Bootstrap Framework 3.3.6

[AngraMaina]

Neki kazu da mu je ovo po svoj prilici najbolja pesma.



K.P.Kavafis
OD DEVET SATI

Dvanaest i po. Brzo je proslo vreme
od devet kada sam upalio lampu,
i seo ovde. Sedeo sam ne citajuci,
i ne progovarajuci. S kim i da progovorim
potpuno sam u ovoj kuci.

Utvara mog mladog tela,
od devet sati kad sam upalio lampu,
dosla je i nasla me i setila me
na zatvorene sobe pune mirisa,
i na zadovoljstvo sto je proslo -- tako smelo zadovoljstvo!
I, isto tako, postavila je pred mene
ulice koje su sad postale neprepoznatljive,
mesta puna pokreta koja su nestala,
i pozorista i kafane sto su nekad bili.

Utvara mog mladog tela,
dosla je i donela mi i stvari tuzne:
zalosti porodice, rastanke,
osecanja mojih najblizih, osecanja
pokojnika koja tako malo vrede.

Dvanaest i po. Kako je brzo proslo vreme.
Dvanaest i po. Kako su brzo prosle godine.

[MajstoriVoland]

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi,
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti razčovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš li šta su proročanstva?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe u krug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan
toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti - to ja još uvek
šašav letim i živim.

[Sunce]

@AngraMaina: Dopada mi se. I jako mi zao sto ne znam grcki jezik. Kako li njegove pesme zvuce na grckom?

[MajstoriVoland]

Pesma ženi


Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
J. Dučić

[MajstoriVoland]

ili....


Ako (R.Kipling).... AKO mozes da sacuvas razum kad ga oko tebe gube,
i osudjuju te;
AKO mozes da sacuvas veru u sebe kad sumnjaju u tebe,
ali ne gubeci iz vida ni njihovu sumnju;
AKO mozes da cekas a da se ne zamaras cekajuci,
ili da budes zrtva lazi a da sam ne upadnes u laz,
ili da te mrze a da sam ne das maha mrznji;
i da ne izgledas u ocima sveta suvise dobar ni tvoje
reci suvise mudre;
AKO mozes da sanjas a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
AKO mozes da mislis,a da ti tvoje misli ne
budu (sebi) cilj,
AKO mozes da pogledas u oci i Pobedi i Porazu
i da, nepokolebljiv uteras i jedno i drugo u laz;
AKO mozes da podneses da cujes istinu koju si izrekao
izopacenu od podlaca u zamku za budale,
AKO mozes da gledas tvoje zivotno delo sruseno u prah,
i da ponovo prilegnes na posao sa polomljenim alatom;
AKO mozes da saberes sve sto imas
i jednim zamahom stavis sve na kocku,
izgubis, i ponovo pocnes da stices
i nikad, ni jednom reci ne pomenes svoj gubitak;
AKO si u stanju da prisilis svoje srce, zivce, zile
da te sluze jos dugo, iako su te vec odavno izdali
i da tako istrajes u mestu,kad u tebi nema nicega vise
do volja koja im govori:\"Istaraj!\"
AKO mozes da se pomesas sa gomilom a da sacuvas svoju
cast;
ili da opstis sa kraljevima i da ostanes skroman;
AKO te najzad niko, ni prijatelj ni neprijazelj ne moze
da uvredi;
AKO svi ljudi racunaju na tebe, ali ne preterano;
AKO mozes da ispunis minut koji ne prasta sa sezdeset
skupocenih sekunda,
tada je ceo svet tvoj i sve sto je u njemu,
i sto je mnogo vise, tada ces biti veliki Covek, sine
moj.

R.Kipling

[MajstoriVoland]

TI KOJA IMAS RUKE NEVINIJE OD MOJIH

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.

I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenoj crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
Koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!


Vesna Parun

[Sunce]

Noćne misli
(Johan Volfgang Gete)

Žao mi je vas, o jadne zvijezde,
Koje divno tako jasno sjate,
Nevoljenome svijetleći brodaru,
Bez nagrade od boga i ljudi,
Jer ne znate jadne, što je ljubav,
Niti ste za ljubav ikad znale!
Bez prekida vode vječni sati
Nebesima povorke vam sjajne.
Kakve li ste prevalile pute,
Dok ja bijah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na ponoć!

