Photo: Emerick Bronson, Self-portrait, 1956.

 

Drugi svetski rat je još više oslabio moralni kodeks i pravila odevanja i posle njega časopisi koji su se bavili telesnom građom su se pojavili u sasvim novom formatu. Bila je to golotinja zarad golotinje same, kako su to izložili Bruce od Los Angelesa, Lon od New Yorka i mnogi drugi. Sada je postojalo pravo izobilje slika za one koji su ih želeli.


A ipak je prizor nagog muškog tela i dalje bio pod neprijateljskom paljbom. Tokom 1950-tih godina, i s početka 1960-tih, fotografi, a posebno časopis Boba Mizera Psysique Pictorial, konstantno su napadani, sve do 1968. godine, kada je Lynn Womack, izdavač Grecian Guild Pictorial-a, konačno uspela da ubedi Vrhovni sud da golotinja nije opscena. Ovo je predstavljalo veliki korak napred za muški akt i fotografi i časopisi su ga se brzo dočepali.

	Photo: James Bidgood, Willow Three, 1960.

Do kraja 60-tih godina XX veka, stavovi prema "skidanju do gole kože" su postali ležerni, ali uprkos tome što su golaći redovno prikazivani u novinama, bilo je potrebno izvesno vreme da i umetnička fotografija to postigne. Dok su se aktovi brzo širili u onoj vrsti štampe koja se i dalje prodavala ispod tezge, u umetničkom svetu su mnogo teže prihvatani.

Deset godina nakon odluke Vrhovnog suda, prva izložba posvećena muškim aktovima u galeriji Marcuse Pfeifer u New Yorku, naišla je na loše kritike od strane muških kritičara. Oni su i dalje videli muški akt kao oblast rezervisanu za homoseksualce ili žene koje žele da vide muškarce uprošćene, razvlašćene. Samo je Rene Ricard shvatio šta je to što je smetalo kritičarima. Napisao je: "Zar muške genitalije ne izgledaju na izvestan način... dekorativno, poput pribora dodatog da bi bilo zabavno?". Problem je bio penis. Muškarci nisu želeli da se na njihove penise gleda kao na izvore zabave, a da bi se izbegla takva reakcija, najbolje je pokriti ih.

	Photo: Duane Michals, 1978.

Na nesreću kritičara, čitav talas je bio protiv njih. U vreme ove izložbe, na njujorškoj sceni je već postojao Robert Mapplethorpe, koji je ubrzo prepoznat kao jedna od vodećih snaga sveta umetnosti. Njegovo cveće, lepi ljudi i veliki penisi su bili opojna kombinacija za materijalno bogatu publiku 80-tih godina XX veka. Bio je to početak disko ere - ljudi su bili seksualno aktivni i AIDS se još nije pojavio. Muški akt je izvojevao poštovanje. Postao je umetnost koju je publika kupovala. Stopama

Photo: Robert Mapplethorpe, Thomas, 1986.

Mapplethorpea pošli su i komercijalni fotografi, kao što su Bruce Weber, Herb Ritts, Francesco Scavullo, Greg Gorman i mnogi drugi. Ubrzo je muški akt počeo da prodaje donji veš, parfeme i žensku odeću.

	Photo: Victor Skrebneski, Four Studies of Figure in Movenent Ascending and Descending a Black Velvet Monolith, 1990.

Uskoro su se namnožile knjige, kalendari i razglednice, kai i gej porno filmovi i njihove prolazne "zvezde" koje su preko noći postajale slavne. Jeff Stryker se pojavio u Interview Magazine-u. Nije mu predstavljalo problem da ženi koja ga je intervjuisala kaže koji deo njegove anatomije ga je izdvojio od ostalih porno zvezda.

Do 90-tih godina XX veka, muška golotinja je postala sveprisutna. Filmske zvezde, poput Brucea Willisa i Tima Robbinsa, otvoreno su nam dozvolile da bacimo pogled na njihove genitalije. Pojavili su se i filmovi o snimanju porno filmova.

	Photo: Herb Ritts, Vladimir I, 1990.

Sada kada je muški akt izašao u javnost, pravila odevanja su postala još ležernija. Poslovna odeća je postala neusiljena. Čak i neke veoma ozbiljne kompanije petkom dozvoljavaju neformalno odevanje. Mnoge firme, koje se nalaze u predelima sa toplijom klimom, kao što su Los Angeles ili Miami ne postavljaju nikakve zvanične uslove. U Miami Beach-u čak i policajci nose šorceve i voze bicikle. A treba, takođe, da imaju i lepe noge.

Patrijarhalna viktorijanska figura, sa zakopčanim okovratnikom, nestala je. Njen današnji duplikat je passe i jedino se može naći skriven u najproredenijim visinama direktorskih ureda. Mladi muškarci vežbaju po teretanama. To od njih zahtevaju njihove zaposlene žene i devojke.

	Herb Ritts, Man with Chain, 1985.

Bila su potrebna dva rata i mnogo odlučnih fotografa oba pola, da se muškarci izbace iz svoje odeće i da se vrate klasičnom i renesansnom gledištu o tome kakav je muškarac - lep, koliko i žena. Danas muškarci i žene dele mnoge poslove i odgovornosti. Više nije posao muškarca da donese kući slaninu, a posao žene da je isprži i pritom izgleda lepo. Lepota je sada podjednako obaveza i za muškarce i za žene.

Začudo, otkrili smo da su upravo oni kvaliteti kojima su se homoseksualci oduvek divili kod drugih muškaraca,upravo oni koji se i ženama najviše dopadaju. Samo ih naprosto niko ranije nije ni pitao. Zavisile su od muškaraca i ćutale. Sada mogu da se dive jakim butinama, širokim leđima ili "plocicama" na stomaku.

	Pierre et Gilles, La Tentation d'Adam-Johan, 1996.

Ono što se od žena zahteva vekovima ("Budi lepa!"), sada se traži i od muškaraca. Muškarci se možda odriču Big Daddy imidža, svlačenjem do gole kože, ali takođe ulaze u oblik bliži korisniku (user-friendly mode).

Kao što je malo verovatno da će se žene vratiti u kuhinju i da će se odreći svoje slobode, tako su i veoma male šanse da će se muški akt u skorije vreme pokriti. Bio je potreban ceo jedan vek da se muško telo probije kroz odeću. Baš prija. A ono što smo naučili u XX veku jeste: ako prija, samo napred.

David Leddick

Prevod: Ivana

Iz: David Leddick, Male Nudes, Taschen 2001.

<< Prethodna strana