Bootstrap Framework 3.3.6

[heksagon123]

Recimo da si u sukobu sa savjesti, principima morala i samim sobom na neki način. Koliko je ispravno raditi nešto da imaš čistu savjest ili nešto moralno ako to nekoga drugoga emocionalno uništi ili u bilo kojem aspektu. Jel uopće moguće pomiriti jedno s drugim to sve.

Takodjer, koliko je ispravno biti sretan, izabrati vlastitu sreću, ako to sve druge ljude oko tebe učini nesretnima.Ne znam, npr. ti se outaš komšiluku, mamu i tatu ti šlagira ili se razbole ili prekinu odnos sa tobom a ti recimo ne možeš bez tog odnosa i povrijedio si i sam sebe i sve na neki način. Bolje je onda lagati - na vjeronauku se još ako se sjećam dobro vjeroučiteljica složila s tim da neke istine mogu ubiti čovjeka, i da je tada laž zapravo ispravna. Laži ako je to ispravno ukratko da ne povrijediš. Ali kako onda pomiriti savjest da lažeš da ne povrijediš druge a zapravo misliš suprotno nešto u svojoj glavi. Okruženi smo sa previše laži u ovom svijetu, razotkriti ih samo pola bi već imalo drastične posljedice iako bi bilo ispravno recimo djelomično jer smo na neke laži toliko navikli da mislimo da su apsolutna istina,o nekim lažima smo ovisni itd. Ne mora to ni imat veze sa lgb temom, može imati veze s bilo čime.

Rijetko šta od naših misli i ideja je istinski naše, moral se uči po raznim obrascima, savjest ima kako ko, neko ima ultra jaku pa ako ne da prosjaku novac, to ga muči dva dana poslije pa se vraća i da mu, a neko ubija ljude na bojištu, krade pa savjest ne reagira, zabija nož u ledja pa nikom ništa.
Koliko je ok prikrivati istinu da bi drugi bili sretni a samim time lagati, koliko je ok izabrati sreću sa drastičnim posljedicama...nek ovo bude tema gdje se pitamo koliko je ispravno bilo šta iz bilo kojeg aspekta, savjesti, morala, bilo čega.

[ZlatnaPtica]

Odlična tema.

Poslednjih mesec dana proživljavam jednu takvu moralnu dilemu. Živo me zanimaju odgovori, ja ih nemam.

[Anhedonie]

Mislim da nije nit ispravno, nit neispravno, samo jako neprakticno povredjivati okolinu. U ljudskoj prirodi je da zavisi od okruzenja, i kao sto si rekla, povredjujes na taj nacin sebe.

Ali ako lazes da bi izbegla povredjivanje, onda pravis jaz izmedju sebe i sveta i ti ne postojis u realnom svetu. Meni je mnogo bitnije da taj jaz ne postoji nego da budem srecan. Sreca je, meni, precenjena, odnosno nije precenjena koliko se ne slazem sa stavom da je sreca = dobra emocija, ja se vise vodim da je sreca emocija, bez dodatnih kvalifikatora, kao i ostale emocije, i da cemo jednog dana umreti. Kad spojis ta dva, dobijes da nije smrt strasna, nego da je strasno nikad ne poceti da zivis. A to je opasnost koju takva laz sa sobom nosi.

Tako da, ja pre biram da zivim nesrecno nego da ne zivim.

[antibiotic]

Koju dilemu zlatna ptico?

[gossip]

Ono sto sam naucio sa svojih 29 godina jeste da je svako od nas jedinka za sebe,i odgovoran za svoju srecu. Na emocije,reakcije,postupke,drugih ne mozemo da uticemo,niti je to nasa odgovornost,

Primer: Out-ujes se svojima. Oni upadnu u depresiju,to je njihova reakcija na koju ne mozemo da uticemo,sta ce oni dalje da rade sa tim emocijama,to je stvar njihovog izbora,da li ce da pricaju o tome sa tobom,da li ce da krenu da se alkoholisu,da li ce da se jave psihijatru....to je sve stvar njihovog izbora na koji mi ne uticemo niti smo odgovorni.
Tako da bolje ziveti u surovoj istini nego sa ruzicastim naocarima.

