- 18 Feb 2021, 21:05
#2820774
DESANKA MAKSIMOVIĆ – U proleće
U proleće
dok se raduješ prvom listu na grabu,
dok pogledom pratiš pticu laku
što pod nebesa ode pravo,
misli o izmaku
mladosti i sveta
naiđu naglo, vrtoglavo.
Obuzima te osećanje,
moglo bi se zvati i tuga,
kad se srce ne bi radovalo
što će i taj pljusak munjeviti,
i ta duga,
proplanak cvetni,
maslačak, ljutići,
biti isti takvi, istovetni,
kada ti tuda ne mogneš ići.
Nizaće se lanci crvenih buba
kao davno
u travnoj porti brankovinskoj,
oko lipovih žila;
u cvetu, rumenoj čaši vinskoj,
dva stvorenjca će se zagrliti,
kao sad što su se zagrlila.
U zeleno nebo
pretvaraće maslačak livadu ranu,
u bilu će mu teći sunce,
neće znati šta će sa zlatom trava.
Kao na nebu belo runce,
kao maslačka zrele krune,
tuga mi srce razvejava.
Da mi je samo posle sto leta,
posle stotinu leta samo,
doći u onaj zakutak sveta,
da se radujem opet
klici i kaplji, kamičku riđem,
da se opijem svačim,
da zaljubljene zaobiđem,
mrava na stazi prekoračim.
Ne krijte se od mene,
zaljubljeni,
ruke spletene ne rasplićite,
ne rastavljajte žedne zene;
i ja sam niza te staze vite,
pokraj paprati,
išla, a rojili se oko mene
vreli šapati.
Ne krijte se od mene,
zaljubljeni,
ostanite kao da ste sreli
pticu u žbunu,
oblak koji po nebu pliva,
jutros i ja spadam
u ta stvorenja nezlobiva.
Ptico, ne beži,
i ja hoću
jutros da pevam o tom što i ti,
o svetloj daljini,
o zvezdi, nebeskoj jagorčevini;
i ja tražim jutros samoću,
u mladoj šumi bogaz skroviti.
I na mene nailazi poplava sete,
slađe od slasti,
i meni se sviđa pepeljasti
pevač na grani,
jasno mu i ja čujem srdašce:
bije li, bije.
I meni se sviđa, lepši od bašte,
Suncem obasjan vidik Srbije.
Obuzima me osećanje
velikoj nekoj radosti slično;
moglo bi se zvati rodoljublje,
da nije u njemu sve tako lično,
da se ne vezuje tako snažno
za svaku sitnicu,
biljku, kamičak, neznanu ptiču.
Penje se penje radosna vatra
I celo srce obuzima,
misliš ovako topla sunca
nema ni Sumatra,
nema ni stepa te rosne trave,
ni kolibri nemaju perje svetlo
što žuna ima.
Da mi je doći posle sto leta
i pogledati
kako s proleća cveće cvati,
kako duga
zaljubljeno oko brega ruku ovi;
da mi je znati
kakvi će biti ljudi novi,
kako će se životu radovati.
U proleće
kad pupoljak stane da prska,
kad se trava zagrcne rosom,
pesnika što stari zgrabi tuga;
ali tuga kojoj tuđa proleća
nisu mrska,
već žudno gleda sunčanom kosom
po svetu bilja
i blagosilja.
I kada mene ne bude bilo,
neka me opet cveće zameće
u plodove,
i neka peva zeba,
nek na sastanak Sunce zove,
nek prska pupoljak mladog neba.
Dok je proleća,
nek i pesama bude o njemu;
neka se peva o brezi, klenu,
potoku što srebrom dolinu proši,
o jutru vatrenu
i o oblaku kišonoši.
Dok je žena pesnika,
nek se u proleće peva o ljubavi,
o srcu što ga, kao plod granu,
ona polomi, do zemlje povi.
Neka niču ti topli stihovi
Kao proleće goluždravi.
