- 06 Avg 2018, 01:14
#2815340
Мој супруг је један диван човек, добар, поштен, леп, паметан, душеван...
Вечерас је отишао у прихијатријску болницу јер се већ дуже време не осећа добро. Одлази на посао а кад се врати ћути, није му ни до чега. Углавном, данас поподне сам провео у граду, шетао, посматрао људе, куповао глупости.
Иначе, овогодишњи месец јули је у Паризу био један од најлепших од кад живим овде. Ни кап кише, божанствено топло време. Једном да се и њима посрећи...
Договорили смо се да се чујемо око осам. Јавио ми је да чека у хитној помоћи да га приме на прихијатрији. Сео сам у такси и долетео...
Већ сам писао да проводим јануар у Београду и да пуним батерије да бих овде издржао годину дана.
А шта мислите, шта Ви мислите шта је то што ја овде издржавам, шта је то што ми овде тешко пада, што ме кињи и што ме чини несрећним?
Ја децо немам овде с ким кафу да попијем...
Да цркнем то никог живог не би интересовало. Људи су овде машине из Орвеловог света. Није код нас боље али бар се ПОСТОЈИ, на овај или онај начин, бар неког занима да ли сте живи, како сте, шта радите...
Да ја овде да не чиним сталне напоре да ПРИЛАЗИМ ДРУГИМА провео бих цео овај живот ПОТПУНО САМ.
Патим од тоталне равнодушности овог света према мени али и од њихове међусобне, урођене им равнодушности. Психолошки сам потпуно здрав, поштујем друге, прилазим им са знатижељом и радошћу, спреман сам да чиним напоре, да се одрекнем личног задовољства или СВОЈИХ потребе ради заједничке користи. Доживљавам емоције и то се види.
Овде је све ја, ја и само ја.
Поседују све материјално а тако су заправо ситни и сиромашни духом, људскошћу, образовањем и културом. Једино што знају је да се ПРИСТОЈНО ПОНАШАЈУ У ДРУШТВУ.
Написаћу ускоро шта се вечерас десило у болници. Одох да спавам, сутра устајем рано.