[zphibrid]

Ja sam samo duh, pošto ne mogu da se registrujem kao realna osoba još uvek, moram da napišem nešto na ovu temu sa ovog profila koji je dostupan svima. Kaže se sto ljudi sto ćudi sa razlogom, svi smo drugačiji i ja se pronalazim u postu prve osobe, isto imam taj problem i savest me uvek muči. Koliko god realno da zvuči to da je svako jedinka za sebe opet postoji povezanost sa roditeljima od samog rođenja što je normalno i hteli li ne neki naši postupci uvek utiču na njih kao što njihovi utiču na nas, prosto emotivna smo bića. Jeste komplikovana stvar, želiš da budeš iskren i otvoren a sa druge strane znaš koliko to može da šteti i koliko psihički moraš da budeš jak, bukvalno bez emocija i savesti, onda još i strah pa staneš i ne znaš šta da radiš. Kada čovek ima potrebu da svačije potrebe pomiri, da svima bude dobro, da nikoga ne povredi, mislim da je najbolje naći neki balans, ne davati previše na sebe a nekada i popustiti i biti tolerantan.

[ZlatnaPtica]

[/url]Koju dilemu zlatna ptico?

Suviše je intimna stvar za forum. Samo vi piskarajte.

[svemirskimajmun]

@Milanhe bebo bas mi se svideo post.

[Srklet]

Takve stvari dosta ovise o načinu. Dakle, ne što je izrečeno ili učinjeno, nego kako, kada itd. Izazov nije samo učiniti pravu stvar, nego je učiniti na pravi način.

[ZlatnaPtica]

[/url]Takve stvari dosta ovise o načinu. Dakle, ne što je izrečeno ili učinjeno, nego kako, kada itd. Izazov nije samo učiniti pravu stvar, nego je učiniti na pravi način.

[zphibrid]

To je to, kratko i jasno, treba znati, to jest osetiti kako nešto učiniti na pravi način. Pogotovo što je kada si gej teže, ako mi nešto smeta to je kada strejteri kažu "Pa što je vama toliko teško, nije ni nama lakše", jok nije.

[heksagon123]

[/url]Ono sto sam naucio sa svojih 29 godina jeste da je svako od nas jedinka za sebe,i odgovoran za svoju srecu. Na emocije,reakcije,postupke,drugih ne mozemo da uticemo,niti je to nasa odgovornost,

Primer: Out-ujes se svojima. Oni upadnu u depresiju,to je njihova reakcija na koju ne mozemo da uticemo,sta ce oni dalje da rade sa tim emocijama,to je stvar njihovog izbora,da li ce da pricaju o tome sa tobom,da li ce da krenu da se alkoholisu,da li ce da se jave psihijatru....to je sve stvar njihovog izbora na koji mi ne uticemo niti smo odgovorni.
Tako da bolje ziveti u surovoj istini nego sa ruzicastim naocarima.

E vidiš, većina ljudi ima takav stav. Kao druge ne dira naš život, mi smo najbitniji i treba gledati samo na sebe al to baš i nije tako u realnosti.

Mi itekako želimo uvažavanja, posebno od ljudi koje cijenimo kao što su roditelji... Isto tako ti se njima outaš, oni nesretni i pokazuju ti to godinama, na neki način si i ti nesretan godinama i eto ti začaranog kruga i te zamke u toj izjavi- ne treba tebe dirati šta će si oni mislit, oćeš poludit ili šta... Ali tudje emocije utjecu na moje htjela ja to ili ne htjela. Kako da budem sretna ako drugi plaču, jbga. To je jednostavno zamka u takvom razmišljanju, to ne ide.