Dok nam je zemlje,
dok je njenih zelenih griva,
zlatnih nedara,
hrabrosti njene gordih plima,
neka je pesnik u stih saliva,
nek večno o njoj pesama ima.
O, da mi je posle stotinu leta,
kada na srcu već nikne zova,
moći čuti
o proleću i otadžbini,
njenoj vedrini,
budućih pesnika stih nadahnuti.
DESANKA MAKSIMOVIĆ - RAĐANJE LJUBAVI
Tuga obuzima mlade potoke,
ne mogu da se rastanu od obala,
ptice i jasike mešaju trepete,
mirisi padaju jedan drugom na grudi,
plaču vetrovi što ne mogu imati dete,
baca se ljubavlju izbezumljena ševa
u kanjon što ga sunce progoreva,
kad riba i biljur se poljube u vodi,
sunce prozrači srca njina nevina,
a to biva samo kad pesnik treba da se rodi.
Planini koja nikad nije imala mleka
nabreknu grudi
i belu odojčad oblaka doji
i mesec se kao u mladosti uzbudi
kad je ugleda mlekom oblivenu,
izlaze na šumsku stazu goli sisari
i plaču i smeju se kao ljudi,
devojkama dolaze na san čudne stvari,
a to biva samo kad pesnik treba da se rodi.
DESANKA MAKSIMOVIĆ - NAŠA TAJNA
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo,
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.
Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno,
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.
Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito,
da li opija toplo
kao šume naše s proleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reči
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan,
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa,
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.
DESANKA MAKSIMOVIĆ – TRAŽIM POMILOVANJE
Za svrgnute
Za svrgnutoga vlastelina
što sam sedi od zore rane,
za stolove tišinom zavejane,
za bokale i za kupe
gde vetre u ocat pretvorena stara vina,
za slanike netaknute
kao celac januarski,
za čoveka koji zalud očekuje
da se prijatelji kraj njega skupe,
za onoga čija zla se jedino pamte.
Tražim pomilovanje
Za sve koji mogu lako pasti
iste sudbine,
za unapred znane nevolje njine
kad stanu kao oblaci da se plaste,
za dom oko koga osvanu santé
što ih niko ne otopi, ne premosti,
za onima kojima su samo laste
pod strehom gosti.
DESANKA MAKSIMOVIĆ - TRAŽIM POMILOVANJE
ZA VAŽNE
Tražim pomilovanje
za one koji imaju pozivnice
za svaku povorku i panoramu,
za čoveka
koga i u vozu, i na gozbi, i u hramu,
i u raju,
numerisano mesto čeka,
za one koji još za veka
grobnicu gde će leći znaju;
za ljude koje na svakoj vodi
čekaju brodi
i kotva u svakom brodolomu,
kojima su svi znani i neznani
anđeli milosrđa osigurani.
Jer biće za njih razočaranje
kada usred velikog mraka
gde sve se izmeša
ne mognu napipati nijedno dugme,
nijedno zvonce,
kojima se u pomoć zove,
kad ne mognu naći nijednog broda
ni da se vrate,
do tvoje palate,
ni da produže do obećanog
nebeskog svoda.
Desanka Maksimović – ZA BOGOVE (Tražim pomilovanje)
Tražim pomilovanje za bogove,
za glas rđavi što ih bije.
Šta su sve negdanje smrti-pešaci
koje su putovale od neba do zemlje
po sto godina,
koje smo ponekad i umolili,
prema smrti koju bog zemaljski
za čas tili,
bez oklevanja, na nas baci.
Šta su razdaljine
između ljudi i Jehove,
koji je bežao od ljudskih patnji
bez predaha,
prema razdaljini
koja odvaja zemaljske bogove
od robova i meropaha.
Šta su nepravde boga Peruna,
šta su njegove grmljavine
u doba juna
koje pogode prvo čobane,
i prvo sebarske pšenice spale,
prema nepravdi zemaljskih bogova
koja i iz vedra neba bane
među nezaštićene i među male.
