- 30 Dec 2010, 16:47
#2089270
"Izveštavanje medija u Srbiji o pitanjima koja se tiču ljudskih prava je kranje poražavajuće. Već sam odavno navikao na državnu novinsku agenciju TANJUG koja kada se objavi bilo koji izveštaj o Srbiji uvek uspeva da istakne „poboljšanja navedena u izveštaju“, dok sve probleme koji se najčešće svode na neprimenjivanje zakona i odsustvo odgovornosti vlasti uspeva da minimizira. Ista agencija čini upravo suprotno kada se radi o bilo kom izveštaju koji se tiče neke druge države (Hrvatske, SAD, Francuske itd). Tada se po pravilu naglašavaju incidenti i „loši delovi“ izveštaja. Poruka za većinski konzervativnu čitalačku publiku u Srbiji treba da bude da je Srbija negde u istom rangu sa drugim državama. Prilikom gostovanja na jednoj lokalnoj televiziji, novinarka je prvo pitala mene koje su najugroženije manjinske grupe u Srbiji (nabrojao sam nekoliko počev od Roma, LGBT, osoba sa invaliditetom), a zatim je moja koleginica iz Švedske odgovorila na isto pitanje u kontekstu te zemlje (ona je navela imigrante, osobe koje traže azil i osobe bez dokumenata). Indirektan zaključak novinarke bi se mogao svesti na „eto mi imamo Rome, a Švedska imigrante“. Građani valjda sami treba da zaključe da između Srbije i Švedske i nema neke razlike kada su ljudska prava u pitanju.
Slično se ovih dana desilo i sa slučajem porodice Nastić kojima je Američka agencija za zaštitu dece oduzela decu zbog neadekvatnih (golih) fotografija dece koje su pronađene. Nastići su u svim medijima proglašeni kao apsolutno nevini (mada mediji Srbiji imaju običaj da ljude najčešće proglašavaju krivim unapred). Nastići su proglašeni nevinim jer nasuprot njima nije država Srbija, nego „zla“ Amerika. Ne ostavlja se prostor američkim sudovima da urade svoj posao niti se ostavlja mogućnost da će sudovi osloboditi Nastiće ikakve odgovornosti. Najmanje mesta se daje psiholozima koji pomažu da se u ovom slučaju objasne kulturološke razlike između USA i Srbije ili pravnicima koji govore da će se u postupku brzo utvrditi nevinost/krivica. Umesto da se o slučaju piše na iole objektivan način, svi naglašavaju da su deca smeštena u MEKSIČKU porodicu. Ovo naglašavanje etničke pripadnosti verovatno treba čitaoce dodatno da zaprepasti i uveri da su „Amerikanci surovi prema Srbima“. Ako se tome doda uporno naglašavanje činjenice da je u pitanju „diskriminacija“ (iako je u ovom slučaju nema), vidi se da je histerija potpuna.
Slična medijska histerija postoji i u slučaju izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu/Albaniji. Mediji ne ostavljaju apsolutno nimalo prostora da se desilo nešto drugačije od onoga što je većina zamislila, a što se svodi na „stotine su odvedene, ubijene i povađeni su im organi“. To je potpuno nepoštovanje porodica otetih i ubijenih, zbog toga što svako od njih ima neotuđivo pravo da zna šta se ZAISTA desilo sa njihovim najbližima tj. da se rasvetli kako je došlo do nestanka/ubistva. Dakle jedno ljudsko biće – jedna konkretna priča zasnovana na činjenicama. Umesto toga, mediji u Srbiji nude jednu paušalnu priču za sve ubijene/nestale i samo jednog krivca – Hašima Tačija. To što u izveštaju Martija piše da TEK TREBA da se sprovede puna istraga o navodima izveštaja, očigledno da nikog ne zanima u medijima, a ni u Srbiji.
Slično je i sa izveštavanjem o događajima u Belorusiji. Dok su u Minsku hapsili sve opozicione predsedničke kandidate (u zatvoru je ih je 7 od 9), tukli i hapsili novinare i aktiviste, beogradski mediji su bogougodno javljali da je Lukašenko pobedio na izborima. Na ulicama je bilo oko 40.000 ljudi, specijalna policija je tukla, KGB hapsio, a najpopularniji opozicioni kandidat je prevezen u bolnicu u nesvesti pošto je pretučen u centru grada. Iz bolnice ga je 7 muškaraca u civilu odvelo u nepoznatom pravcu, odgurnuvši njegovu ženu. Kasnije te noći policija je upadala u sedišta nevladinih organizacija i hapsila aktiviste. U tim trenucima, mediji u Srbiji su kratko izveštavali da se skupilo nekoliko hiljada pripadnika opozicije „nezadovoljnih rezultatima izbora“. Ogroman broj izveštaja u kojima se jasno opisuju načini na koje je izvršena (još jedna) izborna prevara bio je dostupan još iste noći, a sveže i detaljne informacije pojavljivale su se na twitteru i sajtovima većine organizacija za ljudska prava. Ništa od toga nije stiglo do srpskih medija, kao ni informacije o nemogućim uslovima u kojima rade mediji, političke partije i nevladine organizacije, a što sve skupa čini izborne uslove krajnje neprihvatljivim. Na kraju, prosečan građanin Srbije na osnovu medijskih izveštaja može doći samo do sledećeg zaključka „Šta se ta opozicija buni kada narod u Belorusiji naprosto želi Lukašenka ?“
Profesionalni i nezavisni mediji jesu stub svake demokratije. Pored toga, bez takvih medija nijedno društvo ne uspeva da poštovanje ljudskih prava dovede do iole prihvatljivog nivoa, a očekivanja su posebno velika u zemljama u tranziciji. Zbog toga i nije čudo što građani ne shvataju šta su ljudska prava."
