- 01 Jul 2010, 00:03
#1905346
Evo nacrta za izlaganje:
Mit o vladavini Zorana Đinđića kao »zlatnog doba« formiranja građanskog društva
Jedan od najvećih aktuelnih političkih tabua u Srbiji danas predstavlja kritika političkog delovanja Zorana Đinđića. Za većinu političkih činilaca on opredstavlja »građanskog« premijera koji je prvi, nakon Miloševića i kontra Koštunici, gradio liberalno-demokratski poredak u Srbiji. Manjina ga obeležava »izdajnikom srpskih nacionalnih interesa«. Kritika, koja ove fatalno nedostaje, jeste upravo preispitivanje prve, dominantne teze, ali ne sa pozicija srpskog nacionalizma, već upravo sa liberalno-demokratskih pozicija, prilikom čega se pokazuje sledeće:
1. Da je uslov mogućnosti ovakvog pozicioniranja bivšeg premijera brisanje “nepovoljnih” delova biografije Zorana Đinđića, koji se odnose na njegovu ekstremno nacionalističku poziciju tokom 90-ih, poglavito u vidu saradnje sa Karadžićem i Mladićem na projektu Velike Srbije;
“VREME: You said that you discussed the future system with Radovan Karadzic. Whose system?
DJINDJIC: We agreed that the Serb Republic in Bosnia should join Serbia. An interim solution should be reached, and everything should be done in agreement with the international community, which I believe would have no objections on condition there is peace. We, therefore, discussed the future system of our joint state which should not be burdened with ideological dogmas of the socialist bureaucracy. Our common assessment is that this state has to be a parliamentary democracy. I'd like to stress that we were more moderate than our interlocutors when it comes to the pace of changing the ideology.
February 28, 1994 Vreme News Digest Agency No 127
Interview with Zoran Djindjic, leader of the Democratic Party“
Na prvi pogeld, jasno je zašto je ovakvo brisanje potrebno – zato što detalji o ekstremnom nacionalizmu Đinđića urušavahju idealizovanu sliku o “građanskom premijeru”. No, postavlja se daleko ozbiljnije pitanje – ako je Đinđić ekstremni srpski nacionalista tokom 90ih, zašto građanska Srbija bira njega za svog sveca-izaslanika? Prvi odgovor je zato što je i ona sama ambivalentna prema nacionalizmu, pogotovo u istom period 90ih, kada je politika tzv. “građanskih partija”, kao što su GSS I SDU, bila deklarativno antinacionalistička, ali efektivno upravo suprotna, što se vidi kroz podršku ovih stranaka Vuku Draškoviću i Vojislavu Koštunici kao predsedničkim kandidatima. Članstvo LDP-a, koji nastavlja Đinđićevu politiku takođe je primer ove konverzije – od nacionalista do „građanskih liberala“. Drugo, Đinđić je bio spreman da sprovodi neke elemente građanske politike raznovrsnim sredstvima (na koje ću se kasnije vratiti), te su njegovi politički problematični postupci uvek pravdani ciljevima (što predstavlja uvođenje makijavelističke politike na mala vrata), kao što je saradnja sa Hagom ili pristupanje EU. To se dešavalo na pozdaini elitizma građanskih krugova koji su oduvek smatrali da je narod nedorastao demokratskom poretku, te da njeni formalni postupci mogu biti prekoračeni kako bi se sproveo politički program koji većina ne prepoznaje kao ispravan, jer je naprosto „primitivna, zaostala, nepismena“ itd.
2. Da je mit o “građanskom Đinđiću” analogan nacionalističkom mitu o “zlatnom dobu” (Kuljić), te da je nacionalizam Druge Srbije strukturno identičan onom one Prve (uz personalne razlike);
Kako Kuljić ističe, svaki nacionalizam ima mit o zlatnom dobu, a konstrukcija takvog mita je ponajviše karakteristična za fašistički odnosno nacistički poredak. Opšta struktura tog mita izgelda ovako: postojalo je, nekada u istoriji određene nacije, poredak koji je, ako ne idealan, bio daleko najbolji od svih prethodnih i kasnijih poredaka. Nakon njega, nastupa period dekadencije, a cilj nove politike jeste restauracija tog poretka u savremenim uslovima. Prvo, jasno je da je takav mit projekcija romantičarskog ulepšavanja prethodnih vremena koja se čine daleko boljim tj. ne postoje stvarna istorijska svedočanstva tome u prilog. Drugo, on je praktično neostvariv, jer je nemoguće u savremenim uslovima autentično restaurirati nešto što je postojalo pod drugim istorijskim uslovima – iza toga se uvek krije sprovođenej nekakve aktuelne politike posredstvom tog mita.
