- 11 Jun 2021, 13:35
#2821052
Аутор: Игор Мркаљ
Објављено у часопису „Просвјета“ број 138 / 139, (септембар 2017. године) којег издаје СКД „Просвјета“ Загреб
Мемоарски записи двију Глињанки, мајке и кћерке, Кате и Душанке Ђукић,о трагичним збивањима у Глини 1941. више од пола стољећа били су непознати ширем кругу истраживача и повјесничара:
Ја сам са родитељима и сестром живела у Глини, где смо и рођени, све док се није заратило 1941. године. Били смо у Карловачкој улици 45, близу болнице. Отац је био кројач мушких одела, а мајка је била домаћица и помагала оцу при шивењу. Моја сестра је старија од мене 10 година. Сестра је већ ишла у школу када сам се ја родила 1933. године.
Мајка ме дала раније у школу и све је било добро док није дошла за нас српске породице та црна и крвава 1941. година. И то се десило негде при крају априла месеца, кад се српска војска почела повлачити и после неколико дана у Глину су дошли Немци. [6] У нашем дворишту им је била кујна и било је пуно Немаца. Двориште им је одговарало зато што је било велико. Мој отац је радио неком одело и ушао је немачки официр у кућу код нас и питао оца да ли би хтео да му поправи нешто. Његову униформу отац је поправио, [и] све што је било потребно да се уради.
Немац је био задовољан и почео је разговор са оцем. Рекао је да је родом из Земуна и зато добро говори српски. Тад је Немац рекао оцу да чим они оду из Глине, одма[х] за пар дана ће доћи друга војска. Отац упита: „Чија ће сад бити војска после вашег одласка?“. Немац му рече да ће се та војска звати усташе, да [је] хрватска и да је Анте Павелић главни на челу те војске. И још рече оцу да би било добро да се он са породицом исели из Глине, што пре, то ће бити боље за њега и целу породицу. Да се склонимо на време док не буде касно. Отац рече да неће нигде да иде, нити да бежи јер нисмо ником ништа криви. Тада му Немац рече да усташе неће тако гледати, ни мислити као он, него ће за све Србе у свим местима Хрватске правити логоре и купити све Србе у те логоре, затварати и редом убијати и клати, јер тако хоће нова хрватска усташка власт на челу са Антом Павелићем и осталима.
Тако ће све бити по њиховом закону и то ће се прво десити у вашој Глини и ту ће бити логор за вас Србе јер они [х]оће чисто своју хрватску државу, и то независну. То је било све што Немац рече оцу. „Ви сада сами одлучите шта ћете урадити“. Немац опет рече оцу: „Боље да одете, да вам се нешто не деси“. Отац рече да је тако шта немогуће да ураде са Србима који живе у Хрватској. Немац више ништа не рече, узе униформу и изађе из куће код својих у двориште. После пар дана Немац поново оцу рече: „Кад Вам ја кажем да ће то тако урадити са вама Србима и то чим ми сада одемо из ваше Глине“.
Немци су после пар дана отишли из нашег места. Сутрадан одма[х] су се појавиле Павелића усташе и то их је била пуна Глина, комшија и непознатих свеодакле. Прво су ланцима везали и рушили споменик пред Општином. Општина им служила као главна усташка команда и њихов дом за скупљање сви[х] усташа. У том дому били су сви усташки команданти и вође, Видаковић Никица, доктор Ребок, др. Пук и доктор Цвитановић, Јоса Жинић, мали Прпић и син од Видаковића, Милан од 15 год[ина]. Милан је био главни за младеж, који су хтели у усташе и домобране. Милан се показао први дан ко је он и чији је син и да може да ради шта хоће над нама српском децом, да нас малтретира, бије, било то женско дете или мушко, било мало или веће. Неправду и велики зулум је радио са нама српском децом.
Сећам се да је то било негде почетком маја, око 5. Када сам дошла у школу, само што је почео час, из књига су нам цепали где је била од краља слика (Петра II. Карађорђевића – нап. И. М.). И тај дан, није дуго било, у учионицу су ушле усташе и пришле су нашој учитељици и нешто са њом разговарали и по изласку строго су јој нешто наредили да одма[х] приступи по наредби њиховој. Остао је један усташа у учионици, [а] учитељица је одма[х] почела да чита све српску децу и рекла нам да узмемо своје све ствари и можемо ићи кући и да више немамо права долазити у школу.
Усташа кад је излазио из учионице подигао је руку у вис и рекао: „За Павелића и хрватски дом спремни!“ и после поздрава одма[х] изишао напоље. Учитељица је тако морала да уради како су јој наредили усташки челници у Глини. Када смо ми српска деца пошла, она је заплакала и рекла нам да она није ништа крива, него је наредба од Видаковића [и] Пука, и истога момента смо морали изаћи напоље. Када сам изашла, видела сам ниже школе према Јукинцу (предграђе Глине – нап. И. М.) пуно света да стоје и нешто гледају на путу.
Ја сам пошла да видим шта је тамо. Само сам стала, [а] из те групе изађе један човек и рече ми: „Ти си Катина и Станкова?“. „Да, јесам“. „Иди одма[х] кући и реци Кати да одма[х] иде у Селиште код свог брата Луке и да му јави да су усташе ноћас убиле председника суда Раду Ратковића и да су преко њега прешли оним ваљком што се ваља по њиви кад се сеје кукуруз“. [9] Ја сам одма[х] отишла кући и све то рекла мајци и оцу што је тај човек рекао. Мајка је одмах отишла у Доње Селиште да каже свом брату Луки поруку оног човека.
