Bootstrap Framework 3.3.6

[tramp]

pregledala sam ovaj folder i ne vidim nigde temu za upisivanje omiljenih nam pesama (ako ima spajajte nas)

ja cu da krenem sa Grigorom Vitezom

Epitaf vojniku koji je pao u casu potpisivanja primirja

Vijest je letjela brze od ptice
Brze od vjetra
Brze od munje,
Gugutala je od srece u eteru.
I stigla je prekasno.

Za one koji su pali uvijek je prekasno.

A da je stigla samo pol sata ranije, on bi bio ziv.
Rukovao bi se s drugovima i smijao.
Da je stigla dan ranije, mnogo bi njih jos ostalo zivih.
Da je stigla mnogo mnogo ranije, mnogo mnogo bi ih jos
ostalo zivih.

Trebalo je vijest poslati mnogo mnogo ranije,
Prije no sto su poceli padati mrtvi.

[Dina]

Na jednom nestalom forumu postojao je topic o Konstantinu Kavafiju, pa sam ja cesto tu pisala... a sada ga "prenosim" ovde... uz specijalne pozdrave za Tota.

GRAD

Kazes:"Poci cu u neku drugu zemlju, poci cu do drugog mora.
Naci ce se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osudjen;
i srce mi je - kao les - pokopano.
Dokle ce mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne rusevine svog zivota spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, procerdao ih i upropastio."

Nove zemlje neces naci, neces pronaci druga mora.
Ovaj grad ce te pratiti. Ulicama ces se kretati
istim. U istom ces susedstvu ostariti:
u istim ces kucama osedeti.
Uvek ces u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odes
- ne nadaj se -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao sto si svoj zivot ovde procerdao, u ovom tako malom kutu,
stracio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

[Tot]

@Hipatija, podse?a me ovo na naše razgovore o Aleksandrijskom kvartetu Lorensa Darela. Kao što znaš on mi je pomogao da još bolje do?aram Kavafisov grad, Aleksandriju koje izgleda da više nema. Ostala je "Knjiga koja sanja" i Kavafisovi stihovi; ostao je ovekove?eni Pesnik u liku Baltazara i ostale su zabranjene ljubavi. Ipak, verujem da svi mi imamo u duši svoju Aleksandriju.

Verujem da ?e ti ?itanje ovog romana u originalu predstavljati mnogo ve?e zadovoljstvo nego što smo ga imali mi koji smo ga ?itali u prevodu. To je svakako jedan od deset najboljih romana koje sam ikada pro?itao.


Po tavernama

Po tavernama i bordelima Bejruta se vu?em.
U Aleksandriji da ostanem, to nisam htio.
Tamid me je napustio, otišao
s eparhovim sinom zbog vile
na Nilu i pala?e u gradu.
U Aleksandriji da ostanem, nije išlo.
Po tavernama i bordelima Bejruta se vu?em.
Bijedan život vodim u jeftinom razvratu.
Tek ?uva me k'o trajna ljepota,
kao miris puti, to što Tamid je
pune dv'je godine bio samo moj-
taj prekrasni mladi? bio je sasvim moj
ne zbog ku?e il' vile na Nilu.

Konstantin Kavafis, prev. Slobodan Blagojevi?


Itaka

Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
pothvata pun, opasnosti i saznanja.
Lestrigonaca, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada nai?i ne?eš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osje?anja ti?u tvoga duha i tvog tijela

Niti Lestrigonce, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona tu susresti ne?eš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug to bude put
svitanja ljetnih pun
u koja ?eš-kolike li radosti-
ulazit u luke prvi put viðene.
Pred feni?kim zastani tezgama
i snabdij se finim stvar?icama:
sedefom, koraljom, ambrom, slonova?om;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Poði u mnoge gradove misirske
da u?iš i da pou?iš kod mudraca njinih.

I na umu uvijek Itaku zadrži.
Sti?i na nju tvoja je sudbina.
Al' nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na otok pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne o?ekuju? da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.

A ako je siromašnom naðeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvati?eš što Itake zna?e.

Konstantin Kavafis, prev.Slobodan Blagojevi?

[2kune]

ETO, ETO PRODJE LETO

Eto, eto prodje leto
stiže rana jesen,
momci dragi meni dragi
nude zlatan prsten.

