Bootstrap Framework 3.3.6

[Vel boy]

Dobro, ti svakako znaš šta najbolje djeluje tebi.

klorpromazin a.k.a. Torazin (onaj što su Michaelu Myersu davali u Halloweenu ) nisam ni ja koristio, strava me od povezivanja tog lijeka s njime.

bromazepam i je meni bio prepisan dok sam bio u zemljama exYu, ovde u Americi nema tog lijeka.

hidroksizin iliti Atarax, Vistaril prepisuju ovdje često, ali se meni pokazao slab.

Tramadol iliti Ultram nikad nisam.....

[7Hz]

Ah, blago vama u Americi, zemlji slobodnih.... vi barem možete lako na ulici nabaviti zanimljive stvari... A ovdje kod nas kao da još uvijek vlada željezna zavjesa.

[Vel boy]

ma, KAKVA ulica....šta ti znači na ulici? ako misliš bukvalno, ni slučajno ne pomišljaj
da me povezuješ s nekim uličnim dilovanjima, jer ja NISAM TE SORTE I GROZIM SE TOGA!

samo detaljni legalni doktorski pregledi i samo disciplinovano slijeđenje doktorskih naputaka, u mom slučaju!

[Madonna]

Derpe sija :sijam:

[svemirskimajmun]

kad vidim ovu temu propjevam:
na pocetku i na kraju ti
a u pauzi jedna depresija

[Hys.]

mislim da poslednjih meseci imam epizode depresije koje su izazvane hronicnom anksioznoscu.

Nikad nisam imala realno psihicke probleme koji su iole vise od tuzan/srecan itd zdravog spektra emocija i uvek sam se pitala sta se to desi i koji procesi da bi do toga doslo, recimo, nekom kao ja. I dalje nemam objasnjenje sem da previse istih sranja trpim godinama i da sam malko presisala te mi se desilo stanje koje mi se desilo.

Najtuznije je sto sam poprilicno sigurna da se ne bih tako osecala i da ne bi doslo do toga da ne zivim ovde, vec u zemlji u kojoj bi mi borba za egzistenciju ne bi bila toliko teska.

To me seca na devedesete kad je bendza bio jeftiniji od leba, i ljudi su ga masovno kupovali, kad nisu imali vec za cigare.

:mikimanojlovickojisebesiuwcu:

[elizevin]

[Hys.]

fala vi, sigurna sam da nije nista sto vise posla ne moze da izleci

[ZlatnaPtica]

Drž se!

[V25]

Ne znam, ja imam problem sa depresijom pa evo 8 godina već. Ja sam takođe osoba kojoj nigde i nikada nije dovoljno dobro. To je užasna osobina, pa bih sebe najradije išamarao dobro da mogu.

S druge strane, ja sam i menjao terapije, životni stil itd. Ono što se kod mene pokazalo kao dobar "lek" je bilo obilje obaveza (više posla, što Hzs kaže) i redovno treniranje.

Naprosto, iako će glupo zvučati, mene je iscrpljivanje na treninzima uvek vodilo ka boljem poslovnom uspehu, ili pak na studijama i vadilo me iz depresije. Onda upadnem u neka raspoloženja kada se tipa dva meseca tovim tonama raznoraznih sranja i nabacim 6,7,8 kg, stalno spavam i ne izlazi mi se iz stana. Eh sad, Srbija je bila ok za to jer niko i nije morao da me vidi ako neću. Amerika pak… Jbt, ne možeš da izbegavaš obaveze tek tako.

Tako da sam sada ponovo u rebirth fazonu, dižimo život iz pepela…

[emo_haos_]

^ osećaj fizičke iscrpljenosti na kraju dugog i napornog treninga je najbolja droga.

pitanje je šta raditi kada čovek više ne može/ne sme da trenira tako naporno ili pak da uopšte trenira :/

[ZlatnaPtica]

Bilo mi baš sranje poslednjih mesec dana.
Novi dan, nova psihijatrica, nova terapija, uput za Lazu just in case.
Psihijatrica je divna i već u 2 razgovora sam imao više pomaka i dobio više pomoći nego kod one prošle kod koje sam išao 4 meseca.
Pijem 4 leka - escitalopram, alprazolam, bromazepam, lamotrigin (lata, xanax, bromazepam, lamictal), s namerom da se polako skinem sa late koja očigledno ne pomaže, i krenem sa novim antidepresivom.
So far so good.

/offtopic
iz pouzdanih izvora sa filološkog saznajem da se po novom pravopisu kaže psihijatresa

[Noctis Lucis Caelum]

Lata jes bezveze. Mislim da ću i ja da predložim psihijatru da mi to promeni.

