Bootstrap Framework 3.3.6

[Srklet]

[/url]Što se tiče stvari koje mene zanimaju a to su visokoškolske ustanove, knjige, filmovi, shopping i uređenost zajednice, Amerika je najbolja zemlja za život.

[Mars]

Ovo "uredjenost zajednice" zvuci kao sa neke epizode sa Animal Planet - ali je daleko od toga.

Na koju 1)uredjenost, 2)zajednicu i 3)uredjenost zajednice mislis, Viktore?

i PS: jesi shoppingovao nekad u Andori?

[unic0rn]

Ovo ko Animal Planet kad lavovi love gazele. Do'vatili se jedne gazelice i sad je besno razvlace na 500 delova

Mislim da Amerike nisu za svakoga; sto je normalno jer nema univerzalne stvari koja odgovara svim ljudima. Sem eurokrema.
Iako se oseca da su joj koreni Evropski, u najvecem je totalno suprotna od "evropskog", sto je meni super jer "evropsko" na mene deluje kao diuretik.
Mislim da je ovo glavni razlog da se nekome zivot u Americi svidi/ne svidi.

Neverovatna je kolicina kontradiktornosti (ideoloskih, politickih, ...) koje nekako funkcionishu u jednom sistemu/drzavi.
Svakodnevni zivot je ispoliran do neverovatnih tanchina.
Opasno ispolarizovana politicka scena, sto za njihov dvopartijski sistem tesko da moze da bude dobro jer se onda prave resenja sa previse kompromisa koja ne lice ni na sta.
Ljudi ima raznih, sto je valjda normalno jer ih ipak ima oko 300 miliona.
Josh nisam chuo od nekog ko zivi u Americi da je ne voli ili pak mrzi.

[Tungi]

Ali kad se napadne europsko, tek onda nastane 'razvlačenje'

[V25]

[/url]

[/url]Što se tiče stvari koje mene zanimaju a to su visokoškolske ustanove, knjige, filmovi, shopping i uređenost zajednice, Amerika je najbolja zemlja za život.

Samo sam bio iskren

[Vel boy]

Meshavina onog shto kaze Laerem, Viktor Vilotijevic, unic0rn te , donekle, svejedno .... je dobar opis kontradiktornih stanja stvari koje chesto preovladjuju u Americi.

[Hys.]

E ali svaaaaaaaaaki put se setim kad vidim ovu temu

[Sheytan]

Prvi kanal ruske državne televizije o odnosu SAD prema Srbiji

Zamislite: predsednik Srbije Tadić ide u američku ambasadu na – referisanje!

Cilj je primorati Srbe da se pomire sa gubitkom Kosova, koje im je oduzeto silom, u zamenu im ponuditi neostvarivi san o ulasku u EU i krišom uvući zemlju u NATO.

Centralni dnevnik Prvog kanala ruske državne televizije - u analitičko-iformativnoj emisiji „Voskresnoe Vremя“, koja se emituje u udarnom terminu nedeljom u 21 čas a čiji je urednik i voditelj Petar Tolstoj – čukununuk Lava Nikolajeviča Tolstoja – posvetio je veliku pažnju nedavno izašloj knjizi „Vikiliks – Tajne Beogradskih depeša“.

Fakti prenose u celini sadržaj emisije:

Voditelj Petar Tolstoj: Duboki ekonomski problemi sa kojima se u skoroj budućnosti moraju suočiti i Evropa i SAD, kriza u socijalnoj sferi i priznanje sloma politike multikulturalizma – sve to međutim, nije prepreka da se sa manijakalnom nametljivošću podučavaju druge zemlje kako je jedino ispravno da žive. Favorizovanje svojih vrednosti radi postizanja konkretnih ciljeva u geopolitici – takva je današnja praksa zapadne diplomatije.

Već pomalo zaboravljena raskrinkavanja sajta Vikiliks od koristi su za analizu međunarodne politike SAD prema maloj evropskoj zemlji – Srbiji. Ta analiza je još interesantnija kada se poveže sa aktuelnim ambasadorom SAD u Rusiji Majklom Mekfolom, koji je više puta u svojim knjigama i naučnim člancima poredio Vladimira Putina sa Slobodanom Miloševićem jadikujući nad nedostacima demokratije u Rusiji.

U Srbiji je nedavno objavljena knjiga koja je izazvala efekat aktivirane bombe – jer njen autor upravo analizira razgovore o demokratiji i otimanju Kosova – u čemu su glavni bili Amerikanci, uz punu saglasnost ljubomornih čuvara evropskih vrednosti.

Baranov: Na više od sto stranica upravo ove knjige, objavljene u Beogradu na jeftinom papiru, napisana je neverovatna saga o političkoj izdaji i prevari. Glavni junaci ove knjige su – predstavnici najvišeg rukovodstva Srbije – zemlje čija je politika donedavno izgledala neobjašnjivom i nelogičnom.

