Originally posted by anche
koliko cesto, i da li, se osecate krivima zbog najrazlicitijih stvari?
da li - nakon promisljanja - cesto shvatite da je krivica koju ste mislile da je vasa zapravo nekog drugog ili je i nema?
da li mislite da smo kao zene vise sklone (re)produkciji tog osetjanja?
mislim da je metoda apstraktno ka konkretnom ovde efikasnija, al' rano je pa se mozda i varam
Osecam se krivom kada pri nekom poslu ne dam sve od sebe ili kad skontam da sam smetnula s uma neku obavezu. Juce sam pocrvenela u autobusu kad sam se setila da sam obecala koleginici da cu kopirati i vratiti joj skripte po povratku sa Exita i da to jos nisam uradila (doduse jos nisam navratila na tu jednu od moje 4 relativno stalne adrese, gde se skripte nalaze, ali svejedno, ispalila sam, njoj je verujem svejedno zasto skripte nisu vracene, nego ej nervira to sto nisu).
I naravno, ako nekom slucajno uradim nesto nazao, a to ne skontam u momentu rednje, nego naknadno, pa se izvinim. Nesto sam se usled opsteg umora i neispavanosti izdrala na devojku na exitu (htela da me pomeri jer se napravila sutka pa me uhvatila za ruku kojom sam se branila od naleta telesina u pokretu), posle mi je bilo uzasno zao, pa sam joj se izvinjavala, a ona ideju nije imala za sta joj se izvinjavam, jbg, morala sam da joj objasnim.
Krivica, ako je osecam, je moja. Ne svaljujem je na nekog drugog, sticaj okolnosti moze da mi ide na ruku (kao u slucaju sa skriptama) ali nikako nije izgovor. Krivica postoji ako je osecas. Da si nesto skrivio ili nisi je objektivno stanje stvari, ili tudji subjektivni osecaj. U stanju sam da se izvinim i zbog ovog drugog, ukoliko mi se predoci da postoji.
Ehm, ne znam za druge zene, to je za mene tu ili nije. Ne koristim guilt trip kao sredstvo da postignem neki cilj, to je odurno i jadno. Niti dozvoljavam da se to meni radi. Mada majka voli tu i tamo.
Vise volim od konkretnog ka apstraktnom, dakle da ilustrujem primerima, pa da izvucem generalni zakljucak