Albrecht Dürer, Autoportret

Postoji puno muškaraca i žena, koji fotografišu muško telo, a zatim te fotografije objavljuju u širokoj paleti časopisa i prodaju ih kolekcionarima. Prizor nagog muškog tela na fotografijama sada više nije izuzetak, ali nije uvek tako bilo.

Potkraj XIX veka, muški akt je bio gotovo u potpunosti odsutan sa fotografija, sa izuzetkom Sandowa, plavokosog bodi bildera iz Königsberga, u tadašnjoj Prusiji. Ovaj bivši slikarski model, postao je poznat kao ''Najjači čovek na svetu'' (''World's Strongest Man''). Nakon njegovog prvog pojavljivanja u SAD, Florenz Ziegfeld ga je uzeo pod svoje, i uskoro potom, postao je poznat kao "Najsavršeniji čovek na svetu" ("The world's most perfect man"). Popularne "cartes de visite", slične današnjim razglednicama, prikazivale su ga obučenog samo u smokvin list. Ali, izgleda da je on jedini kome je to pošlo za rukom. Muška nagost je bila izvan granica prihvatljivog društvenog ponašanja i bila je dozvoljena samo retko na slikama i povremeno u vodviljima. U okvirima umetnosti, muško nago telo je ponovo postalo cenjeno, dok se, nasuprot njemu, žensko telo nije gubilo iz vida još od antičkog doba.

Stari Grci su nago muško telo smatrali idealnim predmetom za vajanje. Tunike i toge, koje su muškarci nosili, u svakom slučaju su ostavljale otkrivenim veliki deo muškog tela. Međutim, učestvovanje u sportskim takmičenjima bez imalo odeće je bila svesna odluka Starih Grka. Prethodno su mladići bili na izvestan način pokriveni, ali je doneta odluka da ipak treba da trče, rvaju se, bacaju koplja i diskove, nagi. Ovo se, možda, dogodilo zato što je oblik homoseksualnosti, koji su Grci odobravali - zanimanje starijeg muškarca za mlađeg - navodio starije muškarce na to da žele da vide one mlade kako nastupaju u savršenom i neukrašenom izdanju, nalik na izvajane, što je više moguće.

Sasvim je očigledno da se u to vreme muško telo mnogo više smatralo seksualnim objektom nego žensko, koje je mnogo rede vajano i često je prikazivano prekriveno velovima.

Tradicija korišćenja skulptura muških aktova za spomenike i ulepšavanje vila bogataša, nastavila se i u doba Rimljana, ali sa usponom hrišćanstva, muški aktovi su nestali. U stvari, pod uticajem Istočne crkve, koja je zabranjivala prikaze likova, svako prikazivanje ljudi je prestalo. Crkva je, međutim, dozvolila ikoničko predstavljanje svetaca i važnih ličnosti, ali ono je bilo dvodimenzionalno i obično izvedeno u jednostavnom mozaiku.

Kakvo li je olakšanje bila Renesansa za ljubitelje ljudskog obličja? Duge godine čekanja su bile bogato nagrađene. Michelangelo je bio predvodnik, sa mnoštvom svojih ukrasnih skulptura, kao i onih za grobnice. Muški aktovi na tavanici Sikstinske kapele su urađeni u istom stilu kao i njegove skulpture: impozantne, plemenite figure koje osluškuju prošlost. Klasične skulpture su vraćene iz podzemne izolovanosti, da bi otkrile antičke ideale lepote u obliku muškog tela. Savremeni skulptori su povremeno zakopavali svoja dela, u nadi da će biti otkrivena kao antikviteti!

Muški akt, onako kako su ga izvajali i izlili u bronzi Donatello, Cellini (Čelini), Michelangelo i dr., postao je prihvaćena umetnička forma u Renesansi i nakon nje. Renesansa, koja je u Francusku stigla kroz napore Fransoa I, u XVII veku, obznanila je povratak muškog akta - naravno, ali i ženskog. Tanane, uskih kukova, dugonoge žene, prikazivane na skulpturama tog doba, bliske su današnjim modelima. Bujnost je došla kasnije. Muški akt je ostao onakav kakav je dominirao italijanskom umetnošću - snažan, mišićav, ratnički tip.

	Photo: Arthur Schulz, c.1900.

U to vreme podučavanje umetnosti je zahtevalo od učenika da svoje modele crtaju nage, pre nego što ih naslikaju potpuno odevene. Ovo je vodilo boljem razumevanju ljudskog tela i načina na koji ono funkcioniše. Leonardo da Vinci je proučavao leševe, a umetnost i medicina su zajedno napredovale u istraživanju tela. Čak je i kralj ''Sunce'', Luj XIV, nacrtan nag, pre nego što je naslikan u celoj odori i sa skiptarom. Da li je moguće da je to veoma dobro građeno telo koje se nalazi na crtežu kraljevo sopstveno? Izgleda malo verovatno da je on imao strpljenja za poziranje, ali, s druge strane, smatrali su ga zgodnim u mladosti.

