Bootstrap Framework 3.3.6

[LeDeNa_]

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekada te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znas ko te otima
i ko placa?
Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saca?


M.Antic

[LeDeNa_]

U toj igri izgubio sam sve sto sam imao
Pust i prazan,dok on ustaje sasvim ravnodusno
I ja znam da nece da mi pruzi poslednju priliku.

Gledamo se,i ja jos jednom prepoznajem
Sve ono sto sam mogao da budem,mojih stotinu zivota,
Od kojih onaj pravi,zapisani,nikada nisam i necu znati.

On je navikao na dobitak,i u cutanju pred odlazak
Koje se kao plima dize izmedju nas,ja se nadam
Da ce mu jedan od njih valjda promaci izmedju prstiju.

Uzalud. Kazu da treba poceti ispocetka,ali to je samo prica.
Ogromna dosada neostvarenih zelja raste kao neki biser
Koji se skoljka grcevito plasi da ne ispljune.

J.Hristic

[Ulix]

Kišni dan, Njujork
(Oto Horvat)

U otvorenim ormanima već vise njene haljine,
njihovi mantili, njegovi sakoi. Kartonske kutije
su neraspakovane duž zidova.

Ali da li će njih dvoje biti još oni
kada svaka stvar bude konačno
stavljena na svoje mesto?

On joj se obraća a govori sebi
da će trebati vremena oku
da se navikne na ovaj pogled sa prozora.
Ruci da nađe prekidač u kupatilu.
Nogaa da nauče dužinu hodnika.

Danas su spori u raspakivanju.
Uživaju što su u toplom.
Piju kafu. Ćute. Napolju kiša i magla.

Dan je bez nostalgije i vetra.
Jutros nije izgledalo da će biti takav.

[AngraMaina]

DEATH AND RESURRECTION
OF CONSTANTINOS PALAEOLOGOS

by
Odysseas Elytis

I

As he stood there erect before the Gate
and impregnable in his sorrow

Far from the world where his spirit sought
to bring Paradise to his measure
And harder even than stone
for no one had ever looked
on him tenderly - at times his crooked teeth
whitened strangely

And as he passed by with his gaze a little
beyond mankind and from them all
extracted One who smiled on him
The Real one
Whom death could never seize

He took care to pronounce the word
sea clearly that all the dolphins
within it might shine
And the desolation so great it might
contain all of God
and every waterdrop ascending steadfastly toward
the sun

As a young man he had seen gold glittering
and gleaming on the shoulders of the great
And one night
he remembers
during a great storm the neck of the sea
roared so it turned murky
but he would not submit to it

The world's an oppressive place to live through
yet with a little pride it's worth it.

II

Dear God what now
Who had to battle with thousands
and not only his loneliness
Who?
He who knew with a single word
how to slake the thirst of entire worlds
What?

From whom they had taken everything
And his sandals with their criss-crossed
straps and his pointed trident
and the wall he mounted every afternoon like
an unruly and pitching boat
to hold the reigns against the weather

And a handful of vervain
which he had rubbed on a girl's cheek
at midnight
to kiss her
(how the waters of the moon gurled
on the stone steps three cliff-lengths
above the sea...)

Noon out of night
And not one person by his side
Only his faithful words that mingled
all their colors to leave in his hand
a lance of white light

And opposite
along the whole wall's length
a host of heads poured in plaster
as far as his eyes could see

"Noon out of night - all life a radiance!"
he shouted and rushed into the horde
dragging behind him an endless golden line

And at once he felt
the final pallor
overmastering him
as it hastened from afar.

III

Now
as the sun's wheel turned more and more swiftly
the courtyards plunged into winter and once
again emerged red from the geranium

And the small cool domes
like blue medusae
reached each time higher to the silverwork
the wind so delicately worked as a painting
for other times more distant

Virgin maidens
their breasts glowing a summer dawn
brought him branches of fresh palm leaves
and those of the myrtle uprooted
from the depths of the sea

Dripping iodine
While under his feet he heard
the prows of black ships
sucked into the great whirlpool
the ancient and smoked seacraft
from which still erect with riveted gaze
the Mothers of God stood rebuking

Horses overturned on dumpheaps
a rabble of buildings large and small
debris and dust flaming in the air

And there lying prone
always with an unbroken word
between his teeth
....................Himself
................the last of the Hellenes!