У недељу 8. маја је био спровод Ратковића на српском гробљу. Пошто је ишло пуно нашег народа, па су ишли и моји родитељи, и ја са њима. Када смо стигли, на гробљу је већ било пуно народа, а било је доста и усташа и све су биле под оружјем. Кад су закопали Ратковића, из те гомиле народа неко је зовнуо једног човека и рекао: „Ајде, Шуцо, сада је твој ред да ти нешто кажеш“.
И заиста, из те гомиле народа изиђе један човек. Стао је поред гроба, извадио из недара један мали барјак. Он је био јако црвен и ставио [га] на гроб Ратковића и почео је нешто жустро и јако говорити код гроба и на крају је рекао: „Раде, велики наш пријатељу! Ти сада у миру вечном почивај, а нас такви као што си ти био има још, тако да ћемо те ми осветити. Не само тебе, него и све остале који су свој живот дали за ово наше што нам је остало. Раде, ако ја не успем у тој освети, можда ће остали који све ово преживе, овај незаборавни дан твога страдања и убиства. А можда ће се наставити овако нешто и на остале Србе као што су с тобом радили“. После његових завршних речи, њих неколико је запевало једну песму, и то на гробљу: „Рекла јесте кума Дора, да је црвен лајбек мој“.
После песме усташе су одмах ту групу почеле опкољавати и повели [су] их са њима. Из те ухваћене групе један човек се окрете према народу и јако је викнуо да би га сви добро чули: „Не бојте се, Срби, неће моћи све да нас униште и побију или покољу. Сви Срби знајте да ћемо ми црвени победити и све такве уништити. Ја мислим да нећемо дуго чекати. Сви који будете остали у животу, сетите се ових речи код гроба Ратковића које сам вам рекао“. Моја мајка се увек тога сећала и увек ми говорила: „Дете моје, једном ћу ти ја све говорити, а ти ћеш све то узети и писати да би се сетиле нашега живота и велике патње коју смо преживеле“.
Када смо са гробља дошли кући једва смо дошли к себи од овог потреса и неправде коју нам нанесоше наше комшије и ту ноћ исту, то јест 8. В. око 1 сат по ноћи, неко је куцао на наш прозор од собе и позвао мојег оца: „Станко, устаните и обуците се, обујте и изађите напоље да пођете са нама и осталим Србима из Глине“. Онда је мајка упитала тко то зове Станка да изађе у ово доба ноћи, и тад се јави наш први комшија, Хрват Прпић и усташа.
Пошто је у Глину стигло доста са стране усташа па нису знали која је све српска кућа у Глини, јер Прпић је био мештанин и све је добро знао, зато је он непознате усташе водио од куће до куће српске и показивао и лупо, звао Србе да изађу из својих кућа напоље. Мајка опет упита Прпића: „Што ноћас тражиш Станка и зашто да он иде с тобом у ова доба ноћи?“. На те речи Прпић овако рече мајци мојој: „Ђукићка, ми не зовемо само Станка него све Србе да пођу са нама на саслушање у наш новоосновани Дом хрватске матице“.
Мајка на те Прпићеве речи рече: „Какво је то сад саслушање само Срба у ово невреме и то баш ноћас, на крају?“. Прпић љутито одговори: „Ђукићка, нама треба Станко, а не ти и зато нека одма[х] изађе у групу код осталих“. Мајка му рече: „Станко није овде, отишао је код брата у Табориште“. Онда мајци усташе рекоше да се она одма[х] брзо спреми и да пође са њима да их води у село Табориште. Мајка им на све то одговори: „Станко вама ништа није скривио, ни нажао урадио, нити је неком крив да га водите у ово доба ноћи од његове куће и породице“. Прпић опет рече да они не воде само Станка него све мушкарце, од 15 па даље старости, и само Србе који живе у Глини и околини где има Срба. После ових речи отац и мајка су између себе говорили полако шта ће и како да ураде.
Пошто од глинских Срба није могао нико нигде побећи, нити [су] се томе могли надати, зато су их све похватали на спавању па тако и мога оца, а да тада негде бежи све је било опкољено са сви[х] страна од усташа јер их је била пуна улица и српска дворишта. Код нас им било нешто нејасно и сумњиво и почели су јако лупати у врата и прозоре и да разваљују. Кад отац види да ту нема врдања, рече: „Като, отвори им врата да видимо што оће од мене“. Када мајка отвори врата имали су шта да виде – напољу је већ било пуно српских људи и усташа. По оца су дошла 4, један на капији, један у дворишту и 2 на вратима од кујне.
Од те двојице на вратима, један усташа [је] био млад, а други старији. Обадвојица су били под оружјем, и то пушке са ножевима и још у руци пиштољ. Кад се отац појавио рекоше по имену: „Станко, немој случајно да нешто покушаваш да би бежао јер имамо наредбу Видаковића и Пука да одмах пуцамо на лицу места и убијемо сваког ко би нешто покушао“. То је рекао стари усташа, а млађи је био јако безобразан и само се драо и псовао мајку српску. Стари то није тако радио и био је смиренији од млађег. Отац како је устао тако је кренуо са њима да пође.