Ideja knjige „Vikiliks – Tajne Beogradskih depeša“ bila je jednostavna – izabrati iz ogromne količine poverljive američke diplomatske prepiske, objavljene na poznatom sajtu Vikiliks, sve što je u ovoj ili onoj meri vezano za Srbiju. Očigledna razlika između onog što su srpski političari javno govorili i onog što se realno dešavalo podstakla je novinara Nikolu Vrzića da bukvalno prekopa više od četvrt miliona dokumenata. Rezultat je prevazišao sva njegova očekivanja.

Nikola Vrzić: Depeše koje sam objavio neoboriv su dokaz da je za finansijsku, diplomatsku i medijsku podršku dolaska na vlast u Srbiji tzv. prodemokratskih snaga, koju su svojevremeno pružili Amerikanci, naše rukovodstvo sada primorano da plaća potčinjavanjem volji SAD, izvršavanjem američkih zahteva i direktiva.

Baranov: Celokupna savremena srpska spoljna i unutrašnja politika mrtvim čvorom je povezana sa samo tri, ali zato veoma principijelna pitanja. To su – nezavisnost Kosova, članstvo u EU i pristupanje NATO. Sudeći na osnovu američkih depeša, baš te tri pozicije su važne i Vašingtonu. Cilj je – primorati Srbe da se pomire sa gubitkom Kosova, koje im je oduzeto silom, u zamenu im ponuditi neostvarivi san o ulasku u EU i krišom uvući zemlju u NATO.

Vojislav Koštunica je onaj na kojeg je svojevremeno bio pao izbor Zapada. Bilo je odlučeno da se ovom kompromisnom figurom zameni Milošević, koji je bio svrgnut tokom revolucije koju su finansirale SAD. Međutim, sudeći prema američkim depešama, blagi, skromni i politički neprekaljeni Koštunica – koji je prvo postao predsednik Jugoslavije a nakon njenog konačnog kraha i premijer Srbije – nije opravdao poverenje koje mu je ukazao Zapad.

Vojislav Koštunica: Prelomni momenat za mene bili su predsednički izbori 2008. godine. Upravo tada je postalo sasvim očigledno da je istovremeno nekoliko stranih ambasadora u Beogradu bilo do guše umešano u naše unutrašnje poslove. A još, baš tada, akteri svih tih prljavih poslova ne samo da su prestali da se skrivaju već su počeli i da se hvale svojim uspesima.

Baranov: Između predsednika i premijera Srbije došlo je do razgovora o prioritetnim pitanjima. „Premijer je odbio da nas upozna sa detaljima. Narednih dana očekujemo detalje od predsednika“ – to je suština jedne od depeša koja je bila poslata u Vašington iz američke ambasade u Beogradu. Možete li da zamislite – od predsednika države očekuju referisanje u ambasadi.

Boris Tadić – ambiciozni političar, demokrata, čim je postao predsednik, pokazao se mnogo popustljivijim od svog kolege iz demokratskog pokreta. Po sva tri pomenuta pitanja. Bez obaziranja na Ustav Srbije.

Vrzić: Naše vlasti stalno tvrde narodu da su privržene principu vojne neutralnosti zemlje koja je inače definisana zakonom. Dodaju da nemaju nameru da podstiču proces stupanja Srbije u NATO. Depeše, međutim, govore suprotno – u poverljivim razgovorima Predsednik se kune funkcionerima NATO u svoju vernost i uverava ih da je članstvo Srbije u NATO prioritet broj 1.

Baranov: U tim istim poverljivim razgovorima Tadiću je još pre pet godina bilo jasno stavljano do znanja da će Srbija pre videti sopstvene uši nego EU sve dok ne prizna nezavisnost Kosova. Iz depeša se vidi da predsednika brine samo da informacija o tome ne procuri u javnost, jer bi njeno objavljivanje moglo da upropasti njegovu predsedničku kampanju, koja je bila zasnovana – prema savetima tih istih Amerikanaca – na uveravanjima da je Tadić jedini koji može Srbiju uvesti u Evropu.

Dakle, u trenucima kad u Pokrajini, koja je ostavljena na milost i nemilost separatista, desetine hiljada njegovih sugrađana vode svakodnevnu borbu za preživljavanje, kad srpske diplomate biju bitku po čitavom svetu za svaku reč na beskonačnim pregovorima, kada Rusija zbog Kosova lomi koplja u Savetu Bezbednosti UN, predsednik Srbije u poverljivom razgovoru saopštava da neće biti smetnja naporima međunarodne zajednice u stabilizaciji regiona – makar ti napori uključivali i neku formu nezavisnosti Kosova.

Marko Jakšić, potpredsednik Zajednice srpskih opština i naselja Kosova i Metohije: Ubeđivali su nas da je sav problem sa našim Kosovom vezan isključivo za Miloševića i da će sva pitanja automatski otpasti čim pobedi demokratija. Žao mi je što smo tada sami na vlast u Srbiji doveli one koji su zemlju pretvorili u koloniju kojom se upravlja iz ambasada – u prvom redu iz američke i britanske.

