Bootstrap Framework 3.3.6

[Nadia85]

sto se desilo s tobom i tom bivsom,kakva je odnos ostao

[LeDeNa_]

Daljina...Ne znam jos uvek Nadia85.

[Blady]

Sto je umrla ova tema ?

[李香兰]

Isto sto i s LeDeNoM_.

[Blady]

al ovo je lepa tema...

[李香兰]

Let's keep it going then.

[Speculum Columbae]

DUBOKE MISLI PLITKIH UMOVA

[bern]

[/url]DUBOKE MISLI PLITKIH UMOVA

to mora da curi na sve strane

[Speculum Columbae]

[/url]

[/url]DUBOKE MISLI PLITKIH UMOVA

to mora da curi na sve strane

O ČEMU, BRE TI PRIČAŠ?

[Mariška]

[/url]Jako dugo i prestajem sa pisanjem posto vas smaram kao sto ste rekle....

No...

Srecna ti godina LeDeNa!!!


Ovo se tesko moze nazvati zivot
a znam sigurno da nije ni smrt
Ko medved zatvoren u stakleni kavez
u napusteni zooloski vrt
Ovo se tesko moze nazvati mirom
a znam sigurno da nije ni rat
i sve izgleda potpuno normalno
a hladan znoj mi klizi niz vrat
Kazi mi gde smo?
''Ni na nebu ni na zemlji!''
Ovo je mesto
ni na nebu ni na zemlji

I tonula je, lagano, u ono mesto izmedju zbilje i sna. Ono mesto blisko noci, a predaleko od jutra da bi mogla da se probudi...

Jos uvek je bila u zemlji snova, prolazila kroz paucinu slaganu vekovima po ulazima u mracne pecine iz kojih je vetar dozivao cudnim jaucima.

Strah. Osecala je ledene ocnjake straha koji su se zarivali u toplo meso koje je krvarilo zivotom.

Nije zelela da se probudi. Ono sto je dobijala u snu bila je prilika da se isplace, ona prilika koju je, sama sebi, svesno uskracivala vec mesecima.

Krenula je u susret tamnim ocima koje su gorele u mraku, i jedino sto ih je odvajalo od ledene tame bila je vatrena iskra koja je cinila da igraju, odvojene od svega, da zive neki svoj zivot, zivot obmane i hipnotisuceg efekta privlacenja necem fatalnom i konacnom.


Osecala je d*o*d*i*r paucine na svojoj kozi, hiljade malenih, gamizucih stvorenja koja su pretrcavala preko nje i bezala, uznemirena iznenadnim d*o*d*i*rom topline zivog mesa na koje nisu navikle. Kao mali zalci uzbudjenja, peckale su je svuda gde su je dotakle, cineci da izgubi potrebu da se najezi od same pomisli na to sta joj je prelazilo po kozi.

Sirom otvorenih ociju prilazila je izvoru straha, gledala je samom strahu direktno u oci.

Bol. Bol iz dubine njene uzavrele utrobe podsecao ju je na jalovost bega iz tog vrtloga u koji je tonula.

Mozda je predugo pokusavala da pobegne od smrti, mozda je predugo igrala tu cudnu igru u kojoj je spajala magiju erosa i tantosa u jednu melodiju, melodiju zivota.

Glas koji je cula u svojoj glavi (bila je potpuno sigurna da ne postoji frekvencija tog glasa na kojoj bi bio ''vidljiv'' ljudskom uhu) bio je izatkan od magije poziva kome nije ni pokusala da se odupre. Zasto bi i pokusavala? Iz noci u noc, iz sna u san, nije cula nista drugo, nije videla nista drugo do vatrene iskre u tami koja ju je vukla sebi. I bila je umorna. Uzasno umorna od svega.

Prilazila je i nije osecala zemlju pod svojim nogama. Lebdela je u prostoru bas kao sto je lebdela u stalnoj borbi izmedju zivota i smrti, borbi u kojoj je ucestvovala tek kao bespomocni posmatrac koji predvidja i vidi korake na koje ne moze da utice. Prilazila je necemu nepoznatom a ipak to nesto mirisalo je na toplo, mirisalo je na utehu, mirisalo je na odmor, na konacno oslobadjanje od bola i borbe koja ju je dovela do trenutka u kome je zelela samo mir, samo tisinu u kojoj nema mesta uznemiravanju.