Стари му рече: „Човече, где си пошао тако необучен, иди се обуци и обуј јер напољу пада киша и прилично је хладно“. Отац се вратио да се обује и обуче, таман је пошао да изађе, [а] ја сам одма[х] дошла до њега и почела јако плакати и говорити му: „Немој Тајо молим те ићи са њима а нас три оставити саме јер ми не можемо без тебе бити, него поведи и нас три са собом!“ И тада погледах у оца, он ме је само гледао и ћутао као нем. Тад сам кроз плач говорила и молила ону двојицу усташа: „Молим вас, немојте нигде водити оца од нас три из куће јер ми без њега не можемо саме бити. Ако ви њега не волите и мрзите, ми њега не мрзимо и нас три га волимо, и он је наш“.
Стари усташа ме је неко време само гледао и ћутао. Њих двојица видевши да ја не пуштам оца да пође са њима и да га нећу пустити да се одвоји од куће, ја [опет] рече: „Нећу да га пустим да иде са вама јер он није ваш него само наш и ми га јако волимо и то више од вас јер отац је само наш и ничији други!“. Када млађи усташа виде шта се деси, он скиде пушку са рамена и са оним кундаком ме јако ударио преко леђа и рамена десног. Ја сам одма[х] пала на под и тако остала. Нисам могла устати. Отац је покушао да ме подигне са пода, али усташа који ме [је] ударио ставио је оцу нешто око врата и тако га извео напоље из куће на улицу код остале групе Срба који су већ изведени из својих кућа. И тако ме отац није ни подигао са пода.
Млађи усташа се вратио по овога старијег да иду даље. Овај стари није хтео одма[х] да пође са њим, него рече мајци да ме дигне и стави на кревет, да узме од сена оне триње да кува у тој води и да ми пари оно место ударено, а куване триње да привија на ударена места. Млађи [усташа] рече старом да треба да крену, [а] стари му одговори: „Зашто си то урадио? Постао си крволочна звер над овим српским народом. Ми смо само послати да покупимо и доведемо српске мушкарце, а не да бијемо њихову фамилију. Мали, тако се не ради ни са стоком, као ти са њима. Ти си још млад и зелен и ко зна шта још до краја ће бити са свима нама, нашим породицама и нашом децом“.
После ови[х] речи и расправе између њих двојице, њих обојица су одма[х] отишла да би са осталим усташама изводили остале српске људе из српских кућа јер то су морали да заврше пре сванућа. Моја мајка, а и све остале српске жене из нашег места, чим је свануло одма[х] су кренуле у потеру за својим људима, браћом и својом децом. Мајка, пре него је отишла да тражи оца, довела је код мене познаницу Бару. Пошто је Хрватица, тако је она мене пазила док се мајка не врати из потраге оца. Моја мајка је спремила нешто хране, [а] тако су исто и друге жене урадиле и све су кренуле заједно носећи својима нешто хране.
Није дуго било, мајка се вратила кући и рече да су све наше Србе заједно затворили у зграду суда, где у дворишту постоји затвор па је она, а и све остале жене, оставиле храну на капији и цедуљу да би се знало чије је које, а то ће им, као, да даду усташе. Мајка на крају рече да је Видаковић рекао пред свима њима да ће од сада судски затвор бити сабирни логор и да је ту главни усташки затвор и логор за све који су православне вјероисповијести, то јест звани Срби, било да су мушко или женско живље. Ту црну ноћ када је одведен мој отац и остали људи, моја сестра није била код наше куће. Била је код своје познанице која се звала Шурбат (нечитко – нап. И. М.).
Када је ујутро пошла кући од те познанице тек је тада дознала шта се ноћу десило са српским људима и почела је јако плакати улицом до наше куће и тако је уплакана ушла у кућу. Мајка је тада једва успела да је некако умири. После свега овога нашег догађаја којег смо доживели, није дуго било, сестра је негде отишла од куће и из Глине и више је нисмо виделе, нити смо знале где је.
Те црне ноћи у мају, 8. на 9. ноћу, многе жене, мајке и сестре заплакале [су] за својима, па су силна деца остала без једног родитеља. Српске жене су три дана носиле храну у логор, својима у глински суд, а све што је било боље од хране то су усташе појеле. Што није било за њих, то су давали нашима у логору. Када су жене четврти дан отишле до логора и однеле храну својима, дочекале су их усташе и рекле да од данас више не долазе и не доносе храну својима јер они више нису ту. Тада су жене упитале: „А где су отишли, кад нису ту остали?“.
Усташе су одговориле да су све одвели даље на неко веће саслушање и важније од овога саслушања у Глини што је било, и да је то наредба Видаковића, Пука и Артуковића. Сви Глињани су одведени по поноћи 12. маја и нико не зна ни где, ни куда су одведени, ни камо су са њима, нити шта су им учинили није се знало.
По повратку мајке кући, није дуго било, дође Хрватица Бара и рече мајци: „Като, данас кад сам чистила и спремала усташки Дом, чула сам где њих двојица разговарају и питају један другога где је који ноћас био [и] где си ти био са твојом сатнијом. Он му одговори да су ноћас од 1 сат по поноћи одвозили све наше Глињане у Прекопу, код Ађера и тамо их, онако везане, све поубијали и бацали једног преко другог, и бацили су по њима на крају и креча, а цигани хрватски их све затрпавали и копали друге јаме за нову туру када буде стигла, и да је један успео из глинске групе још у вожњи да им побегне и да нису успели да га ухвате и нађу.