Baranov: Aktivni učesnik svrgavanja Miloševića i jedan od lidera kosovskih Srba Marko Jakšić donedavno je bio na čelu Kliničkog centra u Kosovskoj Mitrovici. Ne tako davno smenjen je sa tog mesta, posle čega je sa velikim interesovanjem otkrio svoje prezime u jednoj od američkih depeša sa preporukom da ga „šutnu u zadnjicu“.

Baranov: Miroslav Lazanski se sa skepsom odnosio prema objavljenim depešama smatrajući ih jednom od političkih špekulacija sve dok nije pročitao jednu o sebi. Amerikanci su ga označili kao okorelog protivnika stupanja Srbije u NATO a Lazanski dodaje da je njegova biografija besprekorno izneta. Zato sada govori: ako su Amerikanci napisali istinu o njemu, teško da su lagali i o ostalima.

Miroslav Lazanski, vojni komentator lista Politika: Konačno sam se uverio da su depeše istinite onda kada niko od pomenutih političara nije čak ni pokušao da opovrgne ono što je u njima rečeno. Red u kojem pripadnici naše elite svake godine na 4. jul čekaju na koktel u Američkoj ambasadi proteže se na kilometar. Danas si niko ukoliko se ne nalaziš na spisku pozvanih na tu proslavu.

Baranov: Red za proslavu u Američkoj ambasadi u Beogradu. Po blagoslovu ambasadora Meri Vorlik, dolaze ministri, visoki činovi iz Generalštaba, poslanici, lideri opozicionih, pa i nacionalističkih partija. Opšta idila. Depeše, na primer, govore da je ministar u Vladi Srbije Rasim Ljajić bio tužan što prilikom tadašnjeg svog svakonedeljnog referisanja nije imao da saopšti ništa novo.

Baranov: Među brojnim fasciklama krivičnih predmeta kojima se bavi beogradski advokat Goran Petronijević, jedna je posvećena sadašnjem šefu vladine delegacije na pregovorima o Kosovu Borku Stefanoviću. Američka depeša gde se pominje ime ovog visokog srpskog diplomate u ovoj fascikli je materijalni dokaz izvršenog zločina.

Goran Petronijević, advokat: Mene su kosovski Srbi ovlastili da podnesem krivičnu prijavu protiv Borka Stefanovića pod optužbom za špijunažu i državnu izdaju. Depeša američke ambasade iz decembra 2007. godine govori da je gospodin Stefanović izneo detalje tajnog plana vlade Srbije koji je trebao da stupi na snagu u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Baranov: Prema rečima ovog advokata, tužilaštvo je primilo predmet. Međutim, on će biti procesuiran samo u slučaju ako sadašnje državno rukovodstvo izgubi predstojeće izbore. Trenutno je ova fascikla jedini realni rezultat razotkrivanja tajni beogradskih depeša.

Mada je u to teško poverovati – u zemlji koja slovi kao otadžbina nenasilnih demokratskih revolucija ni do danas niko od visokih funkcionera koji se pominju u ovim depešama nije izgovorio ni jednu jedinu reč u svoju odbranu. A što je još interesantnije – niko im o njima nije postavio ni jedno jedino pitanje!

Na emisiji radili Jevgenij Baranov, Igor Kritskov i Goran Šimpraga

Fakti

[Tungi]

blagi, skromni i politički neprekaljeni Koštunica.....

[spliff]

sheki
tema je shta (vi) mislite o americi
a ne shta vojislav dr. koshtunica misli o istoj

[Sheytan]

AMERIKA LIDER U OMALOVAŽAVANJU PRAVEDNOSTI

Zbignjev Bžežinski: Zapad više ne dominira svetom. Amerika je dozvolila povećanje socijalne nejednakosti. Ako je 1990. direktorska plata u kompaniji bila 70 puta veća od prosečne američke, sad je veća 325 puta.

Ako Amerika nastavi da slabi i vodi kratkovidu spoljnu politiku, padaće na svetskoj sceni. Ali, pobednik neće biti Kina, već će pobediti haos. U narednih dvadeset godina na svetskoj sceni se ne može pojaviti superdržava kakva je bila Amerika u poslednjih pet godina. U toku je proces decentralizacije, a snaga i uticaj se bespovratno sele sa Zapada na Istok. Potreban je razuman kompromis. Ako ga ne dostignemo, nismo daleko od kraja civilizacije.

To je glavna poruka Zbignjeva Bžežinskog, bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Kartera, u intervjuu moskovskoj "Komsomolskoj pravdi", a povodom promocije njegove knjige "Strateško viđenje: Amerika i kriza globalne moći".

Amerika rapidno gube privlačnost u svetu jer je u poslednjih 20 godina potrošila kredit koji joj je dala istorija posle raspada SSSR.