Ali recimo ja sam sa svojom 21 god.prerasla tu temu ili je barem ignoriram, pravim se da ne postoji. Ja se vodim ono - šta koga briga koga ja volim i kako svoj život vodim i tako mi je nekako najugodnije..... nego mi je općenito glupo kad neko projicira recimo, vjerujem u dobroj namjeri na mene svoj ideal sreće. Recimo meni prijatelj koji je isto gay svaku subotu piše poruku kako ja živim koda imam 50 godina, ne izlazim ko on do jutra, da ne razumije ovo ono. Ja mu pišem svaku subotu- čovječe, to je tvoja vizija sreće...ja bi se osjećala baš jadno da sjedim do jutra u lokalu čekajući da ona prava naidje, i drugačiji sam ja mentalitet, ja volim svoj prostor i više mir..Al on na to izmisli- ma kakav mir, ti se samosažaljevaš a nemaš razloga zato, kao ograničavam samu sebe a nemam razloga. Mislim on je isto introvert koji je sam sebe ograničavao dosta od izlazaka i svega al sad si je postavio izazov da se socijalizira i osjeća se sretno pa misli da i ja trebam hahaha.al ne razumije individualnost i različitost karaktera. On je to imao u sebi, tu želju ali zbog stidljivost i nije mogao, a ja tu želju nikad nisam imala. Za mene je to pakao živi.

Isto tako masu puta želimo pomoći nekome a zapravo samo pogoršavamo jer ne razumijemo individualnost druge osobe. I da, ne može se jedno pravilo primjeniti na sve grupe ljudi, zato i jesmo ljudi a ne biljke ili stvari. Čak i životinje pokazuju određenu vrstu individualnosti koju treba poštovati. Mislim da sam isto napravila u masi temi ovdje- nemetnem svoje mišljenje u dobroj namjeri. Možda nekome pomogne, al mislim i na one koje rastuži i žao mi je . Na svu sreću računam na to da su ljudi dovoljno zreli da puštaju u svoj svijet samo ono što žele, svi to radimo...neke stvari ignoriramo, ono dobro puštamo unutra. Jer niko od nas ne zna apsolutnu istinu o svakom području života, nekad smo subjektivni a trebamo bit objektivni ili obrnuto. Uhh

[tajfun983]

[/url]@Milanhe bebo bas mi se svideo post.

+1

[Hys.]

[/url]Mislim da nije nit ispravno, nit neispravno, samo jako neprakticno povredjivati okolinu. U ljudskoj prirodi je da zavisi od okruzenja, i kao sto si rekla, povredjujes na taj nacin sebe.

Ali ako lazes da bi izbegla povredjivanje, onda pravis jaz izmedju sebe i sveta i ti ne postojis u realnom svetu. Meni je mnogo bitnije da taj jaz ne postoji nego da budem srecan. Sreca je, meni, precenjena, odnosno nije precenjena koliko se ne slazem sa stavom da je sreca = dobra emocija, ja se vise vodim da je sreca emocija, bez dodatnih kvalifikatora, kao i ostale emocije, i da cemo jednog dana umreti. Kad spojis ta dva, dobijes da nije smrt strasna, nego da je strasno nikad ne poceti da zivis. A to je opasnost koju takva laz sa sobom nosi.

Tako da, ja pre biram da zivim nesrecno nego da ne zivim.

Jako dubok i promisljen post. Najvise mislim na podebljanu recenicu

koji me svejedno navodi na to da bih pre bila (opet) na antidepresivima i anksioliticima nego prihvatila tu stvarnost.

Zelim da budem srecna, zelim da sreca ima poseban kvalifikator, jer jebeno je tesko kad si jebeno nesrecan. Ne zelim da ne zelim da zivim. Previse volim zivot. Zelim da ga provedem tako da osecam cesce zadovoljstvo i srecu nego jebenu nesrecu, patnju, anksioznost, stres i sva ostala govna.

Tako da da, jako promisljeno i has its merits ali brate - ne-mo-gu. Nisam sposobna da to prihvatim i ne verujem da cu ikada biti. Ako se bude desilo da to prihvatim, apsolutno ce mi biti svejedno da li sam ziva ili mrtva.