После ових Бариних речи, није дуго било, једног дана је мајци опет донела вести да је рекао Никица Видаковић и претио да ће исто тако једног лепог дана покупити српску децу и жене и послати их за људима да буду заједно. После ових Бариних речи, није дуго било, мајка на улици срете Видаковића и упита га: „Никице, кад мислиш да нам ти и Пук вратите са тог вашег саслушања наше људе својим кућама и њихов[им] обитељим[а]? Ваљда сте већ завршили то ваше саслушање?“. Видаковић се само насмејао и одговорио је мајци: „Ђукићка, кад буде дошао ваш црни петак, онда ће ваши људи доћи по вас да будете са децом сви скупа.“ Мајка на те Никичине речи упита га поново: „Објасни ми, на који црни петак ти то мислиш?“.
Он јој одговори: „То ћете ви ускоро да видите. Ваше добро јутро“.
Оне ноћи када су мој отац и остали Срби из Глине одведени, сутрадан је до нас [дошла] нека Маца, Хрватица, Шубарић. Почела да пева нама Србима: „Имбер, имбер штап, свима Србима штрик о врат, штрика нису вредни, ланца су потребни…“.
Даље је викала како нас, српске свиње, треба што пре истерати и показати пут где нам припада, као нашим људима шта су урадили. Тако треба урадити са нама да не прљамо њихову Независну Државу Хрватску. И тешки ти дани и ноћи где год да су ухватили српски народ, било мушко или женско, по пуне камионе су довозили до логора у суду. Ту су их прво свлачили, изували, тукли и мучили до пред зору, једно 2 сата, онда их све одводили у глинску цркву на покрст под нож.
Ту у цркви их је доста поклано да је једно време било доста крви испред цркве. Ако нису имали времена да и[х] одводе у логор на скидање робе и обуће, одма[х] су [их] водили у српску цркву под нож и ту се иживљавали на људима српским. По завршеном послу су их бацали у камионе и одвозили на одређена места где су већ ископане раке. И тако је било стално.
Једног дана, исто тако, код нас дође Бара: „Моја Като, сада морам да радим и у њи[хов]ој главној команди. Сада ћу ти више моћи причати шта се све збива у Глини и околини“. И тако је било, све је знала и чула од усташа, где и када ће бити рација на Србе којих још има. И једног дана дође до нас и рече да су ухватили мајчине сестре Ане у Гређанима мужа Перу Миљевића и да су га заклали у цркви, и то главу одсекли на постољу где стоји икона. Тако је мајка све знала шта ће се десити и када са нама Србима шта урадити.
Тако је после неког времена рекла мајци Кати:
„Данас је код Видаковића долазио Жинић Јоса и прича[о] како су ноћас ухватили добру зверку. Видаковић га упитао, А кога су од зверки ухватили? Жинић одговори да су код куће нашли Чучковић Милу и одвели самог преко пруге. Прво га убио, а онда га, каже, ножем скинуо главу. Като, рекао је Јожа још да је са ножа полизо крви и да се сад напије доста српске крви кад је убио и прекло Чучковић Милу. И то рече да не би жалио погинути сутра само када би ухватио и Милина сина Луку, и то да падне мени у руку, Жинићу.
Бара рече мајци: „Иди у Селиште и провери да ли је то све истина што је Жинић говорио Видаковићу јер то је твој отац Миле, што га је [он] убио, а Лука ти је брат“. Мајка и ја пошле смо у Селиште да видимо да ли [је] истина, и дошле до вактарнице, даље нисмо могле, јер усташе нису дале улазак у Селиште, ни излазак у Глину. Ми смо се вратиле кући и онда је ишла Бара јер она може проћи пошто је Хрватица. Она је ушла у село и у кући случајно затекла мајчина брата Луку и жену Мару.
Она јој све рекла да су одмах наредили ујутро да га (Милу Чучковића – нап. И. М.) склоне са пута. Они су одма[х] прво га закопали код куће у башти у цвећу, и да не зна када ће да га пренесу на гробље. После неколико дана Бара донесе вести да су дозволили да га пренесу на гробље, али ти са малом не смеш да идеш, само ће ићи један човек из села од Хрвата, његова жена и једна [к]ћер, не знам која. Тако је било. Негде око 10 сати кроз Глину су возили сандук са мајчиним оцем. Све је тако било како је Бара рекла, јер је Видаковић тако наредио.
Нас две нисмо могле изаћи на улицу пошто је на капији стајао усташа са још једним. Нико није носио црно, нисмо смели. „Като, поготово ти, јер Видаковић и остали знају ко си ти, а и твоја фамилија и коме сте наклоњени, а поготово брат Лука. А ти Като, исти имају неки списак да си члан у Колу српских сестара, то су нашли код ваше предсједнице јер су је ноћас убили у њеној кући. Тако су Никица и Пук све дознали колико вас има у томе Колу“, рече Бара. Већ ујутро је мајка добила поруку од брата Луке да не сме никако остати ову ноћ кући у Глини, него одма[х] да долази код њега у Селиште, док се још може проћи од усташке банде.