- U svetu se pojavio fenomen globalnog političkog buđenja. Nikad do sada se nije toliko otvoreno pokazivala politička samosvest. Zato se svetom teško upravlja. Zapad više ne dominira svetom. Amerika je dozvolila povećanje socijalne nejednakosti. Ako je 1990. direktorska plata u kompaniji bila 70 puta veća od prosečne američke, sad je veća 325 puta. Omalovažena je pravednost u društvu, što je temelj stabilnosti države. A Amerika vodi ratove koje ne plaća iz budžeta, već pravi beskonačne zajmove, što je pretvara u nesposobnog dužnika. Mi smo u poslednje dve decenije izgubili osećaj mere i skromnosti - kaže Bžežinski.

On dalje naglašava da danas prosečni Evropljanin ima veće šanse da uspe u životu i karijeri nego Amerikanac. Posebno ga brine obrazovanje jer, kako kaže, prosečan Amerikanac nema predstavu o svetu. U državnim školama ne postoji predmet: svetska istorija.

- Mi učimo decu vrlo patriotskoj istoriji, u kojoj nema složene prošlosti kao što je proterivanje hiljada Indijanaca sa svoje zemlje. A znanja iz geografije su još gora. Oko 52 odsto maturanata na koledžima u Americi ne može na karti da pokaže gde je Njujork, a 70 odsto onih koji su hteli da studiraju u razdobolju 2003-2010. ne može da na karti pronađe Irak, zemlju s kojom su ratovali - navodi Bžežinski.

- Rusija se kreće u pravcu demokratije. Formira se građansko društvo. Srednja klasa u Rusiji oseća svoje veze sa evropskom kulturom i vidi sebe kao deo Zapada. I u Ukrajini su slični procesi. Bilo bi dobro da Ukrajina ostane bliska sa Rusijom - ističe Bžežinski.

[Herald]

Amerika je suvo zlato u odnosu na Rusiju i njene nacisticke satelite: kostunicu, NSPM, nikolica, irineje.

[Mage]

^agree

Koliko god da ne podnosim Ameriku, Rusija mi je daleko daleko gora.

[Sheytan]

Ivica Dačić: Američki dnevnik

Stižu izveštaji operativnog centra, zvone telefoni. Sneg počinje da pravi probleme u Srbiji, a meni kao šefu republičkog štaba za vanredne situacije glavobolju u Americi



Poznato je da nisam političar kratkog pamćenja ni čovek koji zaboravlja prošlost. Upravo zbog toga za mene je svaki odlazak u SAD malo više od putovanja. Ne samo zato što je to jedna od najmoćnijih svetskih država, od koje najviše zavisi sudbina Kosova, pa i čitavog Balkana, već upravo zbog toga što sam prvu i niz godina svog ministarskog mandata proveo na tzv. crnoj listi onih koji ne mogu da uđu u SAD. A sada, evo, treći put doručkujem kod Baraka Obame.

Ponudu Nedeljnika da vodim američki dnevnik iz sata u sat prihvatio sam sa zadovoljstvom, upravo da bih javnosti prikazao da su službena putovanja rad, a ne državni turizam.

Na put sam krenuo uobičajeno umoran, prespavao sam čitav let. I dalje ne znam da li je bilo turbulencija iznad Atlantika, ali znam da bih nastavio da spavam da me nisu probudili i obavestili da smo sleteli u Vašington.

Uključujem telefon i među gomilom poruka vidim i informaciju da je neki čovek uleteo u stanicu Čukarica, držao inspektore kao taoce i tražio da razgovora sa mnom i sa Pressom. Znači, počelo je! Pitam se šta je sledeće pošto obično ispadne neki haos kada sam daleko.

Na aerodromu me dočekuje Srđan Spasić, naš policijski ataše koji je iz kriminalističke policije u misiju otišao sredinom januara. Milo mi što me baš neko naš dočekao. U hotelu nas čeka ambasador Vladimir Petrović. Posle pozdravljanja i smeštanja, odlazimo da završimo formalnosti oko registracije učesnika za Molitveni doručak, pa na predah u jedini bar u Vašingtonu gde može i unutra da se zapali cigareta.

Valja se odmoriti jer ujutru sledi specijalni zadatak: odlazak kombijem u Njujork na susret sa pomilovanim Žarkom Lauševićem. Posle šest sati vožnje kombijem, stižem u naš konzulat gde svakog momenta očekuju Žarka. Ulazi i Žarko, zajapuren u licu, rumeniji od mene. Pada grljenje i ljubljenje. Mi smo stari znanci, videli smo se i pre dve godine. Izgleda mi lošije nego tada. Vidim da mu je nelagodno pred publikom, pa se povlačimo u sobu nasamo. Reč po reč, prođe sat. Priča mi kako mu je, kakve probleme ima. Nije mu lako, mada mu duha i inteligencije ne manjka.

Srpski pasoš je zatražio pre desetak dana i pošto sam baš tada išao u Ameriku, bržeg načina da ga dobije nije bilo. Moli me da ga ne slikaju za novine jer ne želi da iritira bilo koga. Poštujem to, ali ne mogu da mu garantujem da ljudi neće želeti da se rukuju sa njim, izgovore nešto, zatraže autogram. Tako je i bilo.

