Bootstrap Framework 3.3.6

[Galateja]

Do sad sam napisala dve priče koje imaju lez tematiku. Da li da kačim?

[mOwbid]

kaci kaci

[Galateja]

KRADLJIVICA JAVE

Nikada nisam ništa ukrala. Zaista, nisam sklona krađi, bilo da je ona hir, egzistencijalne ili klaustrofobične prirode. U ovom slučaju, oštećena sam upravo ja. Da mi je ukradeno bar nešto konkretno pa da vratim natrag. Da mi je ukraden san pa da se probudim. Ne, meni je ukradena java i ja nemam kome da se tužim osim da čekam da ponovo zaspim ili...
Roditelji su mom tri godine starijem bratu kupili flautu. No, on je voleo fudbal, matematiku i vožnju biciklom. Voleo je obilno da jede, da rukama komada pile i da sav musav uživa u njemu, da jede kolače sa grožđicama i da pije sok od jabuke. Kasnije je pokazao sklonost ka crnokosim devojkama, zatim ka boksu, studijama elektrotehnike i najposle za članstvo u jednoj levičarskoj stranci. A onda u desničarskoj. Ne, moj brat nije bio preletač, kako se to popularno kaže, on je voleo život u svim svojim oblicima. Ponekad mi se čini da je voleo sve sem flaute.
Iz nepoznatog razloga roditelji su želeli da Milan svira flautu. Imao je šest godina kada su mu je roditelji nametnuli. Ja sam uporno prilazila instrumentu, ali roditeljima sam ja uvek bila mala, a Milan odrastao. Tako je bilo kad je meni bilo tri, a njemu šest godina, tako je i dan danas kada je meni dvadeset i pet, a njemu dvadeset i osam. No, da se vratim na flautu. Dok je u prvom planu nastavnica flaute odmahivala glavom na Milanove neuspele pokušaje da upozna instrument, ja sam u pozadini posmatrala tu čudesnu igračku (zapravo, pravi instrument) i što su mi više branili da mu prilazim, jer ja sam mala, to je moja želja postajala veća. I, naravno, bilo je trenutaka kada sam pozajmljivala Milanovu flautu, ne gadeći se to što ju je on prethodno držao u ustima.
Nastavnica flaute je više puta dolazila u naš dom – prosečan novobeogradski stan kakvih je na hiljade. Zapravo, nastavnica i mama su bile drugarice. Jednom prilikom, upita mama nastavnicu za Milana, kako napreduje, a nastavnica pognu oči, slegnu ramenima i reče mami kako zna da joj neće biti prijatno da čuje, ali da je bolje da joj na vreme kaže – Milan je izrazito netalentovan za flautu, doduše ne u potpunosti amuzikalan, ali to nije to. I pre nego što je mama stigla bilo šta da odgovori, nastavnica je pronašla mene pogledom kako gledam televizor (očito sa ’ogromnom’ pažnjom, čim se ni ne sećam šta sam gledala) i rekla da je primetila da ja katkad sviruckam, čačkam ili kako se već izrazila, Milanovu flautu i da bi uz dosta rada, discipline i entuzijazma uspela da prosviram taj instrument. Ja sam bila oduševljena.

Ubrzo sam počela da pohađam nižu muzičku, zatim srednju muzičku, onda sam primljena na akademiju... Uz to sam dobila i titule: sedam nacionalnih nagrada, tri evropske, jedna grupna; zatim slede neformalne titule: najlepša prirodna plavuša u srednjoj muzičkoj (a kako i ne bi kad sam bila jedina prirodno plava), najokatija učenica (imam krupne plave oči), jedina koja je uspela da osvoji i seksualno iskoristi Boru štrebera (on je bio na teoretskom odseku i mnoge devojke je uzbuđivala njegova nezainteresovanost; jednom smo spavali i to je bio tragikomični tinejdž seks gde je on posle tri minuta svršio); zatim slede neformalne akademske titule: titula najhladnije (za tebe je seks samo sport, govorili su mi frazu samo zato što sam imala u tri meseca tri neuspele veze). Imala sam i titulu najpedantnije, zato što sam često prala ruke...
No, moja jedina istinska ljubav bila je flauta. Dugo. Od treće godine kad sam je prvi put ugledala. Kad sam je prvi put stavila u usta ta ljubav se potvrdila. Sa svakom novom melodijom ljubav je jačala. Nisam znala da li da zahvalim za te umilne zvuke ustima, usnama, prstima ili svircu.
Sa petnaest godina na međunarodnom takmičenju u Sofiji, kad sam odsvirala svoju takmičarsku ponudu, pulsirala sam sve vreme, napetost je rasla, a kad su moje ime pročitali kao pobedničko trgla sam se i uzdahnula, ali ne zbog pobede, već zbog orgazma koji je usledio kao posledica te pobede. Tad sam shvatila svu ozbiljnost moje veze sa flautom.
Koliko god da je neobična ta veza, ja sam je prihvatila kao konačnu i jedinu. Nijedan muškarac je nije mogao zameniti (uprkos statistima koje sam s vremena na vreme upotrebljavala), niti neka druga aktivnost.
Ali onda sam je izneverila. Svoju dragu flautu.
Uprkos briljantnim uspesima i činjenici da je moj račun uvek bio tačan, uprkos tome što je tri plus dva bilo pet, trista puta šest hiljadu i osamsto, a koren iz stotinu dvadeset i jedan jedanaest, uprkos tome što su svi računi bili tačni i precizni, nisam mogla a da se ne zapitam zašto ja zapravo živim.
Akademija. Susedni odseci. Ulazim u glavnu salu i vidim Mašu kako sa mokrim farmericama svira violončelo. I ne, nisu me (kao što to biva u sentimentalnim romanima) privukli umilni zvuci i slični stereotipi privlačenja, već lepota Mašinog položaja tela dok svira instrument, sve sa razdrljenom kariranom košuljom, majicom bez rukava sa velikim izrezom, raširenim nogama, ispupčenim kolenima, stopalima udenutim u crne starke i tom mokrom flekom na farmericama. Stojim tako omamljena i kad je Maša završila odlaže instrument i gudalo i hitro kreće ka vratima. Ne poznajemo se, ali je ne ometa da mi se obrati kao da smo stari znanci. Kaže kako je nervira što se svaki put ukvasi kad pije vodu. A onda dodade kako je dobro što voda ne ostavlja fleke. Uz osmeh.
Na Maši mi je bilo interesantno što su njen svetli ten, svetle oči i svetla kosa i ženstvenost bili u suprotnosti sa širinom ramena i mišićnom masom na mišicama. Volela sam njenu građu planinske gazele sve sa brzinom, spretnošću i elegancijom. Sa nula posto tromosti. Takođe, volela sam i neformalno oblačenje kome je bila sklona u vidu džinsa, fruit of the loom bodi majica, neodgovornost prema malim grudima tako što ih je lišavala brushaltera i sa još mnoštvom detalja koji se ne mogu videti kod drugih osoba. Bez obzira na bore smejalice, žutu dugu, ženstvenu, kosu i nežan glas, njena visina od oko sto osamdeset santimetara, mišići, oštar pogled i prav hod zračili su neukrotivošću. Ona nije bila skandinavski nežna, već, pre, vikinški divlja.
Maša je bila uspešna u violončelu kao i ja u flauti. Erotski košmar počeo je kad su nas poslali u Vrnjačku banju kao predstavnice naše akademije. Reč je bila o jednom internacionalnom takmičenju.
Hotel Orion, miris borovine, bistar vazduh. Maša u pocepanim farmericama sedi na svom delu kreveta (dali su nam bračni krevet mesto dva odvojena da bi troškovi akademije bili niži) u turskom sedu. Ja zatvaram terasu pošto pada noć i postaje hladno. Obe smo zimogrožljive. Rupa na socrealističkoj posteljini. Naš smeh. Presvlačenje. Uske pidžame sa kratkim nogavicama. Mrak. Noć. Mesečina. Nedostatak boje. Blizina. Toplota. Njen san.
Leži otkrivena, rasprostrta po krevetu kao neki veličanstveni model koji čeka da bude ovekovečen u velelepnu i nadvremenu sliku. Ali, Rembrant i Mikelanđelo su odavno mrtvi, a ja ne znam ni da slikam, ni da vajam. Potiljak na jastuku je zakrenut pa daje glavi položaj nekog ponosnog poluprofila sa izraženim velikim, oštrim nosom. Grudi ukroćene uskom pidžamom se nadimaju, bradavice su ukrućene, gornji deo pidžame se podigao do stomaka te je dao da zasija pupak, kao srebrno dugme, gazelaste noge, jedna pružena, druga povijena, ruke pružene kao albatrosova krila, rukavi nehotično povučeni do laktova oslobađajući žute dlake da zasvetle, kosa neposlušna, okupirala jastuk, čelo, jedan pramen se uvukao i u usta. Posmatram taj prizor i divim se usnuloj madoni. U tom momentu liči na jednog džinovskog svica.
Pomisao da je dodirnem upozoravala me je na skrnavljenje. Ali ja se više nisam pitala. Refleksno sam poljubila Mašin pazuh i milovala sam njeno lice. Plivajući u žudnji osetila sam bojazan da bi je moji poljupci ljutili. Levom rukom sam milovala unutrašnju stranu Mašine butine, preko uske pidžame, a desnom sam zgrabila sebe između nogu i ritmično stiskala i puštala. U levoj ruci sam čula mir i tišinu, a u desnoj nemir i buku. Buka u desnoj ruci me je naterala da je provučem do ispod veša. Bilo je vruće i klizavo. Pitala sam se da li je tako i kod Maše. Nema juče, nema sutra, sva sam se pretvorila u tren, ne razmišljajući o posledicama. Levu ruku sam sa njene butine prevukla do ispod veša i umirila me je taktilna spoznaja da je i njeno međunožje na sličan način uznemireno kao i moje. Kad je pomakla svoju desnu ruku da skloni pramen iz usta, ja sam htela da sklonim svoju ruku sa njenog međunožja, ali ona mi nije dala. Sa maknutog pramena je vratila moju desnicu tamo gde je i bila (među njenim nogama) i pomilovala je. Tad se trgoh u orgazmičkom grču. Jako sam uzdahnula i trgla se, ali Maša se nije pomerala.
A onda je otvorila oči. Osmehnula se. Na moj pokušaj nešto da izustim prst mi je stavila na usne i ja sam zaćutala. Legla je preko mene i ljubila me i dodirivala me ritmično po tvrdom i vrelom klitorisu, toj užarenoj steni. Skida mi donji deo pidžame i veš, dok se ja borim sa gornjim. Posle toga je svukla i sebe. Ubrzo joj je glava među mojim nogama. Rukom sam joj držala kosu dok me je jezikom vodila ka suncu. Letela sam ka njemu, oštrim krilima rasterujući oblake. Spojih se sa suncem Opet ograzmiram, a Mašina ruka mi je preko usta sa jednim šššššš i osmehom. Ljubila sam je i jezikom obeležavala ’svoju teritotriju’, overavala to predivno telo zadržavši se između njenih nogu. Sluz na koju nailazim gutam. Obilna bela sekrecija mi se zadžava i oko usta i u meni. Gutajući nju želim da progutam Mašu, da je zauvek zadržim u sebi. Samo, ta sluz me ne hrani, već pojačava moju glad. Jako mi je velikim koščatim rukama stisnula ramena, promrmljala nešto kao hajde, hajde, saću i potom svršila.
Tako gole smo se preplele i uživale u onom što Aristofan u Platonovoj Gozbi objašnjava kao jedno. Tad smo umrle kao ona i ja, a rodile se kao onaija. Bila je to simfonija dva tela. Pomislih – ovo je zemaljski raj.
Budim se gola. Maša užurbano navlači pocepane farmerke i potom mi dobacuje moju pidžamu, bez reči i osmeha. Skoro da bih pomislila da je sve san da nije izdavao miris izlučevina i fleke po posteljini. Nasmejah se i htedoh da je poljubim u usne, ali Maša me odgurnu sa pitanjem šta mi je. Aludirala sam na minulu noć, ali Maša me je ubeđivala kako je sve to bio samo san. Spopala me je logoreja, pričala sam panično o minuloj noći, a Maša tad opet stavi prst na moje usne i prošaputa ’samo ćuti i zavlači mi prst dole’. Tako sam i radila, sve dok me nije ujela za rame u orgazmičnoj pomami. Tad me je opet katapultirala u nebo. I opet zaspasmo.
Kad sam se probudila Maše više nije bilo tu. Sišla je na ručak. Pridružila sam joj se kao da se ništa nije desilo. Moje aluzije je ignorisala. Znala sam da ćemo se viđati, ali da je nikad više neću naći.
No, Maša se nije odrekla mene. I po povratku u Beograd nastavile smo sa druženjem i sa noćivanjima jedna kod druge, sve sa ponavljanjem vrnjačkih bahanalija, ali sve dok ne svane. Kao u nekoj erotskoj bajci. Naše želje su cvilele i udovoljavale smo im, ali o tome se nije govorilo. Živele smo dvostrukim životom.
Imala je dečka, imala sam dečka. Ali naša tajna se nije prekidala. Kad god sam htela sa njom da razgovaram o tome, govorila je ššššš, to je samo san. A na moje da se puno puta ponavlja da bi bilo san, ona je uz osmeh govorila pa i snovi se ponavljaju, ne?.
Svet se rasplinuo kao loš akvarel na lošem papiru. Ništa više nije bilo jasno. Java, san, Maša, ja, naši momci, požudna tela... Iz ničega nastalo, u ništa će se pretvoriti. I san, i java, i požudna tela i orgazmički grč, samo su trenut, jedan bljesak u višemilenijumskoj civilizaciji. San i java su proizvoljne odrednice. Nismo li milion puta sanjali i posle sna konstatovali ovo kao da je stvarno bilo?
No, ovoga puta reč je o bezočnoj krađi. Meni je Maša krala javu tretirajući je kao san, a ja nisam imala snage da ne prihvatim njena pravila igre.
Pre neki dan, imale smo susret. Maša je noćila kod mene. Kad je htela da me poljubi izmakla sam se. Ruku koju mi je stavila između nogu sam sklonila. Pogledala me je upitno. Rekoh da ovo više ne može ovako, da je volim i da mi ovako polovičan odnos ne odgovara. Ššššš, sanjajmo!, rekla je, osmehnula se i pomilovala me po glavi. Insistirala sam da više ne može ovako i ponovih kako je volim. Tad me Maša zgrabi svojim koščatim rukama za potiljak, fiksira mi glavu ka svojoj i reče: slušaj šta imam da ti kažem! Ti misliš da ja tebe ne volim?! Volim te i više no što ti možeš da zamisliš. Ali to nas ne ometa da sanjamo! Šta bi bilo kada bi naš san pretvorili u javu?! Možeš zamisliti reakcije tvojih roditelja, Milana, mojih roditelja, sestara... Možemo li iz ove kože? Ne, draga, ne. Osuđeni smo na ovaj život, ovde i sada. Ha, java je zapravo samo jedna koprena. Snovi, oni su pravi život!Živimo naše snove! Volim te, ali nemam snage za kamenje i prezrenje. Spomenuh tada mogućnost odlaska u inostranstvo, ali Maša je kategorički odmahnula glavom i rekla kako ona ne želi da beži, jer suštinski beg nije moguć, beg od prezrenja bližnjih. I dodala sa sad već spuštenim rukama: znaš da mi je tata jako bolestan. Neće još dugo živeti. Mami i sestrama sam potrebna. One ovo ne bi razumele. Zato moramo, ali moramo, da nastavimo sa ovim snom. Molim te ne napuštaj me. Ovaj san mi mnogo znači!
Nisam imala snage da se oduprem. Sanjale smo i još uvek sanjamo. I sanjaćemo. Zapravo, Maša mi je krala javu, a ja sam je puštala. Kao dve vampirice, naš stvarni život je tekao noću. A zapravo, ko to zna šta je san, šta java, šta stvarnost u beskrajnoj vasioni...