[Simor]

Alen Ginzberg

Hvala ti Beograde
što si nam dopustio da ti se od naše pesme
diže kosa na glavi.
Da, hvala ti Beograde
Što si nam dopustio da dođemo ovde i plašimo
te našim pesmama
U plutonijumskoj smrti i našim homoseksualnim
američkim anti-kapitalističkim jecajima i uzdisajima.
Hvala ti Gospođo Beograd što si bez opiranja
prihvatila našu misiju
Hvala ti Gospodine Beograd što si slušao naše jecaje
Hvala ti Bebo Beograde što se igraš s našim kostima
Hvala ti Jugoslavijo što si nas pozvala ovde.
Znam da smo svi mi bledo crveni,
Ali se nadam da se razumemo.
I ako ste primili našu poruku,
Uzajamno ćemo se voleti.
Sad završavam ovu tužnu priču
I završavam moju pesmu.

http://gay-serbia.com/intervju/2007/07- ... p?aid=2611

[Deksi]

I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je-
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu;
Mora da je to malena,
Neka krotka ljubav, sto se u stranu
Baca

od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.




Jedna od strofa iz “Oblak u pantalonama” od Majakovskog…..

[Çâðê_DUP]

THE RAVE.
Edgar Allan Poe

(moja omiljena pesma)

Once upon a midnight dreary,
while I pondered, weak and weary.
Over many a quaint and curious
volume of forgotten lore.
While I nodded, nearly napping,
suddenly there came a tapping.
As of some one gently rapping,
rapping at my chamber door.
..Tis some visiter,. I muttered,
.tapping at my chamber door.
Only this and nothing more..

The Rave.
Ah, distinctly I remember
it was in the bleak December.
And each separate dying ember
wrought its ghost upon the floor.
Eagerly I wished the morrow;.
vainly I had sought to borro.
From my books surcease of sorrow.
sorrow for the lost Lenore.
For the rare and radiant maiden
whom the angels name Lenore.
Nameless here for evermore.


And the silken sad uncertain
rustling of each purple curtai.
Thrilled me.filled me with fantastic
terrors never felt before.
So that now, to still the beating of my heart,
I stood repeatin.
..Tis some visiter entreating
entrance at my chamber door.
Some late visiter entreating entrance
at my chamber door.
This it is and nothing more..

Presently my soul grew stronger;
hesitating then no longer.
.Sir,. said I, .or Madam, truly your
forgiveness I implore.
But the fact is I was napping,
and so gently you came rapping.
And so faintly you came tapping,
tapping at my chamber door.
That I scarce was sure I heard you..
here I opened wide the door.
Darkness there and nothing more.

The Rave.
Deep into that darkness peering,
long I stood there wondering, fearing.
Doubting, dreaming dreams
no mortals ever dared to dream before.
But the silence was unbroken,
and the stillness gave no token.
And the only word there spoken
was the whispered word, .Lenore?.
This I whispered, and an echo murmured back
the word, .Lenore!..
Merely this and nothing more.
Back into the chamber turning,
all my sour within me burning.


Soon again I heard a tapping
something louder than before.
.Surely,. said I, .surely that is something
at my window lattice.
Let me see, then, what thereat is
and this mystery explore.
Let my heart be still a moment
and this mystery explore;.
.Tis the wind and nothing more.

Open here I flung the shutter,
when, with many a flirt and flutter.
In there stepped a stately Raven
of the saintly days of yore.
Not the least obeisance made he;
not a minute stopped or stayed he.
But, with mien of lord or lady,
perched above my chamber door.
Perched upon a bust of Pallas
just above my chamber door.
Perched, and sat, and nothing more.

The Rave.
Then the ebony bird beguiling
my sad fancy into smiling.
By the grave and stern decorum
of the countenance it wore.
.Though thy crest be shorn and shaven,
thou,. I said, .art sure no craven.
Ghastly grim and ancient Raven
wandering from the Nightly shore.
Tell me what thy lordly name is
on the Night.s Plutonian shore!.
Quoth the Raven, .Nevermore..