U kontekstu građanske Srbije – koja ima svoju „levicu“, „desnicu“ i „centar“ – imamo nekoliko takvih projekcija: prvo, to je period pred II svetskog rata (građanski Beograd, Svetlana Velmar Janković), drugo, period Kraljevine Srbije kraja XIX i početka XX veka, kao i srednjevekovna Srbija, posebno period Dušanovog carstva. Najnoviji za deo samoidentifikovane liberalne građanske pozicije jeste upravo Đinđićev period, koji takođe pati od retroaktivne idealizacije, iako je istorijski najbliži. Međutim, on nije ništa manje reakcionaran, posebno uzimajući u vidu da on završava sa jedne strane tzv. „kultom ličnosti“ Zorana Đinđića (gde se u njega upisuju karakteristike koje idu do granice „građanskog mesije“), a sa druge strane apologijom vanrednog stanja kao onog pravog poretka koji treba ili da ostane na snazi neodređeno dugo ili da se frekventno ponavlja. Zanimljivo je primetiti očiglednu kontradikciju između proklamovane građanske pozicije i suspenzije građanskih prava unutar vanrednog stanja.
Takođe, treba primetiti da Đinđićev ministar, Vladan Batić, kao svoj prioritet, postavlja rehabilitaciju četničkog pokreta, dok Đinđić, u svom poslednjem predavanju, ostaje pri razlici karakterističnoj za nacionalistički diskurs, između lošeg i dobrog nacionalizma, gde bi prvi bio šovinizam, a drugi patriotizam. Dominantna građanska idelogija tog perioda dobija i svoju kultur-rasističku dimenziju – s jedne strane, objekat ove mržnje postaju sami Srbi, a sa druge strane i „primitivni Drugi“, kakvi su Muslimani, Afrikanci, Azijati i sl.
3. Da je danas to pozicija vladajuće ideologije u Srbiji, odnosno ideologije vladajućih (Marks) – nazovimo ga “netransparentni nacionalizam”;
U zajedničkom intervjuu koji su dali Đinđić i Žižek za Zidojče Cajtung 1999. godine. U njemu, Žižek upozorava na mogućnost „rusifikacije“ Srbije, odnosno dlazak na vlast režima koji se predstavlja kao proevropski i prozapadni, a koji to de facto nije. Ukoliko „prevrat“ 5. oktobra sagledamo kao prosto obaranje Miloševića sa vlasti i smenu jedne vlasti drugom, treba da primetimo dve stvari – prvo, da nije bilo sistemskog reza, već pre kontinuiteta u funkcionisanju sistema vlasti: drugo, da je, na simboličkoj ravni, „socijalistu Miloševića“ smenio „nacionalista Koštunica“ i da je jedna od kritika dela DOS-a upućena Miloševiću upravo bila „manjak nacionalizma“.
Drugim rečima, na vlast dolazi nacionalistička opcija, a kasnije sukob Đinđić-Koštunica vodi se i oko „tvrde“ odnosno „meke“ nacionalističke pozicije u konkretnim potezima (ali i na drugim planovima), koja nije uvek jasno razgraničena – Đinđićeva već pomenuta rehabilitacija četnika, kao i uvođenej veronauke u škole, to pokazuje. Međutim, paralelno sa tim, ide i govor o evrointegraciji, evropeizaciji itd. što će konačno reći da je Srbija tada postala još „nacionalnija“ nego za vreme Miloševića na nivou državne politike (mada ne sa dramatičnim negativnim posledicama), ali da se dominantna politička ideologija tj. ideologija vladajućih (pojasniti!) deklarisala kao proevropska, reformističa i sl. Učinak toga jeste i danas prisutna velika naklonost javnog mnjenja ka EU, što je par excellence ideološka stvar, gde je EU postala od dominantno neprijateljske sile uključene u NATO interveniciju označitelj u koji se upisuje mit o „boljem životu“, ali pod uslovom da Srbija ostane celovita odnosno očuvana u svom nacionalizmu netaknutom. To je de facto program koji Đinđić iznosi u svojoj studiji Jugoslavija kao nedovršena država, gde predlaže prebacivanje suverenosti sa federacije na republiku, zamenu „radničke klase“ (kao metafizičke i ekonomske kategorije koja je depolitizovana) „nacionalnim suverenitetom“ (koji je za njega politički pojam), te priključenje EU.