[ZlatnaPtica]

Kaže psihijatrica da mi je Lata sredila napade panike (a ne xanax, on je tu da ga popijem kad je baš kriza), ali da očigledno kod mene nema antidepresivno dejstvo, pa sad polako pijem manje doze, i posle ću da promenim. A Lamictal, koji se daje bipolarcima, je tu kao stabilizator raspoloženja dok smanjujem doze antidepresiva, jelte. A uput za Lazu je ako upadnem opet u neku suicidalnu krizu ili štagod. Elem, zato me i nema na forumu baš. Držite mi fige. <3

[Hys.]

^

[ZlatnaPtica]

[Noctis Lucis Caelum]

Nemo ubijaš sebe, ubi nekog drugog, zdravije je

[ZlatnaPtica]

Hahahahahahaha Neću, neću, ne brini, za toliko se držim.

[scout_finch]

imam periode kada mi je i disanje napor, i oni po pravilu traju duze, uz poneki dan koji je toliko nepodnosljiv da samo cekam da prodje i cilj je stici do kreveta uvece, kao da ce ujutru sve biti daleko bolje. i bude bolje, ne znacajno, ali dovoljno.
sto se tice lekova, ne pijem nista, ni na recept a ne praktikujem ni self medicating. i ne pijem alkohol i ne koristim lake ni teske droge, to je jedno od onih pitanja koje te psiholog pita, bar mene, kad se prvo pojavim.
u principu, kad mi je lose samo ponavljam sebi, cekaj da prodje dan bice sve ok, kad mi je uobicajeno lose na to se naviknem pa tako zivotarim i prezivljavam krajnje inertno i bez ikakve namere da radim bilo sta sto zahteva moju inicijativu, prosto pustam da se stvari desavaju.
periodi kad sam kao ok su zanemarljivo kratki, a ni u njima ne mogu da osetim srecu ili radost ili tako nesto stagod, nego osecam olaksanje, kao da mogu da udahnem do kraja bez da me boli.

[Anhedonie]

imao sam do proslog leta period od nekoliko godina gde mi se samo gomilao stres sa previse strana, oslabio mi je psiholoski imunitet (?, sposobnost da hendlujem stres) nekoliko dogadjaja sa traumama kao jednom od posledica, i sve to je pokrenulo zacarani krug, nisam izlazio iz kuce, fejlovao na faxu totalno, zbog cega sam bio jos depresivniji, zbog cega nisam izlazio iz kuce, zbog cega sam se ugojio, zbog cega sam bio jos nezadovoljniji sobom, pa to sve u vecu depru, i tako nizdbrdo niz spiralu, dok nisam dosao do trenutka kad sam mrzeo sebe iz dna duse i imao haos iskrivljenu sliku o sebi u svojoj glavi, toliko da nisam hteo da jedem jer sam smatrao da ne zasluzujem hranu, koju sam prekinuo uz ogroman napor muza, on mi je fakticki prekinuo sve to, uz jos jednog prijatelja iz detinjstva, i pokrenuli su moj oporavak.

sad sam u stanju oporavka. depre sam se otarasio totalno, poslednji put je imao oko nove (dolazila je u epizodama), dakle preko mesec dana sam "cist", sad se samo osecam kao da mi je mozak ekstremno umoran i treba mu vremena da se oporavi. a iste sam se resio uz pomoc trave. ne znam kako bih bez nje, totalno lekovita biljka za mene i moje stanje.

[Deni5]

Nemam više depresiju, uglavnom je oteram ako je osetim u blizini jer sam se ubedio da nije jača od mene i da je dosadna i da je lepše kada sam lud, to jest pozitivan, to jest kada se smejem bez razloga kao kada sam pričao kako je neko ispao iz autobusa pa umesto da budem tužne face kao svi oko mene ja nisam mogao da se suzdržim da se ne ismejem, što me sramota bilo ali šta ću, smejem se i sam sebi ali to možda ne znači da treba i drugima.

[Katengl]

Za depresiju i ostale poremećaje ne postoji magičan lek, put ka oporavku je dug, težak rad i u velikoj meri je stvar i sreće.