A. L.
mart 2009.

[Galateja]

T.N.T.

1. Pasaž iz svakodnevnice ili od trulog organizma do trulog orgazma – Daj taj daljinski, ne dam, gledamo film, gledamo fudbal, gledamo nba košarku, gledamo euro košarku, večeramo pastu, večeramo bečke šnicle, večeramo lovačke šnicle, američka kinematografija, evropska kinematografija, ti si naporna, ne ti si naporna, samo mi oponiraš, ja hoću da živim onako kako ja hoću, ti si jedan emocionalni džeparoš, ti se bolje leči, mi smo različite, da pa, razlika se ogleda što sam ja ustvari, ti međutim, nemoj to da mi radiš, ali mi smo u vezi, nije mi noćas do toga, zadovolji me, e sad neću ja, zašto, zato što ti hoćeš samo kad ti hoćeš, a, a, a, a, aaaaaaa, volim te, i ja tebe.

2. Razlika u elementima ili sukob vatre i zemlje – Nataša je sagorevala u sopstvenoj vatri. Kupovina hleba za nju je bilo vatreno polje, red u pošti, seks sa Tamarom, tuširanje. Natašinoj vatri je Tamarina zemlja poškropljena vodom bila preko potrebna, dok je Tamaru veselio sam proces upravljanja vatrom. Tamara je pogledala u nebo i rezignirano zaključila da je daleko. Kod vazduha joj je smetalo što ne može da ga vidi. Vatre se plašila. Moja je zemlja. Ja sam ono za šta mi se stope lepe. No, Tamara je često bivala nevešta. Sa svakom godinom opekotine su bile dublje i brojnije. Natašino telo za nju je bilo odveć vatreno, da prži. Natašine reči kao požar u kome sagoreva štošta: volja, nada, vera, a kasnije i ljubav. Ono što je raslo bio je strah. Obostran. Tamara se plašila požara i toga što je Nataša stalno govorila o njihovoj sraslosti iako su bila dva različita drveta nekim čudom ukalemljena. Kao neki mutant trešnje i kajsije. Nataša se plašila da ne ostane bez Tamarinih krila koja su je štitila od nevremena i ostalih nepogoda. Ta dva straha su tvorila most na čemu je opstajala sveza ta dva ostrva. Tamara je bila telo. Poštovala je i umetnost, i nauku, i religiju, ali to nisu bile oblasti u čijem se dvorištu mogla zadržati. Radila je u jednoj banci na sektoru kredita za fizička lica. Tela, a ne fizička lica, mislila je ona. Nataša je bila duša. Preosetljivoga nervnog sistema, pronalazila se u umetnosti, najpre u literaturi i filmu, a zatim u muzici i slikarstvu. Radila je kao bibliotekarka u jednoj javnoj biblioteci, brinući o knjigama kao o cveću lišavajući ih zrnaca prašine, kao o prijateljima družeći se sa njima, kao o deci koju nikad nije i neće imati, brinući o njihovim koricama, stranicama i mestu na polici. Tamara je težila da preskoči sebe. Da smrša. Da poradi na obrazovanju. Da nauči kako reći ne. Nataša je težila da preskoči sebe. Arijevskog izgleda i viktorijanskog držanja posedovala je jednu sadističku crtu koja se ogledala u hladnom biču načinjenom od vatre sa kojom je pekla ljude oko sebe. Svaki deo u stanu je imao svoje mesto. Postala je rob ’čaja u pet’ i simetrije.

3. O tome kako se rodila greška ili o umetnosti i dobroti – Veza između Tamare i Nataše počela je i pre nego što je počela. Natašin otac je umro, Tamara je došla kao gost, kao psihička ispomoć. Posle sahrane Nataša je želela da potisne strah od nestanka i bio joj je potreban taj sekund orgazma; pustila je Tamaru da je obliže i da joj pruži jednosekundni tajm-aut. To korpulentno zaštitničko telo i smirujući um postali su Natašina potreba, kao antidepresiv. Sve u jednom, i majka, i ljubavnica, i sestra, i zaborav... Nataša sa svojim skladnim proporcijama i talentom za slikanje bila je ono za čim je Tamara žudela. Ali Nataša nije imala jedno: mir. Krhak nervni sistem je bio dobro prikriven hladnim očima i nebeskim tenom. Kako su godine prolazile tela su postajala umorna od nesklada, od predvidljivosti i nezadovoljstva. Niti je Tamara volela Natašine živce, kao žice na razdrndanoj gitari, niti je Nataša volela što se Tamara prežderava i što ne može sa njom da govori o Daliju, Van Gogu, Kunderi, Mocartu... Podvaljivale su same sebi. Tamara je u olabavljenim živcima svoje milosnice, u nacističkim uvredama i sarkazmu mazohistički videla umetnost, dok je Nataša u nepoželjnom korpulentnom telu i lenjom duhu (takođe, mazohistički?) videla dobrotu. Kada je Nataša slikala Tamaru, mogla ju je umiriti samo kad joj je dala kantu eurokrema da jede. Bila je razočarana tim neskladom, ali ga je opravdala renesansnom lepotom pa ju je nacrtala u tom duhu. Tamarin i Natašin odnos godinama su održavali ’rutinski sedativi’, večernji dnevnik, utakmice lige šampiona, filmovi... Od eksternih radnji tu bi bili restorani, diskoteke, pozorište, luna park... Za Natašu, pozorište je pozorište dok su autići u luna parku autići u luna parku. Tamari je bilo svejedno, samo da beže od sebe, da predahnu do sledeće svađe. A onda se pojavila Tatjana, u kojoj je bilo integrisano pozorište, film, autići, restorani, putovanja, savršeni beg. Samo opsena ili java, virtouz, ima zeca, nema zeca u šeširu – toliko prikladna za obe da su se pitale da li neko takav, zaista, postoji ili sanjaju isti san.