Ja cura
jos bih cve?e brala,
ne?u da mi prsten stave
neka me ostave.

Pri?eka me tog prole?a,
neka zima prodje
kod koga je ljubav jaka,
opet ?e da dodje.

Ja cura
još bih cve?e brala,
ne?u da mi prsten stave
neka me ostave.

Od jeseni do jeseni,
vara?u vas ja,
al kad dodje pravo vreme
uda?u se ja.

Ja cura
još bih cve?e brala,
ne?u da mi prsten stave
neka me ostave.

[Swanheart]

Ivo Andric-"Misao"


Tama je nastala i strepnja
i sva su sunca zasla
kad je Bog,ko blagu munju,poslao
utjehu koja dolazi od misli.

Utjeha koja dolazi od misli
najvise je od svih darova
nebeskih krajeva koje ne poznajemo,
a ni senka joj nije
najveca zemaljska sreca.

Gle,siromasak,
olicenje svake zemaljske patnje:
nepravdi,stradanja,bola,
putiuje,sjajan,na oblacima,
caruje nad svim harmonijama,
nosen
utjehom koja dolazi od misli.

[Ахасвер]

Jefimija, ?erka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Propadaju Carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, ve?no sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekad grca,
I meni se ?ini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mu?ne ?ase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se se?am tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluðerskim velom!

I ose?am tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesre?nom kobi sto steže sve ja?e,
Nad plemenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i pla?e...


Jefimija (Milan Raki?).

[Tot]

Uzalud je budim- Branko Miljkovi?



Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmeðu prstiju
budim je zbog re?i koje peku grlo
volim je ušima
treba i?i do kraja sveta i na?i rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje li?e na ove ovde
zbog ljudi koji bez ?ela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih re?i trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja ?e možda biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmeðu dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije nego dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla:neka me traži i vidi da me nema

[Shoplifter]

The sun gone dim
and the moon went black

for I loved him
and he didn't love back.

D.P. - Two volume novel -

[MOBYAN]

http://www.volodja.tk/

[Swanheart]

Jovan Ducic-"Susret"

Jedne se noci bese srela
na jednoj zracnoj stazi,
dusa u nebo sto se pela,
i Angel sto na svet silazi.

Angel isprica pricu sjajnu
sta su nebeski vrti,
a dusa cele zemlje tajnu,
magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se Angel potom
na carstvo vecnih zraka,
dusa zaplaka za lepotom
igre svetlosti i mraka.

[Ахасвер]

Iskopaše ti o?i, lepa sliko!
Ve?eri jedne, na kamenoj plo?i,
Znaju?i da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo o?i!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iski?enu mozaik-odelu
Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu,
Gledam te tužnu, sve?anu i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
?oveku ipak šalju svetlost svoju,
I ?ovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što ve? ne postoje,

Tako na mene sa mra?noga zida,
Na po?adjaloj i starinskoj plo?i,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje ve? davno iskopane o?i...


Simonida (Milan Raki?).

[Kupper]

Dobrisa Cesaric - 'Povratak' pa prazno nekoliko mesta...

[Gothrose]

"Svakidashnja jadikovka"- Tin Ujevicj

[Sutekh]

Moja apsolutno najomiljenija pesma je:

Mika Antic - Posmrtni mars klovnova

Mika = Genije! Voleo bih kad bih jednog dana upoznao nekoga ko je u stanju da mi zavede um isto kao shto mi i Mika (well, neposredno ) radi sa njegovim Delima... Eh...

Kad umrem
Bar sam siguran
Niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijetelji
I ko zna kakvo izmisliti prizananje.

Potpuno vas razumem:
Mrtvi ljudi nisu zlocinci
Nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je -pomilovanje

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
Bez pozdrava,
Bez obecanja,
Na miru

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
I nesanice pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu

Odlaskom se znatno dobija:
Plakatiraju covekovo im ei prezime po uglovima
Na malo finijem papiru
I svako vas cita,
Cita
Kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
Ili premijera u pozoristu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen-neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava I vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
Uporno
Metar po metar,