Link
Slično se ovih dana desilo i sa slučajem porodice Nastić kojima je Američka agencija za zaštitu dece oduzela decu zbog neadekvatnih (golih) fotografija dece koje su pronađene. Nastići su u svim medijima proglašeni kao apsolutno nevini (mada mediji Srbiji imaju običaj da ljude najčešće proglašavaju krivim unapred). Nastići su proglašeni nevinim jer nasuprot njima nije država Srbija, nego „zla“ Amerika. Ne ostavlja se prostor američkim sudovima da urade svoj posao niti se ostavlja mogućnost da će sudovi osloboditi Nastiće ikakve odgovornosti. Najmanje mesta se daje psiholozima koji pomažu da se u ovom slučaju objasne kulturološke razlike između USA i Srbije ili pravnicima koji govore da će se u postupku brzo utvrditi nevinost/krivica. Umesto da se o slučaju piše na iole objektivan način, svi naglašavaju da su deca smeštena u MEKSIČKU porodicu. Ovo naglašavanje etničke pripadnosti verovatno treba čitaoce dodatno da zaprepasti i uveri da su „Amerikanci surovi prema Srbima“. Ako se tome doda uporno naglašavanje činjenice da je u pitanju „diskriminacija“ (iako je u ovom slučaju nema), vidi se da je histerija potpuna.
Slična medijska histerija postoji i u slučaju izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu/Albaniji. Mediji ne ostavljaju apsolutno nimalo prostora da se desilo nešto drugačije od onoga što je većina zamislila, a što se svodi na „stotine su odvedene, ubijene i povađeni su im organi“. To je potpuno nepoštovanje porodica otetih i ubijenih, zbog toga što svako od njih ima neotuđivo pravo da zna šta se ZAISTA desilo sa njihovim najbližima tj. da se rasvetli kako je došlo do nestanka/ubistva. Dakle jedno ljudsko biće – jedna konkretna priča zasnovana na činjenicama. Umesto toga, mediji u Srbiji nude jednu paušalnu priču za sve ubijene/nestale i samo jednog krivca – Hašima Tačija. To što u izveštaju Martija piše da TEK TREBA da se sprovede puna istraga o navodima izveštaja, očigledno da nikog ne zanima u medijima, a ni u Srbiji.
Slično je i sa izveštavanjem o događajima u Belorusiji. Dok su u Minsku hapsili sve opozicione predsedničke kandidate (u zatvoru je ih je 7 od 9), tukli i hapsili novinare i aktiviste, beogradski mediji su bogougodno javljali da je Lukašenko pobedio na izborima. Na ulicama je bilo oko 40.000 ljudi, specijalna policija je tukla, KGB hapsio, a najpopularniji opozicioni kandidat je prevezen u bolnicu u nesvesti pošto je pretučen u centru grada. Iz bolnice ga je 7 muškaraca u civilu odvelo u nepoznatom pravcu, odgurnuvši njegovu ženu. Kasnije te noći policija je upadala u sedišta nevladinih organizacija i hapsila aktiviste. U tim trenucima, mediji u Srbiji su kratko izveštavali da se skupilo nekoliko hiljada pripadnika opozicije „nezadovoljnih rezultatima izbora“. Ogroman broj izveštaja u kojima se jasno opisuju načini na koje je izvršena (još jedna) izborna prevara bio je dostupan još iste noći, a sveže i detaljne informacije pojavljivale su se na twitteru i sajtovima većine organizacija za ljudska prava. Ništa od toga nije stiglo do srpskih medija, kao ni informacije o nemogućim uslovima u kojima rade mediji, političke partije i nevladine organizacije, a što sve skupa čini izborne uslove krajnje neprihvatljivim. Na kraju, prosečan građanin Srbije na osnovu medijskih izveštaja može doći samo do sledećeg zaključka „Šta se ta opozicija buni kada narod u Belorusiji naprosto želi Lukašenka ?“
Profesionalni i nezavisni mediji jesu stub svake demokratije. Pored toga, bez takvih medija nijedno društvo ne uspeva da poštovanje ljudskih prava dovede do iole prihvatljivog nivoa, a očekivanja su posebno velika u zemljama u tranziciji. Zbog toga i nije čudo što građani ne shvataju šta su ljudska prava."
Link