4. Spasiteljka – Veza slepog i gluvog održavala se dok se nije pojavila Tatjana, prostodušna sa svojim žargonizmima, fleksibilna na posete raznim klubovima, tolerantna prema seksualnim slobodama, sve ono za čime je žudela Tamara, a sa druge strane, veoma upućena u razliku između Dalija i Pikasa, u opus Franca Kafke, zaštitnički nastrojena što je, pak, osvojilo Natašu. Tako je ovo dvoglavo biće postalo predmet interesovanja ove dve. Sa treće strane, Tatjani je godila sva ta pažnja koju su joj pružale Tamara i Nataša, a da pri tome nisu tražile ništa za uzvrat. Tamara i Nataša su upoznale Tatjanu u noć. Pojavila se niotkud, izišla iz postponoćne tmine gej kluba. Koraknula je iz mraka kao neka sen, nesvesna da je došla kao linija koja će napraviti trougao, jednakostranični. Tatjana, neodlučna kao i uvek razmišljala je koji je element. Nevidljiva kao vazduh, nije ni videla da je vazduh: niko je nije video onakvu kakva ja. U njenim žargonizmima i poštapalicama retko ko je umeo da vidi snagu i značaj vazduha. Sve tri su pripadale vodi, ali ne u potpunosti. Tamara je kvasila suvu zemlju, Nataša gasila vatru, a Tatjana kondenzovala. Tatjana je bila duh. Profesorka matematike u jednoj gimnaziji. Za nju je važio jedan jedini zakon koji se očitavao u činjenici da jedan i jedan daju dva. Zato je prezirala religiju, jer se protivila tom zakonu. Umetnost je poštovala umejući da prepozna njenu matematičnost naročito u slikarstvu, filmu i poeziji. Tatjana je imala iza sebe pozamašno iskustvo uzdaha, zagrljaja i poljubaca. Tražila je stabilnost i nekog ko će da je čuva, koga će da čuva, tražila je uzajamnost, ali nešto duboko ugneždeno u njoj ju je vuklo osobama koje će biti izvan njenog emocionalnog doživljaja. Te tako, kod nje je došlo do neke čudnovate podele na emocije izdeljene prijateljima i putenost usmerenu na ili neuhvatljive osobe ili uhvatljive, ali prezrene. Tatjana je težila da preskoči sebe. Da prevaziđe stid od sopstvenog obrazovanja, čovečnosti i propalih veza. Imala je baku hrišćanku koja joj je usadila skromnost i koliko god prezirala religiju, inatila joj se psovkama, žargonizmima i odevanjem, ali to nešto aristokratsko i hrišćansko potiralo je kežual kome je težila, naročito kada se odene, kada priča o Kafki i Hičkoku, kada oprašta, kada bezinteresno čini, kada daje.

5. Bliznakinje – Tatjana je volela bezuslovnom i kompletnom ljubavlju svoju sestru bliznakinju. Fizički su bile istovetne. Svest da je Tanja sestra bila je zid koji je zaustavljao žudnju. Kao male su se kupale zajedno. Pubertet ih je razdvojio, Tatjana je masturbirala nad slikama Kortni Lav, dok je Tanja to činila nad fotografijama Riki Martina. Tatjana je volela krišom da posmatra Tanju kako se tušira. Sestra je bila svesna pogleda i prećutno je puštala te oči da uživaju u njoj. Nikada o tome nisu pričale. Nikada nisu prešle granicu. Sestra je volela momke, ali je dopupštala ovu igru. Za Tatjanu sestra je bila erotski parametar, njoj je podarila svu ljubav, poverenje i seksualnost. Ostale devojke su bile katalizatori. Tanja se vrlo rano udala, sa nepune dvadeset i dve godine. Tatjani je najviše smetala prazna kupaonica.

6. Tamara, Nataša i Tatjana – U vozu za Prag bile su same u kupeu. Njihova bliskost nije se ogledala u zvonastom smehu i nutkanjem grickalica, njihova bliskost ogledala se u njihovim nogama koje su se izuvene, kao u kakvoj džamiji, sudarale i dodirivale. Nataši se činila primamljiva ideja da otvoreni trougao načinjen od cigli koji je čuva od vanjskih nepogoda (Tamara) bude dovršen sa još jednim takvim trouglom (Tatjana). Bila bi tako izolovana od spoljašnjeg sveta, zaštićena i zadovoljena sa dva štita, dva mutanta koja su gravitirala između psa čuvara i anđela čuvara. Za Natašu, Tamara je crna vila, a Tatjana je crna dama. Nije tu bilo dominantne pohote i želje za avanturom, koliko potrebe za bliskošću i odsustvom odgovornosti.

7. Prećutni razgovor o broju tri ili kada se povela opšta priča o fenomenu trojke – Ništa lično.
Nataša: Prepustiću se, a u ta dva otvorena trougla, odnosno četiri zida biću nahranjena TT mesom i napojena TT sokom. U nekom avangardnom bondejdž raspeću biću prepuštena dvema Ponteije Pilatima koji će se pobrinuti za moje meso i dušu. Što da ne? Ne, govorila je iako joj ništa, konkretno, nije bilo ponuđeno.
Tamara: Nataša je kao neko dete. Pribije se uz mene, još samo fali da je podojim. Dok, međutim Tatjana, ona je žena. Nema dečije hirove. Fleksibilna. Prihvatljiva joj je ideja trojke. Iako ništa konkretno nije nudila snažno je želela.
Tatjana: One su intimne. Između njih dve postoji čvor, nesklad koji ih održava. Interesantno bi bilo biti zavezana tim čvornovatim kanapom. Tatjanin odgovor na nepostavljeno pitanje je bio da, mada joj nije bilo strano ni ne. Sa dve žene bez lica. Otvoreno se izjasnila za kao ideju, dok konkretnu ponudu nije nikada dobila.

12. O granicama ili o drugoj galaksiji – Hotel je bio skroman, sa tri kreveta. Socrealistički deo Praga. Recepcioner je pričao protiv EU. Tatjana je prva prešla u ’drugu galaksiju’ tako što prilikom presvlačenja nije otišla u drugu prostoriju, presvlačila se slobodno otkrivši gole grudi uz reči ja tako pred drugaricama... na šta je Nataša emitovala nehotični smešak i jedno nezgrapno izgovoreno ma, samo ti... i spoznaju kako Tatjana ima telo, saznanje koje ju je smestilo ’u drugu gaksiju’. U toj ’drugoj galaksiji’ čekala ih je Tamara, odavno tu nastanjena, lascivno ležeći na nepostojećem krevetu. Te noći Tatjana je sanjala Natašu kako propada u provaliju, Nataša je imala vlažne snove, sanjala je kako vodi ljubav sa Tatjanom, kako liže njene gole grudi koje su slane, Tamara nije imala snova, maštala je kako je mistres, kako Tatjani navlači povodac iz seks šopa i kao poslušno kuče je vodi do Natašinog međunožja koja je vezana lisicama.

13. O jurnjavi za sobom – Nataša je od malena volela da se ogleda. Odrastala je uz izvesni kult tela. Deo miraza u vezi sa Tamarom je bilo veliko ogledalo u kome se Nataša volela ogledati gola. Odlazila je redovno i teretanu, na fitnes, velnes, plivanje i ples, čak je i bildanje intelekta bilo u svrsi samodopadljivosti. Volela je da ljubi svoj odraz u ogledalu i da masturbira na sebe. Najveća žal joj je bila što ne može sebe da poseduje. Tamara je volela pivo i svinjetinu. Smatrala je da je lepota u jednostavnosti. Otkada je svesna u potrazi je za dvojnicom, kada je upoznala Tatjanu znala je da je to to. Tatjana je u drugim ženama tražila Tanju, sestru bliznakinju, u strahu da je ne nađe. Sve tri su bile izgubljene u potrazi za sobom.

14. Gošća – Dolazi Tatjana! Ona voli pitu, da spremaj pitu! Samo pažljivo sa korama. Sirnicu, krompirušu ili zeljanicu? Mislim zeljanicu? Misliš ili znaš? Nisam sigurna. Nataša, ti sve pamtiš, sirnica ili zeljanica? Halo, ćao Tatjana, više voliš sirnicu ili zeljanicu? Ok, vidimo se. Zeljanicu više voli, ali kaže da nije problem ni sirnica. Idi odmah u prodavnicu, ne vraćaj se bez zelja! Ja kuvam, ti ideš u nabavku. I voćnu salatu da napravim. Ne znam samo koji šlag Tatjana više voli, mućeni ili megle u tubi? Zaista nije bitno. Moram posle da se istuširam i... Da li da stavim Esprit parfem, Versaće ili Dolče Gabana? Otkad se ti interesuješ za parfeme? Otkad mi se hoće, ne zapitkuj već mi reci koji da prsnem!

15. Most – Tatjana je bila most koji je naizgled premostio godinama građen jaz. Tamarina svaka druga reč je bila Tatjana, Nataša je prihvatila most, Tatjana je uživala u pažnji. Zajedno u ’samo za dvoje aranžmane’. Zajedno na putovanja, zajedno u krevet da prespavaju. Nataši je jako godila ta platonska bliskost, latentni erotizam i nečinjenje. Maštala je da Tatjani stavi glavu u krilo i da je ova miluje po kosi, samo to. Tamaru je žudnja počela da boli. Tako su opet počele svađe. Prestani da glumataš, nas tri, treba da se jebemo. Ali, lepo je i ovako, zašto kvariti. Ti sve poetizuješ, šta ja imam od toga da prespavamo sa njom u krevetu kada se ništa ne dogodi. Ali, dogodi se, na unutrašnjem planu, bliskost i... Ma, mani me bliskosti, meni je potrebno njeno telo. Ali meni je potrebna njena duša...

16. Tatjana nije znala za debate koje se vode oko nje. Radovala se prijateljstvu i eventualnoj zabavi, zajedničkim putovanjima i velnesu. Ali kada su počele da se svađaju oko sitnica poželela je da se udalji. Ne morate baš da se svađate predamnom...

17. T.N.T. – Tatjanin rođendan, poziv za desetak osoba, pod maskama. Na kraju su ostale njih četiri: Tatjana, Tanja, Nataša i Tamara. Prigušena svetlost sveća, maske i četiri ženska tela. U toj vatri sveća, pod maskama nisu se raspoznavale. Instinktivno su krenule sledećim sledom: Tatjana je ljubila Tanjin stomak spuštajući se niže, Tamara je stavila strep na sebe i penetrirala je Tatjanu. Nataša se sakrila u kut sobe i masturbirala na taj prizor. Noć svršavanja i kraja. San, jutro i skidanje maski. Bes. Strah. T.N.T.
Tamara: Tatjana, budi sa mnom u vezi! Sviđaš mi se otkad sam te ugledala! Da ili ne?
Tatjana: Ne. Ne sviđaš mi se na taj način. Mislim, ti si mi prijateljica, a i Nataša...
Tamara: I njoj se diže na tebe!
Nataša: Šta je ovo? Kako se usuđuješ?! Tatjana, ona percipira na jedan način. Tamara, šta je sa tobom? Mi...
Tamara: ...Mi već odavno ne postojimo.
Tanja: Sve ste nenormalne! Tatjana, kako si mogla, mi smo sestre?! Popila sam malo više i uvukle ste me u svoje perverzije!
Nataša: Ja nemam ništa sa tim...
Tamara: Da, ti nikad nemaš veze sa bilo čim! A u uglu drkaš!

18. Epilog i šutnja – Tanja se vratila mužu uz šutnju, Tatjana je otišla u Nemačku na doktorske studije uz šutnju, a Tamara i Nataša su raskinule, takođe uz šutnju.

A. L.
Septembar 2010.

[Galateja]

Još da neko pročita i prokomentariše!