Imao sam sreće što sam imao neke konce koji su me držali, pre svega prijatelje bez kojih ne bih preživeo. Zvuči melodramatično. Imao sam sreće i što sam posle višegodišnjeg traženja izlaza u knjigama, ideologijama, u sebi, van sebe, u psiholozima, terapeutima, psihijatrima, i kada sam konačno došao do glupog zaključka da je jedini izlaz samoubistvo našao doktorku koja mi je iz prve potrefila antidepresive i anksiolitike (što se često ne dešava, nijedan lek nije univerzalno primenjiv) i što sa njom imam ravnopravan i otvoren odnos. Iz mog iskustva, takvi odnosi između lekara i pacijenta (ili klijenta, kako oni vole da kažu) su takođe retki, jer sam se među tim profesionalcima nagledao svega, od snishodljivih, preko nesposobnih, nipodoštavajućih, do pretencioznih i samozadovoljnih.

Sada, posle godina postepenog i jako dugo neprimetnog gubljenja ličnosti i mučenja sebe, i nekoliko meseci terapije, mogu da kažem da sam srećan. Imam dečka, vratila su mi se stara interesovanja i stekao sam nova, upoznajem ljude i uživam u tome, imam neki plan i zdravu životnu filozofiju, počeo sam ponovo da volim život iako neki iracionalni strahovi i dalje opstaju. Ali poenta nije čak ni u tome, suprotnost depresiji nije sreća, nego rezilijentnost. I to je ono što sam počeo da gradim, unutrašnju čvrstinu, prihvatanje teškoća kao nečeg neizbežnog i čak korisnog, umesto autističnog bekstva od njih u sebe, u alkohol, u drugi grad, drugim ljudima ili od njih.

Uskoro ću početi da smanjujem dozu lekova, oni nisu trajno rešenje, nego nešto što ti daje privremeni odmor od samog sebe da bi tu čvrstinu mogao da izgradiš. I želim svakom ko se bori sa depresijom i anksioznošću da bude bar racionalno svestan da je sposoban da sagradi tu čvrstinu, ma koliko to izgledalo nemoguće.

[Hys.]

^ ja nisam bezala od problema, vrlo sam se suocavala sa njima. I ocd (pravi, ne ove filmske popularisticke gluposti) koji pre svega ukljucuje opsesivne misli je prvi put u zivotu dosao do izrazaja. I onaj moj post iz oktobra,nije to depra, ja sam anksiozni tip,samo mi je tesko jer ne mogu nekad vise da podnesem stresove.
U mom slucaju suocavanje sa problemima sto inace uvek radim ne vodi nicemu jer nisu problemi psihicke prirode vec vrlo realne i egzistencijalne prirode koje nikako ne mogu da resim (nije moj trip,vrlo su realne stvari u pitanju) i na kraju stalno i iznova suocavanje sa njima ne resava APSOLUTNO nista - zdravije bi bilo da let go i kazem bice kako biti mora ali posto mi to nije u prirodi ja pokusavam da barganujem,da poboljsam stvari i iznova udaram u zidove. I onda anksioznost i ocd od nemoci. Koji je sad uzeo maha jer meni stresovi ne prestaju godinama, to ziv covek da izdrzi ceo ne moze.
Suma sumarum - ne treba mi lekar ni lekovi treba mi plata od 2 000 da zavrsim neke stvari. Pomisao da imam posao kakav sam imala ima efekat najbooljeg anksiolitika.

Dosla sam u paradoksalnu situaciju-treba da placam da idem kod terapeuta da se zalim najvise na to da ne zaradjujem dovoljno.
Uzas modernog doba.

[Blady]

Za neke lekove uopste nisam cula, te sto ptica koristi.
No, krenula sam na psihoterapiju, najvise zbog stresa, tj prikupljanja stresa i hendlovanja istog.

Imam konstantno uspone i padove, u poslednje vreme vise uspona nego padova.. Videcemo kako ce to ici.
I dalje imam problema sa spavanjem pa nekada uzmem bromic da bih se naspavala.
Cesto sam izlozena stresu i sada zelim kroz razgovor da skontam, kako da prezivim stresne situacije.
Ne zelim da budem na lekovima, to sam vec prosla...
I mogu reci da sam odavno usla u plus, tako da mi ti lekovi koje sam ranije koristila izazivaju kontaefekat.

Fizicki sam pocela da se trosim, za pocetak kroz jogu i setnje. Ukljucujem polako i ostale aktivnosti, no
shvatih da, bez obzira na to koliko se fizicki trosim, nekada ostane taj stres u meni.

Sada uz pomoc, psihoterapeuta, pokusavam naci izlaz iz tih situacija...
Trudim se da resavam probleme, i da ih ne razvlacim i prikupljam, ali sam preopterecena oko drugih ljudi i njihovi problemi postaju moji.
Otuda valjda i toliki stres.
I da, imam veliki problem sa nepravdom u svetu.
Sa tim cu jos da se borim...