Uporno
Grudvu po grudvu,
Zemlja je gluvonemo zgrushano vece
Sasusheno I tamno kao oko pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
I zvezdama crva
Otechen,
I ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen
-u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
Pa su dlanovi lisca ranjivi I krti,
A mostovi tegle na ledjima topli vetar
Shto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
Po nekakvom zakonu pomirljivosti I umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe I svakodnevne smrti,
nestrpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeshkacu se,
A necu objasniti zasto se smeskam
I sta osecam
Dok mi se u raznobojnim klikerima ochiju
Hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
Ja sam na sebe podsecam
Ovako pijan os snova I proklet od poverenja

Posle mene slobodno disite I vi
Sa rukama od crepa
I vi sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
Od cren do bele
-nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma

Ja sam ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
Prvi uspeo da patentiram
Osmeh zanosa I cinizma

Ja sam
Ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
Prvi usudio da onjusim oblake
I prvi se namrshten vratio

I sad znam
Da je mudrije uciniti korak van sebe
Nego proci milione kilometara u svojim grudima.

Pljujem ja pomalo na vas
Nadmeni bubuci.

A se nismo ovakvi prljavi grizli I parili
Da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
I sanjarili,
Voleo bih da vidim na sta bi licio
Vas okupirani,
Puderom posuti razmazeni svet.

Kad umrem samo ce mi biti zao ptica,
Jer svo vreme sam sanjao letove
Pa ono drugo za mene nije imalo narocitog smisla I znacenja.

A vi se nasmejte
Kad spuste u raku velikog klovna
I njegove nerazumljive svetove
Umorne od zivotnog shegacenja

I neka sve prodje bez molitvi I rodoljublja.
Ulicarkama donji ves od kaludjerskih riza!
Nisam bio ni ikona,ni vojnik
Ni gradonacelnik u provinciji
Kome bone decu vaspitavaju

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
I moj najveci patriotizam,
I radjao sam se kad su ginuli,
A umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
Bio sam tu
Da vam prstom na usni napisem osmeh
I na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celichna zica
Izmedju bivsih koji slepo veruju
I buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala balerina s amputiranom nogom
I kisobranom u ruci
I svima vam je zastajao dah

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
I zgrusao vreme u crven krik

Hocu da cujem taj aplauz
Koji ste dlanove raskrvarili
Pod ogromnim satorima neba
Naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju

Jer posteno je ne kraju krajeva
Razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali
Iako su mogli da sidju u publiku
I da za svoje pare psuju I obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece
-neka bude
Belo od kishe
Prolece je tek okrecena fabrika etiketa
Na granama ispod kojih idemo

Zalepite mi usput na chelo jedan list
I nista vise
-ako se razumemo

Ostalo moza da ostane kao I kad sam disao
Neka leprsaju suknje I marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
I nek neko nekom I dalje sapuce:draga

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
I diskretno udaljio
I u slivnike prospite svaku drugu misao

U desetoj sam leteo na mesec
U dvadesetoj na grudobrane
u tridesetoj sam odleteo dovraga

A kad me bubu proneli
Nagrizenog bakcilima zanosa
Trulog od virusa verovanja u sve
Sto je zivot dao
Za mnom ce blejati stado od bezbroj prijatelja,
I mnogo stosta ce mi pipisati,
A zaboravice,
Znam,zaboravice da kazu najvaznije
Da sam pao
Zablenut u zvezde u oblake
U zatisju velike bitke za zadovoljstvo,
Od malog,zalutalog metka nesvakidasnjih zelja.

Na kraju:
Ne umivajte me,molim vas
Maramicom mi pokrite lice
Ako vam smeta moja budalasta maska

I chegrtaljke u sake
A onda:

Orkestar
Molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke I reklame
Neka grad izgleda kao arena
Pre mog odlaska

Zar ne primecujete gospodo I dame
Da smo u smrti opet nekako samo deca

Vama ce od naseg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima
A to je
U stvari
Nasa poslednja naivna sala
Poslednja salva crnog snega
Na vasim licima sivim.

I ko zna,
Mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
Grobovima,
A mi cemo ostati da se cerimo I naricemo
Ovde negde u travi
Ovde negde u liscu
Ovde nege pod kamenom I dalje neverovatno zivi

[Swanheart]

Desanka Maksimovic-``Zaljubljeni vrag``

Zakuca maleni vrag na vrata Boga,
I voli ga I drhti pred njim od straha,
Ocekujuci glas njegov bez predaha.
Sta zeli vrag od srca gospodovoga?