Slike bogova i raznovrsne mitološke scene su i dalje uključivale muški akt u XVI i XVII veku u Francuskoj, što je bio mnogo redi slučaj u severnim zemljama. Dürer je bio lep čovek i portretisao je sebe nagog. On je često slikao i muške i ženske aktove i mada se nije oslanjao na klasičnu tradiciju, bilo je izvesne doze realizma kod njegovih muških figura. Severna klima bi obeshrabrila svako prikazivanje nagosti - odeća je tamo neophodna. U Francuskoj i Italiji je, međutim, toplije vreme davalo izvesnu slobodu telu, pa videti ga delimično razodevenog nije bila nikakva novina.

	Flandrin, Goli Mladić, 1854.

Na početku XIX veka, sa Napoleonovim usponom, umetnički stilovi su se do izvesne mere izmenili i slike i skulpture su se često koristile u slavu Cara. Napoleon je želeo da učvrsti svoj klimavi tron povezujući ga sa čvrstim tradicijama iz prošlosti. Slikari, poput Davida, su se ovome povinovali i slike, osmišljene da oplemene rat i ratnike, kao što je slika Zakletva Horacija, obilovale su nagim muškim telima. Vajar Antonio Canova je bio neverovatno uspešan u klasičnih formi u čisto belom mermeru. Međutim, njegov veliki, nagi Napoleon se nije baš mnogo dopao caru i konačno je pronašao svoj dom u raskošnoj kući vojvode od Wellingtona u Londonu, kao neka vrsta ratnog trofeja posle poraza Napoleona kod Waterlooa.

Tokom 1830-tih godina, nakon Napoleonovog pada, više tržišno orijentisana vlada, predvođena Lujem Filipom, "građanskim kraljem", iznenada je uklonila sve prizore nagih muškaraca sa scene. Savremeni muškarac, zakopčan u crno odelo i sa cilindrom na glavi, izgledao je sasvim drugačije bez svog klasičnog dvojnika.

Prvi fotografi su, međutim, brzo razvili unosan posao kopirajući poze modela i prodajući ih umetnicima. Nabavljanje živih modela je uvek bilo skupo za siromašne slikare i fotografije modela u klasičnim pozama su bile od velike koristi. Tako su nastale fotografije muškog akta. Prizori modela koji čuče, savijaju se, podižu ili se bore sa drugim muškim aktom su kopirani i korišćeni kao izvor materijala za čitavu bujicu umetnika, uglavnom u Parizu.

U drugom delu XIX veka, u SAD, filadelfijski slikar Thomas Eakins je koristio fotografiju da kreira poze i scene na sopstvenim slikama. Ove fotografije su i same bile umetnička dela. Izgleda da je postojala i voajerska strana njegovog stvaralaštva. Očigledno je da je on crpeo uživanje iz namamljivanja zgodnih mladića da skinu svoju odeću i poziraju za fotografisanje - što je veoma neobično ponašanje za preterano čedno viktorijansko društvo.

Jedan od prvih iskoraka iz korišćenja umetnosti kao izgovora za posmatranje muškog tela učinio je Eadweard Muybridge. Bio je fasciniran ljudskim i životinjskim telima u pokretu, pa je izumeo tehniku fotografisanja pokreta, koristeći niz kamera. Njegovi muški i ženski aktovi su trčali, skakali, plesali, bacali kugle i prikazivali kako telo funkciniše dok se kreće. Trebalo je dosta vremena da ove fotografije budu objavljene u strogom američkom društvu 1870-tih i 1880-tih godina, ali nauka je na kraju prevladala i fotografije muškog akta su postale dostupne javnosti po prvi put.

	Photo: Leni Riefenstahl, Kraft, 1936.

Neke od prvih fotografija muškog akta su bile i one koje je izradio baron Wilhelm von Gloedena u Taormini na Siciliji. Izgnani baron nije imao novčanih sredstava i fotografisao je lokalne dečake obučene samo u vence i sandale, a ponekad čak ni u to. Ove fotografije su navodno ponovo oživljavale nagi život antičke Grčke i prodavane su turistima. Baronov rođak, Guglielmo Plüschow je radio nešto slično i, do kraja veka, nekoliko fotografa u Rimu je izrađivalo fotografije muških aktova i ne pretvarajući se da su to starogrčke replike. Istovremeno je, u Nemačkoj, Theodor Hey fotografisao manje klasične muške aktove, uglavnom napolju, obasjane suncem.

