- 02 Sep 2010, 18:23
#1964444
Razmišljajući šta bi sada imalo smisla pisati o Drugo-Srbima, kada razlike između njih i Prvo-Srba gotovo i nema (i dobro je što ih nema, ali je loše što se ispostavilo da je sve što je činilo te razlike – bila jedna laž), šta bi dakle sada moglo nekome ko nije „Drugosrbijanac“ da smeta kod ove grupe, pokreta, ideologije ili indoktrinacije jedne manjine koja je dovoljno glasna da se često čini većinom, a brojem, kvantitativna većina sedi negde po ćoškovima, tajno peva svoju pesmu i čeka svoje vreme.
U čemu je, dakle, razlika između „drugosrbijske“ ideje i zvanične srpske politike? U malo toga, pa zato ako bih pisala o onome što „drugosrbijance“ izdvaja i čini ih posebnih – pisala bih, za neke možda neočekivano, o njihovom rasizmu.
U čemu se ogleda veliki rasizam u Drugo-Srba?
Ukratko – u svemu, ali hajdemo po redu...
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/drug ... sizam.html
....
Uprošćeno, gori je jer se služi prostačkim rasizmom kao osnovnim sredstvom za rad. Ide istim stazama i upire prstom u različitost, etiketira je i čini od nje metu kakva po sebi možda i ne bi bila, da se na njoj ne insistira. Naizgled deluje kao da se ne obraća pažnja na kontraproduktivnost delovanja, a zapravo delovanje je i predviđeno da bude kontraproduktivno. Ukratko, oni ne „brane“ različite, oni ih označavaju kao takve i žive od njihove ugroženosti. Ono što, za razliku od rasiste – prostaka, ovaj svet ne prašta „različitom“ jeste pokušaj da izađe iz fijoke, da ne pripada namenjenoj „grupaciji“, da ne deli mišljenje na silu napravljene „grupacije“ i da se izdigne iznad zadatog mu konteksta. Taj perfidniji kliše od prostakovog prema kojem su „svi pederi mekušći i ne biju se“ nalaže da jedan homoseksualac ne sme da bude, recimo, nacionalista. Da mora da bude levičar, da mora da brani Rome i divi se Jevrejima, da ne sme da ga pogađa gubitak Kosova i da zaslužuje sprdnju ukoliko se ne uklapa u svoj „milje“, koji je jedan zadati milje i, jednako kao u najprimitivnijem rasizmu, deluje dehumanizujuće, oduzima pravo na slobodu izbora i tera pojedinca u namenjeni mu tor. Rasizam „boraca protiv rasizma“ je, dakle, gori utoliko što je perfidniji, što se pod plaštom braniteljstva svodi na zarađivanje na račun „različitih“ i što ih primorava da se zadrže u namenjenim okvirima. Svaki izlazak iz konteksta se kažnjava, čime se zapravo uskraćuje pravo na istinsku različitost koja nije ograničena pripadanjem grupi. Reč „malograđanski“ je gotovo izašla iz upotrebe, ali duh koji se pretvara da ima razumevanja za „drugost“, a zapravo je dodatno povređuje svojim svrstavanjem – malograđanski je duh. Njegova glavna odlika je licemerje.
