www.gay-serbia.com |
|
Freud, Sigmund (1856-1939) Austrijski psihoanalitičar Nešto se dogodilo oko 1890-te, nešto što je John C. Fout nazvao 'nova, istorijski specifična faza u istoriji seksualnosti'. Jasno je da naše poimanje onoga sto se tačno desilo oko 1890. u velikoj meri uslovljeno procenom Freudovog 'otkrića' Edipovog kompleksa, i na taj način i psihoanalize. Ključ za razumevanje razvoja Freudovog edipalnog modela je 'invencija homoseksualnosti' ili pre 'invencija heteroseksualnosti' u toku njegovog života. Freudova originalna teorija histerije (ili 'zavođenja') bavila se muškarcima koliko i ženama, što je on otvoreno predočio. Dobro je poznato da ono što je najviše izazvalo bes bečke medicinske publike, koja je slušala prvo Freudovo predavanje po njegovom povratku od francuskog psihologa Jean-Martin Charcota, bilo to što je predavanje bilo posvećeno muškoj histeriji. U prvom modelu, Freud je rekonstruisao (ili izmislio) sećanja na zlostavljanje u detinjstvu ne samo za ženske pacijente, vec i za dečake - uključujući i svog brata - kao objašnjenje uzroka sopstvene muške histerije. Šest od osamnaest slučajeva pomenutih u radu na kom se zasniva njegova druga teorija - Etiologija histerije (1896), slučajevi su dečaka, ne devojčica. U jednom od najčuvenijih pisama svom prijatelju Wilhelmu Fliessu, Freud piše: 'Na nesreću, moj otac je jedan od onih perverznih ljudi i odgovoran je za histeriju mog brata (svi njegovi simtomi su karakteristični) i histerije kod nekoliko mlađih sestara ' (v. dole, Freud and Fliess, str. 230-31, tkd. 264). Ovu teoriju predložio je sam Freud dosta direktno i to stanovište nam omogućava da ponudimo objašnjenje onoga što bi inače moglo da izgleda kao neočekivan, iznenadan razvoj psihoanalize. Freud je izgradio Edipov kompleks na pozadini muške histerije koju je otkrio kod sebe, dijagnoza koja ga je dalje označila kao žensku osobu i, prema tome, a u skladu sa tada aktuelnim modelom 'inverzije', kao homoseksualca. Ovo jasno proizilazi iz njegovog pisma Fliessu od 3. oktobra 1897, gde se poziva na 'rešavanje moje sopstvene histerije'(Freud and Fliess, 269). Posmatrano u ovom svetlu, Freudovo očigledno odbijanje svakog seksualnog kontakta u ranim četrdesetim dobija novo značenje. On ne bi bio prvi oženjen muškarac koji nije od 'sorte za brak', za koga, na kraju, preostaje celibat kao jedino fiziološki podnošljivo rešenje. Njegov čuveni incident onesvešćivanja sa Jungom 1912. protumačen je od strane samog Freuda, u čuvenom pismu sledbeniku Jonesu, kao moćni dokaz njegove stalne homoerotske želje. Interesantno je reći da je ova dijagnoza bila prihvaćena u samom psihoanalitičkom establišmentu, iako veoma diskretno. Godine 1951. je James Strachey, Freudov prevodilac na engleski, pisao Ernestu Jonesu: 'Bio sam veoma zainteresovan vašim prikazom ovih prikrivenih delova u pismima Fliesu. To je zaista potpun primer folie a deux, sa Freudom u neočekivanoj ulozi histeričnog partnera jednog paranoičara' (citirano u Mason, str. 216) . Ovo se lako tumači kao 'sa Freudom u neočekivanoj ulozi ženskog patnera muškarcu', gde histerija označava karakterističnu žensku neurozu, dok paranoja predstavlja karakterističnu mušku (homoseksualnu) neurozu. Štaviše, ovu dijagnozu u prepisci su Strachey i Jones nedvosmisleno povezali sa Freudovom 'biseksualnošću', pod kojom su, pišuci u 50-tim, podrazumevali ne teoriju androginije već tačno ono što danas označavamo ovom rečju - istovremenu seksualnu želju za muškim i ženskim objektima. Zapanjujuće je koliko proučavaoci i tumači Freuda u poslednje vreme govore o jakom homoerotskom sadržaju u nekim od Freudovih ranih spisa, posebno u njegovim pismima Fliessu, i u Tumačenju snova, radu pisanom u približno isto vreme. Povezivanje homoerotskog sadržaja sa 'feminiziranim' muškarcima, uključenim u kategoriju histeričnih osoba, bila je uobičajena stvar kulture fin-de-siécle-a. Činjenica da je teorija 'zavođenja' iznela na videlo Freudove
sopstvene homoerotske sklonosti postaje jasna ako pogledamo dublje
u njegovo shvatanje histerije koju Edipov model uklanja iz sećanja