U Njujorku smo još imali vremena za kratak predah i šetnju, pa nazad šest sati kombijem do Vašingtona. Ponoć je prošla kada smo stigli u hotel, ali u Srbiji je skoro sedam ujutru. Stižu izveštaji operativnog centra, zvone telefoni. Sneg počinje da pravi probleme u Srbiji, a meni kao šefu Republičkog štaba za vanredne situacije glavobolju u Americi.

Posle neprospavane noći čekaju me sastanci s kongresmenima s kojima je glavna tema bila Evropska unija. Poznat je moj stav da Srbija treba da ide u EU u onoj meri koliko joj to odgovara i koristi, a ne po svaku cenu. U odnosu na sva tri kongresmena sa kojima sam zvanično razgovarao i one sa kojima sam neformalno proćaskao, ja sam zvučao kao ozbiljan evrofanatik. Hm, tema za razmišljanje.

Den Barton, stari lobista koji je na čelu srpskog kokusa, spremno me je obavestio da podržavaju kandidaturu Srbije i da će grupa kongresmena Evropskoj komisiji uputiti pismo, kojim će preporučiti pozitivno mišljenje. Volim da čujem tako nešto: crno na belo. U pauzi osveženje i šetnja do Kapitol hila da napravimo slike za Nedeljnik.

[Mars]

Da povraćaš.

[Sheytan]

Vilijam Engdal: Američkog kauboja mogu zaustaviti samo Rusija, Kina i Evropa

Ponekad se može čuti mišljenje da je kritika američke spoljne politike tobože naročito ruska razonoda, izazvana nezadovoljenim imperijalnim ambicijama. Ipak, na Zapadu takođe ima nemalo nezavisnih eksperata, koji sa zabrinutošću posmatraju težnju Sjedinjenih Država ka svetskoj dominaciji. Među njima je i američki politikolog i ekonomista Vilijam Engdal, koji je napisao pet knjiga i stotine članaka o izvorima anglo-američkog ekspanzionizma, skoro vekovnoj borbi SAD za naftu, i uzrocima sadašnje ekonomske krize. Rodom iz države Teksas, on je završio prestižni Prinstonski univerzitet i stekao doktorat iz ekonomije u Stokholmu. Poslednjih dvadeset godina, ekspert prebiva u Nemačkoj, gde radi kao konsalting ekonomista. U intervjuu za Nevsko vreme, Vilijam Engdal saopštio je svoje mišljenje o uzrocima procvata i sumraka SAD, i o tome kako da se u savremenoj međunarodnoj situaciji ponaša Rusija.

Gospodine Engdal, kritika spoljne politike SAD iz usta američkog eksperta je dosta retka pojava. Kada ste prvi put posumnjali u “generalnu liniju” Zapada?

Do svojih sadašnjih pogleda nisam došao odmah. Kao dete hladnog rata, ja sam još od samog detinjstva verovao da Amerika celom svetu donosi slobodu, demokratiju i progres. Svoje prvo obrazovanje stekao sam na Prinstonskom univerzitetu 1960-ih godina. Maštajući o karijeri pravnika, tada me uopšte nije zanimala geopolitika. Ali, nakon sedam godina rada u SAD, krenuo sam u Evropu da odbranim disertaciju na Stokholmskom univerzitetu. U to vreme, tekao je rat u Vijetnamu, koji me je primorao da na nov način posmatram ponašanje moje domovine u svetu. Posle odbrane disertacije, tokom deset godina radio sam u Njujorku kao slobodni novinar. To su bile sedamdesete godine, kada je u zapadnom svetu besnela naftna kriza. Pošto sam po prirodi znatiželjan čovek, radio sam intervjue sa mnoštvom predstavnika energetskih koncerna. Opšteći sa njima, uskoro sam došao do zaključka, da je krizom manipulisalo sedam energetskih kompanija – pet američkih (Standard Oil, Shevron, Golf Oil, Mobil Oil, Texaco) i dve britanske (British Petroleum i Royal Dutch Shell). Zadubivši se u istoriju tog pitanja, došao sam do još jednog otkrića – od početka HH veka, ti su koncerni blisko sarađivali sa najvećim bankama Volstrita, i posebno sa bankarskom porodicom Rokfeler. Preselio sam se 1984. godine u Nemačku, opet stekavši mogućnost, da svet posmatram očima Evropljanina.

U svojim knjigama i člancima, Vi detaljno govorite o tome, kako je u prvoj polovini HH veka, uloga supersile prelazila iz ruku Britanije u ruke SAD. Na koji se način to dešavalo?

