- 13 Mar 2010, 17:50
#1803773
KNJIGA ZVANA PASOŠ
Da li mržnja prethodi ratovima ili ratovi mržnji
Da li svi veliki srpski pisci moraju da umru u inostranstvu ili u nekoj vrsti nemilosti? Nisam bio neki veliki prijatelj Mome Kapora, još manje njegov apologeta, više poznanik, jednostavno njegov čitalac.
U životu smo se sretali sasvim slučajno, od picerije „Purger“ u Končarevoj u Zagrebu koja je radila celu noć, preko Gradske kavane na Stradunu u Dubrovniku gde je voleo da pije prvu jutarnju kafu, pa sve do dokova u Njujorku, gde smo obojica kupovali kradenu robu od onog „našeg“ Italijana poreklom iz Malog Lošinja.
Bilo je to vreme JAT-ovih slikarskih aukcija na letu direktno za Njujork, vreme kada je Momo voleo Njujork verovatno isto kao i Beograd. Bili smo tada Jugosloveni, Kapor je često dolazio u Zagreb i bio je tamo omiljen baš kao i u Beogradu.
A onda je došao rat i raspad SFRJ. Je li to trenutak kada je Momo Kapor od Jugoslovena opet postao Srbin, ili su Zagreb i Sarajevo jedva dočekali da ga takvim i proglase. Da li mržnja prethodi ratovima ili ratovi mržnji?
Ne znam, veliki pisac je u principu uvek ambivalentna ličnost. Kaporovo jugoslovenstvo je bilo nešto kao njegovo shvatanje kosmopolite, a nešto kao manjinski status kod nas, kao strast duha koji voli da uvek bude u manjini. Svoj bunt izražavao je samoironično poput susreta sa Aleksandrom Rankovićem u smiraj dana kada je drug Marko smenjen na Brionskom plenumu partije. Njih dvojica, Momo i drug Marko, idu jedan prema drugom u uskoj dubrovačkoj uličici odmah posle večernjeg tv Dnevnika u kojem je objavljena vest o smeni druga Marka. I pitanje druga Marka: „Momo, šta ovo bi?“
Jer, Momo Kapor je išao uvek neznatno ispred i iznad, možda i izvan života. Tek tako je mogao da se osvrne i osmisli vreme koje dolazi. Možda ga drug Marko i nije slučajno tada zapitao: „Šta ovo bi“. Prečesto smo se svetu predstavljali kao Balkanci, a da to na neki način ne bismo i postali.
Momo kao da je sve to predosetio i u decembru 1994. na Palama upravo je on bio idejni autor projekta „pečenje vola“, što se kasnije pogrešno pripisivalo Zoranu Đinđiću. Moja malenkost je predložila noćno skijanje u Rajskoj dolini na Jahorini.
Pod reflektorima da nas piloti NATO-a još bolje vide. Jer, Srbi su hrabar narod. Obe ideje su prihvaćene, Srbi su povukli teško naoružanje iz okoline Sarajeva, vo je ispečen, svi smo odskijali, a Momu smo na sankama gurnuli niz padinu. NATO nas tada nije bombardovao. Ja li onda rat u Bosni bio samo nastavak Drugog svetskog rata, rat za okončanje tog rata?
Ili, ako je rat na prostorima bivše Jugoslavije bio suviše snažan da bi bio sprečen, kako je mogao biti dovoljno slab da bi bio kontrolisan i oblikovan prema krajnjim demokratskim i liberalnim ciljevima?
Možda je to i bio trenutak kada je Momo Kapor postao svestan svog kulturološkog sukoba sa Amerikom. Onako, pomalo cinično, rekao mi je da ga više i ne zovu na koktele u američku ambasadu. Iako se viski slaže s pečenim volovskim mesom. Jer, politika, pa i kultura koja zapušta sopstveni identitet i maskira ga „svetskim identitetom“, nepovratno tone u anonimnost, trajući u svojoj sredini na posnim kašicama ovih ili onih dotacija. Patologija od života.
„Svet“ nije dosegnut, naprotiv imamo provincijalizaciju tog „sveta“ u kojoj svi karavani na našim prostorima prolaze: beduinski, pustinjski, kosovski, gluvi, obuzet snovima o nekoj božanskoj pravdi, dok nas istovremeno šibaju realne oluje. A sve naše samo je folklor i poza. Cupkanje i seljačka posla. Skoro svi naši turistički prospekti imaju kao glavne fotke cupkaroše propete u kolu, na nekoj zabitoj livadi uz dosta plavog neba. Država vezana s folklorom i folklorizovana „elita“.
No, mnogi su kod nas na brzinu prerezali tu pupčanu vrpcu sa zavičajem, sa sobom samim, nastojeći da budu neko drugi i nešto drugo. Gledao sam pesnika koji je, natopljen lošom travaricom, jurcao Rilkeovog anđela, posmatrao sam tuđe slike ovde iznova naslikane, slušao muziku koje me je podsećala na neku drugu, čitao jelovnike nalik listi učesnika samita NATO-a. Frankenštajnski identitet? Ne, kod nas je sve svetsko.
Momo se sa svim time sprdao, posebno sa internacionalnim intelektualnim probisvetima. Naša opsesija praznim univerzalijama naprosto je deambijentalizovala naš politički i kulturni prostor u kome je pisac Momo Kapor postao neka vrsta stalnog disidenta. Mogu da shvatim tu poziciju u vreme SKJ, ali sada u vreme demokratije? Ili je još aktuelna ona „radnici, seljaci i poštena inteligencija“?
A knjiga koja je sudbinski uticala na našu noviju kulturu, na naš život proteklih dvadesetak godina, zove se sasvim banalno – pasoš. Treba samo čitati Momu Kapora.
Miroslav Lazanski, Politika
