Bootstrap Framework 3.3.6

[Ulix]

Sedma ekloga
(Miklos Radnoti)

Vidis li, pada mrak, bodljikavom zicom omedjena
drvena ograda, baraka lebdi, dize je sumrak.
Okvire ropstva lagano prelazi pogled
i samo um, samo um, on zna za razapetost zice.
Vidis li, draga, ovde ovako se oslobadja masta,
izmozdenim telima na trenutke smiraj donosi
lagani san i logorasi tada kucama krecu.

Poderani, osisani robovi u hropcu sna lete
s vrha Srbije ka skrivenim dolinama doma.
Skrivena dolina doma? O, postoji li jos dom?
Bez pogotka bombe? Zar POSTOJI kao kad smo odvedeni?
Stize li jos kuci, ko ovde uzdise ili tamo lezi?
Reci, ima li jos doma gde znaju i za heksametre?

Bez znakova, nagadjajuci red ispod reda, tu
u polumraku pisem ovu pesmu kao sto zivim,
pomalo naslepo, puzuci preko papira;
lampu, knjigu, sve su oduzeli strazari
LAGERA, ni poste nema, samo se magla na nas spusta.

Medju crvima zivi ovde u brdima Francuz,
Poljak, glasni Talijan, odbegli Srbin, setni Jevrej,
raskomadana tela ipak jedan zivot zive tu, -
cekaju vesti, topao zenski glas, slobodnu ljudsku
sudbinu i cekaju kraj, u magli sakriveno cudo.

Lezim na desci medju crvima, obnavljaju se
napadi buva, ali armija muva vec pociva.
Vece je, ropstvo je, vidis, ponovo krace za dan,
ta i zivot za jedan dan. Spava logor. Pejzaz
je u mesecini i zice su opet napete,
i preko prozora se vide, medju sumovima noci,
na zid naslonjene senke naoruzanih strazara.

Spava logor, vidis li, draga, mesa se san i java,
prevrce se na uskom prostoru ko se preplaseno
budi i ponovo usni. Samo sam ja budan, mesto
tvog poljupca u ustima mi je ukus napola
izgorele cigarete, i ne nailazi san, jer
bez tebe vec ni umreti ni postojati ne znam.

[Ulix]

Originally posted by Tristan Adonis
Evo nesto oridjinale from Rasha.

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.

Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.

Rasha... :lol.:

[AngraMaina]

@Tristan Adonis: verovatno jos ne znas, ali ne postoje mediae res u poeziji. Sto pre izbijes iz glave tradicionalne centralizovane koncepte of the matter, to bolje.

[AngraMaina]

Originally posted by Ulix
Sedma ekloga
(Miklos Radnoti)

Vidis li, pada mrak, bodljikavom zicom omedjena
drvena ograda, baraka lebdi, dize je sumrak.
Okvire ropstva lagano prelazi pogled
i samo um, samo um, on zna za razapetost zice.
Vidis li, draga, ovde ovako se oslobadja masta,
izmozdenim telima na trenutke smiraj donosi
lagani san i logorasi tada kucama krecu.

Poderani, osisani robovi u hropcu sna lete
s vrha Srbije ka skrivenim dolinama doma.
Skrivena dolina doma? O, postoji li jos dom?
Bez pogotka bombe? Zar POSTOJI kao kad smo odvedeni?
Stize li jos kuci, ko ovde uzdise ili tamo lezi?
Reci, ima li jos doma gde znaju i za heksametre?

Bez znakova, nagadjajuci red ispod reda, tu
u polumraku pisem ovu pesmu kao sto zivim,
pomalo naslepo, puzuci preko papira;
lampu, knjigu, sve su oduzeli strazari
LAGERA, ni poste nema, samo se magla na nas spusta.

Medju crvima zivi ovde u brdima Francuz,
Poljak, glasni Talijan, odbegli Srbin, setni Jevrej,
raskomadana tela ipak jedan zivot zive tu, -
cekaju vesti, topao zenski glas, slobodnu ljudsku
sudbinu i cekaju kraj, u magli sakriveno cudo.