Tom pitanju posvetio sam čitavu knjigu Stoleće rata. Još 1913. godine, u SAD bio je stvoren privatni emisioni centar – Federalni rezervni sistem, koji je preuzeo na sebe štampanje dolara (ranije su novac štampale samo države). Iza te afere stajale su najveće bankarske kuće sa Volstrita – Rokfeleri, Morgani, Varburzi i drugi. U Prvom svetskom ratu, oni su se neverovatno obogatili zahvaljujući liferacijama oružja, pa ipak, zadobijanje globalne dominacije, tada se nije desilo. Tek kada je dvadesetih i tridesetih godina, sumrak Britanske imperije postao neminovan, američka finansijska elita pripremila se da zavlada njenim nasledstvom. Još 1939. godine, Rokfelerov fond je finansirao tada tajni projekat “Proučavanje rata i mira”, koji je trebalo da vodi baš tada stvoreni Savet za spoljnu politiku. Naravno, u vojnom pogledu, rat je dobio SSSR, a ne Sjedinjene Države, ali su upravo poslednje izvukle maksimalnu korist iz pobede nad Hitlerom. Godine 1944, bio je stvoren Breton-Vudski finansijski sistem, po kojem je dolar fiksirano vezan za zlatni standard i postao je svetska rezervna valuta. To je omogućilo američkim bankarskim kućama da korak po korak, stave pod svoju finansijsku kontrolu celu svetsku ekonomiju.

Koliko su Amerikanci usvojili britansko iskustvo pri izgradnji svoje imperije? Kao što je poznato, pametan se uči na tuđim greškama...

Američka elita, usvojivši geopolitičke doktrine Engleza, nije želela da nagazi na “britanske grabulje”. SAD su razradile izvanrednu strategiju dominacije – brižljivo izbegavajući reč “imperija”, one su počele da se eksponiraju kao plemeniti branilac demokratije, prava čoveka i slobode preduzetništva. Ali, ispod te humanističke maske, skrivala se klasična imperijalna doktrina, čiju su suštinu još stari Rimljani izrazili frazom – “zavadi pa vladaj”! Establišment nije mogao da direktno govori o svojim planovima, pošto su Amerikanci miroljubiv narod, kojeg međunarodni poslovi posebno ne zanimaju. Specijalno za njih, elita je smislila propagandni mit o tome da su SAD “dobar momak”, koji želi da pobedi sve “loše momke”, zarad sreće čovečanstva.

Dalje pomeranje SAD ka svetskoj dominaciji odvijalo se u uslovima Hladnog rata. Kakvi su se zadaci rešavali u tom periodu?

Hladni rat uopšte nije bio neminovnost, kako se uobičajno danas smatra. U početku, Amerikanci su hteli da privuku i Sovjetski Savez u finansijski sistem koji su oni stvarali. Ipak, Staljin (ostavljam po strani njegovu unutrašnju politiku) je doneo ispravnu odluku, odbijajući da pripoji svoju zemlju modelu Breton-Vudsa. Tek tada su se Amerikanci okrenuli ka planu B, odlučivši da pretvore SSSR iz saveznika u “totalitarnog monstruma”. Propagandna mašina SAD opisivala je vašu zemlju kao imperiju zla, od koje se u svakom momentu može očekivati nekakva podlost. Dobro se sećam kako su nas u školi primoravali da hvatamo levom rukom desno uho, objašnjavajući kako samo tako možemo sebe obezbediti od radijacijskog zračenja posle padanja sovjetske bombe. U stvari, možeš i sto ruku da obaviješ oko svoje glave, ali tebe od radijacije to nikako ne spasava! Uz pomoć takvih akcija, u svesti običnih Amerikanaca, poput mene, širili su stav da je Rusija glavni neprijatelj čovečanstva.

U to vreme, bila je stvorena vojna organizacija NATO, koja je obezbedila vojnu dominaciju SAD nad Zapadnom Evropom. Počelo je i pojačano prodiranje američkog kapitala u Aziju, Afriku i Latinsku Ameriku. Pa osobitost savremenog kapitalizma sadrži se u tome da je kapital prinuđen da stalno sprovodi ekspanziju na nove, “devičanske” teritorije.

Kao rezultat, početkom 1970-ih godina, sistem Breton-Vudsa dospeo je u period vrlo ozbiljne krize. Slobodna zamena papirnatih dolara za zlato više nije bila moguća. Tada, da bi se dolar spasio od neminovnog kraha, bilo je odlučeno, da se cene energenata podignu do nebeskih visina. Taj zadatak je bio rešen na račun naftne krize 1973. godine. Prema oficijelnoj verziji, skok cena bio je isprovociran dogovorom država OPEK-a, koje su odlučile da kazne Zapad zbog podrške Izraelu u ratu 1973. godine. Tobože, uz pomoć takve ucene, arapski lideri su pokušali da od SAD i Zapadne Evrope iznude odustajanje od liferacija oružja Izraelcima. U stvari, skokovito povećanje cene nafte jeste delo ruku zapadnih država, o kojem su se one sporazumele još pre rata (u maju 1973. godine), na zasedanju kluba Bilderberg u Švedskoj. Tu pretpostavku, meni je potvrdio u privatnom razgovoru šeik Zaki Jamani, koji je u to vreme zauzimao mesto ministra naftne industrije Saudijske Arabije.

Zbog čega je trebalo prirediti zapadnoj ekonomiji naftnu “šok terapiju”?