[elizevin]

Cesto kada govorimo o outovanju ljudima do kojih nam je stalo, npr. roditeljima, prijateljima itd., govorimo o biranju izmedju sopstvene srece i njihove srece. Ali cesce je realan slucaj izbora izmedju sopstvenog mira i tudje udobnosti. Roditelji bi trebalo da budu spremni da se odreknu jedne mere te udobnosti da bi njihovo dete bilo srecno, to je na kraju ono u cemu su roditelji uglavnom i izverzirani. Najiskrenije, ukoliko roditelj ne zeli da ulozi napor da podrzi svoje dete zbog svojih moralnih ubedjenja ili straha od reakcije okoline, ne zasluzuje to dete.
Sto se tice mene licno, nemam nameru da zivim sopstveni zivot za druge i da trosim dragocenu energiju pokusavajuci da odrzim bespotrebno neciju tudju sliku sveta. Imam pametnija posla.

edit: normalni ljudi ce se u nekom trenutku pomiriti sa cinjenicom da im je dete gej, u ljudskoj prirodi je da normalizuje svoju situaciju da bi zivot bio laksi. Sto znaci da kukanje i plakanje ne traje vecno ukoliko im ne dopustis da sve nabiju pod tepih da bi izbegla konflikt.

[Anhedonie]

[/url]

[/url]Mislim da nije nit ispravno, nit neispravno, samo jako neprakticno povredjivati okolinu. U ljudskoj prirodi je da zavisi od okruzenja, i kao sto si rekla, povredjujes na taj nacin sebe.

Ali ako lazes da bi izbegla povredjivanje, onda pravis jaz izmedju sebe i sveta i ti ne postojis u realnom svetu. Meni je mnogo bitnije da taj jaz ne postoji nego da budem srecan. Sreca je, meni, precenjena, odnosno nije precenjena koliko se ne slazem sa stavom da je sreca = dobra emocija, ja se vise vodim da je sreca emocija, bez dodatnih kvalifikatora, kao i ostale emocije, i da cemo jednog dana umreti. Kad spojis ta dva, dobijes da nije smrt strasna, nego da je strasno nikad ne poceti da zivis. A to je opasnost koju takva laz sa sobom nosi.

Tako da, ja pre biram da zivim nesrecno nego da ne zivim.

Jako dubok i promisljen post. Najvise mislim na podebljanu recenicu

koji me svejedno navodi na to da bih pre bila (opet) na antidepresivima i anksioliticima nego prihvatila tu stvarnost.

Zelim da budem srecna, zelim da sreca ima poseban kvalifikator, jer jebeno je tesko kad si jebeno nesrecan. Ne zelim da ne zelim da zivim. Previse volim zivot. Zelim da ga provedem tako da osecam cesce zadovoljstvo i srecu nego jebenu nesrecu, patnju, anksioznost, stres i sva ostala govna.

Tako da da, jako promisljeno i has its merits ali brate - ne-mo-gu. Nisam sposobna da to prihvatim i ne verujem da cu ikada biti. Ako se bude desilo da to prihvatim, apsolutno ce mi biti svejedno da li sam ziva ili mrtva.

Ne verujem da je primenljivo uvek. Pisao sam iz onoga sto sam proziveo u poslednjih 10ak godina. Priroda moje depresije je dosta bila povezana sa mojim odnosom sa svetom i eksternim faktorima koji dodju, slome me i odu, i tako iznova i iznova plus onaj nista nema smisla stoga je sve kurac nihilizam koji je bio posledica nezrelog odnosa sa depresijom, koji je sve samo otezavao, i jos gomila stvari.

Ali ono sto znam, za sebe, je da sto sam vise uslovljavao svoju srecu time da se osecam srecno to sam vise bio nesrecan. Tek kad sam redefinisao sta znaci dobro i lose i pripojio ih na stvari koje su u mojoj kontroli, prihvatio da nemam kontrolu nad spoljasnim svetom, on je jednostavno takav kakav je, nit je lep nit je ruzan nit je okrutan - samo postoji, tek tad sam uspeo da razdvojim svet i svoju percepciju sveta, i svoju srecu preuzeo u svoje ruke, odnosno u stvarima na koje zapravo mogu da uticem - moje misljenje.

I onda sam skontao da je to u sustini stoicizam, i dublje otisao u njega, i evo me sad izlecen od svake vrste depresije, anksioznost skoro pa skroz nestala (a pre pola godine sam bio level ne smem da podignem roletne u sobi, kamo li da odem do prodavnice), osecam se zadovoljno sobom, lepo mi je i sve to je stabilno.

Znam da je priroda tvojih problema drugacija, al procackaj stoicizam i stoicke prakse, moze da ponudi alate koji ce ti olaksati prezivljavanje svega toga, mada nekako imam utisak da vec jesi.

