempirijskim i preskriptivnim interpretacijama prirode pre nego na naučnom deskriptivnom pristupu. Vrlo proizvoljno se definiše šta je prirodno, pa je neophodno uvesti druge pretpostavke na kojima se grade zaključci. Na primer često se tvrdi da je entitet nazvan "bog" proglasio homoseksualnost kao neprirodnu i grešnu. Na žalost ove konfuzne analize imaju posledice u stvarnom životu. U Singapuru su "neprirodni odnosi" smatrani kriminalnim delom, a "prirodni odnosi" su prozvoljno definisani kao "koitus muških i ženskih organa". Skorašnja odluka visokog suda je proglasila oralni seks "neprirodnim" i time kriminalnim aktom ukoliko isti ne vodi ka reproduktivnom odnosu. Bioetičke analize normativnih implikacija projekta ljudskog genoma su brzo pokazale krucijalni značaj kontekstualizacije genetskih istraživanja. Genetska istraživanja seksualne orijentacije se vrše u Sjedinjenim Državama primarno zbog toga što homoseksualci koji ih sprovode veruju da će to pomoći političkoj borbi gay osoba. Problem je što rezultati ovih istraživanja neće ostati u okvirima SAD. Istraživanja će se sasvim drugačije tumačiti u različitim delovima sveta i više je nego verovatno da će se koristiti vrlo neetički ne samo od strane zapadnih bioetičara nego i od ljudi odgovornih za čitavu stvar. Zaključak Ne postoji ubedljiv dokaz da je seksualna orijentacija biološkog porekla. Istorijski gledano većina istraživanja je služila primarno u političke svrhe istraživača. Ovo stoji i za tekuća istraživanja. Etičko i političko pitanje je da li istraživanja etiologije seksualne orijentacije treba da se sprovode u homofobičnim društvima. Debata se uglavnom odvija u zapadnim društvima ne obraćajući pažnju na konsekvence koje istraživanja imaju u nezapadnim društvima. Udo Schüklenk i Michelle Murrain Bibliografija: Prevod: Ambrrose |