Neposredno pred Prvi svetski rat, turneja Ballet Russe-a Diaghileva, imala je ogroman uticaj na muziku, slikarstvo, modu i ponašanje uopšte. Njegove zvezde, među kojima su bili Nijinsky i Pavlova, bile su otvoreno seksualne na sceni i njihov baletski repertoar je stvorio atmosferu snažnih emocija i raskalašnih pokreta. Šta više, mogli ste videti gipka i vitka tela igrača.

Rat je priveo kraju veliki deo viktorijanske hipokrizije i moralnog čistunstva, možda delom i zbog toga što je odeća postala mnogo manje formalna. Muškarci u uniformi i žene angažovane na ratnim poslovima nisu mogli da si priušte da budu stegnuti ili da troše vreme na detaljno odevanje. Ove promene su bile posebno očite kod žena: haljine su postale mnogo jednostavnije, a korseti i duge suknje su napušteni. Rat je doneo sa sobom jedan ležerniji moralni kodeks i ovaj živahniji, očiglednije seksi svet je rado prihvatio nova napredovanja umetničke fotografije, uključujući i muške aktove.

	Photo: George Platt Lynes Ted Starowski, 19. maj 1955.
	Photo: George Platt Lynes, Gordon Hanson, 11. novembar 1954.
	Photo: Herbert Tobias, Muskel-Träume, 1960

Umetnički fotografi, poput Freda Hollanda Daya, fotografisali su maglovite, zamišljene mladiće koji tumaraju unaokolo po velikim stenama i šumskim barama pre rata. Ali, posle rata Imogen Cunningham je fotografisala svog lepog muža Roia, kako se go penje na Mount Rainier, na mnogo realističniji način. Slobodne 1920-te godine su donele i muške i ženske filmske zvezde, koje su bile spremne da pokažu neograničene količine svojih tela.

Rudolf Valentino i Ramon Navarro su bili zvezde dvosmislene seksualnosti kojima su sopstvena tela bila biznis. Filmska industrija je uvidela da su muškarci kao seksualni objekti dobri za blagajne, pa je nastavila da ih predstavlja publici. Ovo je bilo plodno tle koje su prethodno zaposedali samo Sandow i njegovo lepo telo. To je predstavljalo veliki iskorak iz formalne viktorijanske predstave muškarca koja je uključivala bradu i crno odelo iz tri dela.

Vodvilj je redovno predstavljao igrače, kao što je Ted Shawn iz Denishawn trupe i distrubuirao je fotografije za obožavaoce svuda. Ovi prikazi su predstavljali izvođače u njihovoj scenskoj garderobi ili bez nje.

Oslobađanje tela su pre prvog svetskog rata anticipirali "naturalisti" i nudisti, koji su provodili odmor nagi. Kod muškaraca se, štaviše, pojavilo narastajuće zanimanje za unapređenje sopstvenog fizikusa, a kada bi to i učinili, imali su tendenciju da požele i da ga pokažu. Ovo je postalo tema časopisa koji su počeli da se pojavljuju u posleratnom periodu, uvećavajući tako vidljivost prizora muškog akta.

Iako su naturalistički i nudistički časopisi imali svoje ozbiljne čitaoce, oni su takođe pružali priliku široj publici da vidi nage muškarce i žene. Međutim, uprkos svojoj nevinoj prirodi, ovi časopisi su držani na vrhu police ili ispod tezge i hrabri kupac je morao da ih traži od prodavaca. Časopisi koji su se bavili telesnom gradom su počeli jednako nevino kao sredstvo za razmenu saveta o dizanju tegova i dijetama. Ali slike snažnih i srčanih dizača tegova, koje su pratile ovakve savete, dopale su se homoseksualnim čitaocima koji nisu nisu išli u gimnastičke dvorane. Izdavači su to brzo shvatili i ovi časopisi su ubrzo počeli da prikazuju svoje bodi bilderske zvezde na čulno uzbudljivije načine.

Fotografije glumaca i igrača, kao i nudista i bodi bildera, činile su ukupan zbir materijala dostupnog prosečnom ljubitelju golotinje pre Drugog svetskog rata.

Do 1930-tih godina, neki fotografi, poput Georgea Platt Lynesa u SAD, Angusa McBeana u Engleskoj i Raymonda Voinquela u Francuskoj, fotografisali su muške aktove, ali uglavnom zarad uživanja sopstvenih prijatelja. Muški akt bi se ponekad pojavio i na ponekoj izložbi fotografija, ali to je bio redak slučaj. Većina muškaraca je i dalje bila nevoljna da vidi sebe onako kako ih je priroda stvorila.

Sledeća strana >>