U tom smislu, onaj prostak s početka priče je bolji i zapravo je manji rasista od malograđanina koji se, praveći se da zastupa „drugost“, dvostruko ograđuje od nje. Prvo, ograđuje se od nje imenujući je na svakom koraku i upirući prstom u nju, a zatim se ograđuje jednom predimenzioniranom, pokazivačkom tolerancijom koja to nije. Ako se on pretvara da „ima razumevanja“ za Roma koji hoće svoju kartonsku kutiju jer je tako navikao, on mu uskraćuje mogućnost napredovanja i normalne asimilacije. Rom mu odgovara samo takav, neasimilovan. Takvog ga zastupa, ni u jednom trenutku ne stavljajući se na njegovo mesto i u ravnopravan status sa njim. Kada ja opsujem Roma i kažem mu da je prljava svinja koja mi smeta, ja njemu u tom trenuku dopuštam da bude ravnopravan i da mi eventualno odgovori. Mogu da se posvađam s njim zbog toga što ga tretiram kao ljudsko biće koje nije mentalno zaostalo i ne smatram da je u redu da se ponaša kao da jeste. Ako ga, pak, tretiram kao da jeste mentalno zaostao, počeću da „tolerišem“ svaku njegovu svinjariju (naravno sa pristojne udaljenosti) i tome što ću ga lišiti kritike ja ću ga lišti mogućnosti da sagleda i da eventualno promeni svoje loše navike. Još je gori primer homoseksualaca čija bi seksualna opredeljenost trebalo da ih načini većim frikovima u društvenom smislu nego što bi to ikada bili da se na tome ne insistira. Tako ja sada treba da uvažavam potrebu za egzibicionizmom, da budem publika koja ni u jednom trenutku ne sme da se zgrozi javnim ljubakanjem – zbog toga što sam ja, ako se zgrozim, retrogradna, primitivna i po društvo štetna. Mogu slobodno da pokažem da mi ne prija da gledam hetero par koji preda mnom izvodi seksualni perfomans, to je ok, ali ne mogu da pokažem da mi nije prijatno kada sedim u prostoriji gde se dva muškarca ljube ne jer imam nešto protiv homoseksualaca nego jer mi je prosto neprijatno da prisustvujem nečijem seksualnom odnosu. Mogu da tolerišem, ali ne mogu da lažem da mi je prijatno. I u tom trenutku, dok ja „tolerišem“, među nama, između mene koja nisam gej i njih koji jesu – stvara se nepromistiv jaz. Ja „tolerišem“, dakle, ja ih ne smatram jednakima sebi i ja trpim jer ću u suprotnom morati da objašnjavam da meni „ne smeta šta neko radi ako to radi kod kuće“, a ta rečenica je već uveliko proglašena za diskriminatorsku rečenicu koja je izgovor raznim ekstremizovanim grupama. Ako ja moram odraslog i, po mom uverenju, normalnog čoveka da „tolerišem“ jer je on homoseksualac pa mu je dopušteno i čak je poželjno da se ponaša kao kreten – onda ja njega zapravo diskriminišem svojom nazovi-tolerancijom.
Svojim suštinski lažnim pokroviteljstvom taj svet koji živi od „odbrane prava na drugost“, drugim rečima, pravi od „drugih“ idiote, bića nižeg ranga, a ako to nije rasizam – šta je onda? Otvoreni rasizam koji donekle i nije sebe svestan, manje je zlo jer je iskorenjiv. Dopušta dijalog, makar početak dijaloga bila i svađa. Perfidni rasizam onemogućama dijalog jer „drugačije“ stavlja van svakog konteksta normalnog življenja, ništa mu ne zamera jer od njega i ne očekuje normalno ponašanje, čime ga dublje i ozbiljnije povređuje, ostavljajući teže posledice nego površna, vidljiva netrpeljivost.
Ana Radmilović,
NSPM
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zb ... alphabet=l
U čemu je, dakle, razlika između „drugosrbijske“ ideje i zvanične srpske politike? U malo toga, pa zato ako bih pisala o onome što „drugosrbijance“ izdvaja i čini ih posebnih – pisala bih, za neke možda neočekivano, o njihovom rasizmu.
U čemu se ogleda veliki rasizam u Drugo-Srba?
Ukratko – u svemu, ali hajdemo po redu...
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/drug ... sizam.html
....
Uprošćeno, gori je jer se služi prostačkim rasizmom kao osnovnim sredstvom za rad. Ide istim stazama i upire prstom u različitost, etiketira je i čini od nje metu kakva po sebi možda i ne bi bila, da se na njoj ne insistira. Naizgled deluje kao da se ne obraća pažnja na kontraproduktivnost delovanja, a zapravo delovanje je i predviđeno da bude kontraproduktivno. Ukratko, oni ne „brane“ različite, oni ih označavaju kao takve i žive od njihove ugroženosti. Ono što, za razliku od rasiste – prostaka, ovaj svet ne prašta „različitom“ jeste pokušaj da izađe iz fijoke, da ne pripada namenjenoj „grupaciji“, da ne deli mišljenje na silu napravljene „grupacije“ i da se izdigne iznad zadatog mu konteksta. Taj perfidniji kliše od prostakovog prema kojem su „svi pederi mekušći i ne biju se“ nalaže da jedan homoseksualac ne sme da bude, recimo, nacionalista. Da mora da bude levičar, da mora da brani Rome i divi se Jevrejima, da ne sme da ga pogađa gubitak Kosova i da zaslužuje sprdnju ukoliko se ne uklapa u svoj „milje“, koji je jedan zadati milje i, jednako kao u najprimitivnijem rasizmu, deluje dehumanizujuće, oduzima pravo na slobodu izbora i tera pojedinca u namenjeni mu tor. Rasizam „boraca protiv rasizma“ je, dakle, gori utoliko što je perfidniji, što se pod plaštom braniteljstva svodi na zarađivanje na račun „različitih“ i što ih primorava da se zadrže u namenjenim okvirima. Svaki izlazak iz konteksta se kažnjava, čime se zapravo uskraćuje pravo na istinsku različitost koja nije ograničena pripadanjem grupi. Reč „malograđanski“ je gotovo izašla iz upotrebe, ali duh koji se pretvara da ima razumevanja za „drugost“, a zapravo je dodatno povređuje svojim svrstavanjem – malograđanski je duh. Njegova glavna odlika je licemerje.