Da ga on uzme za posinka svoga
Ili da ga pretvori u andjela,
Da mu andjeoska nadene krila bela
I pospe pregrscu praha zvezdanoga,

Ili da mu podari dusu coveka?
U to ga gospod glasa blaga I meka
Pozva,otvorivsi vratance raju.

Ali bedni vrazic,kao svak ko voli,
Zaboravi sta je zeleo da moli
I nestade zauvek u pakla beskraju.

[Swanheart]

Vladislav Petkovic Dis-"Uteha"

Misao se gubi,nestaje I tone
U dolini placa,gde se nada kupa,
Gde stradanja zive,gde se suze rone
I gde tocak patnje klopara I lupa.

I dok miso spava,klonula u miru,
Izvija se ljubav na krilima noci,
I sa sobom nosi razlupanu liru,
I krece se,lebdi po mojoj samoci.

Kao eho srece,bez suma I glasa,
Preko tajnih snova visinama stremi,
Kao zora nebom zracno se talasa,
Kao vece u noc gubi se I nemi.

I trag joj ostaje,I slika se stvara:
Nebo plavo,vedro,kao njeno oko,
Pogled koji prica,tesi,razgovara,
Pojima I voli I gleda duboko.

Ja osecam dusu I svoju I njenu:
Obe,vecne,stoje na jednom osmehu,
Na jednom prostoru,dalekom vremenu,
Koje katkad stupa I sapace utehu.

[Sutekh]

#2

Sima Pandurovic - Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vreðao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.
I opet sila zgrnulo se seta
U bolni?ki nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Sre?no, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.
Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cve?u smo išli,
Slave?i strasno ose?anja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;
Sumnja u ljubav - najteži nam jad -
Mino i ?ase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam još
Naš život ovde svetao je tren,
Srda?an, krotak. Onaj život loš
U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.
Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zve?e i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sre?e svoje.
I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolni?ki se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
... Gle! o?ima im trepti rosa nemo...

[Ахасвер]

?uvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika bi?e uvek žedan.

Kao grom ?eš na?i svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zlo?inca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što ?e da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto ma? što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što plja?ka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zlo?in zamo?enu;
Slobodu u senci tuðih bajoneta;
Otadžbinu celu u plja?ci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pri?est sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I re? verolomnih i ?ast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj ma? bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave ve?e,
Sam Bog Hefaistos ode za kova?a!
I ti, rode srpski, znaj da nikad ne?e
Nož ubice sti?i dužinu tvog ma?a.

Znaj samo iz krvi heroja se raða
Zvezda putovoða za daleke pute...
Vetrom neba ide mu?eni?ka laða,
Suze su nevinih do neba dignute...


Ve?noj Srbiji (Jovan Du?i?).

[Ljubicasta_Suza]

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lazljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima zivimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noci mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Nocas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpocine.

Putuj dok jos ima sveta i saznanja:
bices lep od prasine, spoznaces prah i sjaj.
Oslepi svojim koracajuci putem, al znaj:
lazno je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u usima,
ti smelo slusaj kako pevaju pustinje,
dok klece bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noci noc,
pridev je cistog sunca pun pohvale.
To sto te vidim je l moja il tvoja moc?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od cistoga zlata!

Svet nestaje polako, tuzni svet.
Ko ce nase srce i kosti da sahrani
Tamo gde ne dopire pamcenje, pokret
gde nas ne umnozava i ne ponavljaju dani!
Iscupajte mi jezik i stavite cvet:
pocinje lutanje kroz svetlost. Reci zaustavi!
Sutra ce sigurno i kukavice moci
ono sto danas mogu samo hrabri i p r a v i
koji su u prostoru izmedju nas i noci
nasli divne razloge drugacije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom zestinom
u misao koju jos ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomesa se more i oglasi rikom.


More pre nego usnim, Branko Miljkovic

[Swanheart]

Jovan Ducic-``Ljubav``

Je li ovo ljubav,ili bolna jedna
potreba da ljubim?Ova zelja plava,
je li zelja srca mocnoga i cedna?
Ili napor duse koja malaksava?

Je li ovo zena koju ljubim,zbilja?
Il`sen na prolasku preko moga puta,
tumaranje misli bez svesti i cilja,
i sve delo jednog bolesnoga minuta!

Ne znam;no na medji toga sna i jave,
vidim moje srce da cezne i pati.
I suze kad dodju,rane zakrvave
ja ni onda od tog nista necu znati.