Much I marvelled this ungainly fowl
to hear discourse so plainly.
Though its answer little meaning.
little relevancy bore.
For we cannot help agreeing
that no living human bein.
Ever yet was blessed with seeing bird
above his chamber door.
Bird or beast upon the sculptured bust
above his chamber door.
With such name as .Nevermore..

But the Raven, sitting lonely o
n that placid bust, spoke onl.
That one word, as if its soul in
that one word he did outpou.
Nothing farther then he uttered;
not a feather then he fluttered.
Till I scarcely more than muttered:
.Other friends have flown before.
On the morrow he will leave me,
as my Hopes have flown before..
Then the bird said .Nevermore..

The Rave.
Startled at the stillness broken
by reply so aptly spoken.
.Doubtless,. said I, .what it utters
is its only stock and store.
Caught from some unhappy master
whom unmerciful Disaste.
Followed fast and followed faster till
his songs one burden bore.
Till the dirges of his Hope that
melancholy burden bor.
Of .Never.nevermore...

But the Raven still beguiling
all my sad soul into smiling.
Straight I wheeled a cushioned seat i
n front of bird and bust and door.
Then, upon the velvet sinking,
I betook myself to linkin.
Fancy unto fancy, thinking what
this ominous bird of yore.
What this grim, ungainly, ghastly,
gaunt, and ominous bird of yor.
Meant in croaking .Nevermore..


This I sat engaged in guessing,
but no syllable expressin.
To the fowl whose fiery eyes
now burned into my bosom.s core.
This and more I sat divining,
with my head at ease reclinin.
On the cushion.s velvet lining
that the lamp-light gloated o.er.
But whose velvet violet lining
with the lamp-light gloating o.e.
She shall press, ah, nevermore.


The Rave.
Then, methought, the air grew denser,
perfumed from an unseen cense.
Swung by Seraphim whose foot-falls tinkled
on the tufted floor.
.Wretch,. I cried, .thy God hath lent thee.
by these angels he hath sent the.
Respite.respite and nepenthe from
thy memories of Lenore.
Quaff, oh quaff this kind nepenthe
and forget this lost Lenore!.
Quoth the Raven, .Nevermore..

.Prophet!. said I, .thing of evil!.
prophet still, if bird or devil!.
Whether Tempter sent, or whether
tempest tossed thee here ashore.
Desolate, yet all undaunted,
on this desert land enchanted.
On this home by Horror haunted.
tell me truly, I implore.
Is there.is there balm in Gilead?.
tell me.tell me, I implore!.
Quoth the Raven, .Nevermore..


.Prophet!. said I, .thing of evil!.
prophet still, if bird or devil.
By that Heaven that bends above us.
by that God we both adore.
Tell this soul with sorrow laden if,
within the distant Aidenn.
It shall clasp a sainted maiden
whom the angels name Lenore.
Clasp a rare and radiant maiden
whom the angels name Lenore..
Quoth the Raven, .Nevermore..

The Rave.
.Be that our sign of parting, bird or fiend!.
I shrieked, upstarting.
.Get thee back into the tempest
and the Night.s Plutonian shore.
Leave no black plume as a token
of that lie thy soul has spoken.
Leave my loneliness unbroken!.
quit the bust above my door.
Take thy beak from out my heart,
and take thy form from off my door!.
Quoth the Raven, .Nevermore..


And the Raven, never flitting,
still is sitting, still is sittin.
On the pallid bust of Pallas j
ust above my chamber door.
And his eyes have all the seeming
of a demon.s that is dreamin.
And the lamp-light
o.er him streaming throws
his shadows on the floor.
And my soul from out that shadow
that lies floating on the floo.
Shall be lifted.nevermore.

[Swanheart]

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

[Deksi]

Svaka rec,
cak I shala shtura,
koju izbljuju njegove usne goruce
izlece kao gola kurva
iz zapaljene javne kuce….



