- 03 Feb 2021, 17:40
#2820691
Nisam dugo pisao, tako da ću malo lupetati na ovoj temi. <3
U sledećem postu ću ponuditi moguće rešenje psiholoških problema. Posle rešavanja treba da nastane novi početak. Novi početak je potvrda održivosti kombinacije starih i novih uverenja. Kad se stara i nova iskustva takođe ukombinuju dobijamo skicu poželjnog, resetovanog i osveženog postojećeg stanja.
SOCIJALNA ANKSIOZNOST
Zamislite da ste se probudili u pidžami, neočešljani, nesređeni, zbunjeni i nespremni za govornicom pred kritički nastrojenim ljudima. Šta ćete sledeće pomisliti?
Da, ovo nije smelo da se dogodi!
Ali dogodilo se! Morate naći način da se “opravdate” pred tim istim kritičarima!
Znate šta? U stvari – ne morate!
Možete da se okrenete i odete bez ikakvog objašnjenja jer bilo šta što biste rekli, neće promeniti činjenicu da se desilo to što se desilo.
Naravno da možete da pokušate da ublažite neprijatnu situaciju konstruktivnim izlaganjem – to je vaš izbor i to zavisi od vas. Ali poricanje onoga što ne može da se promeni vodi u zatvaranje, zatvaranje vodi u destruktivan konflikt sa svakom spontanom težnjom za uklapanjem, a ko nije spreman da se bar donekle uklopi u sredinu, taj počinje sebe da duguje životu. Stoga, važno je naći izvor rezervne energije koja će od uklapanja napraviti teren za inovativno prevazilaženje granica. Granice su zapravo ono što mislimo da nastaje kad bespogovorno pokažemo ono što stvarno jesmo.
DEPRESIJA
Zamislite da ste završili fakultet sa najvišim ocenama. Zamislite da imate plavu kosu. E, sad zamislite da je neko doneo zakon u kom piše da ljudi koji imaju plavu kosu ne mogu da se zaposle i da se plavim ljudima diplome poništavaju.
Da li ste nešto skrivili? Niste.
Da li imate pravo na ljutnju? Imate, ali to neće biti uzeto u obzir.
Da li ćete početi da se bunite i borite? Možda. Ali to neće biti ni lako ni prijatno.
Šta hoću da kažem? Nekad nismo krivi ni za šta, a stvari su postavljene tako da nas svojim zamršenim i nepravednim statusom sabotiraju. Šta čovek može da uradi kad pomisli da nema pravo da napreduje dok je to što jeste? Može da bude to što jeste dok stagnira, a napredak može da proglasi logičnim sledom slučajnih događaja da bi sve izgledalo kao da čovek sasvim neplanirano vraća sebe na zaslužene pozicije. Čovek može da zamišlja i da nema razloga da se ljuti na sebe iako ga drugi ljudi ubeđuju da može sebe da krivi za tuđe loše ophođenje.
Tu je ključ: niko nije kriv zato što loše izgleda drugima dok postoji.
NAPAD PANIKE
Zamislite da su vam rekli da morate da se iselite iz stana jer nemate novca za kiriju, a samohrani ste roditelj.
Šta ćete uraditi? Možete da se pravite da ste pali u nesvest, pa kad stanodavac dođe, tema neće biti neplaćena kirija već vaše zdravlje. A i čućete šta gazda stana ima da kaže o vama jer misli da ste ostali bez svesti. Uvek možemo da namestimo situaciju da bismo poslali jasnu poruku. Napad panike mora da se odmota u glavi dok god se ne preradi do tančina. Poznate stvari nas ne plaše.
Čovek može da se brani protiv napada panike tako što će te napade proglasiti ciklusima upoznavanja svojih mehanizama koji možda previše burno reaguju. Kad nešto reaguje previše burno, onda je to nešto ili prenadraženo ili previše teatralno zbog nedostatka nadražaja i privlačenja pažnje/traženja pomoći.
Sve se dešava sa razlogom, a kad shvatimo da mi možemo da budemo razlog za sopstvene emocije, situacija postaje za nijansu podnošljivija.