[Ахасвер]

?uj, re?i ?u ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se u?initi
duboke i meke
o?i neke
sasvim obi?ne.

Može mi se u?initi
da tonem u zvuke,
pa ?u ruke
svakom pružiti.

Može mi se u?initi
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom re?i u tome
?asu ?udesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
U?ini?e mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke ?esme.

U?ini?e mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko re?i mi ne sme.

U?ini?e mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.


Opomena (Desanka Maksimovi?)

[Swanheart]

Originally posted by Aleksandar
?uj, re?i ?u ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se u?initi
duboke i meke
o?i neke
sasvim obi?ne.

Može mi se u?initi
da tonem u zvuke,
pa ?u ruke
svakom pružiti.

Može mi se u?initi
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom re?i u tome
?asu ?udesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
U?ini?e mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke ?esme.

U?ini?e mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko re?i mi ne sme.

U?ini?e mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.


Opomena (Desanka Maksimovi?)

Ovo joj je jedna od lepsih pesama.

[Ljubicasta_Suza]

Miroslav Antic, Hodajuci na rukama (Nosac)



I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost.
To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.


II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo.
Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.


III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Zar to ne lici na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, po vrezama od zlata, i posle desetak koraka vec hodas po nebesima.

Zar to ne lici na slobodu?


IV
Tu vecnost sklupcana drema na pragovima kuca.

Vidici su ti komsije. Stanuju preko plotova. Lepo ih mozes dodirnuti, bas kao i pun mesec sto ti obicno nociva u saksijama u prozoru.

Tu se vecito govori davno sazvakan govor, vidi dogledan vid, dotice dotaknut dodir i cuje doslusan sluh.
I samo od tebe zavisi kakvo ces sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ces sutra precutati.

Zar to ne lici na slobodu?

Tiho, da ne cuje drvece. Spava krosnja uz krosnju. Spavati u svom snu, to mora da je strasno siromastvo.


V
Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u necemu skromnom i nenametljivom.
Eto, to su me ucili da mislim i da osecam.

U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak mirise na svetlost i mirise na vetar.
U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kise tinjaju okeani.
Svet se, u stvari, sastoji samo od nasih razmisljasnja.
Tako su mi govorili i ja sam verovao.

Pa sto sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopste imao razloga da negujem i sumnje?


VI
Sad vidis zasto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Tesko te je prepoznati u necem sto se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen.
Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari.

Stalno te uzalud traze na sasvim pogresnim mestima. Porede te sa snovima.
Ne znaju da bezazleno viris bez mrznje i ljubavi iz nekog zumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice pocetka.

Ipak, ti nisi samo posmatrac neceg sto mirno protice. Zovem te besmrtnim imenom, jer ucestvujes u trajanju.
Slican vetru iz kosmosa, ne gasis se u tami. Kao ni zivot u snu. I dublje od sna: u zemlji.

Jedan necitak potpis u dnu tvoj desnog oka, potpis slucajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju cistu misao.


VII
Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, vracao sam se kuci kroz zamagljeni lazur rane martovske veceri i ugledao na drumu povorku istih decaka, okrenutih naglavce.

Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neostro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova.
Najblizi odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se priblizi sa blagoscu u ocima i rece mojim glasom:

'Iz kakvog ste to cudnog, izvrnutog zivota, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilicno neudobno. Ko vas je to zacarao?'

Ko bi mene zacarao? Istrazivaci drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.
Neka poznija ucenja svrstavaju me u igru. Ali to je jos uvek daleko od svih madjija. To je kao u drveca. Nekakva glad za nebom.


VIII
Da sam se uplasio i pobegao sa raskrsca, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svacijem detinjstvu.
Ali ja sam po prirodi bio odvec radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.

Savladjujuci nemir, uzvratio sam sa osmehom: "Ja sam decak iz stvarnosti."

"Pa svi smo mi decaci i svi smo mi iz stvarnosti", rece on veoma blago kao da izgovara tajnu. "Svi smo iz iste igre.
Izgleda da vas je neko naopako naucio kako se zivi i misli, cim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima."

I ovako je rekao: "Biti iz stvarnosti, znaci: ne dodirivati hranu, a osecati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osecati se pobednikom. Biti podnozje planine, a osecati se vrhom.

Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I cuti mekse i tise od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvrnog dodira.
To znaci biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati."


IX
Mada sam se usudio da ga pazljivo saslusam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim.
Moje kratkovido doba pretesko je za ucenje.
Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju.

Tako sam mu i rekao: "Postoje izvesne stvari za koje nisam uvezban.
Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vaseg govora."

On me pogleda iskosa i potpuno se priblizi: "Vreme? A sta je to? Jos nisam cuo za vreme."

Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukcije uskladjen nacin hitrine razmisljanja.
On je mislio prebrzo, jer mislio je svetloscu. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tudja ucenja.


X
Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali decak je stvarno bio dodiriv i ziv tog marta na tom raskrscu.
Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraca odjek mog sporog glasa za jednu misao brze nego sto je izgovorim.

Ovako mi je rekao: "Posto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole.
Ko uspe sebe da pronadje, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladace neznanje i zaci u nove dimenzije: nece razmisljati pljosnato.

Ovako, kako stojite, treba vam sto zivota da otvorite prostor i izadjete iz njega.
Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve ce ostati isto, i drvece, i trava, i oblaci, i sumrak.
Jedino cete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari."


XI
I jos ovo je rekao, pre nego sto je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova svetlost sto je u obliku mehura vec splasnula nad poljima:

"Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret.
Ali postoje drugi, mnogobrojni decaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine.

Jedan izgubljen dan uopste nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nizu do starosti, mogu da budu vasi.
I vi u njima da licite na vecitog decaka.

Tako se zaceljuje umor u oparanim ocima i ostaje nam delic nase skrivene cednosti izgubljene u zbilji.
U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samocom, savladacete umece kojim se prestizu stvari ne samo u pravcu buducnosti, vec i u pravcu proslosti."


XII
I jos ovo je rekao: "I najveca je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama, morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama.
Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strasnom tezinom.

Jer po zemlji se ne gazi.

Treba je pridrzavati i treba joj pomoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja.
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade.

To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda."


XIII
Mozda su mnogi pre mene na tako nekom raskrscu isto ovo doziveli i pobegli od straha.
Mozda ce tek doziveti, jer svaki dan sto dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce.

Ja sam te martovske veceri zamolio decaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost, da mi pridrzi torbu.
I spustivsi se na ruke, odupro se o svemir.

I primio sam u dlanove citavu zemljinu kuglu.

I odjednom sam shvatio: postoje reci bez usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga sto je ispred nas, kao kad te zacikuju da nesto neces uspeti, a ti probas i uspes.

Zamisli da si sova i duznost ti je da zmuris i da se bojis svetlosti.
A ti se cvrsto zareknes i hipnotises sunce.


XIV
Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one lepe carolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo misao kao cudo svih cudjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione.
Eto to je moj zivot i moja biogafija.
To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

[hightown]

..."ako ti jave da sam umro,
a bio sam ti drag,
ne vjeruj-ja to ne umijem...."
...jako mi se svidja ovaj stih i uopste cijela pjesma al ne znam ko je napisao i ne mogu da nadjem cijeli tekst...
...ako neko zna autora bilo bi bas lijepo da mi napisi...thanks

[Draco]

Originally posted by hightown
..."ako ti jave da sam umro,
a bio sam ti drag,
ne vjeruj-ja to ne umijem...."
...jako mi se svidja ovaj stih i uopste cijela pjesma al ne znam ko je napisao i ne mogu da nadjem cijeli tekst...
...ako neko zna autora bilo bi bas lijepo da mi napisi...thanks

To je jedna od mojih omiljenih pesama...
Antic, Besmrtna.

[Draco]

1.
Ako ti jave: umro sam,
A bio sam ti drag,
Možda ?e i u tebi
Odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
Mislio šta zna?i živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
U tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
U mladost hrabro se popni.
Tamo te ?eka ona
Lepa, ali lukava duga.

I živi.

Sasvim živi.
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žva?i vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer, najzad, sve kratko traje:
Odjednom nasmejani
U ogledalu nekom
Dobiju zborano lice.

Odjednom na ponekom uglu
Vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet,
Dok hodaš,
Sve više ti je uzan
I osmeh sve tiši i tiši
I nekako - iskrivljen.

