Bootstrap Framework 3.3.6

[janis joplin]

trenutno nedostaje mi onaj osecaj gladi u stomaku.. obozavam kada mi crvea pevaju:) nisam obolela, mozda sam mlako mazohista... nedostaje mi neznosti.. nedostaje mi ljubavi... nedostaje mi iskrenosti.. nedostaje mi dubina... nedostaje mi savrsena polovina... nedosatje mi moj veciti osmeh

[gari]

Nedostaju mi japapanke, one što se ona guma stavi između palca i dopalca na stopalu. To se nekada mnogo nosilo a sada ih nema nigde. Hoću da budem Japapanac.

[Çâðê_DUP]

Originally posted by donquijote
Meni strašno nedostaje autor ove priče koja upravo govori o nedostajanju. Ne mogu više ni jedan dan da zamislim bez njega. Nadam se da ćemo uskoro biti zajedno. Ako budem imao vremena, prevešću je na srpski da biste mogli da razumete, a može i Angelina da je prevede, ako hoće.

hvala ti na ovoj vezbici. Dobro mi je dosla.

“ECHAR DE MENOS”

El sentimiento de nostalgia me parece engañoso por prefabricado, lo que no quita que no lo sufra, claro. Borges decía que al pensar en cosas pasadas, lo hacemos sobre recuerdos, no sobre las primeras imágenes, con lo que la sospecha de la invención libre e inconsciente planea bajo, susurrando que no hay recuerdos verdaderos y que vamos pintando y colgando los cuadros en el salón de nuestra vida a medida que pasan los días con sus fríos a olvidar.

Nedostajanje

Osećanje nostalgije nije ono pravo jer je istrošeno, i jasno, ne može ga otkloniti onaj ko ga ne oseća.
Borhes je govorio da, kada mislimo o prošlim događajima, to činimo preko uspomena, a ne preko prvih prizora kojih se setimo, tako da sumnja u pronalazak slobodno i nesvesno lebdi nisko, nagoveštavajući da prave uspomene ne postoje i da malo po malo, kako prolaze hladni dani koje treba zaboraviti, slikamo i kačimo slike po zidu salona našeg života.

A mí me pasó una vez. Una noche de agosto, tirado en una alfombra en el desierto del Sinaí, justo bajo el foco de las estrellas, centro y nada del todo universal, una bella voz amiga me preguntó cómo se decía al español to miss, mancare. Y que qué pensaba yo about.No respondí. Causas de mi no continuación al argumento, que había demasiado universo frente a mi frente y mi palabra, volátil, flotaría para no distinguirse, para perderse como una mota de polvo en el rayo de sol, entre tanta constelación, años luz y luces de milenios. El típico signo de insignificancia humana cuando dejas al firmamento negro que se te muestre por más de un minuto, mezclado con un poquito de mi típica desidia verbal, que andaba ciertamente relajada por unos efectos psicoactivos que ya me rondaban.

Meni se to jednom dogodilo. Jedne avgustovske noći, dok sam se izležavao na ćilimu u Sinajskoj pustinji, upravo pod svetlošću zvezda, centru i ništavilu svega univerzalnog, jedan lep prijateljski glas me je pitao kako se na španski prevodi to miss, mancare i šta ja mislim o tome.
Nisam odgovorio. Razlog zbog koga nisam želeo da se nadovežem na pitanje, jer beskrajan svemir pružao se predamnom a moja reč, lepršava, lebdela bi u vazduhu ne razaznavši se, da bi se na kraju izgubila poput oblaka prašine u sunčevom zraku, među tolikim sazvežđima, svetlosnim godinama i iskrama milenijuma. Uobičajeni znak ljudskog beznačaja kada dozvoliš da ti se crni svod prikaže u periodu dužem od jednog minuta, pomešan sa delićem moje verbalne zapuštenosti koja se na izvestan način može pripisati nekim psihoaktivnim efektima koji su već ... (rondaban??)-(Veliki recnik mi nije sad kod kuce, izasao je u setnju i posmatra oluju sa staroga, mracnoga svoda biblioteke gde se gnjezdi svakojako gljivicno rastinje, koje siri groznicav zadah. Pardoniram.)

