@Simor
У начелу, ја се с тобом слажем, Симор. У вези свега што си навео, нас двојица немамо спора.
Говориш о ревизионизму у последња два десетлећа, који свакако постоји, с тим што ћу рећи да је био очекиван и неминован. Тамо где се манипулише догађајима и људима, где се смишљено изврћу чињенице и барата жртвама и њиховим бројем, и притом се тим истим жртвама беспризорно учитава идеолошки контекст чак и онда када томе нема места, ту не може бити речи о историји као озбиљној науци која се, премда интерпретативна, ипак ослања на некакве факте. Отуд потреба за ревизијом.
Ревизионизам у основи представља покушај поновног сагледавања, преиспитивања из ког происходи и превредновање. Ревизионизам не би требало нужно истоветовати са прекрајањем, преиначењем, барем не увек и у сваком контексту. Штавише, ревизионизам су, као термин, управо рабиле оне радикалне, револуционарне струје не би ли дискредитовале и осујетиле све оне који су се у друштву показивали умеренијима и тиме по поредак опаснима. Чему страх од ревизионизма данас? Зашто би се прибојавали преиспитивања прокламованих "истина"? Наравно, ако иза свега стоји метод, а ја ипак рачунам да људи који се науком баве, методима и владају. Они који тврде да смо друштво опхрвано историјом могу показати оправдану бојазан од уплива политике, што је разумљиво с обзиром на политичко креирање повесне свести у последњих шест деценија.
А покушаја дневнополитичког упливисања ипак има. Јавна осуда судске одлуке од стране горепоменутог Ивице Дачића, која је овде поздрављена, поред тога што представља директан и отворен атак власти на независност судства, уједно јесте и вапај онога ко се преиспитивања боји јер осећа климавост неприкосновених "истина" партизанскога воја на којима је градио себе и свој назор. Суд се у својој одлуци ослањао на доказе, док иза напада на исту превасходно стоји осећање угрожености.
Драгиша Цветковић није могао бити "народни непријатељ и ратни злочинац" јер је, што рекох, одбио сваку сарадњу са окупатором и од истог био у више наврата хапшен и затваран. Рат је провео скрајнут и повучен. Јесте био заклети антикомуниста и жарки непријатељ нових власти, те је као такав за нове власти био неподобан. Отуд рехабилитација, отуд насушна потреба за њом. Не због Цветковића – не само због њега – већ због десетина хиљада сличних њему. Последњих месеци, у штампи често пута осване наслов да је рехабилитован тај-и-тај, имена најчешће сасвим непознатог, да би се у даљем тексту открила једна раскошна биографија; биографија човека који је отаџбини много дао или могао да дâ; у сваком случају, биографија која је обећавала и са којом је ова калакурница од државе могуће имала некакву перспективу.
О зликовцима и крвницима не говорим. Потреба за рехабилитацијом, па и ревизија историје, не сме бити зарад њих, нити је ја таквом видим.
Рехабилитација Драгише Цветковића нипошто није афирмација Тројног пакта, и у том погледу она не рехабилитује оне снаге које су недвосмислено заговарале сарадњу са Хитлеровом Немачком или, доцније, с окупатором. Биле су малобројне, али их је било.
Уздржавам се да говорим о Тројном пакту, његовом потписивању и још бржем обарању. Реч је о врло комплексном проблему, којим се страховито манипулисало од свију страна које су у том замешатељству имале учешћа, о чему ће, надам се, неки будући нараштај имати колико-толико бистрију представу. Уза све, никада нисам био склон, из своје перспективе, да о људима и догађајима судим на основу тога шта је могло бити а није. Мада, у принципу, имам разумевања за људе који се, свесни последица које осећају, за тим поведу. Наравно, под условом да им историја није позив...
Истина, сви смо, мање или више, идеолошки угробљени. Не тврдим да сам ја друкчији. Али би требало покушати изаћи из тих зацртаних оквира у којима се вртимо и једни друге, често, не разумемо. Довека би могли тако али чему све то? Одбијам да живим у црно-белом свету. Црвеном такође.
Хвала ти на добродошлици, мада никада заправо нисам ни одлазио. И не бих ово збориште назвао баш брлогом. Пре бих га упоредио са појилиштем у савани, како га једаред лепо назва један форумаш.
