Bootstrap Framework 3.3.6

[Swanheart]

Znakovi pored puta


- Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa
nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj
se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kazu u
Bosni: ne vezi tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,
a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos
nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko
bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti
rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu
i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je
ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsi-
gurniji osvetinik.




- Cim neko nesto voli i za nesto se veze - misao neku, predmet
ili zivo bice - on daje nesto od sebe i spreman je da daje i gubi
jos vise, bez mere i racuna, sa istom onom nagonskom bezobzi-
rnoscu i stihijskom zestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje
i grabez. I to je do sada jedini poznati nacin kako jedan covek
moze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono sto ne
mora i onda kad ne mora. Tako to sto se zove ljubav stvara jedno
nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medjusobnih davanja i
primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom racunicom u kojoj
je sve nejasno, ali ciji je krajnji zbir kratak, jasan i nerazumljiv.

[AngraMaina]

u medjuvremenu sam prestao da budem bas zesci fan andrica. jel mogu da se isclanim iz kluba? u stvari ne bas da se isclanim, ali onako, da predjem u simpatizere? mnogo je bre tu naturalizma, suvise orijentalisticke propagande, manje ga varim uglavnom iz tih knjizevnoistorijskih-ideoloskih razloga

i naravno, previse depresije. na balkanu (zapadnom balkanu?) ne moze covek da bude dobar pisac ako istovremeno ne kuka i ne sazaljeva, sve zive a ipak ponajvise sebe, pa ta drama oko istorijskih neminovnosti, aman bre vise. hocu bre nekog pisca da ima duha i otklon od svega toga. eto recimo pekic. andric mi tu dodje ko seoska narikaca.

(najdivnija je stvar pobijati samog sebe - se ipsum refutare pulcherrima res est. evo sad sam izmislio poslovicu, zar ne da je super?)

[Swanheart]

Cuvaj se nejasnog i varljivog predvecernjeg sata, case i cigarete, i coveka koji stoji pored tebe,
smeska ti se u lice i govori malo, otezuci reci, a pazljivo slusa ono sto ti kazes.

[starky]

"Neka mi samo niko ne kaze: nevin je.Samo to ne.Jer ovde nema nevinih.Niko ovde nije slucajno.Je li presao prag ove Avlije,nije on nevin.Skrivio je nesto,pa ma to bilo u snu.Ako nista drugo,majka mu je kad ga je nosila,pomislila nesto rdjavo.Svaki,dabogme,kaze da nije kriv,ali za toliko godina koliko sam ovde,ja jos nisam nasao da je neko bez razloga i bez neke krivice doveden.Ko ovde dodje,taj je kriv,ili se bar ocesao o krivca.Pustio sam ih dosta i po naredbi i na svoju odgovornost,ali kriv je bio svaki.Ovde nevinog coveka nema.Ali ima ih na hiljade krivih koji nisu ovde i nikada nece doci,jer kad bi svi krivi dospeli ovamo,ova bi Avlija morala biti od mora do mora.Ja ljude znam,krivi su svi samo nije svakom pisano da ovde hleb jede."

"Prokleta Avlija"

[Tomek]

O prici i pricanju...
Govor prilikom primanja Nobelove nagrade:

"...Najposle, zar se u proslosti kao i u sadasnjosti ne suocavamo sa slicnim pojavama i sa istim problemima? Biti covek, rodjen bez svoga znanja i bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdrzati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredvidjene postupke svoje i tudje, koji ponajcesce nisu po meri nasih snaga. A povrh svega, treba jos izdrzati i svoju misao o svemu tome..."

[Garbo]

`...I sto pogledam sve je pesma

i cega god se taknem sve je bol...`

[Myself]

Ne znam da li sam spavao, ali znam da sam sanjao.

[Tot]

Kao što sam negde rekao, bitan mi je bio Andrić za čitanje Orhana Pamuka. Među najdražim pričama su mi:

"Priča o vezirovom slonu" - zbog humora u toj priči koji manjka Andriću u celini

"Zeka" - mislim jedina Andrićeva priča vremenski smeštena u period II svetskog rata

[Garbo]

Jedan od mucnih dana kad oci blude s predmeta na predmet i kad dusa ne nalazi nigde mira. Mislio sam ceo dan na zivot svoj, kakav bi imao da bude i kakav ne moze biti.
Iza vecernje kise bilo je mnogo crvenih oblaka koji u meni digose slutnju neizrecive srece i visine.
Cudno je kako je malo potrebno da budemo srecni i jos cudnije kako cesto nam bas to `malo` nedostaje.