Dopustila je sebi da zatvori misli za sve druge pozive. Dozvolila je sebi da zaboravi na sve druge stvar koje su je vukle neprekidnom bolu, neprekidnoj borbi. Nije vise imala snage. Nije vise umela da je pronadje.

Posla je u zagrljaj tame, sklopljenih ociju, podignutih ruku, predavala je sebe zeleci jedino da oseti olaksanje tog konacnog i potpunog predavanja.

Ostri zubi zarili su se u njen vrat. Kroz glavu, prosle su joj slike predivnih obecanja sna o slobodi, o olaksanju, o prepustenosti hladnim rukama i jos hladnijem srcu koje ce umeti da podnese i upije sav bol sa kojim vise nije zelela da zivi. Osetila je kako joj kroz vene urla krv pokusavajuci da obrne maticu koja ju je vukla napolje. Ledene ruke obuhvatile su joj telo, prelazile preko njega u divljoj igri otimanja. Preustila se, osecajuci kako svaki pokret otvara novu ranu u njenim venama. Ovaj bol je mogla da podnese. Mogla je da se nosi sa njim, mogla je da mu odgovori. Dok je tama zudno pila njenu krv, osecala je, po prvi put nakon mnogo vremna, opijajuci orgazam kako potresa njeno izlomljeno telo.

Nestajala je. U vrtlogu zaborava, prepustala se. U beskraju svemira. U supernovi boja i oblika. U esenciji zivota. U samoj smrti...

Otvorila je oci i odmah ih zatvorila zbog bola izazvanog zaslepljujucom svetloscu. Lagano je provirila kroz kapke pokusavajuci da navikne zenice na svetlo koje je bilo svuda. Pokusala je da zastiti oci rukom, ali je shvatila da ne moze da ih pomeri. Na neki nacin, izgleda da je bila vezana za krevet na kome je lezala. Uspaniceno je pokusala da se pomeri, terajuci sebe da oseti svoje udove. Cinilo se da je sve bilo na svom mestu, jedino sto nije mogla da se pomeri. Otvorila je sirom oci, ne obaziruci se na bol u ocima. Iznad sebe, ugledala je bocu sa infuzijom. Cevcicu kroz koju se slivala bistra tecnost.

Secanje. Bilo joj je neophodno da se seti svega. Zabacila je glavu u jastuk, i tesko disuci terala svoj mozak da se seti svega. Svega!

Ugledala je neko mutno lice iznad sebe, spric i iglu koji su zasijali na beloj svetlosti neona, zelela je da vrisne, a ipak je samo jedno tiho i necujno ''ne'' napustilo njene usne. Osetila je razlivanje hladne tecnosti kroz svoje vene, i mrak je ponovo obuzeo njen um...

Laz! Sve je bila laz. Hladna tama nije ucinila nista da joj olaksa. Opet je tu. Na istom mestu, sa istim bolom koji je razdire, koji ne prolazi. Osecala se izdanom. Zar nije dala sve? Zar nije dala sebe, svoje telo, svoju krv? Zar nije samim zivotom hranila tamu? I sta je za to dobila? Nista. Cak ni smanjenje bola, cak ni trenutno olaksanje. Nista!

Noge su joj bile teze od olova. Gde god bi se okrenula, mogla je da vidi samo iskezena lica u grimasama koje su bolno podsecale na ledeni osmeh bez duse. Branila se rukama, a nije ih osecala. Kao da nije imala ruke, kao da su necim sputane. Kao da je vezana. Pokusavala je da pobegne, da odpuzi odatle pomazuci se rukama, ali, ruke nije imala. Trazila je izlaz u sebi. Trazila je izlaz iz sebe. Poslednje ostatke volje koja bi je odvela na sigurno, u neki cosak, mesto gde bi mogla da se sklupca i ceka, ceka da bol prodje.