Lezim na desci medju crvima, obnavljaju se
napadi buva, ali armija muva vec pociva.
Vece je, ropstvo je, vidis, ponovo krace za dan,
ta i zivot za jedan dan. Spava logor. Pejzaz
je u mesecini i zice su opet napete,
i preko prozora se vide, medju sumovima noci,
na zid naslonjene senke naoruzanih strazara.

Spava logor, vidis li, draga, mesa se san i java,
prevrce se na uskom prostoru ko se preplaseno
budi i ponovo usni. Samo sam ja budan, mesto
tvog poljupca u ustima mi je ukus napola
izgorele cigarete, i ne nailazi san, jer
bez tebe vec ni umreti ni postojati ne znam.

Zbog njega mi je posebno zao sto ne znam madjarski. Baska sto prevodioci po pravilu ignorisu metar -- ekloga se pise u heksametru, kao sto covek lepo kaze, "mondd, van-e ott haza még, ahol értik e hexametert is?". Evo za ljubitelje severnog jezika:



HETEDIK ECLOGA


Látod-e, esteledik s a szögesdróttal beszegett, vad
tölgykerités, barakk oly lebegő, felszívja az este.
Rabságunk keretét elereszti a lassu tekintet
és csak az ész, csak az ész, az tudja, a drót feszülését.
Látod-e drága, a képzelet itt, az is így szabadul csak,
megtöretett testünket az álom, a szép szabadító
oldja fel és a fogolytábor hazaindul ilyenkor.

Rongyosan és kopaszon, horkolva repülnek a foglyok,
Szerbia vak tetejéről búvó otthoni tájra.
Búvó otthoni táj! Ó, megvan-e még az az otthon?
Bomba sem érte talán? s van, mint amikor bevonultunk?
És aki jobbra nyöszörg, aki balra hever, hazatér-e?
Mondd, van-e ott haza még, ahol értik e hexametert is?

Ékezetek nélkül, csak sort sor alá tapogatva,
úgy irom itt a homályban a verset, mint ahogy élek,
vaksin, hernyóként araszolgatván a papíron;
zseblámpát, könyvet, mindent elvettek a Lager
őrei s posta se jön, köd száll le csupán barakunkra.

Rémhirek és férgek közt él itt francia, lengyel,
hangos olasz, szakadár szerb, méla zsidó a hegyekben,
szétdarabolt lázas test s mégis egy életet él itt, -
jóhírt vár, szép asszonyi szót, szabad emberi sorsot,
s várja a véget, a sűrü homályba bukót, a csodákat.

Fekszem a deszkán, férgek közt fogoly állat, a bolhák
ostroma meg-megujúl, de a légysereg elnyugodott már.
Este van, egy nappal rövidebb, lásd, ujra a fogság
és egy nappal az élet is. Alszik a tábor. A tájra
rásüt a hold s fényében a drótok ujra feszülnek,
s látni az ablakon át, hogy a fegyveres őrszemek árnya
lépdel a falra vetődve az éjszaka hangjai közben.

Alszik a tábor, látod-e drága, suhognak az álmok,
horkan a felriadó, megfordul a szűk helyen és már
ujra elalszik s fénylik az arca. Csak én ülök ébren,
féligszítt cigarettát érzek a számban a csókod
íze helyett és nem jön az álom, az enyhetadó, mert
nem tudok én meghalni se, élni se nélküled immár.

Lager Heidenau, Žagubica fölött a hegyekben,
1944. július

[Ахасвер]

Срце, срце моје, тешким узвитлано бригама,
дижи се, изложи груди, брани се од душмана!
Поуздано стани близу до душманске заседе!
Победом се твојом немој хвалисати пред светом,
поражено, у кућу се не завуци, не ридај.
Него у срећи се радуј, у јаду се сувише
не жалости! Мисли какав ритам влада људима.

(Архилох)

[Tot]

Ako prestanem pjevati nježnost,
nitko neće više znati, braćo
tajnu kako je zasađeno drvo,
bajku kako je niknuo cvijet
usred poljana opustjelih.
Nitko neće znati više zašto je tu
i tko je izbavio njegove oči,
da budu oganj svijeta.