[Orlando the Lady]

u, jbt, izabrala sam duzu da citam

[Orlando the Lady]

procitala prvu, uz kaficu, tnx

[Galateja]

Pročitaj drugu, kvalitetnija je.

[Hys.]

a da mozda temu bude "nase" price sa lezbejskom tematikom, pa mozda jos neko okaci svoje ?

I ne gledajte u mene, ja ako i kad budem pisala lezbejske price, icice u erotsku pricaonicu, biticeto cista jebacina bez mrsomudenja

edit to add:

nisam procitala price jos

[Galateja]

Ok, prihvatam.

[Orlando the Lady]

bolja!

[Galateja]

Ajd malo čitajte! Mislim, kad sam ja mogla da pišem možete i vi da čitate.

[Orlando the Lady]

Originally posted by Galateja
kad sam ja mogla da pišem možete i vi da čitate.

eh, srecom nije tako ...

[ISEESKIESRBLUE]

Prva mi se vise svidja....druga, hm...bliznakinje...too much for me.
Sve u svemu, lepo pises Galateja.....samo tako nastavi

[Orlando the Lady]

Originally posted by Orlando the Lady

Originally posted by Galateja
kad sam ja mogla da pišem možete i vi da čitate.

eh, srecom nije tako ...

samo da se ogradim: nisam htela nikog da popljujem, ponajmanje Galateju,
vec da ukazem na to da ovo sto je G. napisala nema veze sa vezom.

[Orlando the Lady]

al jbg, ja sam realno procitala obe pa i potvrdjujem tvrdnju...

[Galateja]

Orlando, šta pokušavaš da kažeš?

[Orlando the Lady]

da niko ne mora da cita ako neko pise
taj koji misli da ce automatski cinom pisanja zasluziti i publiku je teska budala

[zelenabombonica]

Originally posted by Galateja

KRADLJIVICA JAVE

Nikada nisam ništa ukrala. Zaista, nisam sklona krađi, bilo da je ona hir, egzistencijalne ili klaustrofobične prirode. U ovom slučaju, oštećena sam upravo ja. Da mi je ukradeno bar nešto konkretno pa da vratim natrag. Da mi je ukraden san pa da se probudim. Ne, meni je ukradena java i ja nemam kome da se tužim osim da čekam da ponovo zaspim ili...
Roditelji su mom tri godine starijem bratu kupili flautu. No, on je voleo fudbal, matematiku i vožnju biciklom. Voleo je obilno da jede, da rukama komada pile i da sav musav uživa u njemu, da jede kolače sa grožđicama i da pije sok od jabuke. Kasnije je pokazao sklonost ka crnokosim devojkama, zatim ka boksu, studijama elektrotehnike i najposle za članstvo u jednoj levičarskoj stranci. A onda u desničarskoj. Ne, moj brat nije bio preletač, kako se to popularno kaže, on je voleo život u svim svojim oblicima. Ponekad mi se čini da je voleo sve sem flaute.
Iz nepoznatog razloga roditelji su želeli da Milan svira flautu. Imao je šest godina kada su mu je roditelji nametnuli. Ja sam uporno prilazila instrumentu, ali roditeljima sam ja uvek bila mala, a Milan odrastao. Tako je bilo kad je meni bilo tri, a njemu šest godina, tako je i dan danas kada je meni dvadeset i pet, a njemu dvadeset i osam. No, da se vratim na flautu. Dok je u prvom planu nastavnica flaute odmahivala glavom na Milanove neuspele pokušaje da upozna instrument, ja sam u pozadini posmatrala tu čudesnu igračku (zapravo, pravi instrument) i što su mi više branili da mu prilazim, jer ja sam mala, to je moja želja postajala veća. I, naravno, bilo je trenutaka kada sam pozajmljivala Milanovu flautu, ne gadeći se to što ju je on prethodno držao u ustima.
Nastavnica flaute je više puta dolazila u naš dom – prosečan novobeogradski stan kakvih je na hiljade. Zapravo, nastavnica i mama su bile drugarice. Jednom prilikom, upita mama nastavnicu za Milana, kako napreduje, a nastavnica pognu oči, slegnu ramenima i reče mami kako zna da joj neće biti prijatno da čuje, ali da je bolje da joj na vreme kaže – Milan je izrazito netalentovan za flautu, doduše ne u potpunosti amuzikalan, ali to nije to. I pre nego što je mama stigla bilo šta da odgovori, nastavnica je pronašla mene pogledom kako gledam televizor (očito sa ’ogromnom’ pažnjom, čim se ni ne sećam šta sam gledala) i rekla da je primetila da ja katkad sviruckam, čačkam ili kako se već izrazila, Milanovu flautu i da bi uz dosta rada, discipline i entuzijazma uspela da prosviram taj instrument. Ja sam bila oduševljena.

Ubrzo sam počela da pohađam nižu muzičku, zatim srednju muzičku, onda sam primljena na akademiju... Uz to sam dobila i titule: sedam nacionalnih nagrada, tri evropske, jedna grupna; zatim slede neformalne titule: najlepša prirodna plavuša u srednjoj muzičkoj (a kako i ne bi kad sam bila jedina prirodno plava), najokatija učenica (imam krupne plave oči), jedina koja je uspela da osvoji i seksualno iskoristi Boru štrebera (on je bio na teoretskom odseku i mnoge devojke je uzbuđivala njegova nezainteresovanost; jednom smo spavali i to je bio tragikomični tinejdž seks gde je on posle tri minuta svršio); zatim slede neformalne akademske titule: titula najhladnije (za tebe je seks samo sport, govorili su mi frazu samo zato što sam imala u tri meseca tri neuspele veze). Imala sam i titulu najpedantnije, zato što sam često prala ruke...
No, moja jedina istinska ljubav bila je flauta. Dugo. Od treće godine kad sam je prvi put ugledala. Kad sam je prvi put stavila u usta ta ljubav se potvrdila. Sa svakom novom melodijom ljubav je jačala. Nisam znala da li da zahvalim za te umilne zvuke ustima, usnama, prstima ili svircu.
Sa petnaest godina na međunarodnom takmičenju u Sofiji, kad sam odsvirala svoju takmičarsku ponudu, pulsirala sam sve vreme, napetost je rasla, a kad su moje ime pročitali kao pobedničko trgla sam se i uzdahnula, ali ne zbog pobede, već zbog orgazma koji je usledio kao posledica te pobede. Tad sam shvatila svu ozbiljnost moje veze sa flautom.
Koliko god da je neobična ta veza, ja sam je prihvatila kao konačnu i jedinu. Nijedan muškarac je nije mogao zameniti (uprkos statistima koje sam s vremena na vreme upotrebljavala), niti neka druga aktivnost.
Ali onda sam je izneverila. Svoju dragu flautu.
Uprkos briljantnim uspesima i činjenici da je moj račun uvek bio tačan, uprkos tome što je tri plus dva bilo pet, trista puta šest hiljadu i osamsto, a koren iz stotinu dvadeset i jedan jedanaest, uprkos tome što su svi računi bili tačni i precizni, nisam mogla a da se ne zapitam zašto ja zapravo živim.
Akademija. Susedni odseci. Ulazim u glavnu salu i vidim Mašu kako sa mokrim farmericama svira violončelo. I ne, nisu me (kao što to biva u sentimentalnim romanima) privukli umilni zvuci i slični stereotipi privlačenja, već lepota Mašinog položaja tela dok svira instrument, sve sa razdrljenom kariranom košuljom, majicom bez rukava sa velikim izrezom, raširenim nogama, ispupčenim kolenima, stopalima udenutim u crne starke i tom mokrom flekom na farmericama. Stojim tako omamljena i kad je Maša završila odlaže instrument i gudalo i hitro kreće ka vratima. Ne poznajemo se, ali je ne ometa da mi se obrati kao da smo stari znanci. Kaže kako je nervira što se svaki put ukvasi kad pije vodu. A onda dodade kako je dobro što voda ne ostavlja fleke. Uz osmeh.
Na Maši mi je bilo interesantno što su njen svetli ten, svetle oči i svetla kosa i ženstvenost bili u suprotnosti sa širinom ramena i mišićnom masom na mišicama. Volela sam njenu građu planinske gazele sve sa brzinom, spretnošću i elegancijom. Sa nula posto tromosti. Takođe, volela sam i neformalno oblačenje kome je bila sklona u vidu džinsa, fruit of the loom bodi majica, neodgovornost prema malim grudima tako što ih je lišavala brushaltera i sa još mnoštvom detalja koji se ne mogu videti kod drugih osoba. Bez obzira na bore smejalice, žutu dugu, ženstvenu, kosu i nežan glas, njena visina od oko sto osamdeset santimetara, mišići, oštar pogled i prav hod zračili su neukrotivošću. Ona nije bila skandinavski nežna, već, pre, vikinški divlja.
Maša je bila uspešna u violončelu kao i ja u flauti. Erotski košmar počeo je kad su nas poslali u Vrnjačku banju kao predstavnice naše akademije. Reč je bila o jednom internacionalnom takmičenju.
Hotel Orion, miris borovine, bistar vazduh. Maša u pocepanim farmericama sedi na svom delu kreveta (dali su nam bračni krevet mesto dva odvojena da bi troškovi akademije bili niži) u turskom sedu. Ja zatvaram terasu pošto pada noć i postaje hladno. Obe smo zimogrožljive. Rupa na socrealističkoj posteljini. Naš smeh. Presvlačenje. Uske pidžame sa kratkim nogavicama. Mrak. Noć. Mesečina. Nedostatak boje. Blizina. Toplota. Njen san.
Leži otkrivena, rasprostrta po krevetu kao neki veličanstveni model koji čeka da bude ovekovečen u velelepnu i nadvremenu sliku. Ali, Rembrant i Mikelanđelo su odavno mrtvi, a ja ne znam ni da slikam, ni da vajam. Potiljak na jastuku je zakrenut pa daje glavi položaj nekog ponosnog poluprofila sa izraženim velikim, oštrim nosom. Grudi ukroćene uskom pidžamom se nadimaju, bradavice su ukrućene, gornji deo pidžame se podigao do stomaka te je dao da zasija pupak, kao srebrno dugme, gazelaste noge, jedna pružena, druga povijena, ruke pružene kao albatrosova krila, rukavi nehotično povučeni do laktova oslobađajući žute dlake da zasvetle, kosa neposlušna, okupirala jastuk, čelo, jedan pramen se uvukao i u usta. Posmatram taj prizor i divim se usnuloj madoni. U tom momentu liči na jednog džinovskog svica.
Pomisao da je dodirnem upozoravala me je na skrnavljenje. Ali ja se više nisam pitala. Refleksno sam poljubila Mašin pazuh i milovala sam njeno lice. Plivajući u žudnji osetila sam bojazan da bi je moji poljupci ljutili. Levom rukom sam milovala unutrašnju stranu Mašine butine, preko uske pidžame, a desnom sam zgrabila sebe između nogu i ritmično stiskala i puštala. U levoj ruci sam čula mir i tišinu, a u desnoj nemir i buku. Buka u desnoj ruci me je naterala da je provučem do ispod veša. Bilo je vruće i klizavo. Pitala sam se da li je tako i kod Maše. Nema juče, nema sutra, sva sam se pretvorila u tren, ne razmišljajući o posledicama. Levu ruku sam sa njene butine prevukla do ispod veša i umirila me je taktilna spoznaja da je i njeno međunožje na sličan način uznemireno kao i moje. Kad je pomakla svoju desnu ruku da skloni pramen iz usta, ja sam htela da sklonim svoju ruku sa njenog međunožja, ali ona mi nije dala. Sa maknutog pramena je vratila moju desnicu tamo gde je i bila (među njenim nogama) i pomilovala je. Tad se trgoh u orgazmičkom grču. Jako sam uzdahnula i trgla se, ali Maša se nije pomerala.
A onda je otvorila oči. Osmehnula se. Na moj pokušaj nešto da izustim prst mi je stavila na usne i ja sam zaćutala. Legla je preko mene i ljubila me i dodirivala me ritmično po tvrdom i vrelom klitorisu, toj užarenoj steni. Skida mi donji deo pidžame i veš, dok se ja borim sa gornjim. Posle toga je svukla i sebe. Ubrzo joj je glava među mojim nogama. Rukom sam joj držala kosu dok me je jezikom vodila ka suncu. Letela sam ka njemu, oštrim krilima rasterujući oblake. Spojih se sa suncem Opet ograzmiram, a Mašina ruka mi je preko usta sa jednim šššššš i osmehom. Ljubila sam je i jezikom obeležavala ’svoju teritotriju’, overavala to predivno telo zadržavši se između njenih nogu. Sluz na koju nailazim gutam. Obilna bela sekrecija mi se zadžava i oko usta i u meni. Gutajući nju želim da progutam Mašu, da je zauvek zadržim u sebi. Samo, ta sluz me ne hrani, već pojačava moju glad. Jako mi je velikim koščatim rukama stisnula ramena, promrmljala nešto kao hajde, hajde, saću i potom svršila.
Tako gole smo se preplele i uživale u onom što Aristofan u Platonovoj Gozbi objašnjava kao jedno. Tad smo umrle kao ona i ja, a rodile se kao onaija. Bila je to simfonija dva tela. Pomislih – ovo je zemaljski raj.
Budim se gola. Maša užurbano navlači pocepane farmerke i potom mi dobacuje moju pidžamu, bez reči i osmeha. Skoro da bih pomislila da je sve san da nije izdavao miris izlučevina i fleke po posteljini. Nasmejah se i htedoh da je poljubim u usne, ali Maša me odgurnu sa pitanjem šta mi je. Aludirala sam na minulu noć, ali Maša me je ubeđivala kako je sve to bio samo san. Spopala me je logoreja, pričala sam panično o minuloj noći, a Maša tad opet stavi prst na moje usne i prošaputa ’samo ćuti i zavlači mi prst dole’. Tako sam i radila, sve dok me nije ujela za rame u orgazmičnoj pomami. Tad me je opet katapultirala u nebo. I opet zaspasmo.
Kad sam se probudila Maše više nije bilo tu. Sišla je na ručak. Pridružila sam joj se kao da se ništa nije desilo. Moje aluzije je ignorisala. Znala sam da ćemo se viđati, ali da je nikad više neću naći.
No, Maša se nije odrekla mene. I po povratku u Beograd nastavile smo sa druženjem i sa noćivanjima jedna kod druge, sve sa ponavljanjem vrnjačkih bahanalija, ali sve dok ne svane. Kao u nekoj erotskoj bajci. Naše želje su cvilele i udovoljavale smo im, ali o tome se nije govorilo. Živele smo dvostrukim životom.
Imala je dečka, imala sam dečka. Ali naša tajna se nije prekidala. Kad god sam htela sa njom da razgovaram o tome, govorila je ššššš, to je samo san. A na moje da se puno puta ponavlja da bi bilo san, ona je uz osmeh govorila pa i snovi se ponavljaju, ne?.
Svet se rasplinuo kao loš akvarel na lošem papiru. Ništa više nije bilo jasno. Java, san, Maša, ja, naši momci, požudna tela... Iz ničega nastalo, u ništa će se pretvoriti. I san, i java, i požudna tela i orgazmički grč, samo su trenut, jedan bljesak u višemilenijumskoj civilizaciji. San i java su proizvoljne odrednice. Nismo li milion puta sanjali i posle sna konstatovali ovo kao da je stvarno bilo?
No, ovoga puta reč je o bezočnoj krađi. Meni je Maša krala javu tretirajući je kao san, a ja nisam imala snage da ne prihvatim njena pravila igre.
Pre neki dan, imale smo susret. Maša je noćila kod mene. Kad je htela da me poljubi izmakla sam se. Ruku koju mi je stavila između nogu sam sklonila. Pogledala me je upitno. Rekoh da ovo više ne može ovako, da je volim i da mi ovako polovičan odnos ne odgovara. Ššššš, sanjajmo!, rekla je, osmehnula se i pomilovala me po glavi. Insistirala sam da više ne može ovako i ponovih kako je volim. Tad me Maša zgrabi svojim koščatim rukama za potiljak, fiksira mi glavu ka svojoj i reče: slušaj šta imam da ti kažem! Ti misliš da ja tebe ne volim?! Volim te i više no što ti možeš da zamisliš. Ali to nas ne ometa da sanjamo! Šta bi bilo kada bi naš san pretvorili u javu?! Možeš zamisliti reakcije tvojih roditelja, Milana, mojih roditelja, sestara... Možemo li iz ove kože? Ne, draga, ne. Osuđeni smo na ovaj život, ovde i sada. Ha, java je zapravo samo jedna koprena. Snovi, oni su pravi život!Živimo naše snove! Volim te, ali nemam snage za kamenje i prezrenje. Spomenuh tada mogućnost odlaska u inostranstvo, ali Maša je kategorički odmahnula glavom i rekla kako ona ne želi da beži, jer suštinski beg nije moguć, beg od prezrenja bližnjih. I dodala sa sad već spuštenim rukama: znaš da mi je tata jako bolestan. Neće još dugo živeti. Mami i sestrama sam potrebna. One ovo ne bi razumele. Zato moramo, ali moramo, da nastavimo sa ovim snom. Molim te ne napuštaj me. Ovaj san mi mnogo znači!
Nisam imala snage da se oduprem. Sanjale smo i još uvek sanjamo. I sanjaćemo. Zapravo, Maša mi je krala javu, a ja sam je puštala. Kao dve vampirice, naš stvarni život je tekao noću. A zapravo, ko to zna šta je san, šta java, šta stvarnost u beskrajnoj vasioni...