Vapila je za oslobadjanjem. Molila je za oslobadjanje. Preklinjala. Cvilela u beskrajnoj crvenoj izmaglici kroz koju nije mogla da vidi, nije umela da vidi.

Zbog cega je zarobljena u ovim snovima? Zbog cega je nesposobna da se probudi, da jednim krikom zapra noc i otvori puteve ka javi?


Osecala je kako je grabe neke ruke, kako je odvlace u tamu od koje je zelela da pobegne. U toj tami nije bilo nicega za nju, obecanje koje je cula, obecanje za koje je razmenila sebe, bila je laz i obmana. Nije nudila nista do novog bola, novog leda. Preklinjala je da je puste, ali su ruke samo pojacavale stisak i nastavljale da vuku njeno telo po ostrom kamenju na ulazu u pecine u kojima je obitavala iskircava tama. Lezala je, nepomicno i sklupcano na ledenom podu pecine. Plasila se da otvori oci. Plasila se da se suoci, ponovo, sa tamom koja je zahtevala i uzimala. Koliko je jos u njoj bilo zivota, zivota koji je privlacio tamu, koji ju je vukao tami? I zbog cega tama ne uzme sve odjednom, zbog cega nije uzela kada joj je bila prepustena i svojevoljno predata?

Glas u njenoj glavi urlao je na nju da se pokrene, da se otvori, da se prepusti. Nije znala kako da se tome odupre. Njeno telo slusalo je samo, kao da nema nikakvog uticaja na njega, kao da odgovara tom glasu a ne njoj samoj. Uzasnuto je posmatrala kako se njeno telo pokrece, kako joj se noge sire, kako joj ruke, koje jos uvek nije osecala, odlaze negde iznad glave, kako joj koza postaje sve osetljivija, kako joj se bradavice krute i kako njeno telo pusta sokove, kako se otvara necemu za sta nije ni znala sta je. Zatvorila je oci, otvorila usta i izbacila kukove uvis. Cekala je da bude uzeta, oteta, satrta. Nesto ledeno joj se zarilo u utrobu, nesto ledeno joj je prekrilo telo, bila je potpuno obuzeta time, prozeta, a nije mogla cak ni da se otima. Njeno telo kretalo se u suludom ritmu, kroz glavu su joj sevale munje, osecala je ugrize na svom vratu, kratke, ostre, opijajuce. Borila se za vazduh. Borila se da otvori oci, da pogleda, da otkrije sta je taj uzas koji je vladao njenim umom i telom. Plovila je na talasima koje nije videla, samo ih osecala, prepustena svom telu koje je bilo prepusteno necem nepoznatom i beskrajnom. Kriknula je na vrhuncu oslobadjajuci, konacno, svoje udove teskog olova kojim su bili okovani.

Zatreptala je u sivoj izmaglici i zakljucila da je jutro. Bljesak svetla ponovo joj je povredio zenice. Flasa infuzije. Bljesak igle. Hladna tecnost. Njena krv koja je upija. Zatezanje vezova kojima je bila vezana za krevet. ''Kako se kog djavola oslobodila iz ovoga'' Mrak...

Pecine zjape svojim mirom... Tisina... Suluda tisina koju je zelela da razbije necim, bilo cime. Podize kamen. Baca ga u pecinu. Slusa odjek cudnog zveketa... ''Izadji napolje!'' urla u pravcu pecina. ''Izadji napolje, proklet bio!'' ''Ma sta da si...'' sapuce jedva cujno.
Sedi i ceka pomeranje iz dubina pecina, odjek odlomljenog kamena. Podize se na noge. ''Zelis me? Onda dodji i uzmi me, ovde, na svetlu, ovde gde imam neke sanse, ovde gde mogu da te vidim!''