[Garbo]

Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja je sutnja.
Zavoleo sam je za sav zivot, a kad umine zivot polozice mi sutnja, dobra majka, blede ruke na oci i utonuce u tami sva ova jadovita prica, kao sto umire kratak i nerazumljiv zvuk u tisini.

[Swanheart]

tema je opet zazivela

[Garbo]

Dani mi prolaze uzalud. Najlepsi izvori dusini presahnuse. Izgubio sam dodir sa svima koji me vole i razumiju, taj spasonosni dodir koji nas krepi i drzi, koji delima nasim daje poticaj i snagu, i zivljenju nasem smisao.
Posve sam otcepljen. Tonem u zaborav. Prekriva me zalost. Sam sebi dolazim kao sveca koju su zaboravili ugasiti pa izgara svu noc na oltaru kao nevidjena zrtva u gluho doba.
Najteze je coveku kad sam nad sobom oseti samilost.

[Garbo]

Odlucio sam da se ne trujem zalosti i ne satirem vise brigom.
Odlucio sam sinoc dok sam lezao okrenut prema zidu u kom je kucala smrt kao sat, da jos jednom potrazim ima li gdegod mesta gde se lako dise i mirno zivi.
I jutros sam prosao sve ulice sa novom zeljom i mirnom snagom kojom ponovo raste pogazena biljka.

[Garbo]

Mnogo samujes i dugo cutis sine moj. Zastravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, duboko spustene vedje i glas kao skripa tamnickih vrata. Izadji u letnji dan sine moj!

-Sta si vidio u letnji dan sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vecno, a covek slab i kratkovek.

-Sta si vidio u letnji dan sine moj?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vecna.

-Sta si vidio sine moj u letnji dan?
Vidio sam da je ovaj zivot stvar mucna, koja se sastoi od nepravilne izmene greha i nesrece, da ziveti znaci slagati varku na varku.

-Hoces da usnes sine moj?
Ne oce...idem da zivim!

[Swanheart]

-Da, gospodine, proste i uboge sredine su pozornice za cuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj velicini i lepoti, u stvari su samo dogorevanje i docvetavanje onoga sto je niklo ili planulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica buducnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica zivota. Nemogucno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajuci jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, tesko mu je gledajuci jedno zaboraviti drugo.

[Ulix]

Originally posted by Tot
"Zeka" - mislim jedina Andrićeva priča vremenski smeštena u period II svetskog rata

Bife Titanik je, takodje, smesten u vreme II svetskog rata, ako se dobro secam.

[Tot]

Originally posted by Ulix

Originally posted by Tot
"Zeka" - mislim jedina Andrićeva priča vremenski smeštena u period II svetskog rata

Bife Titanik je, takodje, smesten u vreme II svetskog rata, ako se dobro secam.

Naravno, ti si jedan od retkih od koga sam mogao očekivati ovu dopunu

[Sunce]

Andrićeva dela i dalje širom sveta

U proteklih 10 meseci pojavio se niz novih prevoda ili ponovljenih izdanja dela Ive Andrića u zemlji i svetu, što je dokaz velikog i kontinuiranog zanimanja za jedinog našeg nobelovca, ocenjeno je u Zadužbini koja nosi njegovo ime.

Ivo Andrić (1892-1975) je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine, i njegova dela se već 48 godine neprestano prevode na nove jezike.

Od oktobra 2008. do juna 2009. pojavio se na katalonskom i baskijskom, a najveći italijanski izdavač Mondadori je u svojoj kolekciji "Oskar - moderni klasici", poznatoj po visokim tiražima, objavio 18. izdanje romana "Na Drini ćuprija" i zbirku pripovedaka sa tršćanskom tematikom "Prokleta istorija".

Za šest meseci od objavljivanja poslednjeg izdanja romana, prodato je 2.296 primeraka, dok je od 2002. godine, kada je objavljeno prvo izdanje, prodato 20.211 primeraka i to samo u ediciji "Oskar".