A. L.
mart 2009.

Odlicno.

[Galateja]

Hvala!

[Kitty]

super je, samo pisi, imas publiku

[Elena]

Originally posted by Galateja

KRADLJIVICA JAVE

Nikada nisam ništa ukrala. Zaista, nisam sklona krađi, bilo da je ona hir, egzistencijalne ili klaustrofobične prirode. U ovom slučaju, oštećena sam upravo ja. Da mi je ukradeno bar nešto konkretno pa da vratim natrag. Da mi je ukraden san pa da se probudim. Ne, meni je ukradena java i ja nemam kome da se tužim osim da čekam da ponovo zaspim ili...
Roditelji su mom tri godine starijem bratu kupili flautu. No, on je voleo fudbal, matematiku i vožnju biciklom. Voleo je obilno da jede, da rukama komada pile i da sav musav uživa u njemu, da jede kolače sa grožđicama i da pije sok od jabuke. Kasnije je pokazao sklonost ka crnokosim devojkama, zatim ka boksu, studijama elektrotehnike i najposle za članstvo u jednoj levičarskoj stranci. A onda u desničarskoj. Ne, moj brat nije bio preletač, kako se to popularno kaže, on je voleo život u svim svojim oblicima. Ponekad mi se čini da je voleo sve sem flaute.
Iz nepoznatog razloga roditelji su želeli da Milan svira flautu. Imao je šest godina kada su mu je roditelji nametnuli. Ja sam uporno prilazila instrumentu, ali roditeljima sam ja uvek bila mala, a Milan odrastao. Tako je bilo kad je meni bilo tri, a njemu šest godina, tako je i dan danas kada je meni dvadeset i pet, a njemu dvadeset i osam. No, da se vratim na flautu. Dok je u prvom planu nastavnica flaute odmahivala glavom na Milanove neuspele pokušaje da upozna instrument, ja sam u pozadini posmatrala tu čudesnu igračku (zapravo, pravi instrument) i što su mi više branili da mu prilazim, jer ja sam mala, to je moja želja postajala veća. I, naravno, bilo je trenutaka kada sam pozajmljivala Milanovu flautu, ne gadeći se to što ju je on prethodno držao u ustima.
Nastavnica flaute je više puta dolazila u naš dom – prosečan novobeogradski stan kakvih je na hiljade. Zapravo, nastavnica i mama su bile drugarice. Jednom prilikom, upita mama nastavnicu za Milana, kako napreduje, a nastavnica pognu oči, slegnu ramenima i reče mami kako zna da joj neće biti prijatno da čuje, ali da je bolje da joj na vreme kaže – Milan je izrazito netalentovan za flautu, doduše ne u potpunosti amuzikalan, ali to nije to. I pre nego što je mama stigla bilo šta da odgovori, nastavnica je pronašla mene pogledom kako gledam televizor (očito sa ’ogromnom’ pažnjom, čim se ni ne sećam šta sam gledala) i rekla da je primetila da ja katkad sviruckam, čačkam ili kako se već izrazila, Milanovu flautu i da bi uz dosta rada, discipline i entuzijazma uspela da prosviram taj instrument. Ja sam bila oduševljena.