Pošto su svi obračuni za naftu išli isključivo u dolarima, to je omogućilo za neko vreme da se produži život dolarskog sistema. A zatim, odlučeno je da se globalni finansijski model SAD malo modifikuje 1979. godine. Na uštrb realne ekonomije, Sjedinjene Države su stavile ulog na štampanje novca, na naduvavanje finansijskog mehura, na iznošenje proizvodnje u “Treći svet”, gde je koncentrisana jeftina radna snaga. Krajem 1980-tih godina, zbog nenormalne finansijske politike, zapadni svet ponovo se našao na rubu potresa, i čak kraha...

...ali, tada se dešava raspad SSSR-a i raspuštanje socijalističkog tabora...

Potpuno tačno! Američki kapital je šiknuo na neosvojene prostore, dozvolivši SAD da parazitira na ekonomijama Rusije i Istočne Evrope. Vama su zatvorili hiljade fabrika i preduzeća, čitave naučne škole su prepuštene sudbini, a milioni ljudi su se u jednom času našli iza linije siromaštva. Zato su se vredni kadrovi, mašine, oprema i resursi, za džabe, počeli prebacivati na Zapad, što je omogućilo američkoj ekonomiji da produži sebi život skoro za dvadeset godina. Smatram, da je Rusija platila preterano visoku cenu za privatizaciju, koju je sproveo gospodin Čubajs, po receptima njegovih američkih savetnika.

Zar su samo SAD krive za slom Sovjetskog Saveza?

Razume se, ne. Glavnu ulogu su igrali vrlo ozbiljni ekonomski problemi SSSR-a. U Americi, između vojno-industrijskog kompleksa i civilne ekonomije bila je sačuvana uzajamna veza. Naučnici Pentagona trebalo je da izumeju mikročipove i internet, i ove su tehnologije momentalno prelazile u “mirnodopske” grane. Rusija, avaj, nije mogla da stvori sličan sistem.

Analizirajući ekonomske slabosti SSSR-a, Sjedinjene Države krajem 1970-ih godina donose odluku da oko njega stvore žarišta nestabilnosti. Zbignjev Bžežinski, koji je bio savetnik predsednika Kartera, predložio je da se u Avganistanu na vlast dovede antisovjetski režim, što je sovjetskoj Srednjoj Aziji pretilo islamizacijom. SSSR nije imao drugu alternativu, osim da se umeša u unutrašnje poslove te zemlje, ali je taj rat postao za Rusiju njen Vijetnam. Potom, već 1980-ih godina, Ronald Regan je objavio početak “ere rata zvezda”, prinudivši Sovjetski Savez da baci astronomske sume na trku u naoružanju.

Najzad, 1986. godine, SAD su ubedile kralja Saudijske Arabije da privremeno spusti cene nafte, samim tim nanoseći odlučujući udar sovjetskoj ekonomiji. U tim uslovima, bilo je potrebno dokusuriti neprijatelja na političkom nivou, i Vašington je uvukao Moskvu u pregovore o ujedinjavanju Nemačke. Tadašnji američki državni sekretar DŽejms Bejker, obećao je Mihailu Gorbačovu, da se posle ponovnog stvaranja jedinstvene nemačke države, NATO neće ni za palac pomeriti na Istok. Ipak, on svoju reč nije održao – Severnoatlantski pakt ne samo da se približio granicama Rusije, već je pokušao da uvuče u svoje redove Gruziju i Ukrajinu.

Posle raspada SSSR-a, zapadni svet je obuzela euforija u vezi sa pobedom u Hladnom ratu. Zašto su se SAD tako kratko naslađivale svojim procvatom?

Posle nestanka sovjetske imperije, Sjedinjene Države nesumnjivo je prošla jaka glavobolja. Ali, to ne znači, da se pred njima nisu pojavili novi problemi. Naredna etapa bilo je maksimalno slabljenje drugog potencijalnog konkurenta – Japana. Ono je bilo sprovedeno 1990. godine, istovremeno sa rušenjem Tokijske berze, posle čega je japanska ekonomija uronila u dugotrajnu depresiju. Potom je došao red na druge azijske tigrove – Južnu Koreju, Tajland i Indoneziju. Potkopati njihovu snagu bilo je važno, ne samo sa ekonomskog, već i sa političkog stanovišta, pošto su pobrojane zemlje predlagale drugi model razvoja. To je bio ne divlji, kaubojski kapitalizam SAD-a, i ne sovjetska planska privreda, već sasvim razuman model. Američki špekulanti, koji su isprovocirali azijsku krizu 1997. godine, omogućili su jačanje pozicije dolara. Upravo tada je započeo eksport u te zemlje blagajničkih obveznica SAD-a, i drugih vrednosnih papira.

