Ovako ide san (od pre par dana, ali toliko je
da moram da ga podelim ovde).
Vera Zvonareva igra polufinale Roland Garosa.
I to jutro joj umre otac. A ja sam joj najbolji drug.
I sad, ona ipak odluči da igra. A ja se ne nalazim na tribinama, nego u onom tunelu kojim igrači izlaze na teren. I plačem, ubih se plačući... ono, raspadam se. I zbog njenog oca, i zato što je ona tako hraba i fantastična pa ipak igra...
I posle meča, ja izlazim na teren (plačući) i vidim da je za njenu stolicu sa opremom vezan crni magarac. Na koji su nakačeni šareni helijumski baloni (jedan je SundjerBob
). I ja u šoku, šta pobogu crni magarac radi na terenu!? pa mi organizatori objasne da je to neki azerbedžanski običaj (pobogu! odakle sad Azerbedžan) da kad neko umre, crni magarc bude pored da bi duši umrlog pomogao da pređe na onaj svet.
Eto. To sam sanjao