Tlo podrhtava. Otkida se deo utrobe zemlje, i krece prema njoj. Tamna senka zaklanja sunce. Potpuno. Nepovratno. ''Nije fer'' sapuce, ''nije fer''... Sapat joj se gubi u beskraju ledenog poljupca. Pada na kolena. Dize glavu u poslednjem, ocajnickom vapaju za suncem, i tone u tamu koja ga prekriva... Vrelina joj obuzima telo, vrelina koja prkosi ledu. Otopice ga! Otopice tu tamu i mrak, led koji je prozima i oduzima joj pravo na snove. Drhtavim rukama obuhvata crni falus koji se uzdize pod njenim d*o*d*i*rima. Dvoje mogu da igraju ovu igru. Bes i ljutnja bude inat koji je prozima. Obuhvata ga usnama izgubljena u mislima o slobodi od svega. Ako ne moze videti to, ako ne moze d*o*d*i*rnuti toplinu zivota toga, ako ne moze koristiti sluh, ako to nema mirisa, moze osetiti ukus, moze prepoznati nesto sto ce joj pomoci da shvati smisao te tame. Njena usta postaju centar nejnog bica, njena usta upijaju sustinu tame. I ne prepoznaju je.

Strah. Ponovni strah od nepoznatog i neceg nemoguceg za upoznavanje. Bezglasni urlici koji razaraju sve puteve njenih misli. Uzasni kovitlac u kome nema putokaza. Ponovna borba za vazduh. Borba da se oslobodi iz celicnog stiska i osecaj bespomocnosti u kome nema mesta uzmicanju. Prepusta se. Prepusta se ne znajuci ni zasto, ni cemu. I cudna misao kako to vise nije ni vazno. Samo skori nagovestaj mira i spokoja koji lebdi negde iznad nje. Konacno. Tu je. Osecaj da je izbacena van domasaja gravitacije, van osecaja tezine i postojanja. Let u beskonacno.

Bol u grlu. Nesto strano i nepoznato stoji u njenom grlu. Njena pluca pokrecu se bez njene volje. Bol u grudima, uzasni, razarajuci bol zivota koji kuca u njenim slepoocnicama. Grube ruke na njenom grudnom kosu koje nemilosrdno pritiskaju njena rebra, vazduh koji silom biva upumpavan u njena pluca. Bol radjanja, bol ponovnog radjanja. Vrisak krvi koja kola njenim venama para joj sluh, nezadrziva bujica koja ne priznaje snagu volje. Olovo gravitacije koja je podseca na tezinu vlastitog tela. Otvara oci u nemom pokusaju da vriskom prekine mucenje. Mutna lica svuda oko nje, bestelesne ruke koje rastrzu njeno telo. Pokusaj prvog udaha, krkljane i nemoc besnom panikom lome je, pokrecu njeno telo na bespomocne trzaje u okvirima dozvoljenog. Strani predmet nestaje iz njenog grla, glasni udah i sum vazduha koji struji njenim plucima. Oslobadjajuci kasalj ponovnog zivota. Bocice, cevcice, maska na licu, igla za kojom zudi, sada vec zudi... ''Vratili smo je, dobro je...'' tihi glas poznatog u usima koji nestaje. Tama...



Neobicna svetlost koja boji izmaglicu plavim. Plavo je svuda oko nje. Samo nazire tamu zjapeceg otvora negde u pravcu mesta za koje nekako zna da su ulazi u pecine. Plavo umiruje. Plavo, na neki, njoj nepoznat, nacin oduzima snagu strahu uprkos bolu koji ne prolazi. Odlucno koraca prema pecinama. Zastaje. Po prvi put shvata da se broj pecina smanjuje. Sada vidi samo jednu. Samo jedan otvor predstavlja ranu na telu stene. Ulazi. Plava izmaglica prati je. Ispunjava pecinu cudnom treperavom svetloscu nade. Negde iz dubine do nje dopire zvuk, prvi zvuk koji cuje. Strah. Zvuk straha prilazi joj. I ona shvata, po prvi put shvata da tama odgovara strahom. Oblik tame postaje prepoznatljiv, uhvatljiv, po prvi put vidi oblicje pred sobom, nepoznato, neupoznato, ipak blisko samim tim sto postaje uhvatljivo. Pruza ruke. ''Molim te, molim te'' sapuce, ''uzmi me, sada, dok sam tu, dok mozes, dok umem...'' Pada na kolena, puzi cetvoronoske pogleda uprtog u pod. I ceka, spremna na sve...


...