После те поруке одма[х] смо отишле у Селиште и баш ту ноћ су били и тражили мајку. После пар дана смо се нас две вратиле кући. Врата су била отворена и све је испретурано, а прозор полупан. Кроз њега и врата су улазили и излазили чим је све тако било испретурано. Понеке ствари и нешто новца нестало [је]. Нас две да смо ту ноћ остале у Глини биле би убијене.
После пар дана мајка ми рече: „Душо, узми балон и иди у Селиште и донеси воде за пиће. Види шта раде моји и шта је са мојом фамилијом и како су они“. Ја сам отишла на врело добро, али када сам се враћала назад кући, код болнице ме срео Видаковића син Милан. Њихова је одма[х] кућа ту. Он је пришао одма[х] мени, отео ми балон с водом и бацио га. Балон се разбио, вода просула и почео ме је тако јако тући, чупати косу и ударати ме ногама где год стигне. Није ни гледао где удара и како није му било доста то, него ме увукао у столарску радиону његова деда и ту грејао неку шипку и врућом ме тукао по мојим ногама.
Тукао ме толико да ми је пошла крв на нос и уста. Онда ме извукао и бацио на улицу, на пут. Ту сам остала лежати. Мајка ми рече да ме је кући донела Бара и да [је] све она видела шта ми се десило и шта је Милан све радио, Никичин син и његов наследник. Бара њему није смела да каже ништа, ни што је то урадио јер њему нико ништа није могао. Пошто је Бара мене кући донела, носила сам дуго модрице по лицу и телу од његови[х] батина које сам добила.
Сутрадан мајка је отишла у кућу Видаковића и видела како је ушла у кућу да има пуно усташа, познатих и непознатих. Обратила се одма[х] Никици: „Шта твој син има неква права, кад је онако урадио ми са дететом? Ако си јој ти убио оца а мени мужа, не мора твој син да ми убије дете са батинама“. Видаковић рече: „Видећу ја шта је то било кад он дође кући“. Мајка се окрете и рече му: „Ти ћеш то видети исто као што си рекао да ћеш нам вратити људе па си нас слагао, него си их одвео на подвалу и све их поубијао. Никице, ти си један обичан злотвор и тежак крвник овој нашој Глини“.
После свега што му је рекла пошла је да изађе. Један који је седео до Никице, он је устао са столице и то је био Пук. Рече: „Никице, дај да ја брзо то решим са њом“. Никица одговори Пуку: „Има времена. То ће брзо доћи. Завршићемо ускоро са њима као [и] њиховим људима“.
Није дуго било, дође Бара и рече: „Като, да ти кажем шта сам чула данас од усташа у њиховом Дому, да је Никица рекао да ће сада да вам дође црни петак, онај о коме вам је говорио да ће вам људе врати[ти] на тај дан. То је била његова лаж, него он и Пук хоће на тај црни петак да вас српске жене и децу све покупе у логор у суду.
И стварно је тако било, на тај петак, он је заиста био црн за жене и децу српску. Опет су ишле усташе од куће до куће српске, изводили нас на улицу. То су ишла по двојица усташа по кући, где се ко нашао одатле је одведен. Око подне су дошли по нас две. Наређено да се одма[х] спремимо и пођемо са њима, да узмемо само што нам треба од одеће. Упита мајка ону двојицу усташа: „Да ли ваш Видаковић и Пук нас жене и децу воде на исто саслушање као наше људе?“.
Нас две смо пошле у колони са осталима. Сви су кључеве од кућа морали предати у усташком Дому и после предаје кључева све [су] нас одвели у логор у суду, где су били затворени и наши људи. Чим смо стигли, одма[х] су нас претресали шта је ко имао код себе од сребра, злата, био прстен, бурма, ланчић [или] минђуше. Све су они то одузели пред улазак у логор [и] то ником више није враћено, ни кад су нас пуштали ван из логора. Сви смо скупа били жене, деца, у највећој соби нас је било много, плус како кога [су] ухватили из околних места, тако је већ и соба постала тесна.
Истог дана је ухваћена мајчина рођена тетка из Мајских Пољана, Бакић Милка, и још нека жена из истог места. Ту жену су усташе јако тукле и мучиле, и набијали дрвене клинце под нокте на ногама и рукама. У том болу и муци она им је свашта говорила и псовала све редом, од усташа да их Пук и Видаковић који их уче да тако муче српски народ. „Само, не заборавите да ја имам тко ће мене да освети кад зато дође време!“.
У соби је већ постало тесно и загушљиво. Сваки дан су доводили нове. У тој соби се вршила нужда, велика и мала, а [у] једном углу је било буре за вршење нужде, а у другом бурету вода за пиће. Вода је смрдела јако, тако да се није могла пити, а у соби једини ваздух је долазио са малог прозора који је имао гатре на њему. Зато је било јако неподношљиво бити у тој соби. За јело смо добијали по комадић неке буђаве курузе и по парче смрдљиве кобасице.
Срећа наша што је ту била и наша лекарка Гајић, исто из Глине, па је она водила бригу о нама и храни, јер усташе су нама давале све што није било за њих. Зато је ту храну прво докторка прегледавала, па смо тек онда јели и није нам давала да поједемо све одједном, него увек по мало, да би имали дуже хране. Рекла нам је ако би то све и нагло појели, да би се разболели и стомак нас јако болео. Тако су нам дани пролазили. Час нас пусте напоље, не буде дуго, опет нас терају у собу. Били смо прљави, гладни, жедни и на милост и немилост усташкој банди, а чим се почне смркавати, довозили су пуне камионе српских људи.