[pikasoubeogradu]

Canción del jinete

Córdoba.
Lejana y sola.
Jaca negra, luna grande,
y aceitunas en mi alforja.
Aunque sepa los caminos,
yo nunca llegaré a Córdoba.
Por el llano, por el viento,
jaca negra, luna roja.
La muerte me está mirando
desde las torres de Córdoba.
¡Ay que camino tan largo!
¡Ay mi jaca valerosa!
¡Ay que la muerte me espera,
antes de llegar a Córdoba!
Córdoba.

Lejana y sola.

[bas bleu]

[MISSingPuzzlePiece]

kratko ali jako lepo:

Kad se razbije moje srce
u hiljadu komada,
videćeš, draga, da svaki od njih
voli kao hiljadu nerazbijenih srdaca.

i još jedna

Ne postojim više. Bih jednom
i nestadoh u plamenu moje ljubavi.
Jedna ogromna vatra. Lagani pepeo
Rasuo se u zraku i pao nežno
pred tvoje noge. Ne zgazi ga,
u njemu kuca još moje srce.

Hafiz

[Ulix]

Originally posted by AngraMaina

DEATH AND RESURRECTION
OF CONSTANTINOS PALAEOLOGOS

by
Odysseas Elytis

[mizantrop]

Putovala sam zatvorenih ociju

Putovala sam zatvorenih očiju
Sva zla, sva u cveću
Ova voda ispod mene
Tiha i tamna, uvek se šunja obalom
Putovala sam u mraku, u glavi, u koži
Uporna kao pogled ludaka
Sva zla, sva u cveću
Mislila sam: Neka bude bilo šta
Ovde sam, deli me tanko drvo
Od dna, i od lica neba
U senci
Hrabrila se, huškala otkucaje srca -
Rasprsla se gola zvezda
U praznini

* * *

Smrt od ravnodusnosti

Pred razvodnjenošću
Urlam
Iz mog grla
Zavija čopor besnih pasa
Nećeš primetiti, nećeš reagovati
Mogu tu i da umrem
Ne vredi, lakiraćeš nokte
Iako ranije nisi lakirao nokte
Reći ćeš: Dobro, iako nije dobro
Olinjao od razuma, tiho ćeš nestati
Sa smeškom neke zakasnele dosetke
Začuđujuće mirno
Klize, poprsja, lebde penisi
Kao da je svemu kraj

-Danica Vukicevic-

[bas bleu]

do you remember this one?

o ease my spirit

o ease my spirit increasingly of the load
of my personal limitations and the riddling differences
between man and man with a more constant insight
into the fundamental similarity of all activities.

and quicken me to the gloriously and terribly illuminating
integration of the physical and the spiritual till I feel how easily
i could put my hand gently on the whole round world
as on my sweetheart’s head and draw it to me.

hugh macdiarmid

[Orlando the Lady]

,,Gospodin profesor uzima šestar, sa nekim naročitim uživanjem ga raskreči, zavrne klin što čvršće može da nijedna tačka ne mrdne i ne utekne, zabode šiljak u tablu, i škripi, škripi, škripi, a za šestarom ostaje ispupčeni, naduveni, dosadni trag linije koja jedva čeka sama u sebe da utrči, i sama u svoj početak da se sjuri.
A meni neprijatno, osećam kako se malo moje čelo mršti. Izgubiću onu sitnu belu tačkicu koja je bila prva i počela nešto novo, i početak i svršetak biće jedno, biće sve ravno i isto i jednako, prazno i spolja i iznutra.''

teta Isidora Sekulić

[Speculum Columbae]

''

Abrazami, cor mio.
basami e po' va via.
che dal ziloso sentita non sia.

Zentil anema e bella.
come poss'io partiri.
ch'i' tegno in brazo tuti i miei disiri?

Se non te parti, amor, ser' morta.
Vita mia dolce, ed io te far' scorta.

[Ulix]

Originally posted by Dante

http://www.youtube.com/watch?v=qs1_ljpbVEg

Fenomenalno!