Zato živi.
Al sasvim.
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
Stole?a sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Al nikad nisam stojao.
Ve?no sam išao...
Išao...

Stvarno, da li si katkada
Mislio šta zna?i umreti?
I gde to nestaje ?ovek?
Šta ga to zauvek ište?

Nemoj i?i na groblja
- ništa ne?eš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
I ružno pozorište.

Ti nisi za takve teatre
Gde nema nade i vatre,
Teatre presahlih suza
Gde vlada grobljanski red,
Gde nema svaðe i pesme
I nema aplauza.

I kraj se zna unapred.

2.
Ako ti jave: umro sam,
Evo šta ?e to biti.

Hiljadu šarenih riba
Leprša?e mi kroz oko.

I zemlja ?e me skriti.
I korov ?e me skriti.
A ja ?u za to vreme
Leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
Koleno,
Ili glava
Može da bude sutra
Koren breze,
Il trava?

Da neka malecka tajna
Il neki luckasti strah
Mogu da postanu sutra
Tišina,
Tama
I prah?

Znaš, ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni ne?e
Ugasiti ni skratiti.
Samo ?u,
Obi?no tako,
Jedne slu?ajne zore
Svom nekom dalekom suncu
Zlatnih se o?iju vratiti.

Jer ja sam za teatre
Sa mnogo srca i vatre,
Teatre smeha i suza
Gde nikad ne vlada red
Gde ima i svaðe,
I pesme,
I vriske,
I aplauza.

I kraj se ne zna unapred.


3.
Ja sam prelepo živeo,
Jer to sam zaista znao.

Ako ti jave: umro sam,
- ne veruj,
to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
Koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
Koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
Da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
Kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
Da ostanem u tebi
Budalast i ?udno drag.

No?u, kad gledaš u nebo,
I ti namigni meni,
Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim,
Kad vidiš neku kometu
Da nebo zarumeni,
Upamti: to ja još uvek
Šašav letim i živim.

[^Divlja^]

AKO SE SRETNEMO U NEKOM NOVOM ŽIVOTU

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
necu Ti oprostiti za sve besane noci
i nedovršene snove u njima.

Necu Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje pored jezera
i nedovršene price o lepim iskustvima.
Dobro znaš da volim da Te slušam.

Necu Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje parkovima
i nedovršene price o životu.
U tome smo uvek bili dobri!

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
necu Ti oprostiti za neostvarena
putovanja u nepoznata mesta
gde su drugaciji ljudi i obicaji, lepota i predeli.
Znaš da oboje to volimo!

Necu Ti oprostiti za neodsvirane
pesme na gitari
i neodigrane igre uz pesme
koje su ispevane samo za NAS.
Znaš da bih mogla To dok ne poludim!

A više od svega,
ako se sretnemo u sledecoj reinkarnaciji,
necu Ti oprostiti
VREME kad nismo bili zajedno.
Znaš da nam ga je uvek bilo malo!

[Ахасвер]

Srbija je velika tajna;
ne zna dan šta no? kuva,
niti no? šta zora raða,
ne zna grm šta susedni grm sanja
niti ptica šta se dogaða
izmeðu granja.

Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,
niti kukuruza struk sluti
šta se u susednoj njivi sprema.
Svakog ?asa sve se menja,
nijednog kuta ni lista nema
da nije tajna.

Ko zna šta krije u sebi
i ta nevina rosa sjajna;
ti selja?ki poslovni krici
što se s brda na brdo ?uju
zaveru možda kuju.

Ko ?e u toj zemlji kada
znati šta i devojka mlada
u nedrima netaknutim nosi;
kakvu tešku tajnu
u rukama svojim drži dete;
i starica pogrbljena svaka
do kakve se uputila mete.

U toj zemlji i vetri,
i mirisi, potoci i reke,
i crkvena zvona
potajne prenose vesti,
na prvom zavijutku
gde šuma po?inje ona
ko zna šta možeš sresti.

U toj zemlji ni ze?ijoj stopi
neprijatelj verovati ne sme,
ni tragu volovskih kopita.
Dogovori su možda tajni
i žetela?ke pesme
i udari šumskih sekira
i uspavanka uz kolevku svita.


Srbija je velika tajna (Desanka Maksimovi?).