Прво кад их доведу туку, муче, некад се чуло и кукање. Неко је знао од њих да виче: „Жено моја, мајко, сестро…“, а некада се чула вика где кажу: „Децо моја, сирочићи моји, коме вас ми стависмо…“. Та вика [и] галама би трајала до пред зору. Онда их све одводе у нашу цркву, на клање. И све морају да ураде, док не сване. Онда све на брзину их опет онако мртве бацају у камионе, одвозе на одређено место где су јаме већ ископане.
Једног дана у 7. месецу дође у логор код нас католички попа. Он је Словенац, звао се Жужек. Са њим је био Видаковић, главни усташки бојник за Глину, Пук и још неки као што су они. Изнели су на двориште сто и неку велику књигу и читали су сва наша имена и презимена. И рекли су њиховом попу да пита сваку која приђе столу да се мора да прекрсти у њихову католичку веру. Која хоће и пристане да стане на једну страну, која неће да стане на другу страну. Ми смо све ћутале, ниједна није пришла близу тог стола.
Када је Пук, Видаковић и остали видели ту непослушност, почеше да вичу на све нас, да прете нам батинама и на крају рекоше да ће нас све побити што и[х] неслушамо. После такви[х] речи и претње, неко се уплашио и почео је да прилази код стола да би се прекрстио у католичку веру, јер усташе су нас варале ако се прекрстимо у католике да нас неће више дирати. Неке су већ пришле да се упишу, а у тој групи била је Катина тетка, Милка Бакић, да би се и она потписала за покрст. Када је Ката видела да је и она пришла и рекла: „Ја ћу да пређем у вашу веру“, Ката јој приђе и јако је гурну од стола.
Почела је викати на њу и псовати је: „Зашто то радиш!? Теби није потребна туђа вера, а поготово усташка! Ти имаш своју веру и немој више да те чујем да тако нешто урадиш јер ћеш имати онда посла са мном!“. Онда мајка рече свима: „Зар вас није срамота да се понизујете банди усташкој, Видаковићу и Пуку и осталима, и да газите своју веру за љубав усташких лажи! Ми се можемо 100 пута покрстити, а оно што су они наумили са нама Србима да ураде они ће урадити, биле ми покрштене или не“.
После ови[х] Катиних речи није више ни једна жена хтела да приђе столу близу да би тражила да буде прекрштена. Кад су главешине усташке виделе шта се десило, почеле су [да] нас изигравају и исмејавају све редом: „Шта сада би све хтеле да идете у нашу веру, да не би више били велики Срби? Зато би узеле нашу веру да би спасиле свој голи српски живот. Ви Срби можете сви сто пута прећи у католичку веру, то вама ништа не вреди, јер вама се зна где вам је место ваше“.
Онда га мајка упита: „Ајте ви сви, реците нама где је то место?“. Усташе се почеше смејати и рекоше: „Тамо где и вашим људима, браћи и синовима вашим! Ускоро ћете ви сви за њима, у неповратни пут!“. Када су усташе виделе да смо се сви удаљили од њих и не слушамо их више, њихов попа, по наређењу Видаковића, морао опет да нас све пита поново да ли смо се одлучиле за покрст у католичку веру. Ко то жели може још и постати католик. Кад је опет прва пришла мајкина тетка Бакић Милка из Мајских Пољана. Чим је пришла столу, усташе је почеле изигравати: „Ти велика Српкињо, кад узмеш нашу веру, како би се онда крстила? Мислиш опет са своја 3 прста?“. Она им рече: „Не са 3, него са 4, као и ви. Да, да…“.
Мајка јој приђе, повуче је и поче ударати: „Теби не треба њихова вера, ни 4 прста! Ти имаш своју веру са 3 прста и немој више правити будалу од себе!“. Поново су питали, да ли нетко жели, ни[т]ко више није хтео прићи, ни реч проговорити. Када су погла[в]ари усташки видели шта се збило и шта се све десило, били су јако љути на све, а поготово на мајку што су је све жене послушале и што није било по њиховом. Јер, ни[т]ко им више није веровао у њихове лажне приче. Видаковић нареди да нас све поново врате у собу и закључају. Кад смо улазиле, попо задржа мајку и рече јој: „Ђукићка, Никица рече да нећеш ноћас добро проћи због онога данас што си урадила. Зато буди храбра ноћас, као што си била данас у дворишту“. Стварно је тако било као што је рекао попа.
Ту ноћ су дошли по мајку и мене. Одвели су нас у једну мању собу коју су звали „Црна соба“. У соби на поду биле су две канте пуне воде. У једној је било воде, а у другој шпага везана у чворове, у води и у канти. Горе на плафону, на једној гредици, биле су неке куке. Када су нас ту довели, мајци су везали канапом руке и после горе за те куке на греди, и тукли је са тим чворњавим и мокрим канапом што је био у канти са водом. Тукли су је док јој није пошла крв. Била је као мртвац. Онда су је одвезали и бацили у угао собе. Ја сам све то морала гледати и нисмо ништа смеле рећи, нити сам ја смела плакати.