[Delete]

Zaustavite satove...


Zaustavite sve satove, iskljucite telefon,
I psima da ne laju dajte socnu kost,
Utisajte klavire i uz potmulo dobovanje
Iznesite kovceg, nek narikace pridju.

Nek avioni kruze jececi nad glavom
sarajuci po nebu poruku On je Mrtav.
Nek masne od krepa stave oko belih vratova golubova,
Nek saobracajci nose crne pamucne rukavice.

Bio je moj Sever, moj Jug, moj Istok i Zapad.
Moja radna sedmica i nedeljni odmor,
Moje podne, moja ponoc, moj govor, moj pev;
Mislio sam da ljubav ce trajati vecno: prevarih se.

Zvezde sada nisu pozeljne; pogasite ih sve;
Spakujte Mesec, skinite Suncu plast;
Prospite nekud okean, zbrisite sume:
Jer necem dobrom da vodi ne moze nista sad.


W. H. Auden

[Speculum Columbae]

Originally posted by Ulix

Originally posted by Dante

http://www.youtube.com/watch?v=qs1_ljpbVEg

Fenomenalno!

Naravno. Sa moga je kanala.

[Orlando the Lady]

Pohvala nesanici

Besane oci koje vide vise
No mrlju jutra , saru na tapetu,
Procitace u rukopisu kise
Citavu povest o buducem letu:
Za usud svakog lista jedna crta
Svedoci oblik:semantika kapi
Sadrzi oblik buduceg vrta
il praznog neba sto blista i vapi.

U strasnom blagoslovu nocnog bdenja
Strepnja iznutra razmrezava oci
I koren vida siri se i menja
Da novim putem nova slika kroci-
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
U casi vode zaiskri tisina,
Svaka je proslost stalno zapoceta,
A more,to je najlepsa gorcina.
U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugacije budan-
I novi dan ,po slici proslog stvoren,
Dobija senku,nije uzaludan;
Oblacis kaput,palis motor: tacnost
Pokreta tvojih inorodna biva;
Na semaforu peva viseznacnost,
Trobojna sara nekog novog tkiva...

Onaj sto nocu posumnja u vreme
Drugacije dan ce, cas po cas ,da spoji-
I postujici prosti zakon seme
Pitace sebe:da l sema postoji?
U nesanici drugog sna je koren :
Sna koji puni,ko pustinju voda,
Javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda-

D r u g e su noci onih koji bdiju-
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
Pradavne sume zagrcnuto piju
Vazduh i vodu buduceg leta;
Poslednja slika: kao retrovizor
Pun druma sto se odmata u nista
Besane oci rajski nazru prizor
Potonje nesanice , utocista.


Ivan V Lalic

[AngraMaina]

Jorgos Seferis
BOGOJAVLJENJE 1937.



More u cvatu i planine dok je mesec mlad
velika stena kraj indijskih smokvi i asfodela
vrč koji nije hteo da presahne na kraju dana
i zatvoren krevet pored čempresa i tvoje zlatne
kose; zvezde Labuda i ona zvezda Aldebaran.

Zadržao sam svoj život, zadržao sam svoj život putujući
između žutog drveća dok se širila kiša
po tihim padinama natovarenim lišćem bukve,
nema vatri na njihovim vrhovima: smiraj dana.
Zadržao sam svoj život: na tvojoj levoj ruci linija
ožiljak na tvom kolenu, kao da postoje
na pesku prošlog leta kao da
ostaju tamo gde je zaduvao severac dok slušam
oko zaleđenog jezera tuđi glas.
Lica koja vidim ne pitaju ništa, ni žena
koja hoda pogurena, dojeći svoje dete.
Penjem se na planine; pomodreli klanci; snegom zavejano
polje, dokle seže vidik zavejano polje, ništa ne pitaju,
ni vreme zatvoreno u gluve crkvice, ni
ruke koje se šire tražeći, i putevi.
Zadržao sam svoj život šapatom u beskrajnoj tišini,
ne umem više da govorim, niti da mislim: šapat
kao disanje čempresa one noći
kao ljudski glas noćnog mora na sitnom kamenju
kao sećanje na tvoj glas koji govori „sreća“.
Zatvaram oči tragajući za tajnim susretom vodâ
ispod leda osmeh mora zatvoreni izvori
opipavajući svojim venama one vene koje mi izmiču
tamo gde se završavaju lokvanji i onaj čovek
koji hoda slep po snegu tišine.
Zadržao sam svoj život, s njim, tražeći vodu koja te dodiruje
teške kapi na zelenom lišću, na tvom licu,
u praznom vrtu, kapljice na nepomičnoj cisterni,
nalazeći labuda mrtvog u njegovim prebelim krilima,
živo je drveće a tvoje oči prikovane.

