- 02 Nov 2010, 16:39
#2035658
Da li vam se nekad desi da imate seriju baksuznih situacija? I kako to objašnjavate?
Jedno je što mi je 2010. neponovljiva po baksuzluku, što sam par meseci u nazad kao u tuđoj koži, kao medved na ledu, što mi je poslednja sedmica urnebesna, ali vikend je stvarno bio kao iz horor komedije.
- U subotu sam imala radnu subotu i predmet kod profesora o kome sam pisala kao o homofobičnom u Aktivizmu. Uglavnom, ja ga na času (rekao je da svako ko želi nešto da pita da samo podigne ruku i da nije problem; drugima nije pravio probleme) nešto bezazleno priupitam u vezi sa predmetom i on me optuži da OPET stvaram debatnu atmosferu. (?!) Gledam ga u čudu, a jedan kolega izjavljuje da ja treba da ćutim kada imam stavove različite od većine (?!). Profesor proglašava pauzu, ja prilazim kolegi i pitam ga u čemu je problem, a on mi preti da ako još jednom kažem nešto da ću videti šta će biti. Pitam šta će biti, on odgovora videćeš i odlazi sa predavanja. Pitam da li je to pretnja, on ćuti na šta mu ja kažem da ovo nije Iran pa da se ponaša kao neandrtalac. Kada je ušao profesor ja javno, pred svima ispričam šta mi se desilo i optužim profesora da podriva atmosferu linča, upitam ga da li ako ja budem prebijena da li će i kolegu nazvati gladnim detetom kao što je nazvao 6000 huligana. Rekoh da ako mi se išta desi i završim u urgentnom da će on snositi etičke posledice. Usledi neka demagoška isprika i usputni komentar 'ali koleginice, vaši stavovi su provokativni' i to kako je on hrišćanin i kako noću razmišlja da li je nekoga povredio. Ah, dirljivo...
- Kupim mami za rođendan mobilni net za koji se ispostavi da neće da radi, jer u Provinciji nema 3G pokrivenosti ili šta već. A nema uslova za ADSL i nešto pogodnije od anahrone dajal ap konekcije.
- Subota veče, odlazim u Provinciju (velikim slovom da sad ne imemujem gradić ionako ima previše podataka o meni na netu)
- U nedelju odlazim sa mamom na groblje da obeležimo 5 godina od očeve smrti. Letargično posmatram susedni grob, tatinog novog 'komšiju' i vidim pored cveća kafu, Kurir i pivo.
- U nedelju veče odlazim nazad za BG i pukne mi kesa sa svim što mi je mama napakovala. Nekako se snađem za kesu, ali stvarno nije prijatno kada ti se po busu prostre sir, šunka i ostale prehrambene namirnice.
- Kod mostarske petlje želim da dopunim kredit, da izvadim novčanik, novčanika nema! Obaveštavam prodavačicu da mi nema novčanika na šta ona letargično i neempatično kaže 'vama je novčanik ukraden; treba pre no što dopunjavate kredit da proverite da li ste odžepareni'
- Kad sam se dočepala stana zovem mamu sa fiksnog da proverim da mi nije ostao novčanik, ona posle provere kaže da nije.
- Zovem Lastinu stanicu, objašnjavam muku, opisujem izgled vozača i ona mi jedva dade njegov broj, kao to je zabranjeno.
- Posle peripetija, ispostavi se da mi je novčanik ispao u busu, da su tu dokumenta, ali da fali novac. Bilo je 50 evra i nekoliko hiljada dinara. Vozač mi kaže kad da dođem na Lastin dolazni peron. Odlazim sva iznervirana. Sama i umorna šetkam i glasno brojim od 0 do 101 ne bi li vreme što pre prošlo. Kod 28 probudih skitnicu (ženu nisam opazila) koja proškilji i nastavi da spava na klupi u svojoj beloj perjanoj jakni. Poželih da joj se isplačem na ramenu, ali reko, možda ostanem i bez telefona. Zatim tako šetkam i brojim. Jedan mladić mi prilazi sa smeškom a ja glasnije počnem sa pogledom manijaka '96, 97, 98, 99', na šta on zbaci osmeh i zaobiđe me, što sam i želela. Pristižu busevi, ali nema ovog mog, a ja k'o najveća nesretnica trčim za svakim prispelim. Najposle, doputuje ovaj moj i ja preuzmem novčanik i ispričam se sa vozačem.
Ima tu još crtica, ali ovo bi bio gro baksuzluka. Prvo mi je bilo strašno, a sada se smejem od muke, valjda kao posledica stresa.
I tako, sasvim obični dani...