''Dobro jutro'' zacuje glas iznad sebe. Otvara oci, polako, oprezno, secajuci se bola. Bola koji nestaje. Pogled joj odluta prema zidu sobe u kome, uokvireno drvetom sa kog se ljusti farba, sija sunce zarobljeno u slici prozora. Jedna ptica svoj let prosunja kroz nemi kadar uramljenog jutra...

Sedi u krevetu sa posluzavnikom na savijenim kolenima. ''Oprezno uzimajte hranu. Imace malo cudniji ukus sada, znate, imali ste tubus u ustima, ponekad dovede do prolaznog ostecenja ukusa. Takodje, moguce su polazne glavobolje dok sedativi potpuno ne izadju iz sistema. Ali, opasnost je prosla. Uplasili ste nas, moram Vam priznati. Centralni venski kateter je izvadjen, uskoro ce zarasti rane na vratu.''

Posmatrala je lice mladog doktora koji je sedeo na ivici njenog kreveta. Cutala je.

''Znate...'' zapoceo je recenicu, nesiguran da li da je nastavi. Nasmesila mu se.

''Znate, iako delujem mlad, imam prilicnog iskustva, vec deset godina sam na odeljenju intezivne nege. Iskreno...'' ponovo je zastao. Ponovo mu se nasmesila. Reci jos uvek nije mogla da izgovara. Pruzila je ruku i dotakla njegovu koja je lezala na krevetu kraj nje.

''Iskreno, par puta sam bio siguran da smo Vas izgubili. Bio sam spreman da proglasim smrt. Zaista, ne znam sta Vas je vracalo nazad. To se, sasvim sigurno ne moze objasniti onim sto smo mi cinili za Vas.''

Nasmesila se. Progutala je pljuvacku i naterala sebe na zvuk.

''Strah!'' prosaputala je.

''Ne razumem'' odgovorio je mladi doktor. ''Kakav strah?''

''Strah smrti pred zivotom'' rekla je malo sigurnije, ''tama se, jednostavno, plasila da me uzme. Vracala me je sama, uplasena zivotom koji nije zeleo da se preda.''

Posmatrala je zbunjeni izraz lica mladog doktora, i nasmesila se u prestanku pokusaja da objasni. Okrenula je glavu prema prozoru, taman na vreme da isprati jato crnih cvoraka koji su leteli u slobodu neuokvirenog.

''U svakom slucaju, bicete kuci pre praznika.'' izgovorio je sluzbenim tonom.

''Srecna Vam Nova gospodjice ***'' rekao je.

''Zivot!'' tiho je rekla. ''Plavo...'' i utonula u miran san oslobadjanja.

The End!!!

Cf. Danijela Knez: "Okean u oku"

Preporuka.

[barni]

[/url]Previse puta sam procitala da je najveci dokaz velicine ljubavi ono cega se zbog nje odreknemo...

Mozda se, zapravo, nicega ni ne odricemo? Ako dobijemo sebe, ako dobijemo sebe natrag, posle godina ceznje za samim sobom, mozda smo primili daleko vise nego sto smo dali?

Niko ne moze u nama samima pronaci ono cega tamo nema. Moze nas samo podsetiti na ono sto smo zaboravili, moze nas podsetiti koliko jako zelimo da se setimo.

Mnogi Sveti Gral traze na pogresnom mestu, mnogi provode zivote proucavajuci stare knjige, sledeci putokaze starih mapa, provode zivot ispravljajuci greske u desifrovanju tajnih znakova na njima... I nikada ga ne pronadju.

Sveti Gral je u nama samima, samo je malo njih koji veruju da ce ga tamo pronaci.

Ne moze svako videti vile. Ne zato sto vile ne postoje, nego zato sto mnogi svojim ocima ne dozvoljavaju da ih vide.

Lepota je uvek u ocima onog ko posmatra...

Vila je samo ogledalo u kome ne moze svako videti svoj odraz.

Ti ga vidis iz "najprostijeg" moguceg razloga. Zato sto velicina odraza dolazi iz tebe samog.