Reklo bi se, da će se sa takvim uspesima, “američki vek” produžiti na čitavu večnost. Osećajući nekažnjivost, finansijeri SAD-a latili su se razvijanja spirale virtualne ekonomije. U Sjedinjenim Državama počeli su se u industrijskim razmerama emitovati derivati, koji tobože čine bezbednim spekulacije (u originalu – sdelki, prim. N.V.) sa vrednosnim papirima. Finansijski špekulanti (u originalu – finansistы, prim. N.V.) pokušali su da ubede Amerikance u to, da ako neka porodica ne može da vrati kredit, banka, koja emituje derivate, momentalno joj dolazi u pomoć. Počelo se sa davanjem kredita svima koji su ga želeli, čak i onima koji očito nisu bili platežno sposobni. A derivate su sa svoje strane kupovali Kinezi, Japanci, Rusi, i drugi “partneri” Vašingtona. Osveta za tako neodgovornu politiku, došla je 2008. godine, kada se u Americi pokrenuo finansijski cunami.

Predsednik Barak Obama počesto grdi “debele mačore” sa Volstrita, i obećava da će posvetiti više pažnje realnoj ekonomiji. Možda njemu uspe da slomi kičmu finansijskim špekulantima?

Ne treba gajiti iluzije u pogledu Obame! On je isti takav štićenik finansijskih magnata kao i oba Buša, Klinton, Regan i Karter. Američke elite su postavile njega na dužnost predsednika iz jednog prostog razloga. Do 2008. godine, zapadno društvo bilo je sito tih kaubojskih kerefeka DŽordža Buša (mlađeg), i finansijski špekulanti imali su potrebu za takvim američkim liderom, koji bi naoko zračio humanizmom i miroljubivošću. Ali, šta se dešavalo u stvarnosti? Trebalo je Obami samo da pređe u Belu kuću, i on je pojačao vojno prisustvo SAD-a u Avganistanu, i takođe je sručio američku moć protiv Pakistana. I nadavni rat u Libiji – takođe je delo ruku Sjedinjenih Država – Nikola Sarkozi i Dejvid Kameron, prosto su odigrali ulogu supermena u akcionom filmu, čiji su scenario napisali američki stratezi.

Smatram, da Amerika može izaći iz krize samo u tom slučaju, ako njena vlada pozove na odgovornost finansijsku elitu, preporodi industriju, i odrekne se kaubojske međunarodne politike. Uostalom, u Vašingtonu teško da će poslušati moje savete. Najverovatnije, SAD će i dalje da se bore za očuvanje dolarskog sistema, sejući haos u Evroaziji i ometajući ujedinjavanje svojih konkurenata – Rusije, Kine i Evrope. Ne isključujem, da Amerika može da pokrene veliki regionalni konflikt na Bliskom istoku ili čak Treći svetski rat. Od finansijskih magnata mogu se očekivati najsumanutija dela.

Mogu li druge velike države nešto da suprotstave tom scenariju?

Bezumnog “američkog kauboja” mogu zaustaviti samo Rusija, Kina i Evropa. Ali danas, kada je krah “američkog veka” i dolarskog finansijskog sistema skoro neminovan, sve zavisi od njihove odvažnosti. Hoće li oni krenuti ka međusobnom objedinjavanju? Ili će dozvoliti SAD da stave Evroaziju pod svoju kontrolu uz pomoć doktrine “dirigovanog haosa”? Od odgovorâ na ova pitanja, zavisiće bezbednost celog čovečanstva u XXI veku.

Lično sam odavno pristalica zbližavanja Rusije i Kine – te zemlje mogu preživeti samo zajedno. Uz to, ruska i kineska ekonomija uzajamno dopunjuju jedna drugu. Kina je “fabrika HHI veka”, a Rusija magacin prirodnih resursa. Ali, vaša zemlja ima još jedno konkurentsko preimućstvo, kojeg su za sada lišeni Kinezi – izvrsne naučnike i inženjere, koji su kadri za nestandardno stvaralačko mišljenje. Ne treba biti u zabludi u pogledu tehnološke moći SAD-a – svi naši uspesi postali su mogući samo zahvaljujući talentovanim istraživačima, koji su emigrirali iz Nemačke u vreme Drugog svetskog rata, i iz bivšeg SSSR-a, 1990-tih godina. U Americi se malo rađa vlastitih genija, uz svu energičnost našeg naroda.

Savez između Rusije i Kine, sprečavajući velike ratne kataklizme, učiniće da svet bude daleko bezbedniji, pravedniji i humaniji. Sada samo od ruske elite zavisi, da li će se takav savez pojaviti ili ne. Avaj, ali deo vaše vrhuške drži svoja bogatstva u zapadnim bankama, zbog svoje gluposti povezujući budućnost Rusije sa tonućim zapadnim “Titanikom”. Ne treba se podavati tim iluzijama! Bilo bi mi veoma drago, ako bi se rusko-kineskom savezu priključile i zemlje kontinentalne Evrope – Nemačka, Italija i Francuska (posle odlaska Sarkozija). Ali, ovde situacija takođe zavisi od elite.

Razgovarao: Mihail Tjurkin

Izvor: Nevsko vreme

Preveo sa ruskog – Nebojša Vuković

[Herald]

juuuuuuu kolko teksta

[spliff]

[/url]Amerika je suvo zlato u odnosu na Rusiju i njene nacisticke satelite: kostunicu, NSPM, nikolica, irineje.

suvo zlato
indeed