[Srklet]

Budimo realni, roditelji koji će umrijeti (od srčanog ili čegaveć) ako im se dijete auta ionako zaslužuju umrijeti. Ono, ako si toliki jebeni homofob i monster, pa crkni!

[tajfun983]

^ Pretjera ga kolega tviterasu.

[Srklet]

Let's agree to disagree.

[heksagon123]

[/url]Budimo realni, roditelji koji će umrijeti (od srčanog ili čegaveć) ako im se dijete auta ionako zaslužuju umrijeti. Ono, ako si toliki jebeni homofob i monster, pa crkni!

Stvarno pretjerano! Čovječe, oladi malo, nemoj da te ja koja često pretjeram moram na to upozoravati.

Roditelji imaju neke planove zacrtane za djecu - sanjare o njima i naravno da im treba vremena da dodju sebi kad im se outaš i srušiš na neki način dio njihovih snova i to snova koje imaju 20,30,40 godina... da ne govorim o tome da mnogi imaju predrasude o gay populaciji koje su dijelom opravdane dijelom ne. Jbg-a..
A imaš i one liberalne roditelje- ako je komšijino dijete gay ok, baš slatko ali nedaj Bože da si ti, to je odvratno.
Svega ima na ovom bijelom svijetu. Svegaaa ljudi dragi.

[heksagon123]

Ja ću otvoreno priznat, iako to nisam mislila nikad priznat, ali kod mene kući to ovako izgleda otprilike...ja sam se svojima naivno outala praktički kao dijete. Meni je majka uvijek govorila da joj se mogu povjeriti u svemu i da smo nas dvije najbolje prijateljice, da mi je ona prijateljica koja me nikada neće izdati ili mi se izrugati i da takvu garanciju nikada za nikoga neću imat- što se slažem. Dakle, ona je to čula od mene, zašokirala se, prihvatila, pa je počela negirati, pa je opet prihvatila ...prije dva mjeseca mi je rekla da ako je volim da je pogledam u oči i kažem da nisam lezz, ja Reko ne mogu to Bože, ne mogu te gledat u oči i lagat, ona meni odgovori- znači lezbijka si i ne voliš mamu...hahah

Ja njoj na to- pa dobro majko nećemo se igrat vrtića, ja i ti o tom sedam- osam godina pričamo i stalno se vrtimo u krug. Ponašaš se blesavo.

Onda je zašutila od mene na par dana jer sam joj rekla da je blesava ( ona sve pretjerano shvati, što mi je smiješno ali šta ću, volim je).Onda je samo jedan dan počela pričat koda je sve ok, pitala me jel imam curu i kako izgleda... I tako to. Ludo i smiješno kod nas...

Ali recimo ona mene tako često traži da je ja pogledam u oči i kažem da nisam lezz, kao mladja sam to joj i rekla što traži jer me nije htjela ostavit na miru, ali bi joj se uvijek nasmijala u facu jer ne mogu lagati u oči nikoga i ona to zna...
I onda bi se ona nasmijala i rekla- lažeš me, znam da me lažeš, ti voliš žene.
Ja si mislim ono- pa da, ženo...

Onda mi je znala pričat da ja više volim druge žene tj. tudje pičke i da bi prodala rodjenu mater za pičku tudju.
Hahaha eto. Tako to kod mene izgleda.

Ocu je svejedno šta sam, bitno da se dobro slažemo, imamo slične interese družimo se, nikada me ne pita za moje intimne stvari- NIKADA. Ja i on se dobro razumijemo.

Ali ovako, kad sam imala 16,17 mene je ta ista moja majka znala tu i tamo ošamariti - mislim ne onako punim dlanom već više ovako samo zato jer eto volim pičku. Ali i to je bilo više smiješno nego tragično.

I da- otac mi je ateist,majka rimokatolkinja iako kažem nije ona toliko konzervativna, itekakva je ona feminiskinja i sve, ali zbog vjere ju je mučila moja seksualnost i što sam joj to ko dijete znala govoriti i ranije ali drugi su joj govorili da me ostavi na miru i da je to moj život, tako da je bolje sad..

Mada uvije može neželjeno eskalirati. Sestra mi je rekla da je mama rekla kad se oženim za svoju curu ( koju trenutačno nemam, ali ona misli da imam), da mi neće nikada doć u posjet .

