1. Biografija Oscara Wildea
2. Wildeovo govor na sudu
3. Eric Bentley: Odlomci predgovora komadu Lord Alfred's Lover
4. Bosie: Najgora stvar na svetu
5. Biografija Lorda Alfreda Douglasa

Bosie

Najgora stvar na svetu

Postoji samo jedna stvar na svetu gora od toga da o se vama govori, a to je da o vama niko ne govori...

...ili tako nekako. Čitav vek kasnije, ova misao je i dalje aktuelna. Njen autor, Oscar Wilde, održao je govor u odbranu homoseksualnosti u ono vreme kada se za to išlo u zatvor. Naravno, on je i otišao u zatvor, ali to nije tema ove priče. Ova priča nema temu. Samo nekoliko misli.

Šta je to sa Wildeom što ga čini zanimljivim u današnje doba - ako je još uvek zanimljiv za današnje doba? Danas, naime, više niko ne čita. Wilde je, srećom, ostao zapamćen ne toliko kao dobar pisac, već više kao ličnost, neko ko je proživljavao svoje ideje, živeo u skladu sa svojim mislima.

Živeti u skladu sa svojim mislima? Stvar koja i danas izmiče većini smrtnika, sada kada centralna figura nepostojeceg gay pokreta nije Wilde vec, recimo, Elton John. Homoseksualnost više nije ona božanska zanesenost, mistična povezanost između duša, najplemenitije stremljenje duše - danas je ona mnogo praktičnija, skoncentrisana uglavnom na prezentiranje sopstvene ličnosti putem nekoliko osnovnih parametara i skončavanje u jednoj od mnogobrojnih fioka ličnih oglasa na mreži.

Šta je ostalo od Wildea - ako je bilo šta i ostalo? Malo nesavršenstva, pre svega (živelo nesavršenstvo, itd.!), nedoslednosti i neposedovanja bilo čega, ni stavova, ni ideja, a na kraju, ni samog sebe. Sasvim dovoljno za početak, i sasvim dovoljno da posluži kao spas od veka savršenosti, promišljenosti i informisanosti. Nije li možda pomalo iritantno kako svi danas imaju stav, ili, bolje receno, svako? Iako bi se mnogi (možda baš oni sa stavom) pobunili protiv ovakve ideje kao nedemokratske, ignorišući starog Platona koji je možda znao šta je mislio kada je rekao da je demokratija loš način uređenja jedne države (ali, u nedostatku boljeg...), mora se priznati sledeće: ...mnogi koji danas o svemu imaju stav zapravo poseduju nečiji tudi stav, tudu ideju i tuđu ličnost (da, Wilde je bio na pravom tragu). A svoje pozajmljene stavove zasnivaju na fantomskim statistikama urađenim na tri do pet primeraka, tako praveći globalne stavove na polovičnim informacijama i delimičnim podacima... How very convenient. Ovo je vek statistike, sve postoji u brojkama, od toga u koju grupu pušača spadaš po prosečnom broju popušenih cigareta dnevno, ili pak na mesečnom i godišnjem planu (smrt pušačima, živeli alkoholičari!), do toga koliko još procenata ljudi spada s tobom u istu kategoriju, klasifikovanu prema tome s kim se tucaju. Tako lepo sve dolazi na svoje mesto.

Ali.

Ovde dolazimo i do problema. Hoce li naša statistika obuhvatiti i one pušače koji zapravo ne uvlače dim u pluća? Hoćemo li ih smatrati pravim pušačima? Hoćemo li se po ovom pitanju konsultovati s lekarima? Imaju li lekari realnog pojma o ovoj temi? I tako dalje, i tako dalje.