Bez ljubavi tijelo je tamnica
u kojoj duša ispašta svoje prisustvo.


Vesna Parun

[tirkiz-zelena]

ULICA


Otvoreni prolaz
između visokih zidina.
Svakog trenutka
tamna usta vrata,
cijevi trijema,
sprovodne spletke,
za ljudske katakombe.
Nema li jeze
u predvorjima?
Malo nasilja
u uzlaznoj bjelini
stepeništa?
Koračam žurno.
Svako oko koje me motri
množi se i rasipa.
Šuma nogu,
vihor letećih
krugova,
oblak krikova i šumova,
odvajaju mi glavu od trupla,
šake od ruku,
srce od grudi,
noge od tijela,
volju od njenog spoja.
Gore,
plavo nebo
umiruje svoju prozračnu vodu;
njim zlatni gradovi brode.


Alfonsina Storni

[Simor]

Miloš Crnjanski - Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni,
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

[Ахасвер]

Тихо спавају главице горске и долине,
пусти жали и гребени,
спава травка и црв што га црна храни земља,
зверови горски спавају и ситне пчеле
и немани у сињем, дубоком мору,
спава у шуми густој
птица крилатица род.

(Алкман)

[tirkiz-zelena]

Reči iz osame

1
Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,

Dnevi svoje zamračim
blesne videlo Boga.

2
U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.

Pepeo vetri me veju,
ostane žar.

3
Bezdoman,
topli nudim kut.

Besputan,
daljinama povedem na put.

4
I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.

Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.

5
Bezdetan,
na istinu grem.

Sinovi prate me
i kćeri.



Momčilo Nastasijević

[tirkiz-zelena]

SUBOTA

Ustala sam rano i hodala bosa
kroz hodnike kuce; sidjoh dole u vrt
da pomilujem biljke;
cistu paru zemlje udisah duboko
cupajuci korov;
oprah se u zdencu sto ga mlado grmlje
opkoljava. Zatim, jos mokra od vode,
cesljala sam kosu. Namirisah ruke
sokom bilja sveza i mirisna. Kaplje
teske i umilne
krale su polako mrve iz mog skuta;
zatim se obukoh u haljinu tanku,
jos tanju od vela.
U laganom skoku sedalo od slame
bacih u predvorje.
Uprte u ulaz oci su mi bile,
uprte u ulaz.
Sat mi tada rece:"Deset pre podne"
Unutra, zveckanje posuda i stakla,
salon je u tami; ruke sto spremaju
stolnjake.
A vani sunce kakvo nikad ne videh,
na belom mramoru stubista.
Uprte u ulaz i dalje su bile
moje zive oci. Cekala sam tebe.


Alfonsina Storni

[tirkiz-zelena]

Stefan Lazarević
(1374/5 - 1427)

Slovo ljubavi
Leto i vesnu Gospod sazda,
što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?

Ali sve ovo
i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi, -
i nije čudo,
jer ljubav je Bog.

[AngraMaina]

lepše je u originalu:


Leto i vesnu Gospod sazda
jakože i pevac reče
va njih se i krasoti mnogije..
pticam skoroje, i veselija ispln preletanije.
i goram vrhi
i lugovom prostranstva
i poljskije široti
i vazduha tankago.
divnimi nekimi glasi oglašenije..
zemaljnaja že daronosija
ježe cvetov. ježe blagouhanaja. i zlakonosnoje.
n i samago človečaskago jestastva
obnovljenije, i razigranije
dostoino kto ispovest;

Obače vasa sija
i inaja čudodelija Božija
jaže ni ostrozriteljnij um
sazrcovati ne dovljejet
ljubov prevashodit
i ne čjudo..
Bog bo ljubov imenujet se
jakože reče Joan Gromov.:_._

[Ахасвер]

Љубоморан, немиран, али не од грубих
Волео ме је као своје кости
Али моју белу птицу уби
Да не би певала о прошлости
О заласку уђе у моју собицу:
"Воли ме, смеј се, пиши стихове!"
А ја закопах веселу птицу
Иза старог бунара, покрај јове
Обећала сам да нећу плакати
Али срце претворих у стење
И чини ми се да су моји сати
Испуњени песмом птице убијене