Ledena je bila u pravu Sveti gral je u coveku, nije to nikakva posuda, to je u ljudskoj dnka, samospoznajom se dolazi do njega, celije se obnavljaju u momentu, regenerise se telo i detoksikacija je trenutna.
A Zavetni kovceg je ko stit, jedno pra stanje coveka.
Energija koja stiti, nabijena, samopostojeca.
To je ono sto sam vam pisao, sta se desi kad neko zeli probiti to nasilno, odbacice ga ko udar struje, onaj prosjak i kupac to im se desilo.
Ako mu pridjes bez skrivenih zelja, zadnjih namera ta energija ce te izleciti u momentu, sve jednu bolest.Nisam siguran koliko je dobro to raditi drugima, covek sam mora doci do toga.
U takvom stanju covek ne treba jesti, usporava se starenje, mozda i prestaje ne znam.
Ali moras se skloniti od ljudi.
Raditi na sebi, moras u svakom coveku videti nesto lepo i u onom sto ti je ubio najrodjenije, moras oprostiti celom svetu i zavoleti do poslednjeg coveka i takav izaci pred njih.
Kao najgori od svih, poslednji, kriv za sve.
I sve ces ih ozdraviti

[barni]

Kada sam bio na onom predavanju pre dve nedelje kod Jerotica, rekla mi jedna zena za taj datum pa sam otisao znao sam da je tu poruka, da ce doci kroz njega, slusao sam ga ali nisam shvatio poruku, pricao je o dosta toga dva sata.
U nekom delu je pomenuo pra krivicu.
To sam upamtio i ostalo je u glavi.
Pra krivica je u svakome od nas.
Krivica je put do Svetog grala.
Ona te iz dubine vuce da dodjes do kovcega zaveta.
Sjedinjenja sa Bogom.
Izlaska

[barni]

Tajna vecera se desila na njoj je apostolima otkrivena pra krivica.
Sveti gral koji oslobadja.

[alexandermagic]

Imamo li na forumu psihijatara ?

[barni]

Pisao sam na nekoj drugoj temi
O tome kako nam ego brka sve, sve to ima veze sa pra krivicom
Da te navede na ulogu zrtve koja ce dobijati korist iz sazaljenja drugog
Da uzivas u krivici u seksu recimo, biti submisivan
To je kod inferiornosti
Kod superiornosti uzivanje je u kaznjavanju drugoga, dominacija...biti nadmocan

Pra krivica se mora ispoljiti nekim putem, ego odredjuje kako.
To je odredjeno u detinjstvu, roditelji pogrese jer su i sami tako prosli.

[barni]

[/url]Imamo li na forumu psihijatara ?

Ne znam,
Al znam kako tebi da pokazem Sveti gral
Idi Aleksandre na ulicu, gde prolaze tvoji prijatelji, gde su lepi kafici, auti
Tu ispred sedi neokupan, smrdljiv i prosi.
Spavaj tu i jedi od toga sto ti daju.
Jedi sa betona, pisaj u gace.
Neka ti se smeju.
Neka tvoj decko nadje drugoga i nek proseta ispred tebe sa njim dok sedis tu.
I videces sta je Sveti gral.

[alexandermagic]

Ne znam nisam pametan, meni Kragi preporucujes jedno, a sam sinoc pises da trebas povisicu. Necu rec - hriscansko licemjerje, ma ni govora.

[Hys.]

"meni Kragi preporucujes jedno"


^El se meni cini il ovo nije prvi put da se barniju obracas sa "kragi" ?

[alexandermagic]

Da, jer necu da ga oslovim nickom, a Kragiju nece smetat sto uporabljavam njegov za tu svrhu.

[barni]

Treci je put, nisam shvatao da to meni namenjeno

@aleksandre
Uzdam se da cu i to sto trazim i sve ovo sto pisem moci izneti, ni sam ne znam gde je granica.
Nista ne znam idem da vidim gde je.

[barni]

[/url]Da, jer necu da ga oslovim nickom, a Kragiju nece smetat sto uporabljavam njegov za tu svrhu.

