- 26 Feb 2012, 17:48
#2359067
Otac heroja: "Samo da Srđan uđe u dušu ljudi, da to bude plemenita pojava koja koristi čoveku"
U potresnoj ispovesti za S media portal, Rade Aleksić, otac poginulog heroja Srđana Aleksića (27), otkriva da je i dan-danas ponosan na ljudski čin svog sina. Mladić koji je posthumno odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena izgubio je život štiteći prijatelja Bošnjaka.
Srbin Srđan Aleksić (27) ispunjavao je ljudsku dužnost, poginuo je spašavajući svog prijatelja, Bošnjaka. Ne, ovo nije fikcija. Ovo je najhumaniji opis jednog života, stavljen u jednu rečenicu, dovoljno široku da u nju ne mora ništa da se doda. Ovo je sudbina mladog Srđana Aleksića koji je, sad već tako daleke 1993, dao svoj život braneći prijatelja Alena Glavovića od pripadnika Vojske Republike Srpske.
Za Srđana nisu postojale podele po nacionalnoj osnovi, u zemlji koja je već bila unakažena brutalnošću sve tri strane i kada je pojam nacije pretpostavljen pojmu čoveka. Ni danas, 19 godina kasnije, izgleda da niko u regionu nije naučio nešto iz ove potresne priče. Bosna i Hercegovina i dalje je iscrtana nacionalnim granicama, a o prijateljstvima, kojih sigurno ima - niko ne priča...
Upamćen i odlikovan
Srđan je bio glumac, sportista, ali pre svega čovek, ponos i dika svojih roditelja. Bio je i to će zasigurno ostati - heroj, pogotovo u vremenu kada se heroji zapostavljaju, a zločinci veličaju. Svojim delom i dalji živi, a njegov otac Rade je još ponosniji. Naime, Srđan je u Srbiji prošle nedelje posthumno odlikovan ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena.
-Vreme ne čini mnogo, jeste da čovek postaje smireniji i da gleda trezvenije na sve, ali je i dalje teško – priča Rade Aleksić za S media portal.
- Nakon što sam primio orden namenjen mom sinu, osećao sam se prijatno i ugodno. Sam čin bio je pre svega koristan.
Građani Trebinja poštuju uspomenu
Rade i dalje živi u Trebinju, gradu za koji ga vezuju bolna sećanja, ali i neizmerni ponos. Iako njegov sin u rodnom gradu još nije odlikovan, Rade zna da ljudi poštuju sećanje na njega:
-Nakon dodele ordena u Beogradu, kasno uveče sam se vratio u Trebinje. Sutradan sam uobičajeno krenuo na pijacu po potrepštine, ali sam video da je narod gledao i pratio sve što se dešavalo u Beogradu. Malo su se ustručavali da mi priđu, da me ne bi dirnuli, čuvaju me. Vidim po osmesima i pogledima da im je drago što je Srđan odlikovan.
Da je više sličnih primera...
Tog kobnog 21. januara 1993. grupa pripadnika Vojske Republike Srpske legitimisala je Alena Glavovića na istoj pijaci koju Rade i danas posećuje. Počeli su da ga maltretiraju i tuku. Tada je Srđan priskočio u pomoć, a četvorica vojnika su ga pretukla kundacima. Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo na Svetog Savu, 27. januara 1993. godine. Rade od tada ništa ne očekuje, samo da primer njegovog sina utiče na druge ljude.
- Samo da Srđan uđe u dušu ljudi, da to bude plemenita pojava koja koristi čoveku. Jedno drugo 'vuče', pa se nadam da će dodela ordena u Beogradu uticati i na druge ljude, na njihovo razmišljanje, pogotovo na one koji odlučuju. Bilo bi tragično za svaki narod da je Srđan usamljen primer. Bilo je sličnih priča, ali su ih potisnuli zlo i ljudska opakost. Upravo ova priča otvara vrata sličnim pričama, dobrim ljudima, mladim generacijama; da im uzori ne budu ljudi koji su počinili zločine, već oni koji su radili ljudske stvari – navodi naš sagovornik.
„Ili da živim, ili da umrem“
Rade je dostojanstven pred svojim bolom, iako je pre Srđana izgubio još
jednog sina i suprugu:
-Kada su ubili Srđana, stao sam pred sebe i rekao: “Ili živi kao čovek i ne opterećuj druge ljude, ili se ubij“. Nisam se ubio, živim, pa drugi ljudi ne pate zbog mene, nego obratno. Čak imam poštovanje ljudi zato što se tako ponašam.
O njegovom sinu snimljen je i dokumentarni film „Srđo“. Rade za S media portal kaže da je taj film pobudio emocije kod svih koji su ga odgledali, bilo koje nacionalnosti.
-Moja ćerka je studirala u Beogradu. Njena gazdarica je takođe imala ćerku koja se udala za jednog Italijana. Kad je prvi put prikazan film u Beogradu, seli su u automobil i došli u Trebinje. Rekli su mi: „Vaš sin je bio predodređen da učini to što je učinio, a vi ste predodređeni da to nama ispričate“...
Poštuju ga i u Sarajevu
Srđanu Aleksiću je posthumno dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za ljudska prava u Bosni i Hercegovini. Ulica Velikih drveta u Sarajevu je 2008. nazvana po Srđanu. U obrazloženju je navedeno:
„Bez ljudi kao što je Srđan Aleksić i njihovih herojskih dela, čovek bi izgubio nadu u ljudskost, a bez nje naš život ne bi imao smisla.“
Alen je živ, a napadači osuđeni
Alen Glavović, koga je Srđan spasao, danas živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje dece. Svake godine poseti Trebinje, poseti Srđanov grob i dođe kod njegovog oca.