Ubrzo sam počela da pohađam nižu muzičku, zatim srednju muzičku, onda sam primljena na akademiju... Uz to sam dobila i titule: sedam nacionalnih nagrada, tri evropske, jedna grupna; zatim slede neformalne titule: najlepša prirodna plavuša u srednjoj muzičkoj (a kako i ne bi kad sam bila jedina prirodno plava), najokatija učenica (imam krupne plave oči), jedina koja je uspela da osvoji i seksualno iskoristi Boru štrebera (on je bio na teoretskom odseku i mnoge devojke je uzbuđivala njegova nezainteresovanost; jednom smo spavali i to je bio tragikomični tinejdž seks gde je on posle tri minuta svršio); zatim slede neformalne akademske titule: titula najhladnije (za tebe je seks samo sport, govorili su mi frazu samo zato što sam imala u tri meseca tri neuspele veze). Imala sam i titulu najpedantnije, zato što sam često prala ruke...
No, moja jedina istinska ljubav bila je flauta. Dugo. Od treće godine kad sam je prvi put ugledala. Kad sam je prvi put stavila u usta ta ljubav se potvrdila. Sa svakom novom melodijom ljubav je jačala. Nisam znala da li da zahvalim za te umilne zvuke ustima, usnama, prstima ili svircu.
Sa petnaest godina na međunarodnom takmičenju u Sofiji, kad sam odsvirala svoju takmičarsku ponudu, pulsirala sam sve vreme, napetost je rasla, a kad su moje ime pročitali kao pobedničko trgla sam se i uzdahnula, ali ne zbog pobede, već zbog orgazma koji je usledio kao posledica te pobede. Tad sam shvatila svu ozbiljnost moje veze sa flautom.
Koliko god da je neobična ta veza, ja sam je prihvatila kao konačnu i jedinu. Nijedan muškarac je nije mogao zameniti (uprkos statistima koje sam s vremena na vreme upotrebljavala), niti neka druga aktivnost.
Ali onda sam je izneverila. Svoju dragu flautu.
Uprkos briljantnim uspesima i činjenici da je moj račun uvek bio tačan, uprkos tome što je tri plus dva bilo pet, trista puta šest hiljadu i osamsto, a koren iz stotinu dvadeset i jedan jedanaest, uprkos tome što su svi računi bili tačni i precizni, nisam mogla a da se ne zapitam zašto ja zapravo živim.
Akademija. Susedni odseci. Ulazim u glavnu salu i vidim Mašu kako sa mokrim farmericama svira violončelo. I ne, nisu me (kao što to biva u sentimentalnim romanima) privukli umilni zvuci i slični stereotipi privlačenja, već lepota Mašinog položaja tela dok svira instrument, sve sa razdrljenom kariranom košuljom, majicom bez rukava sa velikim izrezom, raširenim nogama, ispupčenim kolenima, stopalima udenutim u crne starke i tom mokrom flekom na farmericama. Stojim tako omamljena i kad je Maša završila odlaže instrument i gudalo i hitro kreće ka vratima. Ne poznajemo se, ali je ne ometa da mi se obrati kao da smo stari znanci. Kaže kako je nervira što se svaki put ukvasi kad pije vodu. A onda dodade kako je dobro što voda ne ostavlja fleke. Uz osmeh.
Na Maši mi je bilo interesantno što su njen svetli ten, svetle oči i svetla kosa i ženstvenost bili u suprotnosti sa širinom ramena i mišićnom masom na mišicama. Volela sam njenu građu planinske gazele sve sa brzinom, spretnošću i elegancijom. Sa nula posto tromosti. Takođe, volela sam i neformalno oblačenje kome je bila sklona u vidu džinsa, fruit of the loom bodi majica, neodgovornost prema malim grudima tako što ih je lišavala brushaltera i sa još mnoštvom detalja koji se ne mogu videti kod drugih osoba. Bez obzira na bore smejalice, žutu dugu, ženstvenu, kosu i nežan glas, njena visina od oko sto osamdeset santimetara, mišići, oštar pogled i prav hod zračili su neukrotivošću. Ona nije bila skandinavski nežna, već, pre, vikinški divlja.
Maša je bila uspešna u violončelu kao i ja u flauti. Erotski košmar počeo je kad su nas poslali u Vrnjačku banju kao predstavnice naše akademije. Reč je bila o jednom internacionalnom takmičenju.
Hotel Orion, miris borovine, bistar vazduh. Maša u pocepanim farmericama sedi na svom delu kreveta (dali su nam bračni krevet mesto dva odvojena da bi troškovi akademije bili niži) u turskom sedu. Ja zatvaram terasu pošto pada noć i postaje hladno. Obe smo zimogrožljive. Rupa na socrealističkoj posteljini. Naš smeh. Presvlačenje. Uske pidžame sa kratkim nogavicama. Mrak. Noć. Mesečina. Nedostatak boje. Blizina. Toplota. Njen san.
Leži otkrivena, rasprostrta po krevetu kao neki veličanstveni model koji čeka da bude ovekovečen u velelepnu i nadvremenu sliku. Ali, Rembrant i Mikelanđelo su odavno mrtvi, a ja ne znam ni da slikam, ni da vajam. Potiljak na jastuku je zakrenut pa daje glavi položaj nekog ponosnog poluprofila sa izraženim velikim, oštrim nosom. Grudi ukroćene uskom pidžamom se nadimaju, bradavice su ukrućene, gornji deo pidžame se podigao do stomaka te je dao da zasija pupak, kao srebrno dugme, gazelaste noge, jedna pružena, druga povijena, ruke pružene kao albatrosova krila, rukavi nehotično povučeni do laktova oslobađajući žute dlake da zasvetle, kosa neposlušna, okupirala jastuk, čelo, jedan pramen se uvukao i u usta. Posmatram taj prizor i divim se usnuloj madoni. U tom momentu liči na jednog džinovskog svica.
Pomisao da je dodirnem upozoravala me je na skrnavljenje. Ali ja se više nisam pitala. Refleksno sam poljubila Mašin pazuh i milovala sam njeno lice. Plivajući u žudnji osetila sam bojazan da bi je moji poljupci ljutili. Levom rukom sam milovala unutrašnju stranu Mašine butine, preko uske pidžame, a desnom sam zgrabila sebe između nogu i ritmično stiskala i puštala. U levoj ruci sam čula mir i tišinu, a u desnoj nemir i buku. Buka u desnoj ruci me je naterala da je provučem do ispod veša. Bilo je vruće i klizavo. Pitala sam se da li je tako i kod Maše. Nema juče, nema sutra, sva sam se pretvorila u tren, ne razmišljajući o posledicama. Levu ruku sam sa njene butine prevukla do ispod veša i umirila me je taktilna spoznaja da je i njeno međunožje na sličan način uznemireno kao i moje. Kad je pomakla svoju desnu ruku da skloni pramen iz usta, ja sam htela da sklonim svoju ruku sa njenog međunožja, ali ona mi nije dala. Sa maknutog pramena je vratila moju desnicu tamo gde je i bila (među njenim nogama) i pomilovala je. Tad se trgoh u orgazmičkom grču. Jako sam uzdahnula i trgla se, ali Maša se nije pomerala.
A onda je otvorila oči. Osmehnula se. Na moj pokušaj nešto da izustim prst mi je stavila na usne i ja sam zaćutala. Legla je preko mene i ljubila me i dodirivala me ritmično po tvrdom i vrelom klitorisu, toj užarenoj steni. Skida mi donji deo pidžame i veš, dok se ja borim sa gornjim. Posle toga je svukla i sebe. Ubrzo joj je glava među mojim nogama. Rukom sam joj držala kosu dok me je jezikom vodila ka suncu. Letela sam ka njemu, oštrim krilima rasterujući oblake. Spojih se sa suncem Opet ograzmiram, a Mašina ruka mi je preko usta sa jednim šššššš i osmehom. Ljubila sam je i jezikom obeležavala ’svoju teritotriju’, overavala to predivno telo zadržavši se između njenih nogu. Sluz na koju nailazim gutam. Obilna bela sekrecija mi se zadžava i oko usta i u meni. Gutajući nju želim da progutam Mašu, da je zauvek zadržim u sebi. Samo, ta sluz me ne hrani, već pojačava moju glad. Jako mi je velikim koščatim rukama stisnula ramena, promrmljala nešto kao hajde, hajde, saću i potom svršila.
Tako gole smo se preplele i uživale u onom što Aristofan u Platonovoj Gozbi objašnjava kao jedno. Tad smo umrle kao ona i ja, a rodile se kao onaija. Bila je to simfonija dva tela. Pomislih – ovo je zemaljski raj.
Budim se gola. Maša užurbano navlači pocepane farmerke i potom mi dobacuje moju pidžamu, bez reči i osmeha. Skoro da bih pomislila da je sve san da nije izdavao miris izlučevina i fleke po posteljini. Nasmejah se i htedoh da je poljubim u usne, ali Maša me odgurnu sa pitanjem šta mi je. Aludirala sam na minulu noć, ali Maša me je ubeđivala kako je sve to bio samo san. Spopala me je logoreja, pričala sam panično o minuloj noći, a Maša tad opet stavi prst na moje usne i prošaputa ’samo ćuti i zavlači mi prst dole’. Tako sam i radila, sve dok me nije ujela za rame u orgazmičnoj pomami. Tad me je opet katapultirala u nebo. I opet zaspasmo.
Kad sam se probudila Maše više nije bilo tu. Sišla je na ručak. Pridružila sam joj se kao da se ništa nije desilo. Moje aluzije je ignorisala. Znala sam da ćemo se viđati, ali da je nikad više neću naći.
No, Maša se nije odrekla mene. I po povratku u Beograd nastavile smo sa druženjem i sa noćivanjima jedna kod druge, sve sa ponavljanjem vrnjačkih bahanalija, ali sve dok ne svane. Kao u nekoj erotskoj bajci. Naše želje su cvilele i udovoljavale smo im, ali o tome se nije govorilo. Živele smo dvostrukim životom.
Imala je dečka, imala sam dečka. Ali naša tajna se nije prekidala. Kad god sam htela sa njom da razgovaram o tome, govorila je ššššš, to je samo san. A na moje da se puno puta ponavlja da bi bilo san, ona je uz osmeh govorila pa i snovi se ponavljaju, ne?.
Svet se rasplinuo kao loš akvarel na lošem papiru. Ništa više nije bilo jasno. Java, san, Maša, ja, naši momci, požudna tela... Iz ničega nastalo, u ništa će se pretvoriti. I san, i java, i požudna tela i orgazmički grč, samo su trenut, jedan bljesak u višemilenijumskoj civilizaciji. San i java su proizvoljne odrednice. Nismo li milion puta sanjali i posle sna konstatovali ovo kao da je stvarno bilo?
No, ovoga puta reč je o bezočnoj krađi. Meni je Maša krala javu tretirajući je kao san, a ja nisam imala snage da ne prihvatim njena pravila igre.
Pre neki dan, imale smo susret. Maša je noćila kod mene. Kad je htela da me poljubi izmakla sam se. Ruku koju mi je stavila između nogu sam sklonila. Pogledala me je upitno. Rekoh da ovo više ne može ovako, da je volim i da mi ovako polovičan odnos ne odgovara. Ššššš, sanjajmo!, rekla je, osmehnula se i pomilovala me po glavi. Insistirala sam da više ne može ovako i ponovih kako je volim. Tad me Maša zgrabi svojim koščatim rukama za potiljak, fiksira mi glavu ka svojoj i reče: slušaj šta imam da ti kažem! Ti misliš da ja tebe ne volim?! Volim te i više no što ti možeš da zamisliš. Ali to nas ne ometa da sanjamo! Šta bi bilo kada bi naš san pretvorili u javu?! Možeš zamisliti reakcije tvojih roditelja, Milana, mojih roditelja, sestara... Možemo li iz ove kože? Ne, draga, ne. Osuđeni smo na ovaj život, ovde i sada. Ha, java je zapravo samo jedna koprena. Snovi, oni su pravi život!Živimo naše snove! Volim te, ali nemam snage za kamenje i prezrenje. Spomenuh tada mogućnost odlaska u inostranstvo, ali Maša je kategorički odmahnula glavom i rekla kako ona ne želi da beži, jer suštinski beg nije moguć, beg od prezrenja bližnjih. I dodala sa sad već spuštenim rukama: znaš da mi je tata jako bolestan. Neće još dugo živeti. Mami i sestrama sam potrebna. One ovo ne bi razumele. Zato moramo, ali moramo, da nastavimo sa ovim snom. Molim te ne napuštaj me. Ovaj san mi mnogo znači!
Nisam imala snage da se oduprem. Sanjale smo i još uvek sanjamo. I sanjaćemo. Zapravo, Maša mi je krala javu, a ja sam je puštala. Kao dve vampirice, naš stvarni život je tekao noću. A zapravo, ko to zna šta je san, šta java, šta stvarnost u beskrajnoj vasioni...