Усташе кад су полазиле рекле су нам: „Тако свако прође ко нама пркоси!“. Нас две смо ту остале још у тој соби, и није дуго било, код нас две ушли су један млади усташа и једна млада жена у хрватској ношњи. Њих двоје пришли су мени, питали ме чија сам и ко је та жена у ћошку, тако крвава. Нисам им одма[х] ништа могла рећи, касније мало рекла сам ко смо нас две, и то сам им рекла све у страху. Жена рече оном мушкарцу: „То је она и мала Лукина Ката, ова мала [је] њена [к]ћерка“.
Тад сам почела јако плакати. Њих двоје ми рекоше да будем мирна јер они немају много времена. Рекла сам им да су мајку много и јако тукли и бацили је у тај ћошак. Њих двоје брзо су је подигли и брзо јој почели прати ону крв по лицу и рукама. Била је сва у подливима крви где су ударали, а на бутинама је имала ране. Кад је та жена све средила око мајке, онда су њих двоје брзо отишли. Нас две смо и даље остале у тој соби црној до јутра, док све нас нису пустили напоље у двориште логора. Тог јутра су нас мучили, час напоље, час унутра. У соби нас било пуно, једва се дисало од тешког смрада, а воде нам нису давали, нити ишта јести. После ти[х] батина над мајком више нас две нису дирале.
Није дуго било, дошли су опет онај младић у усташкој униформи и она девојка што су били пре. Нешто су причали са мајком и показали нешто, и дали нам нешто мало за јело. Мајка и[х] упита за сестру Наду. Њих двоје рекоше да знају за Наду да је отишла за Србију преко Шамарице, и чим даље шта дознају да ће да јаве да се ништа не секирамо за моју сестру јер има ко води бригу о њој да оде из Глине. Њих двоје на поласку рекоше: „Като, Видаковић је убацио међу вас једну жену, пазите шта говорите, а нарочито ти Като, пази шта ћеш говорити, јер знаш шта је [с] тобом било скоро“. Дали су мајци неки папир да даде оној жени из Мајских Пољана.
Чим смо ушле у собу дале смо тај папир тој жени. Друго вече њих двоје опет дођоше и са врата звали: „Која је ту служавка? Нека изађе напоље“. Њи[х] двоје су је одвели и није се више вратила међу нас. Сутрадан [је] дошао Видаковић и звао служавку, она се њему није појавила. Никица је почео викати на све нас у логору и одједном је потхватио мајку, почео је дрмати и свима претити батинама ако не кажемо шта је са њом и где је отишла служавка. Па почео викати на мајку да она мора знати шта је са служавком. Мајка [је] само ћутала. Кад Никица виде да неће ништа дознати, окренуо се [и] отишао ван из собе. Нас опет закључаше, нису нам дали изаћи напоље.
Негде половином јула уђе код нас у собу поп Жужек и пред усташама рече да нам они не могу и не смеју ништа учинити док се он не врати из Загреба, јер лично он путује код Павелића и Пука и код остали[х], који су главни у вези тога око нас, да их моли да нас рађе протерају ван из Глине и Независне Државе Хрватске, само да нас не побију и муче, са тим да све остављамо Независној Држави Хрватској и немамо више права повратка назад у Глину док влада њихова власт. И да можемо понети са нама робе само колико они у Загребу буду одобрили, тако исто и новца. Сви су у логору тако прихватили, ако само поп буде успео у Загребу.
И поп је сутрадан отишо за Загреб код Павелића и остали[х]. Но, дођоше оно двоје млади[х], жена и човек, и они нам рекоше да је то истина шта нам поп рекао. И рекао да треба сви да потпишемо да пристајемо да нас протерају из Глине, да само тако на тај начин останемо живи. Рекоше ако буде све у реду, да поп успе, поп ће се вратити назад у Глину трећи дан да нам јави шта је урадио за нас и да ли је успео нешто у вези тога. Тако је било како су оно двоје рекли. Поп се вратио трећи дан како је рекао и право из Загреба је дошао код нас у логор да нам јави шта је урадио и шта је све било.
После сви[х] речи, узео је књигу и почео да зове једну по једну и рече да треба да се потписујемо да напуштамо Глину и све своје дајемо Независној Држави Хрватској, и то без повратка назад. Ко потпише одма[х] излази из логора ван, узима своје кључеве од куће и добиће једну потврду шта све може понети са собом, а ко неће да потпише одлазак, томе се зна: или ће добити нож или метак под грло. Кад је ред дошао на нас две, мајка неће да чује, нити [да] потпише да идемо из Глине и све њима да оставимо. Пре пристаје на смрт него ићи ван у туђи свет. Поп рече: „Ја Вас молим, добро размислите шта ћете урадити са Вама и Вашом децом. Опет Вам кажем да имате свега још два сата да размислите добро како ћете донети одлуку. То је у Вашој вољи“.
Тада мајци приђе онај човек у усташкој униформи што нас је обилазио ноћу: „Като, твој брат Лука ме послао, наредио ти је да одма[х] пристанеш и потпишеш да вас две можете да изађете из логора“. Мајка је тако урадила, одма[х] је пришла попу Жужеку, потписала за одлазак заувек из Глине. И то ћемо ићи тамо где они одреде које место за одлазак.
Било је они[х] који нису потписали одлазак и знало се шта ће бити с њима. Сви који су потписали пуштени су ван из логора. Усташе нам нису дале да прођемо поред цркве српске наше, где је било клање српских људи. Било је пуно крви на улици и осећао се велики смрад, него смо другим путем ишли до општине, ту је било главно усташко место. Како би ко стиго, добио би своје кључеве. Само нису дали нама двема. Рекоше: „Морамо причекати Видаковића, код њега су“. Мајка рече: „Како да уђем у кућу без кључа?“. Нико ништа није одговорио и нас две одосмо кући.