(А. Ахматова)

[tirkiz-zelena]

Nikon Jerusalimac
(oko 1380 - posle 1468)

Povest tuđina i plenika

Sedeh i smotrih kako teku beskorisno.
Obretoh svest moju tromu, um moj odrvenjen
i namučenu mi dušu ljuto uništenu.
Ostavi dušo slasti, ne teci u neizvesno,
da ne preduhitri te smrt
i da ne polučiš spasti se.
Lukava nedra pomračuju dušu moju.
Srp izoštren žeti čuvstva.
I meso truli od mnoštva zla mojih.
Oči pokri, nikako ugledati.
Ruke i noge iznemogoše,
krepost ne imajući sasvim.
U dobro sumnjam, u lukavo više.
Kao ptoma, kao pas.
Kao tuđin i plenik beskorisno spavam

[tirkiz-zelena]

Originally posted by AngraMaina


lepše je u originalu:


Leto i vesnu Gospod sazda
jakože i pevac reče
va njih se i krasoti mnogije..
pticam skoroje, i veselija ispln preletanije.
i goram vrhi
i lugovom prostranstva
i poljskije široti
i vazduha tankago.
divnimi nekimi glasi oglašenije..
zemaljnaja že daronosija
ježe cvetov. ježe blagouhanaja. i zlakonosnoje.
n i samago človečaskago jestastva
obnovljenije, i razigranije
dostoino kto ispovest;

Obače vasa sija
i inaja čudodelija Božija
jaže ni ostrozriteljnij um
sazrcovati ne dovljejet
ljubov prevashodit
i ne čjudo..
Bog bo ljubov imenujet se
jakože reče Joan Gromov.:_._

lepo je.....
istina..svaka pesmica je lepsa u originalu..
ali..dok ne naucimo sve jezike sveta..ostaje nam da sozercavamo prevode...i prevodioce...

[tirkiz-zelena]

Marina Cvetaeva



Nocas sam sama sred nocne jave -
Bez sna i bez doma - duše sive!
Nocas imam sve kljuceve i brave
Od kapija ove prestonice divne!
Nesanica me izbaci na put studeni -
O kako si mi divan, tamni moj Kremlju! -
Nocas ja, evo, ljubim u grudi
Ovu okruglu, ratnicku zemlju!
Podiže se ne kosa, vec krzno meko
Teški vetrovi u dušu se svale
Nocas žalim sve ljude planetom
Bilo da ih vole, bilo da ih žale..

[Ахасвер]

Таласима лутала, шумом се крила
Привиђала се на емајлу себи
Растанак бих, можда, храбро примила
Али сусрет, бојим се, не бих.

(А. Ахматова)

[Dina]

KOVANI NOVČIĆ

Evo kovanog novčića.
Pitajmo oba suprotna lika
i ona će biti odgovor na uporno pitanje
koje niko sebi nije postavio:
Zašto je čovjeku potrebno
da ga neka žena voli? Da vidimo.
U višim sferama se prepliću
četvorostruki svod koji drži potop
i nepromjenljive zvijezde planetarijuma.
Adam, mladi otac, i mladi Raj.
Veče i jutro. Bog u svakom biću.
U tome čistom labirintu je tvoj odraz.
Opet bacimo kovani novčić
koji je i čarobno ogledalo.
Njegovo naličje je niko ništa i tama i sljepilo.
To si ti. Oba kovana lika daju samo jedan odjek.
Tvoje ruke i tvoj jezik svjedoci su nevjerni.
Bog je neuhvatljivi centar prstena.
On ne hvali niti kudi.
Najbolje djelo: zaborav.
Zašto te nisu željeli voljeti?
U sjenci drugog tražimo svoju sjenku;
u ogledalu drugog svoje sopstveno ogledalo.

Horhe Luis Borhes

[tirkiz-zelena]

LJUBAVNA PJESMA

Sada praporcima zvekeću kola među granjem
sleđenih grobišta, krše staklasti šljunak.
Večer psičući zaziva niz zabate,
u napuštenim parkovima bunca siječanjski vjetar.

