- 12 Okt 2015, 11:59
#2729314
Болећив сам према Енони, сматрам да се Расин огријешио о њу. Он у предговору објашњава како се постарао да владарку прикаже мање одвратном, па лажну оптужбу спрам Хиполита ставља у дојкињина уста, за разлику од Еурипида и Сенеке, гдје Федра наступа сама. Додуше, код Сенеке је дојкиња саучесница, али поприлично је пасивна, за разлику од изразито ангажоване Федре. У Еурипида владарка пасивно трпи судбу која јој је намијењена, богови се играју, кажњавају, а хибрис тече у крви, све даље је чиста неминовност. Из тог разлога, кад знамо митолошку потку, кад знамо да ће бити што бити мора, не видим због чега је Расин покушао да "омекша публику" кад се негдје подразумијева да читаоци и гледаоци имају предзнање и да владарку неће осуђивати, јер она није ни крива ни невина, просто се тако намјестило, да се тако изразим. Расин сматра да је клевета одвећ ниска и мрачна и да не приличи аристократкињи која гаји тако племенита осјећања, те да би таква нискост више одговарала једној ропкињи која ће учинити све да спасе живот своје господарице. Е, ту се слажем са Шлегелом који је то Расиново пребацивање нискости на људе нижег ранга назвао дворјанским. И некако у свему томе занемарио је један детаљ (бар га не наводи у предговору, иако га ишчитавамо), дојкиња у Федри не види господарицу, она види оно дијете које је одгајала и за које је спремна платити сваку цијену. Она ће истрпјети све, понашаће се и часно и нечасно, само да оној која јој је, да парафразирам Скендера Куленовића, на сиси ћапћала, буде боље. И када Федра у њој нађе изговор за све што се догодило, кад је отјера са двора, она се, немајући куд, изгубивши смисао живота, утапа у мору. Та оданост, та жртва коју су те жене подносиле и незахвалност коју су често добијале, то ми је фасцинантно. Има таквих јунакиња и код Шекспира, подједнако су ми величанствене, онако стамене и невидљиве. Наравно, ово не умањује моју опчињеност Федриним ликом, независно који аутор трагедије је у питању.
Зашто Енкиду? Читав Гилгамеш је књига над књигама, све што је написано након њега само је окретање истога круга животне и књижевне неумитности. И баш због те примјењиве универзалности могуће га је тумачити на милион начина, од првобитних, традиционално-вјерских, филозофских, све до данашњих, постмодернистичко-хомоеротских ишчитавања. У мору тих и таквих ишчитавања, кроз лик и дјело Енкидуа и Гилгамеша, могуће је провући и сијасет теорија културе и цивилизације, што ми је бескрајно занимљиво; има ту и структурализма, и Русоа, чега све не. Но, оно што бих ја издвојио, ван свих тих алегорија, метафора, симбола, то је оно чисто људско. Припитомљавање. Енкиду, диваљ по рођењу, ствара везу с дивљим по избору, постајући један другом све и свја. То приближавање, уједначавање природа, енергија, тај корак који је плахи Енкиду први направио, та замјена мјеста, пружање руке, неодустајање, труд, хватање у коштац - ја сам ту, дошао сам да те спознам, мој си, не можеш побјећи - е, то изборено пријатељство, то ми је предивно и испуни ме неком посебном топлином. И зачујем неки гласић који ми каже да вриједи, да има смисла, да постоји и да треба истрајати.
Узгред, отприје пар дана:
http://www.blic.rs/Riznica/Istorije/596 ... -Gilgamesu" target="_blank
Зашто Енкиду? Читав Гилгамеш је књига над књигама, све што је написано након њега само је окретање истога круга животне и књижевне неумитности. И баш због те примјењиве универзалности могуће га је тумачити на милион начина, од првобитних, традиционално-вјерских, филозофских, све до данашњих, постмодернистичко-хомоеротских ишчитавања. У мору тих и таквих ишчитавања, кроз лик и дјело Енкидуа и Гилгамеша, могуће је провући и сијасет теорија културе и цивилизације, што ми је бескрајно занимљиво; има ту и структурализма, и Русоа, чега све не. Но, оно што бих ја издвојио, ван свих тих алегорија, метафора, симбола, то је оно чисто људско. Припитомљавање. Енкиду, диваљ по рођењу, ствара везу с дивљим по избору, постајући један другом све и свја. То приближавање, уједначавање природа, енергија, тај корак који је плахи Енкиду први направио, та замјена мјеста, пружање руке, неодустајање, труд, хватање у коштац - ја сам ту, дошао сам да те спознам, мој си, не можеш побјећи - е, то изборено пријатељство, то ми је предивно и испуни ме неком посебном топлином. И зачујем неки гласић који ми каже да вриједи, да има смисла, да постоји и да треба истрајати.
Узгред, отприје пар дана:
http://www.blic.rs/Riznica/Istorije/596 ... -Gilgamesu" target="_blank