Jos jedna strofa Majakovskog "Oblak u pantalonama"

[Ахасвер]

Ево, зазвонише
звона с катедрале.
Ја ципела немам,
а морам на венчање.

Где ли је мој вео,
где хаљина бела,
и мој цвет наранче?

Где је мој прстенак,
где брош позлаћени,
и мој ђердан красни?
Пожурите мајко!
Ево зазвонише
звона с катедрале.

Где ли је мој драги?
Мој љубљени драги
где ли ми је сада?

Ево зазвонише
звона с катедрале.
А ја без драгога
морам на венчање.



Рафаел Алберти, Вереница

[Simor]

Oskar Davičo - Nemir

Skoro će doći, skoro će proći,
skoro će prestati, skoro će stati.
Skoro će bednom, skoro će zednom,
dovoljno vode dati.

Skoro će biti svi ljudi siti,
skoro će, skoro će ljudi
imati kuće, zaklon od tuče,
od kiše i od studi.

Skoro će nestati, skoro će prestati
da se od straha ludi,
skoro će biti sve što ću sniti,
sve što mi želja zažudi.

O, tada će, tada će
svud biti palače,
svud biće kikota, smeha,
sanjaće, pevaće ljubav i proleće
s cvrkutom ispod streha.

[Sunce]

Ravijojla

...tužna vila nije sjena puka
Tin

Tvoje je srce uzrok dana i noći
Vreme slično suncu dubokom i prazni
Zabranjeni slavuji slavni al bez moći
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Da sve što prođe vrati se po kazni
Tužna posestrimo čemera ibune
Pelen je jedini lek i gorka nega
Srcu još gorčem što se tobom kune
Tužna posestrimo čemera i bune
Jetkih mudraca s izmišljena brega
Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš
I tvoja ih praznina sve više očarava
Oproštena im oporost dosneva
Tvoje je srce u drugima dok pevaš
O iskri iskrenoj koja očajava
U taštom predelu kome odolevaš.

Branko Miljković

[Ахасвер]

Све госпе у Равени крију
уз дубок поглед, љупке кретње,
у себи сећања на прошлост
тог града, празнике и шетње.

А плачу тихо, попут деце,
ко из дубина бол да клија,
и кад се смеју, то изгледа
уз тужни текст светла мелодија.

И молитве ће, попут деце,
нежно, с уживањем да кажу,
и љубавну ће реч казивати,
не знајући да само лажу.

И пољупце ће хтети да дају
и необично и предано,
о том животу знајући само
да свима нам је умрети.


Хесе, Равена.

[Sunce]

Kap mastila

šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su

Branko Miljković

[Sunce]

Originally posted by Dzelajza Rouz
Rober Desnos

"Toliko sam sanjao o tebi"

Toliko sam sanjao o tebi,
Da gubis svoju realnost.
I da li je jos uvek cas da dostignem to
zivo telo i da poljubim na tim usnama
radjanje glasa, sto mi je tako drag?

Toliko sam sanjao o tebi,
Da se moje ruke, naviknute da grle tvoju senu,
Spoje na mojim grudima, ne bi li mozda osetile
Obrise tvoga tela,
I da sam pred stvarnom pojavom onoga,
sto me tako muci i upravlja mnome vec danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osecanja neodlucnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
Proslo vec vreme moga budjenja.
I ja sada spavam stojeci telom izlozenim
Svim pojavama ljubavi i zivota,
I da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
jos uvek nesto znacis,
Mogao teze dodirnuti celo i usne,
Nego bilo koje usne i bilo koje celo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi sad vise nista ne preosta, a mozda i zato,
da postanem prikaza medju tim prikazama
i sena sto puta vise nego sena, koja se seta
i setace se radosno
po suncanom satu tvoga zivota.

[Sunce]

Noć jača od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu
Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
Prevazilaziš se maglom preko sveta
Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta
Očara prazninu zaspalog tela što se osu
Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
I ptice sleću u kamen sa dleta

Nek župlja senka nestanak tela slavi
Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće
Sve čega nema i što biti neće
I da svet ovaj prazno odjekuje

Branko Miljković

[spf 3000]

Ti si moja, ipak

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim


Matija Beckovic

[spf 3000]

Kad dođes u bilo koji grad

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.