Tebe, golo tijelo, boji sjaj vatre; istežeš
tegobne udove, cjevanice, sažgane žljebove, kao da
spavaš. Sanjajući razumijevaš one zvukove, korak čovjeka
zgrbljena i crna na kolniku; sapa se puši
s njegova kljuseta. Slušaš ga kako je dalek , kako nestaje.

Onda, ljubimo nadalje: uživajmo, mi mladi ljubavnici,
ako se i spušta sjena na lica i mutan nas obuzima san.
Ako i ubijaju i viču ljudi u hladnim kućama,
zaboravimo zimu, o tople ruke, zajedno!

Ali koliko je tu tišine: čuje se samo vjetar kako grize oblake.

Uzalud bismo htjeli milost! Ledena noć
obuzet će naše obnažene duše, grane krhke na vjetru,
sjenovite glasove, tužaljke. . .
Ali ti se već dižeš, popravljaš
kosu naviklom kretnjom i gledaš Firencu kroz staklo.


Franco Fortini

[XanaX]

The Harlot's House

We caught the tread of dancing feet,
We loitered down the moonlit street,
And stopped beneath the harlot's house.
Inside, above the din and fray,
We heard the loud musicians play
The "Treues Liebes Herz" of Strauss.

Like strange mechanical grotesques,
Making fantastic arabesques,
The shadows raced across the blind.

We watched the ghostly dancers spin
To sound of horn and violin,
Like black leaves wheeling in the wind.

Like wire-pulled automatons,
Slim silhouetted skeletons
Went sidling through the slow quadrille.

They took each other by the hand,
And danced a stately saraband;
Their laughter echoed thin and shrill.

Sometimes a clockwork puppet pressed
A phantom lover to her breast,
Sometimes they seemed to try to sing.

Sometimes a horrible marionette
Came out, and smoked its cigarette
Upon the steps like a living thing.

Then turning to my love, I said,
"The dead are dancing with the dead,
The dust is whirling with the dust."

But she - she heard the violin,
And left my side, and entered in:
Love passed into the house of lust.

Then suddenly the tune went false,
The dancers wearied of the waltz,
The shadows ceased to wheel and whirl.

And down the long and silent street,
The dawn, with silver-sandalled feet,
Crept like a frightened girl.

by Oscar Wilde

napomena: harlot - a prostitute; whore (old French: herlot, of obscure origin)

[Sunce]

AngraMaina, ovo je pesma za tebe! Srećan ti rodjendan prijatelju!

Itaka

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
u egipatske gradove mnoge da pođeš,
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.


Konstatin P. Kavafi

[Dina]

DA BIH S TOBOM PROŠLA

Da bih s tobom prošla pustoš ovog svijeta
Da bismo se zajedno suočili s užasnom smrti
Da bih vidjela istinu da bih izgubila strah
Pošla sam usporedo s tvojim koracima.

Zbog tebe ostavih svoje carstvo, svoju tajnu,
Svoju hitru noć, svoju tišinu,
Svoj biser okrugli i njegovu bjelinu
Svoje ogledalo, svoj život, svoju sliku
I napustih perivoje raja.

Tako bijah na svijetu bez koprene tvrdog dana,
Bez ogledala, vidjeh da sam gola
A pustinja se zvala vrijeme.

Zbog toga si me svojim kretnjama odijenuo
I naučih živjeti u punome vjetru.

STRAŠNO JE VOLJETI TE

Strašno je voljeti te na mjestu tako krhkom
kao što je svijet.

Mučno je voljeti te u tom kraju
punom nesavršenstva
Gdje nas sve lomi i ušutkuje
Gdje nas sve vara i rastavlja.

Sophia de Mello Breyner Andersen

[Sunce]

Originally posted by Tot
Ako prestanem pjevati nježnost,
nitko neće više znati, braćo
tajnu kako je zasađeno drvo,
bajku kako je niknuo cvijet
usred poljana opustjelih.
Nitko neće znati više zašto je tu
i tko je izbavio njegove oči,
da budu oganj svijeta.