Tengo que decir que soy de los de a posteriori, de los que van imaginando respuestas dignas y contundentes como remedio a lo que no dije y tendría que haber dicho; digamos que ejercito bastante lo de la respuesta retrasada, inútil ya pero terapeúticamente conciliadora con mi yo, y así me cuido. Por eso en una cafetería de facultad de una tarde de noviembre, sin venir a cuento, me descubrí cosiendo un buen por qué. Seguro que donde más se nos presenta la nostalgia es en la ausencia de la persona a la que amamos o hemos amado, y que alguien me diga lo contrario. Pero tal vez -y quizá es que ahora estoy un poco solo, perdónenme esta elucubración los que estén bajo hechizo de amor-, cuando decimos que amamos o hemos amado, lo que anhelamos y admiramos del amor, noción real y plagiada al mismo tiempo –precisamente por eso, por noción universal, por nebulosa aspiración del común de los comunes-, es el mantenimiento de nuestro permanente estado de dulce acecho, que nos hace sentirnos señalados y fuera de la cotidianeidad: anhelo de una presencia, de un susurro al oído, de un olor, de un roce de labios.

Moram da kažem da sam ja od onih a posteriori, od onih koji malo po malo osmišljavaju upečatljive i poštovanja vredne odgovore kao kompromis između onoga što nisam rekao i onoga što sam morao da kažem. Recimo da prilično upražnjavam ono što se zove zakasnela reakcija, već beskorisna ali terapeutski pomirljiva sa mojim ja. I na taj način se ja čuvam. Zato sam zatekao sebe u jednoj fakultetskoj kafeteriji jednog novembarskog popodneva kako vezem komplikovane odgovore, a da toga uopšte nisam bio svestan.
Sigurno je da se nostalgija najviše ispoljava kroz odsustvo osobe koju volimo ili koju smo voleli, i čik neka mi neko kaže da nije tako. Ali možda –biće da sam trenutno malo usamljen, oprostite mi na ovom naklapanju vi koji ste pod činima ljubavi- kada kažemo da volimo i da smo voleli, ono što priželjkujemo i čemu se divimo kada je ljubav u pitanju, istovremeno i prava i plagirana ideja –upravo zbog toga, zbog tog univerzalnog pojma, zbog nebulozne težnje ka opštem od najopštijeg-, jeste održavanje našeg permanentnog stanja slatkog vrebanja zbog koga se osećamo označeni i izopšteni iz svakodnevice: čežnja za nekim prisustvom, za jednim šapatom u uhu, za jednim mirisom i laganim dodirom usana.

Y tal vez, seres evocadores, la añoranza está ahí, no tanto en la persona que falta como en la egoísta certeza de conocernos fuera de nosotros, irracionales y plenos, tan sólo por saber que esa determinada persona existe, atiende nuestras palabras y nos toma de la mano y para siempre.

Así, y por resumir y por ejemplo, que me echo de menos en tí.
Como a todo lo inefable hoy, también a la genética algún día le tocará descubrir por qué la gente echa de menos, por qué to miss e mancare. Mientras tanto, al viajar y al vivir, siempre nos seguiremos topando con silencios insondables, o con dificultades de traducción e interpretación.

A možda je, poštovana bića, čežnja upravo tamo, ne toliko u osobi koja je odsutna koliko u sebičnoj izvesnosti da se u potpunosti iracionalno spoznamo izvan nas samih, samo da bi znali da ta određena osoba postoji, sluša šta joj govorimo i drži nas za ruku i to zauvek. Tako, kao zaključak i kao primer, može se reći nedostaješ u meni/nedostajem u tebi.
Kao i sve što je danas neizrecivo, tako će i na genetiku doći red da istraži zašto ljudi nedostaju, zašto to miss i mancare. Dotad dok putujemo i dok živimo, i dalje ćemo nailaziti na nepreglednu tišinu, ili na poteškoće u prevođenju i tumačenju.

[Ra]

Hajde draga moja Angi reci ti meni sta ti je na picki?

Reci mi sta ti je na dusi ...sta te tisti....

ZIVEO LEZBOLAH

[gari]

Ququuu, koliki post /pre Ra-a/? Da sam JA ovoliko napisao ne bi me oprala ni Sava, ni Amazon.

Nedostaju mi kratki postovi /a onako jezgroviti/. Kao kod Ra-a.

[Ra]

....kratko ali jebozovno...

[gari]

Kratko ali slatko. Stvarnooo, ovi romani me strašno zamaraju. Neka ga skrate bre malko.

[jukie]

Originally posted by gari
Nedostaju mi japapanke, one što se ona guma stavi između palca i dopalca na stopalu. To se nekada mnogo nosilo a sada ih nema nigde. Hoću da budem Japapanac.