Klasifikacije su nezgodna stvar. Prateći statistike, izveštaje lekara, psihologa, psihijatara i raznih drugih kategorija, dolazimo do zaključka da je velika većina ljudi biseksualna. Kad počnemo da upoznajemo svet oko sebe, vidimo da stvari nisu baš takve kakvima se čine. Oni koji nisu biseksualni pokušavaju to da budu, jer danas je biti gay ili bi prosto pitanje dobrog ukusa. I ostajanja u trendu. Oni pak, koji jesu biseksualni, pokušavaju da to ne budu, jer svi znaju da su biseksualci oni pokvareni kučkini sinovi koji imaju tu sreću da im je data mogućnost izbora između toga da budu u trendu i da budu takoreći normalni. Ova teorija nikad nije prestala da me fascinira, pošto uzima u obzir mogućnost da obični smrtnici deluju na prekidač, a uzvišenije forme života na pitaj boga šta. Nedokučivost je fantastična stvar ukoliko poželite da budete bog ili, ako ste neskromni, savremeno ljudsko biće sa razvijenom svešću o svom (nikako tuđem) postojanju i dobrom informisanošću o svemu pomalo. Znati o svemu pomalo - san je modernog čoveka. Uticati. Impresionirati. Igrati ulogu. Pretvarati se. Da, ali sa tako malo stila. Wilde je to radio mnogo bolje. Valjda.

Da opet napomenem. Wilde je zbog svojih uverenja (jer on je, ispod svoje maske, izgleda ipak imao uverenja) otišao u zatvor. Ne zbog onog što je radio (ko to, zaboga, još nije radio?), već zbog toga što je stao iza onog što je radio. To je učinio pre više od jednog veka. Ne može vam ući a da ostanete nevini. Ako želite da se o vama govori, počnite najpre sami da govorite o sebi.

I tako dalje, redom.

Douglas, Lord Alfred (Bruce)
(1870-1945)
Britanski pesnik i izdavač

Bio je treći sin ekcentričnog i plahovitog devetog markiza od Queenberryja (priredivača 'Queensberryjevih pravila' za boks). Rođen je blizu Worcestera. Njegova majka od detinjstva ga je zvala 'Boysie', što je kasnije prešlo u 'Bosie', nadimak po kome je ceo život bio poznat.

Kada je Douglas imao šesnaest godina, njegovi roditelji su se razveli zbog Queebsberryjevog preljubništva. Douglas je bio veoma blizak sa majkom, i od tada su se njegovi odnosi sa ocem samo pogoršavali. Upisao je Magdalen College 1899. godine i, iako nikad nije diplomirao, isticao se svojim književnim sposobnostima, te je, zahvaljući i svom dobrom izgledu, stekao mnogo obožavalaca s kojima se upuštao u ljubavne avanture, uglavnom homoseksualne.

Godine 1891. Douglas, koji je tada imao dvadeset godina, upoznao je čuvenog pesnika i dramskog pisca Oscara Wildea, šesnaest godina starijeg od njega. Postali su intimni prijatelji. Wildea je ocarala Douglasova dečačka lepota, a divio se i njegovom spremnom ulasku u aristokratske krugove. Douglasu, kao veoma sujetnom mladiću, veoma je laskala intimnost sa jednim od najuspešnijih pisaca u zemlji, te je uživao u otud dobijenoj pažnji i poštovanju. Njihova veza se uglavnom zasnivala na intelektualnoj i emotivnoj kompatibilnosti, ali i na homoseksualnoj ljubavi. Douglas, koji je po tom pitanju imao više iskustva, kasnije je priznao: 'Daleko od toga da me je on odveo na stranputicu, već sam ja njega (nesvesno) gurnuo preko litiče u provaliju'.

Neugodna ogovaranja o vezi između njegovog sina i Wildea naterala su Queensberryja da započne jednu nerazumnu osvetu, koja je 1894. dovela do toga da ga je Wilde tužio za klevetu. Wildeovi prijatelji molili su ga da ignoriše nešto što, zapravo, nije bilo ništa više do jedan nepromišljeni izliv ovog ozloglašenog ekscentrika; ali Douglas, koji je mrzeo svog oca i koji je u ovome sebicno video priliku da ga ponizi, nagovorio je Wildea da ga tuži. Wildeovo rasudivanje, na koje je uticala njegova opsednutost Douglasom, ovog puta ga je izdalo, i to fatalno. On je izgubio parnicu, a neki od dokaza koji su bili izneseni protiv njega bili su tako ubedljivi da je odmah uhapšen, osuđen i zatvoren zbog moralne nepodobnosti.