Svaki napad mora da prestane u jednom trenutku. Tako je u ratovima, tako je i u životu.
TUGA
Zamislite da ste nepravedno optuženi za nešto. Zatim zamislite da pokušavate da se opravdate u emisiji u kojoj zbog toga gostujete dok vam publika viče “ua”.
Zamislite da vam svašta dobacuju i na ulici zbog toga. Niste ništa skrivili i to znate. Ali kako to objasniti drugima? Nikako. Niko ne mora da bude spreman da u nepravdi koju ne zaslužuje bude pravedan prema svima osim prema sebi.
Obrnuto je: čovek treba da bude pravedan prema sebi dok sarađuje sa svima.
Tugu proizvodi prosta činjenica da gubimo svoju suštinu dok izigravamo da smo dobro. Moramo sebe da čuvamo kao da ćemo baš mi biti upućeni na svoje kvalitete. Tuga nastaje i kad primetimo da smo nezadovoljni sobom kad postanemo upućeni na sebe. Osoba je rešila pola problema kad je shvatila da se problemi lakše stvaraju i pogoršavaju nego rešavaju. Rešavanje zahteva pošten odnos prema ljudima koji su potencijalno srećni. Kad neko nekog drugog posmatra kao potencijalno srećnu jedinku, tad će manje grešiti jer će se bar truditi da usreći tog nekog.
MEĐULJUDSKI ODNOSI
Zamislite da svi u prostoriji pričaju u isto vreme. Sad zamislite da morate da čujete suštinu izrečenog. Čućete ono što želite da čujete, pa ćete se pravdati kako su poruke u stvari bile nejasne i nerazumljive.
Tu je trik. Uvek možete da se pravite da je okolina baš onakva kakva vama odgovara da bi prvenstveno vama bilo prijatnije. Ljudi sa pozitivnim predubeđenjima vide u startu pozitivan potencijal koji nudi pozitivnu razradu.
Dobri odnosi predstavljaju prećutan pakt o nenapadanju. Kada sa nekim pogledom možete da se dogovorite o konstruktivnoj saradnji, pakt o nenapadanju postaje zvaničan.
Dovoljno je da nekad pokažete da vam je jednostavno lepo u nečijem društvu. Da možete i da ćutite bez osećaja neprijatnosti.
Kroz druge gradimo ono što mislimo da je pre svega korisno za nas, a prema sebi niko ne treba da bude škrt ili sebičan. Obostrano zadovoljstvo podrazumeva da ljudi mogu da se ostvare kroz pomoć druge strane.
DUŠEVNI BOL
Zamislite kako ste popili lek za dušu, a flašicu možete da iskoristite da biste bol ugurali u nju. Flašicu ćete zatim zatvoriti i baciti, a od leka će vam biti bolje. To važi i za fizički bol.
Duševni bol predstavlja signal da smo previše zapostavili sebe dok smo izbegavali život. Zvuči komplikovano i jeste. Zaslužili smo valjda da živimo dok radimo na sebi i to je tako. Osoba treba da radi na sebi onako kako bi to radio neko ko želi da bude večan.
I pored toga što u životu treba da postoji kontinuitet, duševni bol proizvode beskorisne i štetne navike kojih ne možemo da se oslobodimo.
Kad, sa druge strane, damo sebi neograničeno pravo da makar i naivno maštamo, duševni bol će popustiti.
Lepo je ono što nam pomaže da se osećamo još lepše od lepog.
Ne moramo da budemo najbolji, možemo da budemo dovoljno prvi u onome u čemu ne moramo da se takmičimo zato što će to nešto uvek biti tu za nas.
POREMEĆAJ PAŽNJE
Zamislite da pokušavate da ne mislite na to što vas muči. To što vas muči će se uvek vraćati u vaše misli zato što mišljenje funkcioniše kao da ima pravo da postoji.
Pustite misli da se razvijaju, čak pokušajte da se trkate sa njima. Razvijajte sve teorije dok ne dođete do zaključka koji govori da li se isplati razvijati mentalni film koji ćete samo vi videti.