"Da li nacije, sakupljene u jugoslovensku državu, zaista poseduju pretpostavke da budu političke zajednice? Ako bi odgovor na ovo pitanje bio negativan, neophodne bi bile znatne državno-pravne promene. Alternativa je jednostavna: politički identitet političke zajednice je nedeljiv; on pripada ili Jugoslaviji ili republičkim državama. Ako pripada republičkim državama – kakvo je danas vladajuće mišljenje – onda je potrebno jasno i otvoreno povući konsekvence iz takve odluke, i na dnevni red staviti pitanje stvarnog, a ne, kao do sad, dvosmislenog formiranja nacionalnih država." (Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država, str. 10.)
4. Da je Đinđićeva politička pozicija de facto pozicija Karla Šmita, nacističkog pravnog teoretičara, a da je njegova vladavina u stvari bila kretnja kao formi “suverene diktature” (Molnar);
U izvanrednom tekstu Aleksandra Molnara Šmitova ideja suverene diktature u delima Zorana Đinđića on ubedljivo pokazuje da je na političku teoriju, te posledično Đinđićev pragmatizam, ponajviše uticala političko-pravna teorija Karla Šmita, jednog od centralnih nacističkih ideologa. Molnar, naime, smatra da je Đinđićeva retorika u vezi sa priključenjem EU bila upravo to – samo retorika, jer Đinđić nije sprovodio ono što je uslov mogućnosti pristupa Srbije EU, a to je evropeizacija Srbije, u smislu razvoja demokratije, parlamentarnog sistema, vladavine zakona itd.
„Sve prepreke na tom putu ka Evropskoj uniji ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, bilo da se zovu zakoni" (Đinđić, 2003a: 278). „Milošević, ustavi i zakoni" predstavljali su kvintesenciju „prepreka", koje Srbija treba da „uklanja", predvođena Đinđićem kao „pravim" reformskim političarem, tvorcem spasonosne „filozofije srpske istorije" i sprovodiocem „totalne mobilizacije". A pošto je Milošević već bio „uklonjena prepreka" i pošto su se „ustavi i zakoni" za Đinđića u to vreme već bili uglavnom sveli na jedno te isto, jedina prava, aktuelna i realna prepreka bili su „zakoni" koje izglasava neposlušni, razdorima skloni i premijerskoj vlasti nedovoljno potčinjeni parlament. Ta „logika" je za demokratiju bila mnogo pogubnija nego proglašavanje svih (redovnih i prevremenih) izbora za luksuz i kočnicu reformi, jer je na kraju vodila identifikovanju osnovne „prepreke" reformi u svim onim pripadnicima naroda koji se uopšte „drznu" da artikulišu svoje posebne interese, da ih brane od vlasti u meri u kojoj im to dopuštaju legalna sredstva i da biraju svoje predstavnike, čije prisustvo u parlamentu - i, štaviše, čije slobodno i aktivno učešće u njegovom radu - predstavlja conditio sine qua non izgradnje najstabilnije, a to znači demokratske osnove za bilo koju uspešnu politiku” (Molnar)
Upravo suprotno tome, Đinđićeva teza o nepostojanju “homogenosti naroda” (bar što se tiče brzine pristupa EU i spremnosti na izvesna odricanja zarad tog cilja, poglavito Kosova) koji je suveren kod Karla Šmita daje njemu za pravo da uspostavi modernizacijsku diktaturu bez konsenzusa, gde još jednom imamo preimućstvo “progresivnih ideja” nad većinskim političkim stavom. Međutim, samo Đinđićevo delovanje bilo je usmereno pre svega ka očuvanju i jačanju lične vlasti, dok je priča o EU bila dominantni politički narativ koji je tu težnju “prikrivao”, ali i služio joj: protivnici EU integracija bili su predstavljeni kao šmitovski neprijatelji, oni koji su „anticivilizacijski nastrojeni“, „zaostali“ itd. što je i danas dominantna retorika Druge Srbije u vezi sa onima koji oponiraju ovom korpusu ideja.
