IX scena, Barbelo
"Klupa na groblju. Može ona ista. Na klupi Lutalica, sa njim njegov pas. Izašli iz nekog zlatnog tunela,
tamo iza zlatnih vrata,
do kojih vode zlatni zidovi,
gde u vazduhu leti
zlatni prah.
Oboje imaju žutu očerupanu dlaku, oči žute, kožu požutelu, nokte skoro žute, beonjače sasvim.
Dva jadna stvorenja, što se nikad ne razdvajaju. Lutalica govori, kao da objašnjava porodični album.
LUTALICA
Ovo ovde, to sam ja. Ovo pored, to je moja mama.
“Mama” zevne. Pokaže žute zube.
LUTALICA
Mi živimo tu.
Odmah pored vas.
Nismo znali da ćete naići.
Da smo znali
da ćemo
da imamo goste,
onda bismo nešto možda i pripremili. Neku tačku. I alkohol. Malo hrane, možda. Malo nam i treba.
Ja ne jedem ništa, mama ipak mora. Stara je i bolesna-
često.
A naprotiv, ja sam
apsolutno zdrav.
Čak i kada ne izgledam tako.
Živimo tu, jer tu nam je dobro. Ljudi i kad dolaze, ne misle na nas.
Ljudi na groblju strašno plaču, znate li?
Neki se svadjaju. Viču na grobove. Ljute se i kunu. Kao da to može,
nešto da promeni.
Mi smo ovde mirni, moja mama i ja. �Niko nas ne gleda, niko ne sažaljeva. Mi nismo za žaljenje! I mi smo isto što i vi.
Samo nam je život pobegao negde.
Pa ako ste vi, onda smo i mi. Za žaljenje, mislim.
Moja mama i ja šunjamo se noću izmedju grobova. Ljudi su čudni i misle da leševi jedu. Posebno da piju i puše
strane cigarete.
Ljudi dolaze da posete mrtve, pa im onda ostave:
mnogo hrane i još više pića, cigarete,
kafu,
šećer, slatko, ratluk.
Kao da će mrtvi da ugoste nekog. Kao da to pravda, što ih nema češće.
U početku živi dolaze mrtvima stalno.
Na sedam dana, na četrdeset dana, šet meseci, na punu godinu. To posle ipak,
bude mnogo redje.
Nekada na rodjendan, nekad na godišnjicu.
Zatim sve manje.
Pa onda i nikad.
Tako je i bolje.
Mrtvi imaju pravo na svoju samoću.
Živi mrtvima ovde ostavljaju svašta: �cipele, kapute, šešire i knjige. Nekad i novine. Uvek jučerašnje, nikad one od danas.
Upale sveće, otplaču malo, obrišu se, useknu,
pljunu i zaborave.
Noću,
kada svi odu,
moja mama i ja obidjemo parcele i nadjemo svašta. Ja cigarete - mama neku hranu.
Ja neku flašu - mama nešto slatko.
Iako, čitao sam u jednom stručnom kinološkom časopisu, da za psa nije dobro da jede šećer. Da je šećer beli ubica i da pas od njega može da oslepi.
Svejedno.
Mama ima već sedamnaest godina i nema više zašto da živi. Ni šta da gleda. Ja sam dosta ružan, život nije lepši.
Pa mislim: nek jede, kad voli. Bolje je da skapa zadovoljna, nego ovako,
kao ja.
Noću, kada pljušti, spavamo u kapeli. Mama ne voli, plaši se, pa zavija. Nekada se ljutim, pretim da ću udariti. A kako mogu, da udarim majku?
Leti, kad je lepo, spavamo pod zvezdama. Gledamo u nebo, kao u Bogorodicu.
A ona nas zagrli svojim plavim kaputom, a ona nas pogleda svojim sjajnim očima, ona nam kaže
- bez straha, deco, bez straha !
Ja onda stavim mami glavu na stomak, utonem u njen trbuh, potonem u staru kožu, medju njene sparušene sise.
Potonem u toplinu i spavam mirno.
I tad mi je najlepše.
Niko me nije oterao, niko ništa nije učinio. Nažao.
Sam sam otišao, sam sve ostavio.
I poveo mamu.
U ovom strašnom životu nemam ništa, nikad nisam ni imao. Ni para,
ni ambiciju,
nikakvu želju da budem nešto.
Kada je došlo vreme, u kom je sramota,
ne biti uspešan,
ja sam otišao.
I poveo mamu.
Sada tako živimo, čekamo da prodje.
Nemojte nas žaliti. Za žaljenje nismo. Na protiv,
mogli biste s mirom, žaliti sami sebe.
Dve lutalice se maze. Nežni jedno prema drugom, negde odlaze. Ili mi odlazimo. Kako hoćete. Pre svega ljudi, kako vam je lakše."
mrak
Biljana je rekla da je ovu ulogu napisala za pokojnog Glogovca. Ima samo jednu scenu i jedan monolog. Kaže da je igrao baš kako je zamislila.