Nakon što je Wilde osuden, Douglas je pobegao u Francusku, odakle je objavljivao vatrena pisma i članke u odbranu Wildea i homoseksualnosti. Kada je Wilde 1896. pušten iz zatvora, oni su obnovili svoje prijateljstvo i sve do Wildeove smrti 1900. godine, Douglas ga je podržavao emotivno i finansijski.

Queensberry je takođe umro 1900. i Douglas je tako nasledio skromno bogatstvo, koje je vrlo brzo potrošio rasipajući ga na kockanje. U martu 1902. stupio je u vezu sa još jednim pesnikom, Olive Custance. Iako je ona raspolagala svojim ličnim sredstvima, novac je za Douglasa postao stalni problem nakon što je stracio svoje nasledstvo, pa je celog života vodio neuredan život kao pesnik, slobodni pisac, kritičar i izdavač nekoliko književnih časopisa. Iako je u početku ovo bio srećan brak, on se ipak raspao 1913. godine, uglavnom zahvaljujući Douglasovim čestim svađama sa Olivinim ocem, koji je bio uznemiren njenim izborom tako ozloglašenog muža. Alfred i Olive ostali su prijatelji, i više nikad nisu živeli zajedno iako se nikad nisu razveli (Alfred je prešao u katoličku veru 1911. godine).

U poslednjoj deceniji svog života, živeo je sam u skromnim uslovima u mestu po imenu Hove u blizini Brightona, izdržavajući se uglavnom zahvaljujući velikodušnosti svojih prijatelja. Neki njegovi prijatelji su bezuspešno pisali peticije premijeru sa zahtevom da se Douglasu odobri penzija, ističući da mu 'nema ravnog u pisanju soneta'. U stvari, njegove pesničke sposobnosti su uglavnom ocenjene kao prosečne i, iako je nekoliko njegovih soneta veoma hvaljeno, veći deo njegovog stvaralaštva verovatno neće biti upamćen.

Douglas je proveo veliki deo svog života negirajuci i žaleci svoju biseksualnost u mladosti. Iako nikad nije porekao svoju homoseksualnu vezu sa Wildeom, niti svoje druge homoseksualne aktivnosti na koledžu i u svojim dvadesetim, kasnije u životu je na ove svoje ranije navike gledao sa ''krajnjom odvratnošcu i užasom''. Jednom je cak priznao da je, sve do 1900. godine, ''vodio loš život, i bio nemoralan, grešan covek'': ''Zbog toga sam gorko zažalio, i zbog toga patim ceo svoj život''.

Mnogo godina je utrošio napadajući sećanje na Wildea. Godine 1914. je objavio (i kasnije ga se odrekao) autobiografsko delo Oscar Wilde and Myself, u kome je zlobno napao Wildeove principe. Nekoliko godina kasnije, nazvao je Wildea 'najvećom silom zla koja se pojavila u Evropi u poslednjih tri stotine i pedeset godina', i jako je žalio što ga je ikada sreo. Ali u poslednjih dvadeset godina svog života odjednom je promenio svoj stav i ponovo je počeo da proklamuje svoju lojalnost Wildeu, govoreći da, iako je skandal sa Wildeom uništio njegov život, nije žalio što ga je poznavao, niti je zažalio zbog njihovog prijateljstva.

Douglas je ostao upamćen uglavnom kao Wildeov skandalozni homoseksualni partner, ujedno razlog Wildeove propasti. Njegov uspeh u nagovaranju Wildea da tuži Queensberryja za klevetu je sasvim sigurno bio uzrok koji je doveo do prerane smrti velikog književnog talenta.

Neil A. Radford

Literatura:
H. Montgomery Hyde, Lord Alfred Douglas: A Biography, London, 1984.
Douglas je obajvio tri autobiografije, ali one nisu uvek pouzdan izvor informacija:
Oscar Wilde and Myself, London, 1914. (veći deo je napisao T. W. H. Crosland a kasnije je bila odbačena)
The Autobiography of Lord Alfred Douglas, London, 1929.
Without Apology, London, 1938.

Iz: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 134-135.

Prevod:
Bosie

<< 2 Strana