I tako, ma ne znam...kod mene je stalna vrtnja u krug. A meni dodje i kaže- volit ću te bez obzira na sve. Ne znam.


Ugl, bolje da čuju ljudi što više istinitih priča ma kako smiješne ili tužbe bile, da vidite da comming out može trajati i 10 godina sa jednom osobom, i 20 da vas prihvate kako vi to želite, ali ne odustaje od onih koje volite, jedino ako stvarno ne možete ili su toliko grozni da se ne isplati. Onda se maknite. Barem znate da ste dali sve od sebe...a što se tiče ovako prijatelja, to chill, to je lako...ja se ni ne zamaram time.

[Noctis Lucis Caelum]

[/url]
Roditelji imaju neke planove zacrtane za djecu - sanjare o njima i naravno da im treba vremena da dodju sebi kad im se outaš i srušiš na neki način dio njihovih snova i to snova koje imaju 20,30,40 godina... da ne govorim o tome da mnogi imaju predrasude o gay populaciji koje su dijelom opravdane dijelom ne. Jbg-a..

Ovo je zapravo veliki problem. Što roditelji prave decu da bi ispunjavali neke svoje ciljeve. Dete nije rob roditelja, niti je na bilo koji način obavezno da se odrekne svega što jeste ili što želi da bi udovoljilo njima. Ako im već treba neko ko će da ispunjava sve što žele, pa nek unajme poslugu.

[heksagon123]

[/url]

[/url]
Roditelji imaju neke planove zacrtane za djecu - sanjare o njima i naravno da im treba vremena da dodju sebi kad im se outaš i srušiš na neki način dio njihovih snova i to snova koje imaju 20,30,40 godina... da ne govorim o tome da mnogi imaju predrasude o gay populaciji koje su dijelom opravdane dijelom ne. Jbg-a..

Ovo je zapravo veliki problem. Što roditelji prave decu da bi ispunjavali neke svoje ciljeve. Dete nije rob roditelja, niti je na bilo koji način obavezno da se odrekne svega što jeste ili što želi da bi udovoljilo njima. Ako im već treba neko ko će da ispunjava sve što žele, pa nek unajme poslugu.

Ma ne traže oni da udovoljiš njima, nego te žele poštedjeti diskriminacije drugih. Žele da budeš uspješna i snažna osoba a ovo vide kao neku mrlju ili u početku kad to tek čuju misle da su oni nešto pogriješili u odgoju..

Volim svoju mamu najviše na svijetu i da me je i razbijala i pljuvala u lice zbog toga, opet bi je voljela i razumjela bih ju.
Moja se konkretno boji da zbog pičke ne ostanem sama jednoga dana u praznoj kući.

To su ti roditeljske brige, svi su roditelji takvi. Treba imati razumijevanja za njih.

I ako su toliko konzervativni da im se to gadi, onda znaj da im se ne gadiš ti kao njihovo dijete nikada i da vjerovatno nisu svjesni da te povrijede i trudite se održat odnos s roditeljima, pa makar pričali o vremenu i bezveznog stvarima a nikada o svojim partnerima. Za roditelja se isplati sve raditi. Imajte razumijevanja, nije to lako podnesti kad se čuje. Budite strpljivi i ne dopustite da vam roditelj samo o tome misli jednom kad to čuje nego da vas opet gleda kao cjelovito biće i da to s vremenom padne pod nebitne teme jer i nije toliko bitno stalno o tome raspravljati. Stvarno ne. Ja bi radje o vremenu pričala jer seksualnost i nije neka tema za debatu Bože dragi. To je više činjenica, podatak the end. Hajmo živjet život dalje.

[Srklet]

Žao mi je zbog psihičkog i fizičkog zlostavljanja koje si godinama proživljavala od strane svoje majke. To objašnjava Stockholmski sindrom.

[heksagon123]

[/url]Žao mi je zbog psihičkog i fizičkog zlostavljanja koje si godinama proživljavala od strane svoje majke. To objašnjava Stockholmski sindrom.