Andrićeva dela se nalaze u školskim lektirama u Srbiji i zato je logično da Zavod za udžbenike svake godine objavljuje po neko novo izdanje kao što je urađeno sa "Prokletom avlijom koja je izašla u biblioteci „Izbor" ( 5.000 primeraka), "Sabranim pripovetkama" u ediciji „Jedan tom" (1.000 primeraka) i "U zavadi sa svetom", šesto izdanje zbirke priča (5.000 primeraka).

Zavod će do kraja septembra štampati ponovo roman "Na Drini ćuprija" u biblioteci „Izbor" (5.000 primeraka). Isti roman je u 6.000 primeraka štampala "Vegamedia" iz Novog Sada u saradnji sa "Daily Press-om" iz Podgorice i prodaje ga uz dnevne novine "Vijesti".

Novosadski izdavač "Školska knjiga" izdala je kao školsku lektiru roman "Na Drini ćuprija" i u jednom tomu "Prokletu avliju", „Most na Žepi" i "Ex Ponto".

Zadužbina je odobrila Založbi "Obzorja" iz Maribora da objavi kraći odlomak iz romana "Na Drini ćuprija" u srednjoškolskom udžbeniku. To kapitalno Andrićevo delo je izuzetno popularno u Turskoj, gde je izdavač "Iletisim" iz Istanbula objavio deseto i jedanaesto izdanje u tiražima od po 3.000 primeraka. Od 2001. godine, kada je objavio prvo izdanje, štampano je 23.000 primeraka.

Beogradski izdavač „Dereta", koji u ponudi ima nekoliko najvažnijih Andrićevih naslova na engleskom jeziku, za turiste koji stižu u Srbiju, upravo je štampao treće izdanje " Proklete avlije i druge priče".

Bosna i Hercegovina nije uvrstila Andrića u školsku lektiru ali je austrijski izdavač "Cultural City Network" iz Graca uvrstio kraće fragmente iz romana "Na Drini ćuprija", tekstove „Staze" i „Na jevrejskom groblju u Sarajevu" i pesmu „Slap na Drini" u publikaciji "Bosna i Hercegovina u potrazi za Atlantidom" (Bosnien Herzegowina auf der Suche nach Atlantis).

Prevod romana "Na Drini ćuprija " na engleski jezik štampan je u Istočnom Sarajevu kod izdavača "The Institut for Textbooks and Educational Resourses".

"Beogradska knjiga" je objavila, na srpskom i nemačkom, zbornik "Nobelovac Ivo Andrić u Gracu", u kome su pored prepiske i dokumentarne građe, i ona dela koja su nastala za vreme njegovog službovanja u Austriji.

Andrićeve priče sa jevrejskom tematikom su privukle pažnju izdavača u Brazilu, Španiji i Italiji, gde su ugledale svetlost dana pod naslovom "Kafe Titanik" i to u tiražima do 3.000 primeraka. Inostrani izdavači rado objavljuju kratki roman "Gospođica" i za proteklih 10 meseci pojavio se (treće izdanje) na nemačkom kod vodećeg izdavača "Suhrkamp" (5.000 primeraka) i kod italijanskog izdavača "Livello quattro" iz Rima.

Andrićeva proza stigla je i do Koreje, gde su u deset poslednjih meseci objavljene njegove priče o deci.

U proteklom periodu potpisani su ugovori da se u Atini objavi treći tom pripovedaka i roman "Prokleta avlija", zagrebačkoj "Prosvjeti" su odobrena prava na "Znakove pored puta", a "Mikeni" iz Bitolja na "Travničku hroniku".

Španskom "Alberadniji" je prodato pravo da prevede na baskijski "Ćupriju" i na taj način Andrićeva dela biće prevedena na sva četiri zvanična jezika koji se govore u Španiji.

Izdavač "Besa editrice" iz Italije će prevesti i štampati Andrićeve tekstove o fašizmu, dok je Centralni evropski univerzitet iz Budimpešte kupio prava za izdanje zbirke od 22 pripovetke o ženama.

Andrić osvaja i Internet, pošto je elektronski časopis "Duh Bosne" kupio autorska prava za pripovetku „Aska i vuk“.