A. L.
mart 2009.

Mnogo dobro

[Galateja]

Hvala devojke, znači mi vaša podrška!

Valjalo bi da se još koja uključi sa publikacijom.

[Pretty_Brenda]

[misha26]

Hm, primeticu tj. konstatovacu sledece:

prva prica se na prvi pogled cini kao sasvim obicna lez. prica vidjena ocima drugog pisca...ali protkana je takvim metaforama, koje su tako vesto i tako dobro uklopljenje u citavu strukturu, jednostavno ne strce ne remete tok....

druga prica je takva igra recima i igra mislima, zaista fascinantno. U pozadini prica skriva trenutno psihicko stanje svog autora...prica pokusava da izadje tj izlazi van granica onog sto je trenutno, nadnaravno, sto je vremensko, sto je u ovoj dimenziji vremena i prostora.

[Galateja]

TRAGOVI

Dest godina me moja baka posmatra, uklesana u crni mermer spomenika. Sunce je obasjalo groblje i crni spomenici su sijali. Iznad su letele ptice, a čempresi su se njihali. Možda su u tim pticama duše pokojnika. Od kada je moja baka umrla redovno je posećujem na novom prebivalištu. Bila je tu jedna klupica na kojoj sam sedela u punini svog fizičkog postojanja, dok je ona samo bivala, tako večna i vanvremena.
Preminula je kada sam pošla u osnovnu školu. Iako sam tada bila dete, znala sam i osećala značaj ove žene u mom životu. Dobro sam pamtila i osećala ljubav koju mi je pružala. Kako sam sakupljala godine i baka se menjala. Pričala sam joj o mami i tati, o tome kako mi je žao što nisam bliskija sa sestrom. Žalila sam joj se na to što nisam bila učiteljicina miljenica. Samo njoj sam mogla reći u petom razredu koliko mi je teško što su se mama i tata razveli. U sedmom razredu sam joj objašnjavala kako sam počela da se zaljubljujem u devojčice. Baka je prva bila upućena u to da ću upisati gimnaziju. Nisam pred njom imala stida pa sam joj ponavljala kako volim žene i kako je lepo ljubiti ih. Zatim, na bakinom grobu sam spremala prijemni ispit za Filozofski fakultet, odsek filozofija. Tu sam prvo proslavila diplomski. Radovala se ljubavima i plakala zbog raskida. Najposle, sada kada radim u muzeju voštanih figura uvek je posećujem posle završetka radnog vremena.
Imam trideset godina a ne mogu da razumem zašto ljudi imaju toliku odbojnost prema groblju. Grobnica je vrata konačnog. Mrtvaci žive bez opterećenja da li će im iskočiti bubuljica, hoće li se ugojiti, da li će dobiti povišicu na poslu... To koliko će oni biti živi u velikoj meri zavisi od nas prividno živih, kako se odnosimo prema njima. Mrtvi žive u nama kroz gene, uticaj, sećanja, priču...
Moj život je veoma jednostavan. Živim sama. Roditelji i sestra su mi u Provinciji. Radim u muzeju voštanih figura u kome svakodnevno, sem vikendom, provodim osam sati okružena vanvremenošću značajnih ljudi. Razlika između voštanih figura i ljudskih figura je u tome što su prve vanvremene, sveprisutne, večne i značajne. Ljudske figure su isto od voska samo što gore i sa svakim proteklim minutom nestaju. A kad izgore ostaće malko voska od koga će biti moguće napraviti jedan novi oblik. Neko je sveća koja vremenom tvori nove svećice, neko ukrasna sveća, a neko postane voštana figura. Kada završim sa poslom šetam gradom, ali ljudi koje srećem nisu ništa više živi od voštanih figura. Žive neke svoje živote, oni su za mene niko i ja sam za njih ništa. Posle odlazim na groblje. Na poslu su ljudi koji su iznad zemlje, kada šetam srećem ljude na zemlji, a na groblju pod zemljom. Kada se vratim u stan gledam umetničke filmove, čitam knjige i posvetim se svojoj velikoj strasti: izučavam slikarstvo, posebice dvadeseti vek, i slikam u kubističkom maniru.
Osim tih ljudi živim i sa Jasmininim duhom i stalno preispitujem našu sedmogodišnju vezu, pojedine trenutke i momenat kada se spakovala i bez histerije i drame otišla, pozdravivši se kao da se pozdravlja sa poznanicom ostavivši me sa samoćom i depresijom. Jasmina me je volela slepo i odano, ali njen duh i moj nikada nisu plesali, samo su uporedo koračali. Moj greh je bio što je nisam poštovala. Sram me je reći za ženu sa kojom sam bila sedam godina u vezi da je njen duh kao veštačko cveće, neautentičan i, usuđujem se reći, ružan. Njeno telo sa svim ispupčenjima i udubljenjima, uzdasima i pokretima bilo je odveć predvidivo. To je telo koje u masi prolaznika nikada ne ostaje upamćeno.
Kad god odem baki na grob umiruje me tišina i odsustvo živih ljudi. Međutim, već neko vreme, susrećem jednu ženu na susednom grobu. Njeno stalno prisustvo je učinilo da se moj usamljenički život uzdrma. Posle trećeg slučajnog susreta počele smo da se javljamo jedna drugoj, a kad su se ti susreti učestili zapodenule smo razgovor. Juče vas nisam srela, iznenadila sam se vašem odsustvu , rekla sam. Mislila sam doći, ali su me obaveze sprečile. Upitala sam je kome dolazi, a ona je odgovorila da dolazi baki. Baki. Zaista? I ja, samo što je moja umrla odavno, obradovalo me je to prepoznavanje. Ana, predstavila sam se. Naši dolasci ih čine živima. Ja sam Nikolina. Pružila mi je ruku sa dugačkim prstima koja je bila ispunjena sa nekoliko dominantnih žila. Imala je jarko crvenu dugu kosu, velike, prstenaste, srebrne minđuše, crne oči koje sijaju kao spomenik na osunčanom groblju uokvirene crnim kreonom i senkom, lice premalano puderom, uzak vrat, takođe prožet žilama, crnu svilenu košulju koja joj je lepo isticala grudi, sivu uzanu suknju, ispod crne čarape od likre i ženske, takođe crne, šimike sa malenom štiklom. Bila je u ranim četrdesetim.
Vremenom, naši razgovori postali su učestaliji. Saznala sam o njoj samo to da je profesorka matematike, da nema dece i da nije udata. Sve ostalo o sebi je tajila. No, za odnos kakav smo imale nije ni bilo potrebno da moja saznanja o njoj budu šira. Nikolina je bila lepa žena koja bi lako mogla da mi se dopadne. Govorila je često o brojevima. O tome kako je sve matematika, i život i smrt. O povezanosti između matematike i umetnosti, navodeći matematičnost renesansnih slika, posebice Ticijanovih. Njena teorija je bila sledeća: Život je plus jedan, smrt je minus jedan, ljudi su jedinice. Ako nešto ostvare onda su dvojke, trojke. Minus nije zlo. Upitala sam je kako percipira nulu. Nula je stanje između života i smrti, jedan krug u kome smo trenutno. Bila mi je zanimljiva ta teza i zamolila sam je da mi pojasni. Veliki bol, veliko uzivanje, strah, ljubav, sve su to nule.
Oblačlila se veoma atraktivno, što nisam mogla a da ne uočim. Godinu dana je prošlo od moje poslednje veze i osećala sam da me žudnja obuzima. U trenucima svakodnevne, jutarnje i večernje, masturbacije uočila sam da mi se grobljanska dama ušetala u fantazije. U mojoj mašti sedela je raskrečena na klupici na groblju, čvrsto je držala svoje grudi i pomerala ih gore-dole sa glavom zabačenom nazad. U tim trenucima na njoj je bila najubedljivija brada vinuta u nebo koja me je veoma uzbuđivala. Njena brada je bila zvezda mojih fantazija.
Pri susretima mi nije bilo neprijatno. Pozvala sam je da odemo u kafić, pristala je. Pitala me je za muzej voštanih figura, za moj način života i hobije. Rekla sam joj da slikam, ali sam se odmah pokajala. Zazvučala sam samoj sebi vrlo pretenciozno. Još kada je ona sa oduševljenjem rekla stvarno? osećaj nelagode je postao vrlo jak. Ma ja to samo onako, ušeprtljeno sam kazala dok mi je ona darovala jedan smešak i poziv kod nje na večeru za vikend, kao i zahtev da donesem slike.
Živela je u potkrovlju jedne višespratnice. U stanu je bio stilski nameštaj, puno knjiga, mnoštvo umetničkih slika, nekoliko skulptura... Dopale su joj se moje slike, rekla je da su matematične. Ja o svojim slikama nisam imala visoko mišljenje. Crtala sam bez ambicije. Ali Nikolina je bila uporna u svojoj hvali koju sam ja doživela kao laskanje. Jele smo špagete sa bolonjeze sosom. Kada je došlo vreme rastanku rekla mi je da me ne pušta. Bilo je veče. Otišla je do predsoblja a kada se vratila nestalo je struje. Šta ćemo sad? Pitala sam. Ja sam vampirica. Sada ću da te ugrizem da pustiš krv. Nema ništa lepše od ženske krvi. Veoma sam se uplašila tako zaključana, u mraku pored luđakinje. Srce je ubrzano počelo da mi kuca, usta da se suše i povlačila sam se ka zidu dok je ona polako koračala ka meni. Šta sve ovo treba da znači? Držala je stisnute šake i polako ih je pomerala. U pomračini sam uspela to da vidim. A onda je polako otvorila šake, u njima su bili osigurači. Počela je da se smeje. Otišla je do predsoblja, vratila osigurače i ponovo je zasijalo svetlo. Pokazala mi je ključ i rekla: Ovo je bio moj mali teatar straha. Ne zameri. Ali to nema smisla! Strahovito sam se uplašila! Strah nam pokazuje da smo živi. Ima nečeg privlačnog u njemu. Uostalom, više ćeš ceniti slobodu i odsustvo straha. Kada je to rekla nisam mogla više da se ljutim. Ispratila me je namignuvši mi. Rekla mi je da sam tako uplašena bila lepa. Nastavile smo da se susrećemo na groblju. O incidentu nismo pričale.
Uzvratila je posetu. Kada smo završile sa večerom, punjenim pečurkama, namestila se u jednoj fotelji i rekla mi da crtam ono što vidim i kako vidim. Sasvim svedeno, sa mnoštvom linija, kao projekat nekog šoping mola nacrtala sam lavicu. Dopalo joj se i tražila je da zadrži. Rekla je da poznaje neke uticajne ljude koji se bave likovnom kritikom i da mi može pomoći. Zatražila je da joj pozajmim nekl svoje radove.