Ovaj put se ne završava, nema promene, koliko god pokušavao
da se setiš detinjstva, onih koji su otišli, onih
koji su iščezli u snu; morske grobnice,
koliko god tražio tela koja si voleo da se pognu
pod teškim granama platana tamo
gde je stao sunčev zrak ogoljen
i skočio pas i tvoje srce zalepetalo krilima,
put nema promene: zadržao sam svoj život.

Sneg i voda zaleđeni u otiscima kopita.


[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=2YxzApTeJWc&NR=1[/youtube]''

[Speculum Columbae]

Oda vešalima

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Što se krijete u robijaški vrt
i cvetate iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ne bi pošla na vrhunce,
ko kraljevi i vođe?
Silnija ste no jarko Sunce,
nek vam se klanja ko prođe.

Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare.
Pa kad Isus ne spase nas,
vaše će ruke stare.

Ta vi ste još svakom narodu doneli
ponos, i spas, i radost.
Ta k vama su išli koji su hteli
čast na svetu, i mladost.

Pa što bi došla tako tajno
i pognula svoju glavu?
Hoćemo da vas dočekamo sjajno
sa pesmom u vašu slavu.

Lepše se na vama po nebu šeta,
po zemlji ima blata.
Čvršće grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.

Pa kad je sunce ludo tako
da više voli poštenje
i sve za čim je svet toliko plako
no pominje i korenje.

Što bi se krila u robijaški vrt
i cvetala iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarka vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,

a skuplja ste od zlata.

Miloš Crnjanski

[smaug]

Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih reči
Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
One žive na račun tvoje komotnosti
Sve su lepše što si nemoćniji
A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

[Hys.]

^Branko rulz

OT:

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

[Dear Lucy]

U mračnim ulicama
nema ko da čuje trk kroz pubertet
nežnu lomljavu bora oko usana
svaki osmeh traje 12 dana
svako malo sunce
nestaje u kutiji za šećer
ožiljci su polja ruža
na sanjivoj koži maturske večeri
pa ipak
jug je još uvek divalj
pod anestezijom krivice
papirno nebo industrijskog grada
gori nezaboravnom vatrom
mitske slike
besmislene klanice snova
liče na krvavu džigericu u prašini
moja nova igračka zove se TV
dok grlim prošlost
stereo je svedok
i ne pričaj mi
o čežnji za medicinskim sestrama
i njihovim dugim plavim kosama
i priznaj
da li se nekad osećaš kao Isusov sin
koji traži izgubljeni luksuz
uz tvist
mrtvi mogu plesati nebeski valcer
režim i suzavac
zeleno na crvenom
jednom sam pitao:
a gde spava doručak?
jednom sam vodio ljubav sa sumo lepoticom
jednom sam našao utehu na velikom talasu konfeta
jednom sam sporo, sporo kao moron
otpakivao Marlboro, pripaljivao
i duvao dim u prolećni dan.

Zvonko Karanović

[Orlando the Lady]

“Nebesko putovanje”

*

Na snimku
Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke
Vide se moja zemaljska saputnica i ja

Držimo se za ruke
Ona u letnjoj haljini s naramenicama
Ja u košulji podavijenih rukava

Zakoračili smo s vrha brežuljka
na ravno nebo pred nama

Na snimku
Načinjenom pre trideset godina
Ne vidi se do koje smo zvezde stigli

Sočivo nas je uhvatilo s leđa
Ništa sa naših lica
Neće se pročitati



Popa, Vasko

[bas bleu]

lullaby

lay your sleeping head, my love,
human on my faithless arm;
time and fevers burn away
individual beauty from
thoughtful children, and the grave
proves the child ephemeral:
but in my arms till break of day
let the living creature lie,
mortal, guility, but to me
the entirely beautiful.