Ali gari pa muškarci u takim sandalama uopšte nisu seksi
tj dok hodaju mrdaju kukovima na pogrešan način

[Wilhelmina]

Meni nedostaje jedno milion eura da ostvarim svoj put oko sveta i par plasticnih operacija.
Nedostaje mi entuzijazma i zainteresovanosti za tajni zivot biljaka da bih mogla da naucim fiziologiju istih.
Nedostaje mi jos malo sunca i lepih dana.

[gari]

Nedostajala mi je MInaHarker /tek sad sam to skapirao/. Što se japanki tiče, u njima moraš da mrdaš kukovima kao japanke tj. da uopšte ne mrdaš nego samo onako malo po malo vučeš noge po zemlji bez DIZANJA istih. To se zove gejša-hod od 20 cm napredovanja u pravcu cilja.

[donquijote]

Originally posted by QueerQue

Originally posted by donquijote
Meni strašno nedostaje autor ove priče koja upravo govori o nedostajanju. Ne mogu više ni jedan dan da zamislim bez njega. Nadam se da ćemo uskoro biti zajedno. Ako budem imao vremena, prevešću je na srpski da biste mogli da razumete, a može i Angelina da je prevede, ako hoće.

hvala ti na ovoj vezbici. Dobro mi je dosla.

“ECHAR DE MENOS”

El sentimiento de nostalgia me parece engañoso por prefabricado, lo que no quita que no lo sufra, claro. Borges decía que al pensar en cosas pasadas, lo hacemos sobre recuerdos, no sobre las primeras imágenes, con lo que la sospecha de la invención libre e inconsciente planea bajo, susurrando que no hay recuerdos verdaderos y que vamos pintando y colgando los cuadros en el salón de nuestra vida a medida que pasan los días con sus fríos a olvidar.

Nedostajanje

Osećanje nostalgije nije ono pravo jer je istrošeno, i jasno, ne može ga otkloniti onaj ko ga ne oseća.
Borhes je govorio da, kada mislimo o prošlim događajima, to činimo preko uspomena, a ne preko prvih prizora kojih se setimo, tako da sumnja u pronalazak slobodno i nesvesno lebdi nisko, nagoveštavajući da prave uspomene ne postoje i da malo po malo, kako prolaze hladni dani koje treba zaboraviti, slikamo i kačimo slike po zidu salona našeg života.

A mí me pasó una vez. Una noche de agosto, tirado en una alfombra en el desierto del Sinaí, justo bajo el foco de las estrellas, centro y nada del todo universal, una bella voz amiga me preguntó cómo se decía al español to miss, mancare. Y que qué pensaba yo about.No respondí. Causas de mi no continuación al argumento, que había demasiado universo frente a mi frente y mi palabra, volátil, flotaría para no distinguirse, para perderse como una mota de polvo en el rayo de sol, entre tanta constelación, años luz y luces de milenios. El típico signo de insignificancia humana cuando dejas al firmamento negro que se te muestre por más de un minuto, mezclado con un poquito de mi típica desidia verbal, que andaba ciertamente relajada por unos efectos psicoactivos que ya me rondaban.

Meni se to jednom dogodilo. Jedne avgustovske noći, dok sam se izležavao na ćilimu u Sinajskoj pustinji, upravo pod svetlošću zvezda, centru i ništavilu svega univerzalnog, jedan lep prijateljski glas me je pitao kako se na španski prevodi to miss, mancare i šta ja mislim o tome.
Nisam odgovorio. Razlog zbog koga nisam želeo da se nadovežem na pitanje, jer beskrajan svemir pružao se predamnom a moja reč, lepršava, lebdela bi u vazduhu ne razaznavši se, da bi se na kraju izgubila poput oblaka prašine u sunčevom zraku, među tolikim sazvežđima, svetlosnim godinama i iskrama milenijuma. Uobičajeni znak ljudskog beznačaja kada dozvoliš da ti se crni svod prikaže u periodu dužem od jednog minuta, pomešan sa delićem moje verbalne zapuštenosti koja se na izvestan način može pripisati nekim psihoaktivnim efektima koji su već ... (rondaban??)-(Veliki recnik mi nije sad kod kuce, izasao je u setnju i posmatra oluju sa staroga, mracnoga svoda biblioteke gde se gnjezdi svakojako gljivicno rastinje, koje siri groznicav zadah. Pardoniram.)