Setila sam se jedne od ljubljenih mi pesama Sasvim običan dan Eve Braun.
''
Jedno je što mi je 2010. neponovljiva po baksuzluku, što sam par meseci u nazad kao u tuđoj koži, kao medved na ledu, što mi je poslednja sedmica urnebesna, ali vikend je stvarno bio kao iz horor komedije.
- U subotu sam imala radnu subotu i predmet kod profesora o kome sam pisala kao o homofobičnom u Aktivizmu. Uglavnom, ja ga na času (rekao je da svako ko želi nešto da pita da samo podigne ruku i da nije problem; drugima nije pravio probleme) nešto bezazleno priupitam u vezi sa predmetom i on me optuži da OPET stvaram debatnu atmosferu. (?!) Gledam ga u čudu, a jedan kolega izjavljuje da ja treba da ćutim kada imam stavove različite od većine (?!). Profesor proglašava pauzu, ja prilazim kolegi i pitam ga u čemu je problem, a on mi preti da ako još jednom kažem nešto da ću videti šta će biti. Pitam šta će biti, on odgovora videćeš i odlazi sa predavanja. Pitam da li je to pretnja, on ćuti na šta mu ja kažem da ovo nije Iran pa da se ponaša kao neandrtalac. Kada je ušao profesor ja javno, pred svima ispričam šta mi se desilo i optužim profesora da podriva atmosferu linča, upitam ga da li ako ja budem prebijena da li će i kolegu nazvati gladnim detetom kao što je nazvao 6000 huligana. Rekoh da ako mi se išta desi i završim u urgentnom da će on snositi etičke posledice. Usledi neka demagoška isprika i usputni komentar 'ali koleginice, vaši stavovi su provokativni' i to kako je on hrišćanin i kako noću razmišlja da li je nekoga povredio. Ah, dirljivo...
- Kupim mami za rođendan mobilni net za koji se ispostavi da neće da radi, jer u Provinciji nema 3G pokrivenosti ili šta već. A nema uslova za ADSL i nešto pogodnije od anahrone dajal ap konekcije.
- Subota veče, odlazim u Provinciju (velikim slovom da sad ne imemujem gradić ionako ima previše podataka o meni na netu)
- U nedelju odlazim sa mamom na groblje da obeležimo 5 godina od očeve smrti. Letargično posmatram susedni grob, tatinog novog 'komšiju' i vidim pored cveća kafu, Kurir i pivo.
- U nedelju veče odlazim nazad za BG i pukne mi kesa sa svim što mi je mama napakovala. Nekako se snađem za kesu, ali stvarno nije prijatno kada ti se po busu prostre sir, šunka i ostale prehrambene namirnice.
- Kod mostarske petlje želim da dopunim kredit, da izvadim novčanik, novčanika nema! Obaveštavam prodavačicu da mi nema novčanika na šta ona letargično i neempatično kaže 'vama je novčanik ukraden; treba pre no što dopunjavate kredit da proverite da li ste odžepareni'
- Kad sam se dočepala stana zovem mamu sa fiksnog da proverim da mi nije ostao novčanik, ona posle provere kaže da nije.
- Zovem Lastinu stanicu, objašnjavam muku, opisujem izgled vozača i ona mi jedva dade njegov broj, kao to je zabranjeno.
- Posle peripetija, ispostavi se da mi je novčanik ispao u busu, da su tu dokumenta, ali da fali novac. Bilo je 50 evra i nekoliko hiljada dinara. Vozač mi kaže kad da dođem na Lastin dolazni peron. Odlazim sva iznervirana. Sama i umorna šetkam i glasno brojim od 0 do 101 ne bi li vreme što pre prošlo. Kod 28 probudih skitnicu (ženu nisam opazila) koja proškilji i nastavi da spava na klupi u svojoj beloj perjanoj jakni. Poželih da joj se isplačem na ramenu, ali reko, možda ostanem i bez telefona. Zatim tako šetkam i brojim. Jedan mladić mi prilazi sa smeškom a ja glasnije počnem sa pogledom manijaka '96, 97, 98, 99', na šta on zbaci osmeh i zaobiđe me, što sam i želela. Pristižu busevi, ali nema ovog mog, a ja k'o najveća nesretnica trčim za svakim prispelim. Najposle, doputuje ovaj moj i ja preuzmem novčanik i ispričam se sa vozačem.
Ima tu još crtica, ali ovo bi bio gro baksuzluka. Prvo mi je bilo strašno, a sada se smejem od muke, valjda kao posledica stresa.
I tako, sasvim obični dani...
Setila sam se jedne od ljubljenih mi pesama Sasvim običan dan Eve Braun.
''