Matija Beckovic

[Swanheart]

Gradinar
16


Ruke nam se obavijaju, oči nam se upijaju:
tako počinje povest naših srdaca.
Noć je u martu, mesečina svetli; vetar nosi
slatki miris hene; moja svirala leži na zemlji
zanemarena, a tvoj je cvetni venac nedovršen.
Ljubav ova između tebe i mene prosta je kao
pesma.

Tvoj preves boje šafrana opija mi oči.
Venac jasminov koji si isplela za me ispunjuje
mi srce drhatom kao hvala.
To je igra davanja i odricanja, otkrivanja i
ponovnoga skrivanja; nešto osmeha i sasvim malo
stidljivosti, i poneka tek slatka besciljna kavga.
Ljubav ova između tebe i mene prosta je kao
pesma.

Nikakve tajne izvan današnjice; nikakve
borbe oko nemogućeg; nikakve senke iza ljupkosti;
nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova između tebe i mene prosta je kao
pesma.

Mi ne lutamo iz reči u večito ćutanje; ne
podižemo ruke svoje u prazninu za stvarima
izvan nade.
Zadovoljni smo onim što dajemo i onim što
dobijamo.
Nismo iscedili i poslednju kap radosti da
iz nje pravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova između tebe i mene prosta je kao
pesma.

[De Profundis]

Odnos

ponekad spavamo zajedno
ili jedemo zajedno. imamo
dva automobila
dva stana
dva grada
dva posla
i sebe

jerg burkhard

[mrle]

Milan Rakic, Kao Bajka

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje;
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje i sve iscezava, -

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje...

[Tot]

Pesem je moja posoda tvojega imena,
mojega srca gospoda, tvojega imena;
v nji bom med slovenske brate sladki glas zanesel
od zahoda do izhoda tvojega imena;
na posodi v zlatih črkah slava se bo brala
od naroda do naroda tvojega imena,
z nje svetloba bo gorela še takrat, ko bova
onstran Karonovga broda, tvojega imena.
Bolj ko Delije, Korine, Cintije al Lavre
bi bilo pozabit škoda tvojega imena.

France Prešern, Gazele 1

[Dina]

ZBOG LJUBAVI

Razmrsio sam sobu gdje spavam, gdje snivam
Razmrsio sam polje i grad gdje život provodim,
Gdje svjetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gdje sunce izlazi, gdje snivajuć bdim.

Svijet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomiješanim naborima.

Ništa ne odijelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se voljelo, sve stvorih:nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava.

Paul Eluard

[Tot]

Moj Bog


Našao sam ga i On je našao mene
moj Bog koji me voli
Našli smo se tražeći jedan drugog

i našao sam ga u sebi
jer živi u meni za me
i ja se u njemu radujem

Od iskona bili smo skupa
i do konca bit će mi pratilac
moj Bog.


Josip Pupačić

[Simor]

Jel' znate da je prekosutra Svetski dan poezije?

[Dina]

Druga Ljubav...

Ako bi se kod mene jednom, ma kada, javila druga ljubav
- bice joj tesko sa mnom.


Ona ce morati da ima isto lice kao i moja prva ljubav.
Isti cuperak. Isti prcast nos. Istu boju ociju.
Isti hod. Iste navike. Istu cak adresu.


U stvari, to i ne bi bila moja druga ljubav.
To bi bio prosto nastavak moje prve, moje jedine ljubavi.


Izet Sarajlic

[Dina]

ZNAT ĆEŠ

Znat ćeš da te ne volim i da te volim,
jer živjet je moguće na dva načina,
riječ je samo krilo tišine,
a vatra čuva polovinu studeni.

Volim te da bih te počeo voljeti,
da bih ponovo počeo beskraj,
da te ne bih prestao voljeti nikada:
zato te još uvijek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam
u svojim rukama ključeve sreće
i nesigurnu sudbinu nesretnika.

Moja ljubav ima dva života da bi te voljela.
Zato te volim kada te ne volim
i zato te volim kada te volim.

Pablo Neruda