soul and body have no bounds:
to lovers as they lie upon
her tolerant enchanted slope
in their ordinary swoon,
grave the vision venus sends
of supernatural sympathy,
universal love and hope;
while abstract insight wakes
among the glaciers and the rocks
the hermit's sensual ecstasy.

certainty, fidelity
on the stroke of midnight pass
like vibrations of a bell,
and fashionable madmen raise
their pedantic boring cry:
every farthing of the cost,
all the dreaded cards foretell,
shall be paid, but from this night
not a whisper, not a thought,
not a kiss nor look be lost.

beauty, midnight, vision dies:
let the winds of dawn that blow
softly round your dreaming head
such a day of sweetness show
eye and knocking heart may bless,
find your mortal world enough;
noons of dryness see you fed
by the involuntary powers,
nights of insult let you pass
watched by every human love.

w.h. auden

[Speculum Columbae]

Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.

Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sa da je ostavim. Zašto? Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kada bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.

Da li je za to devojka bila imalo kriva?
Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika, već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.

Da li je devojka ostala sama?
Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su njihova lica nalgla jedno na drugo u prvom poljupcu.

F. Kafka

[Speculum Columbae]

Gavril Stefanović Venclović

[Orlando the Lady]

DUŠAN MATIĆ

SAMOĆA

Tugu ne možeš opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuće,
rije nasipe,
valja bregove.
Čovek je premlaćeno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne možeš izraziti.
Ona je požar koji tinja godinama
i bukne,
očas planu šume,
nestanu gradovi.
Čovek je vaseljenski leš koji niko
ne može poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mođeš suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Čovek-plamen
vraća se u kamen.
Mrzim tugu.

DA IMENUJEŠ SENKE ZVEZDA

Još
Imaš

Samo
Lomne i smrtne reči

Samo
Lomno i smrtno meso

Život sav da braniš
Od oranja smrti.

I leš kad tvoj
U pesak pustinje zatrpaju
Osvajači sutra sa očima čednim i vedrim
I svirepim. Bez senke.

Da zvezde sa visoravni gore i
U živom pesku smrti.

U nasilnim i prozuklim ogledalima smrti.



...ma gotika, bre!....

[bas bleu]

i will find solace

i will find solace
for a short time only
among my people
on a sea-grit island,
walking the shore
morning and evening
monday to saturday
in my western homeland.

i will find solace
for a short time only
among my people,
from what vexes the heart,
from a troubled mind,
from soured solitude,
from wounding talk,
in my western homeland.

máirtín ó direáin

[Orion]

Moja ljubav

Moja ljubav prema tebi,
leti u nebu, oseća se u vazduhu,
u vazduhu poljupci odzvanjaju,
u vazduhu lete osećanja,
do neba, do beskraja,
jer toliko osećanja za tebe u meni ima.

Moja ljubav prema tebi,
treperi kao najlepša zvezda,
kao sunce koje tek se budi,
kao pun mesec žuti,
svaki sekund bez tebe boli me i ljuti.

Moja ljubav prema tebi,
ne zna za granice,
ona je beskrajna,
njoj su samo nebo i zvezda granice,
ona je snažna topla i iskrena,
ona je sjajna....

ona je beskrajna.....

[Orlando the Lady]

Triptihon za Euridiku

I

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

[Speculum Columbae]

Prodao sam se. Volim simboliste...

Clair de lune

Votre âme est un paysage choisi
Que vont charmant masques et bergamasques
Jouant du luth et dansant et quasi
Tristes sous leurs déguisements fantasques.

Tout en chantant sur le mode mineur
L’amour vainqueur et la vie opportune,
Ils n’ont pas l’air de croire à leur bonheur
Et leur chanson se mêle au clair de lune,

Au calme clair de lune triste et beau,
Qui fait rêver les oiseaux dans les arbres
Et sangloter d’extase les jets d’eau,
Les grands jets d’eau sveltes parmi les marbres.

Paul Verlaine