Zadužbina Ive Andrića se samofinansira i glavni izvor prihoda su autorska prava, koja su stigla i iz Zvezdara teatra, gde je premijerno izvedena dramatizacija romana "Travnička hronika", pod nazivom "Konzulska vremena", u adaptaciji i režiji Ljubiše Ristića.

Radio Beograd je najavio da će izvesti dramatizaciju Andrićeve pripovetke „Nemirna godina", a češka agencija za autorska prava "Dilia" je tražila pravo da se na Češkoj televiziji emituje Andrićeva "Gospođica".

"Službeni glasnik" je najavio da priprema objavljivanje Andrićeve doktorske disertacije "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine".

http://www.b92.net/kultura/knjige/vesti ... _id=373668

[Mars]

Lepo je biti Andrićev fan ovih dana...

Višegrad - Andrićev grad



Andrićevi znakovi pored (beogradskog) puta



Andrićev dan na B92

Priča o Andrićevim pričama

Uvek svratim i na njegov grob kad idem kod babe i dede, a danas bih se baš prošetao gradom po ovim njegovim znakovima iz njegovog života...

[Mars]

Fina emisija

klik

[Swanheart]

"Ja se uvek zaprepastim i sazalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad usao u zivot"

[Dark Walker]

Jedan od mojih omiljenih aforističkih zapisa iz knjige "Znakovi pored puta". Jes' malo duži, al' vredi pročitati:

“Na jednoj raskrsnici gradske periferije, u rano jutro, skup ljudi koji se nešto objašnjavaju, ali sve ih nadvikuje glas jedne žene. Policijski pisar, žut i crn u licu, uz njega žandarm kao senka, lice mu kao u vojnika s drveta, pod grlom limeni broj 283. Jedna mlada žena, na izgled devojka. Jedan krupan čovek u tridesetim godinama, nešto zbunjen, ali odlučan i rešen da se brani. Pored njega jedna žena, nešto starija od njega, oštra i živa, sa crnom zalizanom kosom. Malo postrani dva proseda, slabije odevena građanina. Ona nadvikuje i zaglušuje sve ostale neprestano jednom istom rečenicom: "Svanulo, a lampa gori!"

Ona izgovara svako pola minuta, i češće, te iste reči, ali svaki put drugim glasom i sa posve novom intonacijom. Čas prkosno i kratko, unoseći se u lice onom krupnom čoveku i bacajući mu tu rečenicu kao glavni dokaz neke njegove krivice, čas plačevno i tužno, obraćajući se policijskom pisaru kao žrtva te lampe i toga svitanja, čas lelečući kao narikača, čas vrišteći prosto I izgovarajući samo te reči, jer joj je mozak stao i jer druge ne ume da nađe.

Svi ostali zajedno uzalud nastoje da i oni kažu neku reč. Jedni, da objasne stvar u svoju korist verovatno, drugi prosto kao svedoci, policajac u želji da razmrsi to klupko, donese neko rešenje I iziđe iz te graje koja mu nije ni laka ni prijatna. Ali svaki I svačiji takav pokušaj prekida sredovečna žena sa crnom zalizanom kosom : “Svanulo! Lampa gori!”

Ako je zaista poludela ili ako dobije srčani napad i umre, ona će sići s pameti ili se rastati sa svetom noseći samo tu sliku i te reči.

Prolazim, ali za sobom čujem u nejednakim i kratkim razmacima i neočekivanim intonacijama:
-Svanulo, a lampa gori!

Dugo nosim u razdraženom sluhu te reči i raznovrsne zvukove kojima su izgovorene. Verovatno će još neko i pored ove žene uspeti da dođe do reči i da kaže još nešto sem one nerazumljive rečenice koju ona ponavlja kao lozinku ili ratni poklič. Verovatno će se tada razjasniti sve što se te noći desilo i uvideti ko je kriv za sve što se desilo. Ali ja, prolaznik, teško da ću ikad vise naići I ovom ulicom, a kamoli da ću sresti ove iste ljude, sakupljene u istom uzbuđenju. Ostaje mi da nagađam šta se moglo desiti ove noći, da stvaram u mašti neku noćnu dramu iz dalekog predgrađa, dok u meni još odjekuje i drhti glas izbezumljene žene. Šta je to moglo biti?