Чим смо дошле, мајка разби један прозор и тако смо ушле у кућу. Унутра је био велики неред и све испретурано, побацано по поду. Што је остало разног материјала од оца за шивање, новца, робе, [све] што је било боље то [је] све однето. А у дворишту је седео само Јово Балтић, на неком старом отоману. Он није одведен, био је одузет и тако је остао у дворишту кад су нас покупили. И ту је све време био док се ми нисмо вратили из логора. Кад нас видео, заплакао је и рече да му Бара кријући долазила, доносила јести и воде за пиће. Јова рече мајци да је долазио Видаковић код нас и [код] њих, и све по кући вршио преметачину, да је зато све тако по кући побацано. И да га пито за нашу Наду, да ли он зна где је она, кад није у Глини. „Реко сам да не знам ни моји сви где су, а како да знам где је Станкова Нада?“.
Никица рече: „Јово, твој син Рођа и зет су нам дошли у руке, па и Станко Катин, али његова кћерка Нада нас превари, нестаде. Негде је отишла, не знамо где. Јово, да није њу одвео Катин брат Лука?“. Јово наставља: „Като, реко сам Никици, не знам ништа ја за Наду, ни о Луки“. На крају упита га: „Што ће вам Нада?“. Он одговори: „Треба нам она и поједини који су били у тој групи са њом. То је била тајна група, па су нам сви побегли, не зна се куд“. То [је] Јова рекао мајци.
После ових речи нас две уђошмо у кућу да спакујемо оно ствари што нам одобрено понети. Све морало бити готово јер смо имали одређен рок за иселење из Глине. [32] Нисмо могле остати више него је дозвољено и робе одобрено, по особи 50 кг и новца 1000 динара. При паковању нисмо биле саме, на сваку кућу по један усташа. Нас две још нисмо пошле, кад у куће дође Шубарић Маца са једним усташом. Ушла је унутра као да је њена, и почела узимати све што је хтела и што је боље: судове, чаршаве, коперте, канту масти, тестеру за дрва и још неки[х] ситница, и на крају очеву шиваћу машину, Сингер.
Ми две нисмо смеле ништа рећи, нити се бунити, јер би биле убијене одма[х] на месту. Све наше ствари које су одобрене за транспорт отишле су на станицу. Ми смо добили сви товарни лист од ствари које су већ биле у вагонима, и то до Београда, а нас су сутрадан скупили и у колони смо ишли до станице. Поред нас су ишле усташе глинске и из други[х] места. Нас две нисмо имале новца јер су нам све узели док смо биле у логору, па нам дао један познаник, Сима Рупић 1000 динара да би имале за пут.
Пре него смо кренуле на станицу, дошла је [к]ћерка мајчиног брата Луке. Донела нам нешто хране за пут јер [је] мајка преко Баре била у вези са братом. И на крају смо кренуле на непознат пут.
На станици дуго се чекало због вагона са нашом робом. Сви који смо пошли, сви смо на силу напуштали свој родни крај и пошли у непознато. На тај пут нас пратио у морнарској униформи Нина Мараковић. Он није био спроводник, него као пријатељ нас Срба што одлазимо из Глине заувек. Глинске усташе су са нама до Сиска дошле, онда сисачке до Винковаца, од Винковаца нас преузеле винковачке све до Руме.
Кад смо преседали у Сиску на други воз, Мараковић је свој српској деци купио по бонбоне и сладолед и ту се са свима опростио и пожелео нам све најбоље у животу. Када смо стигли у Руму, нису нас хтели примити, него одма[х] хоће да нас испрате за Београд. Кад смо стигле у Београд на станицу, ко је имао некога свога у Београду чекао их је да изађе из вагона ван. Сви су чекали да нам дају наше ствари које су ишле са нама у вагонима. Тада нам рекоше да ствари нису дошле са нама [и] да тих вагона нема, да не могу ништа сад док не виде где су и на којој су станици отквачени и где се налазе. Да дођемо сви за три дана, онда ће рећи шта је било и шта су урадили.
На станици нас двије нитко није чекао као поједине који су стигли протерани тим транспортом. Нас две пошле смо са кумовима Балтићима пошто је њи[х] сачекао син Лаза и снаја Анкица. Они су становали у Сарајевској 3. Кумови су поред нас повели са собом и Зорић Јању и њену [к]ћерку Јелену. Кум Лаза је имао само једну собицу. Сви смо ту били.
Пошто је Лаза био обућар, у тој соби је преко дана радио свој посао а увече смо сви ту спавали. У Београд смо стигли у VIII. месецу 1941. По доласку после два дана морали [смо] се овде пријавити Комесаријату за избеглице на углу Немањине и Кнеза Милоша. Мајка је пријавила нас две. Тако сам уписана на исту легитимацију [и] тад смо добили избегличку објаву, која је била са мајчином сликом. Тад смо добили боравак само месец дана, с тим да нађе посао за тај месец дана. Ако не нађе посао, шаљу нас из Београда по селима код имућних сељака.
, nevjerojatno.
p.s. takođe, što kriješ tvoje tAčno ime i prezime, kartografija? moje sve znaš, red bi bio da znam i tvoje, zar ne?