Bez ljubavi tijelo je tamnica
u kojoj duša ispašta svoje prisustvo.


Vesna Parun

Bas tako!

[Swanheart]

Edgar Allan Poe - Alone

From childhood's hour I have not been
As others were; I have not seen
As others saw; I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I loved, I loved alone.
Then- in my childhood, in the dawn
Of a most stormy life- was drawn
From every depth of good and ill
The mystery which binds me still:
From the torrent, or the fountain,
From the red cliff of the mountain,
From the sun that round me rolled
In its autumn tint of gold,
From the lightning in the sky
As it passed me flying by,
From the thunder and the storm,
And the cloud that took the form
(When the rest of Heaven was blue)
Of a demon in my view.

[Zonche!]

UTJEHA KOSE

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.
Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

[fencysmurf]

Originally posted by AngraMaina
---

naucim te ja da caspri madzaronski. ok?

ali onda moras da glasas za madjarsku slogu ?


evo jedne pesme , da ne oftopicharim:

Ljubav Mog Zivota:

Crkni skote,
Skapaj gnjido u svojoj skotskoj krvi,
i lepo provedi ostatak dana.


I jos malo Radnotija:

Paganski pozdrav :


Nézd! dércsipte fáink megőszült
fején ül most a szél és lengő
harangú tornyok között csak
megkondúlnak a jámbor imák!

Csorgó nyálával békés borjú
lépdel még szekerünk után, de
már nem kószál szárnyas szavakkal
szájunk körül halovány ámen!

Megmosakodtunk! tornyok között,
fákon pihenő szélben és most
megőszült fák közt csókokkal tarkán
pogány szemekkel kitavaszodtunk!

A testünket nézd! együtt fakad a
rüggyel drága hús és napbadobált
csókjaink után boldog torokkal
így, istentelenül fölsikoltunk!

[AngraMaina]

Hvala a necem da glasam ni za koga dok mi drzava kao u civilizovanim zemljama ne omoguci da doputujem po povlascenoj ceni na glasanje :p

Moj favorit je trenutno Ottoman Lyric Poetry, by Andrews, Black, Kalpakl. Texas University Press 1997.

Istopolna ljubav nije bila tabuizirana u otomanskoj poeziji, a postoje citavi poetski rodovi koji su slavili musku lepotu, lepotu zanatlija, radnika itd. Toplo preporucujem

Posto nista za sad nisam uspeo da nadjem na netu evo bar sadrzaja:


Acknowledgments ix (2)
Poet's Preface xi (2)
A Note on the Pronunciation and Transcription of Turkish xiii
OTTOMAN LYRICS: INTRODUCTORY ESSAY 3 (22)
THE GATHERING OF DESIRE

Nesimi
1. Oh my idol - Ahmed-i Da`i
2. The torture of the beloved - Sheyhi
3. Your sun-face - 29 (2)
4. It's the season of spring - Ahmet Pasha
5. Ask about my wailing - 32 (1)

The Mejlis: Gathering of Desire 33 (12)
6. Is there any heart - Nejati
7. Those glances rain down arrows - 36 (3)
8. The heart is pleased - 39 (2)
9. Those tulip-cheeked ones - 41 (2)
10. Spiraling, the sparks - 43 (2)

Iskender/Alexander, Hizir, and the Fountain of Eternal Life
Mihri Hatun
11. I opened my eyes - 49 (1)
12. At times, my longing - 50 (1)
13. My heart burns - Zeynep Hatun
14. Remove your veil - Revani
15. What do you say - Lami`i
16. Yesterday I saw - Zati
17. Oh heavens, why do you crυ 56 (1)

The Pleasantries of Zati
Hayreti
18. We are not slaves of Suleyman - Figani
19. My sad heart is burnt blacκ - 60 (1)
The Cosmos and the Earth 61 (9)
20. Your kiss does not satisfy - Fevri
21. The arrow of your glance - Hayali
22. They do not know how to search - 66 (2)
23. We are among those - 68 (1)
24. When dawn hennas her hands - 69 (1)