Svašta Srklete. Moja mama je najljubaznija žena koju sam ikada srela. Ne znaš o čemu pričaš, ne znaš ni mene ni nju. Odlična je i više se zafrkava samnom, nikad nije nasilje vršila nad djecom. Krivo si shvatio priču tj. zamislio. Jednako volim nju i moju sestru i nećake i cijelu obitelj.

[ZlatnaPtica]

Voleo bih da mogu da razumem odnose u porodici poput tvoje, Heksagon.

Ali moja je bila mala, tročlana, i disfunkcionalna od samog početka, onda se raspala, pa je majka umrla a otac obrezao u još goru homofobiju, fundamentalizam, religioznost itd.

Kontam da ljudi zbog velike ljubavi i/ili osećaja povezanosti s najbližima umeju trpeti kada ti najbliži pređu neke granice ličnog ponosa, privatnosti, sigurnosti, fizičkog i psihičkog bola i sl. zarad nekog 'višeg cilja' kao što je očuvanje porodice ili tih 'dobrih' odnosa sa najbližima.

Kod mene je taj argument 'daj da očuvamo porodicu' skoro uvek dolazio s očeve strane, a u svrhu toga da istera svoje, a ne da i on napravi neki kompromis, jer je tvrdoglav za petoricu. Tako da sam potpuno operisan od tog osećaja zajedništva i porodične sreće, meni je taj argument skoro pa i trigger koji označava pokušaj manipulacije.

Ali kontam da i ne mora to da bude tako kod svih, naprotiv. To each their own, ja bih se u tvojoj situaciji (a iz svoje trenutne perspektive) verovatno povukao iz cele priče i kontakt s majkom i sestrom smanjio na minimum, jer to o čemu pričaš meni lično prelazi gomilu gorenavedenih granica i nemam živaca da trpim takav tretman. Da sam odrastao u drugačijem okruženju i sa drugačijim ljudima, možda bih mislio drugačije.

Nemam neki zaključak, opet, to each their own.

[heksagon123]

^ Da, većina LGBT ljudi postupa tako. Odmaknu se, ali ja nisam takva.
Ja volim svoju obitelj bezuvjetno i volim bit u njihovoj blizini, iako se to zbog posla promijeni možda ali volim da ih vidim, da se družimo. Majku obožavam,nećake isto... Jednostavno me vesele i prava bol bi kod mene nastala da se sa njima ne čujem ili da ih ne vidim. To su moji ljudi. Samo moji i volim ih najviše na svijetu

I brinu se oni dosta za mene takodjer. Znaju da ne bi trebali pričat o tim stvarima i to je to. Uglavnom to svi poštuju, jedino majka kenja ponekad ali zaklela se da neće više.

[Aloysius]

Za početak, u vezi sa roditeljima i decom,

"Vaša deca nisu vaša deca.
Oni su sinovi i kćeri života
koji žudi za sobom.

Oni postižu, ali ne preko vas.
I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju.
Dajte im ljubav, ali ne vaše misli,
jer oni imaju svoje vlastite.

Možete udomiti njihova tela,
ali ne i njihove duše,
jer one borave u kući sutrašnjice do
koje vi ne možete čak ni u snovima.

Možete se truditi da budete kao oni,
ali ne tražite da oni budu kao vi,
jer život ne ide unazad, niti stoji.

Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca,
kao žive strele, bacaju u budućnost.
Strelac vidi znak na stazi večnosti,
i on vas savija svojom moći,
da bi njegova strela otišla daleko i brzo.

Neka vaše savijanje u strelčevoj
ruci bude radost;
jer mada on voli strelu koja leti,
On voli i luk koji je postojan."

Halil Džubran

Drugo, ne verujem da smo odgovorni za tuđe reakcije. Verujem da je svačija vrhunska dužnost da bude, pre svega, iskren prema samom sebi, pa onda i prema drugima. S druge strane, ja često jesam idiotski iskren, znam da ni to nije baš dobro, možda treba da poradim na tebe. Ali ako neko ne vidi mene nego između mene i njega stoji nekakva njegova predstava o frakciji društva kojoj pripadam ili ne pripadam ili bilo čemu drugom ne znam ima li baš svrhe pokušavati to promeniti ili ne daj bože menjati samog sebe? To nikad.