Tengo que decir que soy de los de a posteriori, de los que van imaginando respuestas dignas y contundentes como remedio a lo que no dije y tendría que haber dicho; digamos que ejercito bastante lo de la respuesta retrasada, inútil ya pero terapeúticamente conciliadora con mi yo, y así me cuido. Por eso en una cafetería de facultad de una tarde de noviembre, sin venir a cuento, me descubrí cosiendo un buen por qué. Seguro que donde más se nos presenta la nostalgia es en la ausencia de la persona a la que amamos o hemos amado, y que alguien me diga lo contrario. Pero tal vez -y quizá es que ahora estoy un poco solo, perdónenme esta elucubración los que estén bajo hechizo de amor-, cuando decimos que amamos o hemos amado, lo que anhelamos y admiramos del amor, noción real y plagiada al mismo tiempo –precisamente por eso, por noción universal, por nebulosa aspiración del común de los comunes-, es el mantenimiento de nuestro permanente estado de dulce acecho, que nos hace sentirnos señalados y fuera de la cotidianeidad: anhelo de una presencia, de un susurro al oído, de un olor, de un roce de labios.

Moram da kažem da sam ja od onih a posteriori, od onih koji malo po malo osmišljavaju upečatljive i poštovanja vredne odgovore kao kompromis između onoga što nisam rekao i onoga što sam morao da kažem. Recimo da prilično upražnjavam ono što se zove zakasnela reakcija, već beskorisna ali terapeutski pomirljiva sa mojim ja. I na taj način se ja čuvam. Zato sam zatekao sebe u jednoj fakultetskoj kafeteriji jednog novembarskog popodneva kako vezem komplikovane odgovore, a da toga uopšte nisam bio svestan.
Sigurno je da se nostalgija najviše ispoljava kroz odsustvo osobe koju volimo ili koju smo voleli, i čik neka mi neko kaže da nije tako. Ali možda –biće da sam trenutno malo usamljen, oprostite mi na ovom naklapanju vi koji ste pod činima ljubavi- kada kažemo da volimo i da smo voleli, ono što priželjkujemo i čemu se divimo kada je ljubav u pitanju, istovremeno i prava i plagirana ideja –upravo zbog toga, zbog tog univerzalnog pojma, zbog nebulozne težnje ka opštem od najopštijeg-, jeste održavanje našeg permanentnog stanja slatkog vrebanja zbog koga se osećamo označeni i izopšteni iz svakodnevice: čežnja za nekim prisustvom, za jednim šapatom u uhu, za jednim mirisom i laganim dodirom usana.

Y tal vez, seres evocadores, la añoranza está ahí, no tanto en la persona que falta como en la egoísta certeza de conocernos fuera de nosotros, irracionales y plenos, tan sólo por saber que esa determinada persona existe, atiende nuestras palabras y nos toma de la mano y para siempre.

Así, y por resumir y por ejemplo, que me echo de menos en tí.
Como a todo lo inefable hoy, también a la genética algún día le tocará descubrir por qué la gente echa de menos, por qué to miss e mancare. Mientras tanto, al viajar y al vivir, siempre nos seguiremos topando con silencios insondables, o con dificultades de traducción e interpretación.

A možda je, poštovana bića, čežnja upravo tamo, ne toliko u osobi koja je odsutna koliko u sebičnoj izvesnosti da se u potpunosti iracionalno spoznamo izvan nas samih, samo da bi znali da ta određena osoba postoji, sluša šta joj govorimo i drži nas za ruku i to zauvek. Tako, kao zaključak i kao primer, može se reći nedostaješ u meni/nedostajem u tebi.
Kao i sve što je danas neizrecivo, tako će i na genetiku doći red da istraži zašto ljudi nedostaju, zašto to miss i mancare. Dotad dok putujemo i dok živimo, i dalje ćemo nailaziti na nepreglednu tišinu, ili na poteškoće u prevođenju i tumačenju.

Odličan ti je prevod. Čista desetka:diplomac

Moj dragi divno piše, zar ne?:tetka:

[Hys.]

Nedostaje mi sunce

[gorilica]

LOL
Nedostaje mi gari i frka i panika koju su pravili ostali banovani.
To je ko u VB. Neko histerishe, nervira druge, a kada ga izbace, gledaocima postane monotono.

[Hys.]

jes' vala

[CokoladnaBananica]

nedostaje mi mama..

[^Inaniel^]

.. dalja proshlost.. Ponekad..

[Egon]

nedostaju mi pare.

[Hys.]

Joj nemoj, to po difoltu, mi don wona bi remajnded
Lm,
nedostaje mi palacinka sa eurokremom, eureka shvatih da bi samo to i jedino to mogla da pomislim da pojedem sada