[Madonna]

"Ali poenta nije čak ni u tome, suprotnost depresiji nije sreća, nego rezilijentnost. I to je ono što sam počeo da gradim, unutrašnju čvrstinu, prihvatanje teškoća kao nečeg neizbežnog i čak korisnog, umesto autističnog bekstva od njih u sebe"
AMEN BROTHER!!!! PREACH
Leto 2009- februar 2014 - moja terapija. zelim svima da sto krace traje i da urodi plodom, kao kod mene :babazivana:


Drago mi je sto ti je bolje i nadam se da ce sve da bide ok kad prestanes s terapijom

[Hys.]

ja bih tako volela da kazem da je prihvatanje mojih teskoce korisno. da ista moze iz njih da se nauci.

Mogu samo da budem fakin Buda Dalaj Lama neki tako monah nedje koji kaze sve ce biti kako biti mora kad vec nemas uticaja.

Kako se postaje buda kad nisi u manastiru de te hrane vec u stanu de imas 101 racun i ne hranis samo sebe.

[Katengl]

@Hys

Vidim da ovo što sam pisao zvuči opšte, zapravo je samo moje iskustvo, a to su realne teškoće na koje su se onda nadovezale moje unutrašnje konstrukcije. Ironično (ili možda ne), te jako, jako realne teškoće (dugogodišnja teška bolest i smrt majke i sve što to prati u zemlji Srbiji i glavi mojoj) su sada dovele do potpune promene mog ugla gledanja. Što ne znači da se pasivno mirim sa svim, naprotiv, ta apatija je bila deo problema, ali jesam počeo da učim kada se treba pomiriti, a kada ne. Što se koristi tiče, ako ništa drugo, naučiš nešto o sebi. Meni to nikada nije zanemarljivo. Razvoj kroz patnju, reče Hese, na to sam mislio kada sam spomenuo korist. Nadam se da ovo ne zvuči snishodljivo, opet, samo moje iskustvo.

Išao sam jedno vreme na REBT (racionalno-emocionalna bihejvioralna terapija), koji mi je istini za volju pomogao da rešim neke sekundarne probleme (depresivnost zbog depresije, anksioznost zbog anksioznosti i ostale rekurzije), ali čije mi metode u suštini nisu odgovarale niti dalje pomogle (jedino mi je pomagalo i i dalje mi pomaže B, ali to ni nije REBT-ovski izum). Međutim, u filozofskoj osnovi REBT-a (sa kojom se ni ne slažem u celini) postoji jedna stvar koja je potvrđena u praksi, a to je da apsolutistički zahtevi od sebe, drugih i sveta vrlo često dovode do emocionalne sjebanosti. Teško je govoriti generalno, ali kod svojih emocionalnih problema sam stvarno primetio da uvek postoji neko "ne smem ovako", "moraš ovako", "ovo mora da bude ovako", "ne mogu da podnesem ovo". E, sad, kako transformisati to u nešto zdravije je već zajebana stvar, zato sam i spominjao sreću toliko, zato mi je i trebalo pet godina da konačno počnem da se oporavljam. I mislim da to čovek jako retko može sam, treba ti neko da ti spolja ukaže na te zamke u koje se hvataš, a ako si imalo kao ja, to nisu samo zamke, to je minsko polje.

A ja stvarno ne mislim da moraš biti Buda da bi se pomirio sa nečim nad čim nemaš uticaja, to je potpuno dostupno čoveku, primera koliko hoćeš (mada očigledno nema instant pomirenja, ili su te epifanije bar jako retke). Uostalom, ja trenutno govorim iz nekog optimističnog stanja, pa mi je možda teško da te razumem, ne bih da stekneš utisak da omalovažavam tvoje probleme. Pre par meseci bih se verovatno potpuno složio sa tobom.

Btw, lol @ "užas modernog doba".

Leto 2009- februar 2014 - moja terapija. zelim svima da sto krace traje i da urodi plodom, kao kod mene :babazivana:


Drago mi je sto ti je bolje i nadam se da ce sve da bide ok kad prestanes s terapijom

Hvala, i ja se nadam da ću ti se pridružiti međ' veteranima.

[Speculum Columbae]

evo već tri godine pišem post na ovoj temi koji momentalno obrišem

borim se sa kliničkom depresijom i ima svega: padova, još više padova, pokušaja samookončanja, jalovih nada, razjarujućeg besa, - i naravno izuzetno mnogo stida i osećaja da sam beskoristan na ovom svetu i da moje misli nikome nisu bitne.
Možda je i tako, mada počinjem da shvatam ako i jeste, da to nije značajno.