No gde je centralno mesto gde se vidi da je efekat političkog dejstva Đinđića zapravo bila Šmitovska diktatura? Hegel u Filozofiji istorije, na jednom mestu objašnjavajući transformaciju partikularne istorijske ličnosti Cezara u posebnu titulu cezara kaže i sledeće: „Nakon smrti Cezara, nastupio je duh cezarizma“. Tu je sažeta jedna od ideja Hegelove filozofije istorije, naime da istorija u stvari kasni (a da ima i „hoda unazad“) i da se posledice određenih istorijskih poteza mogu videti i mnogo kasnije, ali i nakon prelomnih događaja u vezi sa onima koji otelovljuju određene namere svetskog duha. Po toj analogiji, nakon ubistva Đinđića zavladao je duh njegove vladavine koji su izneli njegovi samodeklarisani sledbenici (i dan-danas aktuelna je polemika izmešu DS i LDP ko je zapravo „legitimni Đinđićev naslednik“), oličen, pre svega, u vanrednom stanju koje predstavlja manju ili veću suspenziju građanskog društva. Vanredno stanje, u teoriji Karla Šmita, može raspisati samo suveren, a ovde se upravo „duh“ Zorana Đinđića odnosno grupa individua interpeliranih njegovom ideologijom postavlja na to mesto i proglašava vanredno stanje. Treba takođe primetiti da je akcija „Sablja“, koja je usledila, u krjanoj liniji bila po svojim rezultatima čist promašaj, što još jednom potvrđuje da je Đinđićev projekat evropeizacije Srbije sa nerefromisanim represivnim državnim aparatom bio „nameran promašaj“ tj. da je njegova reforma izostala zarad održanja lične vlasti, da bi se ispostavilo da je krajnji rezultat kontinuiteta „kriminalizacije države“ (započete pod Miloševićem) suverenom diktaturom zapravo „država kriminala“ koja ne može da se obračuna sama sa sobom.
5. Konačno, da je ključni zaostatak ove vladavine upravo intervencija u državni ideoški aparat (Altiser) u vidu uvođenja veronauke u škole kao prvi institucionalizovani oblik spoja crkve i države.
Za Altisera, obrazovni sistem je jedan od centralnih državnih ideoloških aparata. On ga smatra i najznačajnim, zato što je „najtiši“, a jedan od najuticajnijih jer predstavlja jedan od prvih interpelacionih mehanizama, u kome se, pored znanja, uče i „pravila poretka ustanovljena klasnom dominacijom“. Upravo uvođenjem veronauke, pored toga što je ugrožena sekularnost države čije se obrazovanje zasniva na naučnim, a ne verskim osnovama, dobijamo spoj dva ideološka „centra“ – crkve i obrazovanja. On je izvanredno važan jer u državnu ideologiju unosi crkvenu i predstavlja prvi institucionalizovani spoj ove dve instance, te spaja i sekularnu državu i nesekularno društvo u kome se ogromna većina – preko 90% -- deklariše pravoslavnim. Dakle, imamo tri momenta: (1) državna desekularizacija koja je otvorena ovim presedanom i prvi korak ka povratku Crkve na pozicije centralne institucije nadgradnje, kao u pretkapitalističkom sistemu; (2) višestruki spod ideoloških aparata unutar državnog represivnog aparata tj. hiperideologizacija i (3) zamagljivanje jedne od centralnih pretpostavki ranog Alitsera, a to je razdvajanje nauke od ideologije (koje nije analogno razdvajanju crkve od države), što en samo da ima politički efekat „povratka“ borbe za razdvajanje crkvenog i sekularnog obrazovanja, već i depolitizaciju kritike samog obrazovnog aparata koja se može izvesti isključivo naučnim sredstvima – svaka nauka je nauka o nekoj ideologiji,a Altiser pokušava da zasnuje nauku o Ideologiji, a naučna analiza idelogije pokazuje se kao preduslov uspešnog revolucionarnog delovanja (zajedno sa naučnom analizom kapitalizma, koja je otvorena Marksovim prelomom u Kapitalu).
Biće da je opet vremešni György Soros isturio sisu, a?
, samo specifikuj gore ko je to tachno, spliffe, da ne bude eventualne zabune u ochima i glavama letimichno chitajucih chitaoca 
meni (s naglaskom na "meni") pozerisati 
.....