Poredila sam je sa mojom bivšom devojkom sa kojom sam bila sedam godina u vezi, Jasminom. Kad god je se setim ja razmišljam o aspektima te veze, plusevima i minusima. Volela sam Jasminu. Ali prema njoj nikada nisam osećala ovo što osećam prema Nikolini. Jasmina me je volela, veoma volela, a ja, slaba na sebe nisam mogla da odolevam toj ljubavi. Nikolina se dopada meni neovisno od toga ko sam ja i šta sam njoj. Prema Jasmini sam imala dozu prezira zbog svega onoga što nije, a prema Nikolini zbog svega onoga što jeste. Jasmina, učaurena u svoju poziciju ekonomiste i nekoga kome je najveća ambicija da što više zarađuje nikada nije do kraja razumela zašto ljudi studiraju tako nešto beskorisno kao što je to filozofija. Nije videla preku potrebu u tome da bude lepo obučena. Večito bez političkog stava, njoj je bilo nerazumljivo zašto se ljudi bave politikom. Ona nikada nije shvatala zašto Bergmanov film Fani i Aleksandar traje četiri sata. Volela me je i ja sam volela nju kao onu što voli mene i brine o meni. Ali u dubinama sebe nisam je poštovala i njena pojava me nije nadahnjivala ni mentalno ni seksualno, samo emotivno i iako joj nikada to nisam rekla ona je sasvim jasno znala da ja tako osećam. A Nikolina, tako vešta i sa slovima i brojevima, i sa umetnošću i naukom, tako lepa, ona me je mamila. Bože, kako je lepa! Imale smo učestale razgovore na groblju i posećivale smo se. Želela sam tu ženu, ne samo na erotičan način već me je opčinio njen duh. A i duša. Naši razgovori na groblju su postali stalnost, deo neke rutine. Družile smo se na nesvakidašnji način. I dok je oko nas sve bilo mrtvo, ja sam osećala život u sebi. Tako snažno sam osećala potrebu da je uhvatim za butine. Ne znam kuda bih dalje posle tog dodira, ali moje biće, svih sto sedamdeset i pet metara visine i šezdeset i sedam kilograma težine, sav moj mentalni i emotivni kapacitet, želje i nadanja, bili su koncentrisani u tih deset jagodica. A osećala sam i kako ona mene svlači pogledom.
Posle tri meseca druženja na groblju pozvala me je kod sebe u stan da mi nešto pokaže. Obe smo znale da je došlo vreme. Kako su noge koračale stepenik po stepenik osećala sam da moja žudnja raste. Otvorila mi je vrata, krenula sam ka dnevnoj sobi, ali ona me je odvela u spavaću u kojoj je bio veliki francuski ležaj. Sa strane su bile upaljene crvene sveće i one su obasjavale sobu. Imala je na sebi crnu košulju, crnu suknju, crne lingerije, crne čizme koje dosežu do iznad kolena sa vrlo viskom štiklom. Oči su joj svetlucale. Pogledom mi je dala znak da sednem i ja sam sela na njen krevet. Gurnula me je i taj pokret me je iznenadio. Opkoračila me je, naslonila se na mene i stavila ruke ispod mog džempera. Ionako uzbuđena ovo me je dodatno motivisala i zastenjala sam. Uskoro su njene usne bile na mojim i jezici su nam igrali u zavodljivom plesu. Dodirivala me je po grudima, stomaku i spuštala je ruke niže i taman kad sam pomislila da će se pozabaviti mojim međunožijem ona me je okrenula na stomak. Svlačila me je ubrzano, kao da me siluje. Nisam videla otkud je izvukla ešarpu kojom mi je vezala ruke ozada. Uzela je bič i udarala me po guzi. Došla je sa druge strane kreveta i počela je da se svlači. Otkopčavala je dugme po dugme, a ja sam sve više vlažila, cvilila sam dole koliko sam je želela. Jedre grudi su joj bile smeštene u crni čipkasti brushalter. Kada je svukla suknju iskočio je crni strep pričvršćen kožnim kajišom. Pljuvačka je najbolji lubrikant, rekla je i ugurala mi ga u usta. Nije ga dugo tu držala, izvadila ga je, došetala do mene i stavila ga u moju vaginu sa stražnje strane. Zastenjala sam i u ritmu njenih pokreta sam disala. Skroz me je poklopila sobom i dok je ulazila u mene levom rukom mi je obgrlila grudi a desnom mi je pomerala klitoris. Dok sam svršavala činilo mi se da padam u nesvest, pred očima su se rojile žute zvezdice. Ana je skinula strep i vezala mi je vrat drugom ešarpom. Držala ga je kao povodac i povukla me je u carstvo koje je bilo omeđano njenim nogama. Zaronila sam jezik u glavnu kulu onako vlažnu koja me je usisavala. Prilikom svršavanja bila je kao divlji talas na nemirnom moru.
Osećala sam je. Priželjkivala sam da me Nikolina zavoli. Osećala sam slabost prema njoj. Imala me je.
Nikolina je sasvim vešto umela da korača po mojim unutrašnjim stopama i da prati moje puteve. Razumela je svaku misao, strepnju, nadanje i naklon. Znala je zašto toliko volim vokalni džez i Marsela Prusta. I ne samo da je znala, nego je i razumela i intelektualno, estetski i emotivno. Jasmina nije nikada prekoračila prag tih vrata, ne zato što nije htela već što nije umela, nije imala ključ. Ona me je volela. Da li je nezahvalno reći samo volela?
Ljubav koja je najveća životna vrednost shvaćena je površno kao emocija sama po sebi dovoljna. Međutim, istinska ljubav je sadržajna, ona uključuje razumevanje i, upravo, to koračanje po unutrašnjim stopama voljene osobe. Postoji večito pitanje duša ili telo i u toj kičerskoj zapitanosti zanemaren je duh. Duh je izvor. Duh oblikuje i telo. Duh oblikuje i dušu.
Nikolina mi je pomogla da u likovnom časopisu Linija izađe prikaz mog stvaralaštva. Bila sam oduševljena i začuđena činjenicom da to što radim ima vrednost.
Viđale smo se na groblju, kod mene, kod nje, šetale smo zajedno, vodile ljubav. Naši susreti su bili kreativni, prožeti razgovorima o umetnosti, nežnostima i izvesnim perverzijama. Često je zahtevala da crtam dok ona predamnom masturbira. Da crtam sve što mi padne na um, ali da se ni slučajno ne diram i ne prekidam crtanje. A kada bi ona svršila nasrnula bi na mene olujno dok i ja ne svršim. Tada bi igru nastavljale u krevetu ili na podu. Zvanično nismo bile u vezi, ali šta bi to ozvaničenje promenilo? Sve mi je pružala, ali mi nije dopuštala ništa da tražim. Ja sam uvek bila monogamna i nikada nisam varala devojke. Ovakva veza je bila za mene nešto potpuno novo. Ponekad mi se nije po tri dana ljavljala, ali nikada nije prolazilo više od tog broja dana. Znala je da mi se ne javi na telefon, ako joj se ne priča. Bila sam srećna našim duhovnim i fizičkim sjedinjenjem, zajednički provedenim vremenom, njenom superiornošću i dušom koja se otvarala prema njoj. Sa Jasminom sam imala naš zajednički krevet, ali on je bio mlohav kao puž dok nam je dom bio krhak kao puževa kućica. Sa Nikolinom sam letela, bile smo kao dva uparena leptira koja sleću sa cveta na cvet.
Vremenom mi nije bilo dovoljno da živimo ovakvim životom. Obuzela me je posesivnost i zapitanost sa kime se ona viđa i kako vreme provodi kada nije sa mnom. Rekla sam Nikolini da želim da živimo zajedno. Samo želim da živimo zajedno, bez ikakvog uvoda i pojašnjenja. Nije joj se dopala moja ideja. To je i rekla. Isto bez uvoda i pojašnjenja. Onda sam rekla da me boli što ne znam sa kim je kada nije sa mnom. Zar? Pitala je. Da li ti je nešto uskraćeno u našem druženju? Tako je Nikolina nazivala našu vezu. Da li su tvoji telo, duh i duša zanemareni? Ali ja ne znam sa kim si ti kada nisi sa mnom. Pa? Pitala je. A da provodim vreme sa nekim da li to nešto menja? Da li to umanjuje ono što ti dajem? Osećala sam mešavinu tuge i besa, nisam znala da li u tom momentu više mrzim Nikolininu lakoću ili svoju nesigurnost. Bila sam nemoćna i uzviknula sam nešto što nikako nije trebalo da kažem, nešto sasvim prozaično: Želim da si samo moja, da sam nastanjena u tvojoj vagini, da sam tvoja robinja. Nasmejala se sažaljivo. Ćutale smo i koračale po tlu koje se žutilo od opalog lišća. Preplavila me je neka ogavna sladunjavost i to lišće po tlu sam doživela kao da koračamo po nebu prelivenom medom po kome nam je svaki korak teži. Sloboda je bila ukaljana jeftinom, melodramatičnom kuknjavom. Bila sam zarobljena, moje telo je bilo moja rešetka. Tad mi je rekla Nikolina, onako tiho, ne gledajući me u oči da sam u duši mediokritet koji će uvek robovati malograđanskim normama i predrasudi da nešto postoji samo ako je ozvaničeno. Lepota nije zvanična, sreća nije zvanična, strah nije zvaničan, rekla je. Moj greh je u tome što nisam umela da uživam u mom i Nikolininom odnosu ravnopravno, već sam joj se pokorila bez borbe.
Nije mi se više javljala. Kad sam je pozvala čulo se da pozvani broj nije u funkciji. Otišla sam kod nje i pozvonila, što nikada nisam radila nepozvana, nije mi otvorila. Nikolina je nestala. Nisam je više sretala ni na groblju.
Nedostajala mi je, ali ne njena ljubav prema meni. Čak ne ni moja prema njoj. Osećala sam čežnju za našim duhovnim mačevanjem, za razgovorima gde smo poredile francuski novi talas i jugoslovenski crni talas, kada smo skupa čitale poeziju Volta Vitmena, igrale šah, kuvale, imale performanse prožete kreativnošću i telesnim zadovoljstvom finaliziranim snažnim orgazmima. Vremenom sam počela da žudim za našim seksualnim plesom. Masturbirala sam i to mi je pružalo fizički smiraj, bar kratkotrajno, ali nisam mogla da emotivno i duhovno masturbiram. Osećala sam da posle svršavanja iz mene curi lekovita tečnost koja jalovo otiče niz kanalizaciju umesto da nekome pomogne. A onda sam rešila da pustim da mi se čežnja taloži. Slikala sam. I slikala. I slikala. Radove sam slala časopisu Linija. Odgovor nisam dobijala. Mesecima.
Jednog jutra začula sam zvono. Bio je to poštar koji mi je uručio preporučeno pismo. Otvorila sam ga i pročitala:
Poštovana gospođice Ana,
Primili smo vaše radove i pokazali ih gospodi koja su vam sigurno poznata, najpoznatijim likovnim kritičarima modernog slikarstva, Vladimiru Petriću, Jovanu Tanaskoviću i Marku Blagojeviću. Oni su se složili da su Vaše slike jedan sasvim novi i originalan pristup u našem slikarstvu. Časopis Linija sad već tradicionalno, svake godine pomaže finansijski i medijski, da neko od likovnih stvaralaca održi izložbu. Ovoga puta ste izabrani Vi i čestitam vam. Molim Vas da dođete u redakciju Linije, radnim danom od 9 do 14 kako bi se dogovorili oko pojedinosti.

Srdačno,
Boris Milinković,
glavni i odgovorni urednik časopisa Linija
Te noći sam pogledala u zvezdano nebo i omakao mi se jedan smešak.

A. L.
novembar 2011.