[Ахасвер]

?uj me, Diva oklopnika ?edo, što pote?e
Iz roditeljskog izvora i iz najvišeg niza,
Ti mužestvena, štitonošo, premo?na, silnoga roda,
Device snažna, Tritogenejo, kopljonošo, zlatošlema,

Poslušaj, te srca dobrodušnog, pesmu mi primi, gospodarice!
Nemoj tek tako vihorima da pustiš moju pri?u,
Ti, što si otvorila vrata mudrosti božijih staza,
I savladala bogoborna plemena Giganata zemskih,
Ti, koja si umakla Hefestovoj žudnji nezasitoj

I nesalomivi pojas svoje ?ednosti sa?uvala.
Ti što si spasla neiskidano srce gospodara,
Ve? iskomadanog po udovima eterskog Baha
Rukama Titana, a ostatke mu odnela ocu,
Da bi mlad, po neizrecivoj volji roditelja,

Od Semele na svet proiznikao Dionis.
Sekira tvoja, u korenu sasekav zverske glave
Svevide?e Hekate, muke je ublažila roðenja.
Ti si odredila svetu snagu vrlina, što smrtne bude,
Ti si ?itav život ukrasila ume?ima raznim,

Usadivši dušama umno stvaralaštvo.
Ti si sudba akropoljska na preuzvišenom brdu,
Znamenje najviše veli?ine tvog roda, gospodarice.
Ti koja si zavolela zemlju spasiteljku, majku knjiga,
Nametnuvši sveštenu želju brata o?evog,

Ime tvoje da ima gradu si dala, i dobrih duša
U borbi uzvišen znak, na visova širokom vrhu,
A potomcima si pomogla da rodi maslina.
Kad je na Kekropide pod voðstvom Posejdona
Došao bezmerni, uzavreli talas iz mora,

Udaraju?i sve svojim zahuktalim vodama,
?uj me ti, što prosevaš svetom svetloš?u lika,
Daj mi dostojnu luku za stranstvovanja po zemlji,
Daj duši sveto svetlo iz tvojih posve?enih pri?a,
I mudrost i ljubav! Dahni ljubavi volju

Kolika je i tvoja, toliku da iz zemnih grudi
I za Olimp dobro štiti, poput dobroga oca ?udi.
A ako me savlada kakav zao greh života
(Ta znam da se od raznolikosti trgam, ka mnoštvu
Dela bezbožnih, što vreðaše s bezumnog srca),

Smiluj se, nežna savetnice, spasu smrtnih; ne daj
Da postanem zastrašuju?im plja?kama žrtva i plen.
Po tlu sam polegao, jer molim se da budem tvoj.
Daj mi ?vrste udove i zdravlje lišeno jada,
A ukloni gomilu oštrih, telogubnih bolesti,

Da, molim te, kraljice, svojom besmrtnom rukom
Otkloni pogubnost crnih muka u celini.
Daj životu što plovi vetrove spokojstva,
Decu, brak, slavu, sre?u, blagonaklonu razboritost,
Ubedljivost, gorljivo prijateljstvo, dovitljiv um,

Vlast nad neprijateljima, voðstvo meðu ljudima
?uj, ?uj, vladarice! sa mnogim ti molitvama stižem
Po sili potrebe, a ti blagonaklono uvo imaj.



Himna Atini Savetodavnoj (Proklo Dijadoh).

[Ulix]

JASTUK ZA DVOJE
(Mika Antic)

Ovo je pesma za tvoja usta od

višanja i pogled crn.

Zavoli me kad jesen duva

u pijane mehove.

Ja umem u svakoj kapiji

da napravim jun.

I nemam obi?ne sre?e.

I nemam obi?ne grehove.

Podele?u s tobom sve bolesti i zdravlja.

Zavoli moju senku

što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori.

Ili uzglavlja. Svejedno:

lepo je nemati plan.

Zavoli trag mog osmeha

na rubu ?aše, na cigareti, i blatnjav

hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

?ak i kad ti se ?ini da ih mi nekud vodimo,

one se smeškaju blago i nekuda nas vode.

Bi?emo tamo negde možda suviše voljeni,

potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

(Ovu sam pesmu nasao na netu, vec otkucanu, posto sam lenj da prekucavam ono sto sam zaista hteo da postavim ovde, sto spada medju najlepse ljubavne stihove koje sam procitao, i sto uvek od srca preporucujem drugima, a to je Anticev Koncert za 1001 bubanj.)