Aleksandre internet je dobar u jednoj stvari i zato je dosao, on ce odraditi sve.
To sto ti je u glavi oko oslovljavanja nika je pogresno, nik ti je zastita.
Ego je nasamaren, njemu samo treba um sa druge strane, da se takmici sa drugim egom.
Forumi, su idealno staniste za ego jer njemu ni 100 zivota nije dosta.
Nova, stara uloga, svejedno.Gradice je.Da bude glavna faca na forumu, naj, naj, naj, ili vecita zrtva koja trazi savete, neshvacena.Ovi prvi obozavaju ove druge i obrnuto.Svaki ego drzi cvrsto stap sa udicom na koju je postavio mamac.
Plovci rade, ima ribe.
E vidis aleksandre kad plovak najvise radi onda trebas baciti stap.
Raskrinkati ego.
On se poistoveti sa nikom, on je takav.
Glup, mozes ga raskrinkati u bilo kojoj ulozi.
Jer on trazi paznju!
I na Marsu bi je trazio.

Vidis barni je dosao ovde kao zrtva, to mu je bio mamac, mali slatki nezasticeni barni, sirotinja, dobrica.
Trazio paznju terajuci inat kao dete.Ti obozavas to pa se tvoj ego upecao na slatkisa, jer je on samo suprotno od toga.
Tvoj ego je car, zastitnik, hladan tip.
To sve budalastina.
Raskrinkaj ga to nisi ti.

Moj je lukavi brbljivac.
To brbljanje je ovo sto pisem, i ni sam ne znam cenu toga moram ga negde kanalisati
A ovo lukavo sam nasao kako da mi ne nasteti.
Drzim se istine do koje dodjem kroz poruke, znakove, dobijam to kroz druge ljude
Kroz duh drugoga

[alexandermagic]

Imamo nekog egzorcistu barem ?

[barni]

Probaj izaci iz te uloge ili teraj do kraja, samo ne pravi konfor sebi, to ti je zamka.
Identifikovao si se sa svojom ulogom, nikom, a to se radi kada se bezi od sebe.

Kao kad bi glumio Klajda u istoimenom filmu i zaljubio se u Boni koji glumi tamo neka, i sta posle snimanja?
Vidi otkricu ti tajnu
Pre recimo godinu dana kad nisam dolazio na forum jedno vreme banuo sam na par dana ali drugi nik.
Druga uloga.
Zelim biti u filmu, biti deo i zaista MDNAi sam se odmah dopao kao Toba ali kao barni nikako, atebi opet suprotno.
E sad to je opasno, zamka.
Bacio sam stap kad sam trebao uhvatiti ribicu, pravio sam buku
To mi je pomoglo da se ne identifikujem sa Toba
Pazi sve sam to ja delovi ega koje sam terao do kraja.
Sve njegove uloge zelim videti, svoju senku.
Raskrinkati ga.
Vidi pogledaj temu gde biramo zvezdu i one nominacije uloga.
To je to.
Tu se zapravo obelezavaju uloge sa kojima smo se identifikovali bilo ovde ili u zivotu.
Tu ljudi i grese identifikuju se a to su samo uloge.
Biti roditelj je uloga, biti decko je uloga, biti lekar je uloga, biti aleksandarmagic je uloga, barni je uloga.
To nisi ti tj. tvoje pravo JA.
Pravo JA se ne moze identifikovati sa nicim sem sa onim sto je ono.
Znas ono, ko si ti?
Onaj koji jesam.
A ima i ovo, ko si ti?
Lekar, barni, aleksandarmagic...

Davno sam pisao o avatarima i nikovima, to su ti plakati za film u kome igras.

[barni]

Dobra uloga je ona sa kojom se ne identifikujes, poput sporedne uloge u filmu, dva tri kadra imas, zvuci beznacajno al nije cim si angazovan.
Te sporedne uloge ti omogucavaju da igras u razlicitim zanrovima, budes kljucar, prodavac benzina, maticar, neko dete, neka trudnica koja prosla kadrom, naucnik koji ugura neki poseban sraf u spejs satl.
E sad,
Losa je ona sa kojom se identifikujes, ta je uzrok nasilja, ratova, povredjivanja sebe, mrznje, sukoba uopste.I svejedno je u kom zanru je uvek isti kraj.
Jer se takav glumac tesko odrice uloge, zeli nastavak po svaku cenu, ne zeli kraj.
I uloga sve losija i losija.
Pa publika nevalja, pa udri po njoj.