U tom smislu, onaj prostak s početka priče je bolji i zapravo je manji rasista od malograđanina koji se, praveći se da zastupa „drugost“, dvostruko ograđuje od nje. Prvo, ograđuje se od nje imenujući je na svakom koraku i upirući prstom u nju, a zatim se ograđuje jednom predimenzioniranom, pokazivačkom tolerancijom koja to nije. Ako se on pretvara da „ima razumevanja“ za Roma koji hoće svoju kartonsku kutiju jer je tako navikao, on mu uskraćuje mogućnost napredovanja i normalne asimilacije. Rom mu odgovara samo takav, neasimilovan. Takvog ga zastupa, ni u jednom trenutku ne stavljajući se na njegovo mesto i u ravnopravan status sa njim. Kada ja opsujem Roma i kažem mu da je prljava svinja koja mi smeta, ja njemu u tom trenuku dopuštam da bude ravnopravan i da mi eventualno odgovori. Mogu da se posvađam s njim zbog toga što ga tretiram kao ljudsko biće koje nije mentalno zaostalo i ne smatram da je u redu da se ponaša kao da jeste. Ako ga, pak, tretiram kao da jeste mentalno zaostao, počeću da „tolerišem“ svaku njegovu svinjariju (naravno sa pristojne udaljenosti) i tome što ću ga lišiti kritike ja ću ga lišti mogućnosti da sagleda i da eventualno promeni svoje loše navike. Još je gori primer homoseksualaca čija bi seksualna opredeljenost trebalo da ih načini većim frikovima u društvenom smislu nego što bi to ikada bili da se na tome ne insistira. Tako ja sada treba da uvažavam potrebu za egzibicionizmom, da budem publika koja ni u jednom trenutku ne sme da se zgrozi javnim ljubakanjem – zbog toga što sam ja, ako se zgrozim, retrogradna, primitivna i po društvo štetna. Mogu slobodno da pokažem da mi ne prija da gledam hetero par koji preda mnom izvodi seksualni perfomans, to je ok, ali ne mogu da pokažem da mi nije prijatno kada sedim u prostoriji gde se dva muškarca ljube ne jer imam nešto protiv homoseksualaca nego jer mi je prosto neprijatno da prisustvujem nečijem seksualnom odnosu. Mogu da tolerišem, ali ne mogu da lažem da mi je prijatno. I u tom trenutku, dok ja „tolerišem“, među nama, između mene koja nisam gej i njih koji jesu – stvara se nepromistiv jaz. Ja „tolerišem“, dakle, ja ih ne smatram jednakima sebi i ja trpim jer ću u suprotnom morati da objašnjavam da meni „ne smeta šta neko radi ako to radi kod kuće“, a ta rečenica je već uveliko proglašena za diskriminatorsku rečenicu koja je izgovor raznim ekstremizovanim grupama. Ako ja moram odraslog i, po mom uverenju, normalnog čoveka da „tolerišem“ jer je on homoseksualac pa mu je dopušteno i čak je poželjno da se ponaša kao kreten – onda ja njega zapravo diskriminišem svojom nazovi-tolerancijom.
Svojim suštinski lažnim pokroviteljstvom taj svet koji živi od „odbrane prava na drugost“, drugim rečima, pravi od „drugih“ idiote, bića nižeg ranga, a ako to nije rasizam – šta je onda? Otvoreni rasizam koji donekle i nije sebe svestan, manje je zlo jer je iskorenjiv. Dopušta dijalog, makar početak dijaloga bila i svađa. Perfidni rasizam onemogućama dijalog jer „drugačije“ stavlja van svakog konteksta normalnog življenja, ništa mu ne zamera jer od njega i ne očekuje normalno ponašanje, čime ga dublje i ozbiljnije povređuje, ostavljajući teže posledice nego površna, vidljiva netrpeljivost.
Ana Radmilović,
NSPM
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zb ... alphabet=l
