Citavih mesec dana(!!!) sam imao "normalan" odnos sa roditeljima (kad kazem normalan mislim bez verbalnog nasilja) i znao sam da je neizbezno da ce se uskoro desiti nesto lose. Kako se priblizava pocetak mog fakulteta, panika i paranoja mojih roditelja raste. Danas sam doziveo jos jednu u nizu scena na koje sam navikao, ali koliko god se puta desile, uvek su stresne. Cim sam ustao sam pozvan na razgovor u dnevnu sobu. Odmah sam znao da ovaj dan nece biti nimalo jednostavan tako da sam se naoruzao strpljenjem. Naravno, cim sam se pridruzio, zatekao sam standardne izraze lica pred "razgovore". Vizuelni su ekvivalent ekspresijama ljudi koji su preziveli Holokaust. Usledili su sati razgovora iz koga nisam mogao da pobegnem. Jos jednom ove godine sam imao "cast" da slusam stvari koje slusam vec 362 dana, stvari koje sam cuo vec najmanje 1000 puta (ozbiljno 1000 puta, nije hiperbola). Naravno, kako se drama odvijala tako je rastao njihov pritisak a smanjivalo se strpljenje. Nakon nekoliko sati su usledile scene plakanja uz planinu maramica, bacanja po podu, lomnjave tanjira i casa (po ko zna koji put). Iskreno mi je zao za sve tanjire i case koji su bili zrtve moje majke. Imali smo MNOGO lepih i skupocenih tanjira koje je sve unistila u napadima besa. Kulminacija je usledila tek nakon nekoliko sati i zavrsena je oskarovskim nastupom moje majke. Medju stvarima koje su postale lajt motiv u nasim beskrajnim besedama su stvari fazon unistio si ovu porodicu, sta smo mi Bogu zgresili, zasto nas toliko mrzis, sve smo ti dali, sve smo zrtvovali, zasto sebi unistavas zivot, nikad neces biti srecan, ti si bolestan/izopacen/perverzan/nemoralan/greska prirode, itd.
Jedini "zabavan" deo ovog eventa koji se jedino moze uporediti sa ekoloskom katastrofom je sto su me neki izlivi mozga zaista nasmejali. Vidim ,citao se Zabavnik iz 88-e. Edukujte se malo da ne ispadnete glupi u drustvu
Srecom, rekao sam im neke stvari iskreno i direktno i jebe mi se sta osecaju. Dosao sam u fazu kada gledam majku kako place na podu u zagrljaju moj oca u stanu sa razbacanim stvarima i vristi i ne osecam nista. Koliko god se trudili da mi nabace krivicu da sam izvor njigove "beskrajne nesrece" ja se tako ne osecam. Dovoljno sam zreo da znam kako da se ponasam (za razliku od njih). Nikada necu razumeti potrebu nekih ljudi da prave dramaticne scene. Mene bi iskreno bilo sramota
Treba da odrastu (napokon) i da prihvate krivicu na sebe, a ne da krive nekog ko ima 19 godina za njihove zivotne promasaje. Nikad mi ih nece biti zao, jer su sami krivi sto se tako osecaju, a cak i ne shvataju.
Stay pressed!
Bas mi je zao :/