Treba raskrinkati tu svoju glavnu ulogu, sto jeste bolno za glumca ali otvara se nevidjeno mnogo drugih uloga.

Sve je obrnuto nego na filmu koji gledamo.
Zivotne uloge su bitne jer kroz njih prilazis svome JA, to je zivot, jedan veseo zivot pun iznenadjenja, avantura i izazova u razlicitim zanrovima.
Ali samo ako se ne identifikujes sa ulogom, to je jako bitno da budes dobar u kadru.
Kao pocetnik moras prihvatiti prvu ponudjenu ulogu ako zelis u film, uloge znaju biti i zahtevne, ali u svakoj sve si bolji i sve bolje i bolje dobijas.

Na kraju kad upoznas svoje JA uloge nestaju, dobio si oskara a igrao sporedne uloge.
Sam sebe si dobio.Neverovatno sta ti je zivot!

[Madonna]

[/url]Imamo li na forumu psihijatara ?

a kad sam ja to gotivio tobicu ? je li @barni

[barni]

Koi si car

Secam se tog scenarija ko juce da bilo

E da izvinjavam se sanji za jednu recenicu, morao sam ici do kraja
Hvala ti sanja

[Madonna]

:')

[barni]

Verovatno sam i dosadan mnogima al pomocice nekima ovo iskustvo
Mi dosta stvari oko sebe ne primecujemo zbog glavne uloge koju igramo ne vidimo sve ono oko nas jer su nam to neke sporedne uloge, nebitne a one nam daju znakove celog naseg zivota koje mi ne vidimo a nama su namenjene kroz njih.
Pa se i takmicimo za glavne uloge, covek vise ne slusa ni onoga sa kim prica a trebalo bi da cuje, vidi, razume poruku od coveka koji ga posluzio u restoranu recimo.
I prosjak na ulici dace vam poruku, i mutav i bolestan imaju poruku za vas.
Ali mi bezimo od takvih.
Zapamtite poruke dobicete samo od ljudi koji igraju sporedne uloge jer je njihov duh otvoren ka vama.
Osobe koje igraju glavne uloge i indentifikovali su se sa njima i okruzeni su takvima istima ne mogu dobiti poruke i znakove, nemaju od koga, oni su napravili sebi taj konfor, zazidali se.
Zato treba imati razlicite ljude oko sebe, teziti bar tome, naci model komunikacije sa drugacijima tako se razbija konfor i dolaze poruke.
Shvaticete ih sami, jednostavno znate da su vama namenjene jer vam je bas to trebalo.
Sve to nekome ce zvucati kao naucna fantastika i jeste, to je najbolji zanr koji mozes igrati u zivotu, jer ne postoji nista sto nije moguce, bas nista.

[LeDeNa_]

[/url]
...Sveti gral je u coveku, nije to nikakva posuda, to je u ljudskoj dnka, samospoznajom se dolazi do njega, celije se obnavljaju u momentu, regenerise se telo i detoksikacija je trenutna.
A Zavetni kovceg je ko stit, jedno pra stanje coveka.
Energija koja stiti, nabijena, samopostojeca.
To je ono sto sam vam pisao, sta se desi kad neko zeli probiti to nasilno, odbacice ga ko udar struje, onaj prosjak i kupac to im se desilo.
Ako mu pridjes bez skrivenih zelja, zadnjih namera ta energija ce te izleciti u momentu, sve jednu bolest.Nisam siguran koliko je dobro to raditi drugima, covek sam mora doci do toga.
U takvom stanju covek ne treba jesti, usporava se starenje, mozda i prestaje ne znam.
Ali moras se skloniti od ljudi.
Raditi na sebi, moras u svakom coveku videti nesto lepo i u onom sto ti je ubio najrodjenije, moras oprostiti celom svetu i zavoleti do poslednjeg coveka i takav izaci pred njih.
Kao najgori od svih, poslednji, kriv za sve.
I sve ces ih ozdraviti

@