The Story of Leyla and Mejnun
Fuzuli
25. Oh God, don't let anyone - 74 (1)
26. If my heart were a wild bird - 75 (1)
27. For long years - 76 (1)
28. The pointed reproach of the enemy - 77 (1)

Husrev, Shirin, and Farhad Nisayi
29. We are the Mejnun - 82 (2)

Fabulous Birds
Nevi
30. We don't need the cup of pleasure - 87 (1)
31. Help me, oh sapling - Baki
32. That tyrant - 90 (3)
33. Oh beloved, since the origin - 93 (2)
34. The fountain of my spirit - 95 (1)
35. If only the bud would open -96 (1)
36. Sparks from my heart -97 (1)
37. Your rebellious glance - Yahya Bey
38. Come wander through the city -100 (1)
39. Poetry holds the written veil - Ruhi
40. Curse the thorns of fate - Sheyhulislam Yahya
41. Saki, offer the cup -104 (1)
42. Let the hypocrites - 105 (1)
43. Is there no heart - 106 (1)

The Down on Your Cheek
Nefi
44. That black drunken eye -109 (2)
45. Those who painted my portrait -111 (1)
46. The heart is both the cup and the wine - Sheyhulislam Bahayi
47. Oh cry, what are you doing - Nabi
48. When we watch the spinning of the sky -114 (1)
49. In the garden of time and destiny - 115 (1)
50. At the gathering of joy -116 (2)

Rumi's Mirror
Na'ili
51. We are the snake -122 (2)
52. My tears became desire -124 (2)
53. Since the thunderbolt of disaster -126 (2)
54. What witch are you -128 (1)

Poetic Parallels
Neshati
55. We are desire - 131 (1)
56. You're gone--I'm alone - 132 (1)
57. The sky's face has turned dark - Nedim
58. At the gathering of desire - 134 (1)
59. When the east wind - 135 (1)
60. As the morning wind blows - 136 (1)
61. Take yourself to the rose-garden - 137 (3)
62. Delicacy was drawn out - Koja Ragib Pasha
63. Dark thought is revealed - Rasih Bey
64. Don't lower your languid eyes - Fitnat Hanim
65. In a heart - Esrar Dede
66. In the ruins - 145 (1)
67. You left, but don't forget - 146 (1)

The Indian Style
Sheyh Galib
68. You are my effendi - 149 (2)
69. I won't abandon you - 151 (2)
70. To me, love is the flame - Sunbulzade Vehbi
71. Oh east wind, come - Enderunlu Vasif
72. The gazelles have bound their hearts -`Izzet Molla
73. Everyone knows -157 (1)
74. I am a nightingale - Yenishehirli `Avni
75. Don't think we came to ask - 159 (2)

NOTES 161 (48)
THE POETS 209 (60)
OTTOMAN TURKISH TEXTS 269 (38)
Bibliography 307


Synopsis

Like a treasure-filled storehouse to which we have lost the key, Ottoman lyric poetry is almost unknown today, particularly among Western readers. Yet, during the centuries in which the Ottoman Empire was one of the world's great powers, poetry was its central medium of cultural expression. From love to the most profound search for spiritual truth to impassioned pleas for employment or largesse, everything that touched people deeply was expressed in poetry. This anthology, the first major English translation of Ottoman poetry in nearly a century, unlocks the storehouse. The authors offer free verse translations of 75 lyric poems (whose original Ottoman Turkish texts are also included), spanning a period from the fourteenth through the early twentieth centuries. In addition to the poems, the authors provide concise background information on Ottoman history and literature, informative notes to the poems, and brief biographies of the poets. These materials give students and general readers sufficient context to understand the poems (...)

[Sunce]

Kad se razbude . . .

O pesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!

Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče, nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il' u blistavo podne.

Kavafis

[AngraMaina]

Hvala Sunasce na Kavafisu! Divna ta pesma, mada vise volim u Blagojevicevom prevodu ("utvare velike ljubavi tvoje. / Unesi ih, poluskrivene, u stihove svoje. / ... Nocu, il' u svjetlu blistava podneva").