i potiskuje - histerije koju je Freud postavio sebi kao dijagnozu. Ovo tumačenje dobija jaku podrsku u čuvenom odlomku iz dela Tumačenje snova, u kome Freud ponavlja priču koju mu je otac ispričao, kako mu je gospodin koji je zahtevao da side sa trotoara oborio šešir sa glave. Dečak Freud upitao je oca šta je učinio i dobio odgovor da je otac ušao u blato i podigao šešir. Odrastao Freud, opisujući ovaj dogadaj, piše o svom razočarenju ovim 'neherojskim ponašanjem velikog, snažnog muškarca' (S. Freud, Standard Edition IV:197). U briljantnom tumačenju, McGrath raspravlja kako se šešir iz priče može po Freudu shvatiti kao simbol falusa, tako da 'obaranje šešira sa glave njegovog oca moglo direktno simbolisati za njega gubljenje muškosti Jakoba Freuda' (McGrath 64; v. Standard Edition V:361). Istoričar psihoanalize Samuel Slipp primetio je 'da je verovatno Freudovo rano edipalno iskustvo sa dominantnom majkom i pasivnim ocem njega dovelo do zaključka da muška homoseksualnost nastaje usled nepostojanja razrešenja Edipovog kompleksa i neuspeha u identifikaciji sa ocem' (Slipp, str. 6). Ono što nedostaje Slipovoj analizi jeste očigledan, logican zakljucak do kog se neumoljivo stiže, naime, da Freud samog sebe identifikuje kao 'homoseksualca'. To je jedini način na koji je Freudovo iskustvo moglo 'navesti njega' na takav 'zaključak'. Freud je pisao svom prijatelju Wilhelmu Fliessu: 'Unapred se radujem našem sastanku kao utoljavanju gladi i žeđi. Ne donosim ništa sem dva načuljena uha i jedan prednji režanj podmazan za recepciju' (Freud and Fliess, 193). Različiti tumači Freuda koji su se usresredili u isto vreme na homoerotski sadržaj Freudovih ranih spisa dopunjuju se i zajedno doprinose mogucnosti snažne hipoteze koja se tice pitanja porekla Edipovog kompleksa. Freud je bio angažovan u nečemu što se može opisati samo kao jaka erotska veza sa svojim prijateljem. Razmenjivali su najintimnija pisma i imali 'sastanke' ('congresses'). Sledeća rečenica gore citiranog pisma uključuje pominjanje 'muške i ženske menstruacije kod iste osobe', to jest teorije biseksualnosti. Malo je verovatno da je ova asocijacija slučajna. Didier Anzieu daje plašljivu, ali jetku opasku da su Freudova ljubavna pisma njegovoj verenici, Marthi, bila 'neka vrsta probe za njegovu kasniju prepisku sa Fliessom' (Freud and Fliess, 22). I zaista, ton ova dva dela prepiske je neverovatno sličan. Freud je pisao Marthi: 'Ljupka devojka... došla je ka meni (i) osnažila veru u moju sopstvenu vrednost i dala mi energiju za rad kada mi je bila najpotrebnija' (navedeno kod Anzieua, str. 22). Kasnije će napisati Fliessu: 'Kad pomislim na mnoge nedelje kada se osećam nesigurno, moja potreba da budem sa tobom se jako povećava' (Freud and Fliess, 89). Kod muškog histerika i potiskivanje želje za ocem, pri prelasku
na teoriju Edipovog kompleksa, na delu je potiskivanje samog Freudovog
homoerotizma. Freud je bio motivisan u svojim odnosima sa muškarcima,
posebno sa Fliessom, kroz priznanje homoerotskih želja, koje su
u to vreme bile povezane i sa fantazijama 'inverzije' i sve-muškog
stvaranja. Do kog stepena su ove želje bile osnova fizičkom zadovoljstvu
nećemo nikada saznati, iako mogućnost deluje dosta neverovatno.
Edipov kompleks je neumoljivo heteroseksualan, čak heteroseksistički
po konceptu. Postepeno se otkrivao u svom punom heteronormativnom
značenju , štaviše, približno u isto vreme kada je počinjao i
proširio se rascep sa Fliessom, rezultujući onim što Freud kasnije
označava kao savladavanje Fliessa (overcoming of Fliess), kao
i savladavanje 'pomalo razuzdane homoseksualne investicije' (Freud
and Ferenczi, 221). Prijateljstvo je bilo uveliko gotovo do avgusta
1901, iako se može raspravljati o tome da li je u tom trenutku
Fliess bio motisan homoseksualnom panikom na razdvajanje od Freuda,
a ne obratno. Izgleda da Freud u ovom periodu još uvek utvrduje
vrednost homoerotizma; tek će u sledećoj dekadi konacno tvrditi
da ju je 'prevazišao'. Godina 1910. je presudna - presudna kao
1897. Godine 1910, kako ćemo videti, Freud je tvrdio (u pismima
Ferencziu) da je u poslednje vreme 'okupiran prevazilaženjem Fliessa'
(Freud and Fliess, 221), odnosno potiskivanjem sopstvene homoseksualne
želje. Te godine je pisao klasicnu studiju o muškoj paranoji:
Psihotični dr. Schreber. Adekvatno objašnjenje ovog razvoja će,
prema tome, naglasiti neophodnost razumevanja njihove povezanosti. SLEDEĆA STRANA >>> |