Sa druge strane, jedan od napadača poginuo je tokom rata, dok su ostali osuđeni na samo 28 meseci zatvora.
U potresnoj ispovesti za S media portal, Rade Aleksić, otac poginulog heroja Srđana Aleksića (27), otkriva da je i dan-danas ponosan na ljudski čin svog sina. Mladić koji je posthumno odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena izgubio je život štiteći prijatelja Bošnjaka.
Srbin Srđan Aleksić (27) ispunjavao je ljudsku dužnost, poginuo je spašavajući svog prijatelja, Bošnjaka. Ne, ovo nije fikcija. Ovo je najhumaniji opis jednog života, stavljen u jednu rečenicu, dovoljno široku da u nju ne mora ništa da se doda. Ovo je sudbina mladog Srđana Aleksića koji je, sad već tako daleke 1993, dao svoj život braneći prijatelja Alena Glavovića od pripadnika Vojske Republike Srpske.
Za Srđana nisu postojale podele po nacionalnoj osnovi, u zemlji koja je već bila unakažena brutalnošću sve tri strane i kada je pojam nacije pretpostavljen pojmu čoveka. Ni danas, 19 godina kasnije, izgleda da niko u regionu nije naučio nešto iz ove potresne priče. Bosna i Hercegovina i dalje je iscrtana nacionalnim granicama, a o prijateljstvima, kojih sigurno ima - niko ne priča...
Upamćen i odlikovan
Srđan je bio glumac, sportista, ali pre svega čovek, ponos i dika svojih roditelja. Bio je i to će zasigurno ostati - heroj, pogotovo u vremenu kada se heroji zapostavljaju, a zločinci veličaju. Svojim delom i dalji živi, a njegov otac Rade je još ponosniji. Naime, Srđan je u Srbiji prošle nedelje posthumno odlikovan ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena.
-Vreme ne čini mnogo, jeste da čovek postaje smireniji i da gleda trezvenije na sve, ali je i dalje teško – priča Rade Aleksić za S media portal.
- Nakon što sam primio orden namenjen mom sinu, osećao sam se prijatno i ugodno. Sam čin bio je pre svega koristan.
Građani Trebinja poštuju uspomenu
Rade i dalje živi u Trebinju, gradu za koji ga vezuju bolna sećanja, ali i neizmerni ponos. Iako njegov sin u rodnom gradu još nije odlikovan, Rade zna da ljudi poštuju sećanje na njega:
-Nakon dodele ordena u Beogradu, kasno uveče sam se vratio u Trebinje. Sutradan sam uobičajeno krenuo na pijacu po potrepštine, ali sam video da je narod gledao i pratio sve što se dešavalo u Beogradu. Malo su se ustručavali da mi priđu, da me ne bi dirnuli, čuvaju me. Vidim po osmesima i pogledima da im je drago što je Srđan odlikovan.
Da je više sličnih primera...
Tog kobnog 21. januara 1993. grupa pripadnika Vojske Republike Srpske legitimisala je Alena Glavovića na istoj pijaci koju Rade i danas posećuje. Počeli su da ga maltretiraju i tuku. Tada je Srđan priskočio u pomoć, a četvorica vojnika su ga pretukla kundacima. Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo na Svetog Savu, 27. januara 1993. godine. Rade od tada ništa ne očekuje, samo da primer njegovog sina utiče na druge ljude.
- Samo da Srđan uđe u dušu ljudi, da to bude plemenita pojava koja koristi čoveku. Jedno drugo 'vuče', pa se nadam da će dodela ordena u Beogradu uticati i na druge ljude, na njihovo razmišljanje, pogotovo na one koji odlučuju. Bilo bi tragično za svaki narod da je Srđan usamljen primer. Bilo je sličnih priča, ali su ih potisnuli zlo i ljudska opakost. Upravo ova priča otvara vrata sličnim pričama, dobrim ljudima, mladim generacijama; da im uzori ne budu ljudi koji su počinili zločine, već oni koji su radili ljudske stvari – navodi naš sagovornik.
„Ili da živim, ili da umrem“
Rade je dostojanstven pred svojim bolom, iako je pre Srđana izgubio još
jednog sina i suprugu:
-Kada su ubili Srđana, stao sam pred sebe i rekao: “Ili živi kao čovek i ne opterećuj druge ljude, ili se ubij“. Nisam se ubio, živim, pa drugi ljudi ne pate zbog mene, nego obratno. Čak imam poštovanje ljudi zato što se tako ponašam.
O njegovom sinu snimljen je i dokumentarni film „Srđo“. Rade za S media portal kaže da je taj film pobudio emocije kod svih koji su ga odgledali, bilo koje nacionalnosti.
-Moja ćerka je studirala u Beogradu. Njena gazdarica je takođe imala ćerku koja se udala za jednog Italijana. Kad je prvi put prikazan film u Beogradu, seli su u automobil i došli u Trebinje. Rekli su mi: „Vaš sin je bio predodređen da učini to što je učinio, a vi ste predodređeni da to nama ispričate“...
Poštuju ga i u Sarajevu
Srđanu Aleksiću je posthumno dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za ljudska prava u Bosni i Hercegovini. Ulica Velikih drveta u Sarajevu je 2008. nazvana po Srđanu. U obrazloženju je navedeno:
„Bez ljudi kao što je Srđan Aleksić i njihovih herojskih dela, čovek bi izgubio nadu u ljudskost, a bez nje naš život ne bi imao smisla.“
Alen je živ, a napadači osuđeni
Alen Glavović, koga je Srđan spasao, danas živi u Švedskoj, oženjen je i ima dvoje dece. Svake godine poseti Trebinje, poseti Srđanov grob i dođe kod njegovog oca.
Sa druge strane, jedan od napadača poginuo je tokom rata, dok su ostali osuđeni na samo 28 meseci zatvora.