Ne verujem ni da za porodicu vredi sve raditi i poništavati samog sebe da bi bio prihvaćen s njihove strane. Opet, koja je svrha toga? Lagati da bi oni voleli laž o tebi? Porodične veze su svakako slučajne i valjda je u životu bitniji tvoj izbor nego ono što ti je nametnuto. Roditelji ne zaslužuju automatski poštovanje samo zato što su te rodili. Niti stariji samo zato što su stariji. Niti to što je neko stariji znači čak da je iskusniji od tebe. Iskustvo se stiče na najrazličitije načine, pa i kroz umetnost.

Naravno da je bezveze pričati o svojim nekim skrivenim snovima ili nadama ili tako nekim stvarima, deo nas uvek ostaje skriven pretpostavljam. Drugačije bi čak bilo neukusno možda. Većina stvari se ne tiče drugih svakako. Ali što se tiče karaktera ili nekih bitnih stvari ili stavova koji moraju da budu na otvorenom, prosto mi se kao jedino rešenje nameće govoriti istinu. Drugi će to ili prepoznati ili ne i to je test.

[Hys.]

"Ali ono sto znam, za sebe, je da sto sam vise uslovljavao svoju srecu time da se osecam srecno to sam vise bio nesrecan. Tek kad sam redefinisao sta znaci dobro i lose i pripojio ih na stvari koje su u mojoj kontroli, prihvatio da nemam kontrolu nad spoljasnim svetom, on je jednostavno takav kakav je, nit je lep nit je ruzan nit je okrutan - samo postoji, tek tad sam uspeo da razdvojim svet i svoju percepciju sveta, i svoju srecu preuzeo u svoje ruke, odnosno u stvarima na koje zapravo mogu da uticem - moje misljenje.
"

Ovo inace ima i veze/ podseca me/ sa vrstom terapije koja se zove "Rational Emotive Behavior Therapy" Albert Ellis je doprineo njenom razvitku i ima odlicne uspehe kada je u pitanju anksionznost.

Procackaj malo, interesantno je. Moj psihijatar /kod kojeg nazalost nemam vremena ni para sada da idem/ je koristi.

A stoicizam, da znam. Mnogo ljeta imam da gi ne bi znala

[elizevin]

[/url]

Kontam da ljudi zbog velike ljubavi i/ili osećaja povezanosti s najbližima umeju trpeti kada ti najbliži pređu neke granice ličnog ponosa, privatnosti, sigurnosti, fizičkog i psihičkog bola i sl. zarad nekog 'višeg cilja' kao što je očuvanje porodice ili tih 'dobrih' odnosa sa najbližima.

Kod mene je taj argument 'daj da očuvamo porodicu' skoro uvek dolazio s očeve strane, a u svrhu toga da istera svoje, a ne da i on napravi neki kompromis, jer je tvrdoglav za petoricu. Tako da sam potpuno operisan od tog osećaja zajedništva i porodične sreće, meni je taj argument skoro pa i trigger koji označava pokušaj manipulacije.

Nema gore manipulacije od one porodicne, ni gore ucene jer se poziva na porodicnu ljubav koja je idealizovana do besvesti. Ljudi ni ne kontaju koliko su izmanipulisani da idu protiv sebe i sopstvenog interesa dok se ozbiljno ne odmaknu, a i tada cesto nastave bez ikakve promene.
Ja sam tek skoro postala u potpunosti ovoga svesna (u vezi sa podelom posla i postovanjem tudjeg vremena, ne u vezi sa outovanjem) i delimicno bih volela da nisam najiskrenije, lepse je ziveti u iluziji bezuslovne ljubavi.

ili sam mozda pogresno ovde upotrebila 'bezuslovnu ljubav'?
ono sto dovodim u pitanje nije postojanje ljubavi i njeno trajanje, vec da li je ona dovoljna.
meni je iskreno makar isto toliko bitno postovanje i podrska, bez njih ljubav nema neki znacaj, i sluzi samo za manipulaciju
npr. ja znam da mene moja porodica jako voli, ali ih to ne sprecava da mi nametnu gomilu dodatnog posla koji ih mrzi da urade sami, sto govori samo o tome koliko cene moje vreme i moj posao. A realno u kuci ja imam najvise obaveza trenutno.