'Zvaničan' pogled na vezu između Freudovog raskida sa Fliessom i njegovog otkrica Edipovog kompleksa sumirao je Schur: 'Prepoznao je da su fantazije njegovih pacijenata, pre nego rana zavođenja, najčešći etiološki faktor njihove histerije; razrešio je sveprisutnu ulogu infantilne seksualnosti i posebno Edipovog konflikta u normalnom i abnormalnom razvoju. Sada je znao da je rešio jednu od najvećih zagonetki u prirodi. Ovim ubeđenjem postigao je i unutrašnju nezavisnost. U isto vreme njegova kritičnost bila je preusmerena na odnos sa Fliessom' (Freud, 139).

Freud je zaista napustio teoriju zavođenja tj. traumatsku teoriju histerije (fantaziju o svom sopstvenom 'zavođenju') istovremeno sa odvajanjem od Fliessa. U pismu u kome je prvi put najavljen Edipov kompleks, već je prisutan jak - iako indirektan i ironičan - nagoveštaj skepticizma prema Fliessovim teorijama, koji će na kraju biti jedan od glavnih razloga njihovog raskida. I Schur i McGrath označavaju jesen 1897. kao 'početak kraja'. Naravno, do konačnog raskida došlo je tek 1900. god. Ali ono što je bilo u pitanju tokom čitavog ovog perioda - kada se Freud nosio sa svojom rastućom ambivalencijom prema Fliessu i njegovim teorijama, kao i prema svojim teorijama zavođenja i Edipovog kompleksa - zapravo je rivalstvo između teorije seksualnosti koja bi ga heteroseksualizovala kroz potiskivanje homoerotizma i teorije seksualnosti koja je pretpostavljala njegov homoertizam, odražen u iskrenoj (iako neaktualizovanoj) homoerotsoj vezi njega i Fliessa.

Ukratko, ne samo da je nova teorija - psihoanaliza bila u suštini čin potiskivanja/ prevazilaženja, već sam edipalni model treba da bude protumačen kao potiskivanje homoerotske želje. Fundamentalne ideje o ljudskom seksualnom razvoju kod Freuda su neka vrsta paravana ili misli vezane za dublje, veoma uznemirujuće psihičke konstituente, koje je Freud pronašao u sopstvenoj histeriji, ali ga je to uspaničilo: želja za 'ženskošću', za pasivnošću, da se bude objekat želje drugog muškarca, čak da se začne sa drugim muškarcem. Analizirajuci druge, Freud je zapravo stigao do sebe.

Pravo pitanje koje ističe stvaranje heteronormativizirajućeg edipalnog modela je: šta je uzrok ovoj panici? Odgovor je - nju je proizveo splet istorijskih uticaja, uključujući patologizaciju 'homoseksualnog' (označavanje koje je tek nedavno postalo predmetom analize) i rasnu degradaciju Jevreja. Freud je osećao paniku usled govorne konfiguracije koju su mu nametnule tri duboko povezane kulturne pojave: rasne/polne osnove anti-semitizma, fin-de-siécle stvaranja seksualnosti (uključujući i 'homoseksualca') i jacanje savremenog hrišćanskog homofobičnog diskursa (tzv. pokret 'Hrišćanskih vrednosti'). Ove pojave su prouzrokovale savršeno preklapanje i sinergiju homofobije i anti-semitizma. Identifikujući sebe kao histerika i Fliessovog eromenosa (ili 'ženskog' partnera u 'grčkom' odnosu), Freud se opisao kategorijama u koje bi ga svrstali i anti-semitski pokreti XIX veka: feminizirani, patetični peder-Jevrej.

U drugoj polovini 1890-tih, Freud je uvideo (svesno ili ne) duboko problematične posledice svoje pozicije. Charcot je ukazivao na posebnu sklonost poljskih Jevreja ka histeriji. Jedan američki doktor tog vremena, Jevrej, pisao je: 'Sama jevrejska populacija (Varšave) gotovo je neiscrpan izvor primeraka histeričnih ljudi, posebno histerije kod muškaraca, za sve klinike u Evropi' (Fishberg, citirano kod Gilman, 'Image', str. 405). Usresređujući se na histeriju, posebno u svetlu sopstvene, samo-dijagnostifikovane histerije, Freudova sliku o samom sebi kolaborirala je sa jednom od najpostojanijih anti-semitskih teza - da su Jevreji treći pol: muškarci koji menstruiraju. Teza o muškarcu Jevreju kao vrsti žene se uvažavala počev najmanje od trinaestog veka, kada je bilo posvuda rašireno verovanje da muškarci Jevreju imaju menstruaciju.

Idealni muškarac Jevrej istočne Evrope bio je bledi, pasivni, studiozni yeshiva bokhur (tj. mlad čovek koji proučava Talmud) čija je žena (na kraju uvek završi sa nekom ženom) idealno robusna, energična i ekonomski aktivna. Ako je, kako Freud piše, nakon otkrivanja heteronormativizirajuće moći Edipovog kompleksa, etiologija homoseksulanosti 'muškobanjasta žena, žena sa energičnim crtama karaktera, koja je sposobna da izgura oca sa njegovog uobičajenog mesta' (Freud, Standard Edition, XI: 99), onda je, kako izgleda, to upravo opis majke kakvu je Freud imao, kao i oca zaista 'pomerenog' sa svog 'mesta'. Štaviše, kultura galicijskih Jevreja (Aškenaza) je opšte uzevši imala takve majke i očeve.

Za emancipovane Jevreje ova 'feminizacija' jevrejskog muškarca vrednovana je kao nešto negativno i sramno, posebno sa jačanjem dve pojave na kraju veka - mizoginije i homofobije. Ove pojave su u tom trenutku duboko isprepletane, dugujući to povezivanju muške homoseksualnosti sa pasivnošću, odnosno sa potrebom da se bude 'žensko', a mržnja prema ženskom podignuta je na viši nivo, nepoznat pre tog vremena. Tako se mizoginija vraca, u mnogo složenijem obliku, kao pokretačka snaga u korpusu Freudovih ideja.

Ovaj prelaz u Freudovom razmišljanju beleži subjektivaciju osobe koja proživljava 'otkrivanje' heteroseksualnosti tokom života, i on je video sebe kao tu novu vrstu muškarca, heteroseksulaca, potiskujuci svoje homoerotske želje. 'Heteroseksualnost', čije je načela potcrtao David Halperin, uključuje i čudnu ideju da 'normalan' muškarac nikada nece osetiti želju za drugim muškarcem.

Dva posebna događaja na kraju ovog veka možda su doprinela da Freud shvati opasnost njegovih teorija za njega samog: suđenje Oscaru Wildeu 1985. i diskusija o, i oko Ottoa Weiningera, zbog njegove tvrdnje o 'suštinski feminiziranom jevrejstvu'. Godine 1902. i 1906. desili su se i senzacionalni 'homoseksualni' skandali u Nemačkoj. Tradicionalna jevrejska muška pasivnost - povezana sa homoseksualnošću - postajala je veoma problematična u takvom okruženju.

<<< PRETHODNA STRANA ------------------ SLEDEĆA STRANA >>>