Preljubnici neki koje je zamorila ljubav i prevario san i koji su uhvaćeni u zoru, na samoj postelji, u dvostrukoj krivici: da su izvršili preljubu i da su zaboravili ugasiti lampu?

Krupni čovek je proveo noć negde na zlu putu, a ova besna žena je uzalud tražila, čekala, opet tražila i sad ga je najposle našla?

Kockari obnevideli od strasti, otupeli toliko da ne mare ni za jelo ni za piće, za žene ni za policiju, i da ne razlikuju dan od noći ni lampu od sunca i meseca, proveli su noć u toj kući. Ovo sada je epilog na dnevnoj svetlosti, uz učešće policije i ove žene koja je izvan sebe zbog muževljeve tuče, novca koji je izgubio ili zbog obadvoga?

Da nije zavera neka? Ili mračan posao koji su otkrili nepoverljivi susedi? Da nije prosto maštarija i potreba za skandalom histerične žene kojoj je dosta, i suviše, jedna lampa koju je neko zaboravio ugasiti da od nje napravi svako čudo i pokor?

Postoji svaka od tih mogućnosti, kao što postoje i bezbrojne druge koje mi ne padaju na pamet, ali koje su isto toliko mogućne i nestvarne.

Glavni smisao ovoga maštanja u prolazu nije u tome što nam ono daje uverenje, tačno i sigurno, da se od jedne beznačajne sitnice može napraviti ogroman doživljaj, nego što nas ono dovodi u misao, istina manje jasnu i pouzdanu, da može biti i obrnuto”

[Dark Walker]

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i od svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na svim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata.Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage.
Hteti i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i druge, ostati dužan životu.
Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromniji pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.

* * *

Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi, samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno, i javno se brukaju i čine smešnim.

* * *

Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima.

* * *

Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I nikad potpuno. A što je najgore, to se ne primećuje na prvi pogled.

* * *

Stanko je uopšte imao svoju filozofiju, iako nije voleo mnogo da filozofira. Na njegovom kupatilu, kod samog ulaza, bila je prikovana tabla sa natpisom:

I TO ĆE PROĆI

Najpre je to bio običan karton, ali kad su vreme i nepogode iskvarili karton, Stanko je dao da se napravi limena tablica od belog emalja sa crnim slovima. Često se dešava da ga koji nov gost zapita šta mu znači taj natpis. U većini slučajeva gazda Stanko i ne odgovara, pogleda ga samo svojim smeđim očima, koje su vragolasto sitne i malo kose kad se smeje, ali mogu da postanu velike i okrugle kad se tobože čudi ili kad negoduje. A kad odgovara, još je gore. Zaokupio jednom neki mršav riđ kupač, sa češkim naglaskom, da ga zapitkuje šta znači i "čemu služi" čudni natpis.
- Tako, da se zna da sve prolazi - kaže gazda Stanko preko volje.
- Pa to zna svaki pametan čovek.
- Zna pametan, ali ovo je za budale koje zapitkuju.

[Dark Walker]

"Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A, kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izašli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dakle, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao i svaka stvarnost."

[Dark Walker]

[Dark Walker]

[Dark Walker]

"Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže leti nad drumovima, nego sićušni delovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik ili veličinu, ali u kom sam, našao svoje mesto i stojim pobožno, kao u hramu!"

[sweetmelon]

Životna snaga jednog čovjeka mjeri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.

Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života.

Svetiti se životu — zaboravom.

Ne, nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. Na žalost. Ostane nešto, ali nešto što nije ništa: nepotpuno sjećanje i nesavršen zaborav. I mi se osjećamo kao čovjek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno, pa ga zaboravio s vremenom tako da mu samo rijetko pojedina riječ iskrsne u sjećanju, i podsjeti ga nejasno na vremena kad je živio u onoj

[Dark Walker]

"Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste; smrt bez mira i izvesnosti."

[Dark Walker]

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su
mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan.
Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila
Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostaje tu trenutak dva nepomična (uporedo sa njom zastao
je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to
osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja
ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao
zanesen i svečano krut.
Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto
da shvatim i znam, nje više nije bilo.
Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg
nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u
svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu
i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade
drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje
nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!