Volim da darujem. Osmisljavanje poklona me cini srecnim. Volim da kroz poklon pokazem koliko nekog poznajem, koliko mi znaci, da posvetim tome vreme, paznju i mastu. Poklon je sitnica koja trajno ostaje nekome. Deo mene. U necijem posedu. Dobrovoljno.
Pokloni su uvek radost. Najbolje je kad donese radost i darodavcu i primaocu. Vodim racuna da nekim poklonom ne uvredim, obavezem ili ne-daj-Boze posramim druge darodavaoce. To je intimna stvar izmedju dvoje ljudi. Ili troje, cetvoro...
Susreo sam se ljudima koji ne umeju da se obraduju poklonu. Iznenadjenju. To me uvek razalosti. Pokvari taj povratni trenutak. Onaj trenutak zbog kog i darujem. Ima osoba koje uvek volim da iznenadim. Jer umeju da se obraduju...
Neki trenuci predaje poklona su mi se zauvek urezali u pamcenje. Zbog takvih i dalje poklanjam. Da ih opet dozivim. Verovatno... I da osobe koje iznenadjujem osete srecu koju sam ja osecao spremajuci dar.
Dar je umeti primati darove. Hvala svima koji su umeli da prime moje poklone. Kakvi god oni bili...