I za razliku od Katengl-ovog iskustva, moram da priznam da meni umetnička dela i filozofija (osobito antički tragičari, koji su mi u opisu posla) pomažu da podnesem svoje stanje, osobito u onim periodima kada lekovi i doktori nemaju efekta. Da nemam klasične nauke i filologiju, odustao bih, jer me čine živim u odnosu sa bliskim ljudima oko sebe.

Ne znam da l' bdijem, il' je san/
ne znam, mà rekli da je dan;/
skoro mi srce skoči van/
s bolom u dnu:/
(Gijom IX Akvitanski, pesma ni o čemu)

eto to je moje iskustvo depresije i borbe sa njom.

[Hys.]

@ Katengl

Hvala na jako lepo srocenom postu

" Ironično (ili možda ne), te jako, jako realne teškoće (dugogodišnja teška bolest i smrt majke i sve što to prati u zemlji Srbiji i glavi mojoj) su sada dovele do potpune promene mog ugla gledanja. "

Kod mene je obrnuto (ako sam dobro razumela) - kod mene su te realne teskoce izazvale stres (ocekivano) i posto moj mogu reci zdravorazumski pristup problemima nije uspeo da ih resi (sa svakom godinom novo sranje i novo dovijanje za naci resenje,i tako vec punih 8 godina) na kraju sam dosla do tog momenta a el ja koji krc treba da budem neki buda i prihvatim ova neresiva sranja.

Naravno, hiperbolisem onaj primer sa monasima. A sa druge strane ni najmanje ne preterujem kad kazem da bi moji problemi bili reseni adekvatnom zaradom, jer su 80 odsto a mozda i vise finansijske prirode (ne zaboravimo i da svacije zdravlje kosta, i tu ne pricam o placanju terapeuta)

Tvoj post ni najmanje nisam shvatila snishodljivo

" Teško je govoriti generalno, ali kod svojih emocionalnih problema sam stvarno primetio da uvek postoji neko "ne smem ovako", "moraš ovako", "ovo mora da bude ovako", "ne mogu da podnesem ovo". E, sad, kako transformisati to u nešto zdravije je već zajebana stvar,"


Kad moras da platis racune onda moras da ih platis. E sad, ako ne mozes, onda moras da nadjes jako inventivan modus operandi u kome neces osecati anksioznost. Onaj u kome to mozes da podneses.
Dopada mi se to sto si napisao, i ma koliko primenljivo ili ne na moju konkretnu situaciju, imacu to na pameti

[Katengl]

beskoristan na ovom svetu i da moje misli nikome nisu bitne.

Beskorisnost i nemoć su mi stari drugari. To je i jedan od najgorih začaranih krugova. Ubediš sebe da si nemoćan ili nesposoban, onda se ponašaš kao da si nemoćan (jer kako bi se drugačije ponašao ako si već takav ), daješ sebi tako potvrdu da si nemoćan i tako se vrtiš i vrtiš, a nikako da ti se zavrti u glavi i da staneš.

I za razliku od Katengl-ovog iskustva, moram da priznam da meni umetnička dela i filozofija (osobito antički tragičari, koji su mi u opisu posla) pomažu da podnesem svoje stanje

Meni je to pomagalo privremeno. Čitao svakakve filozofe, pisce, pesnike, ponekad u ushićenju vikao, "To je to!", da bih se posle nedelju dana ponovo vratio na staro. I čak i kad bih racionalno potpuno shvatio i prihvatio to što čitam, emocionalno bi to bilo samo kratkotrajno zavaravanje. Hoću reći, nisam bio u mentalnom stanju da išta od toga stvarno prodre do mene, tako da mislim da je super što kod tebe to nije slučaj. A umetnost, tu se nisam čak ni zavaravao, muzika me je jako često toliko razdraživala da sam skoro i prestao da je slušam, a violinu jedva da sam pipnuo četiri godine.

@ Katengl
Kod mene je obrnuto (ako sam dobro razumela) - kod mene su te realne teskoce izazvale stres (ocekivano) i posto moj mogu reci zdravorazumski pristup problemima nije uspeo da ih resi (sa svakom godinom novo sranje i novo dovijanje za naci resenje,i tako vec punih 8 godina) na kraju sam dosla do tog momenta a el ja koji krc treba da budem neki buda i prihvatim ova neresiva sranja.

Kod mene je to tada izazivalo svašta loše, a i kasnije (flashbackovi, očajanje, unutrašnje cepanje). Promena je nastala skoro, ali to je sve preduga priča za forum. Hteo sam reći da sam iz toga što se dešavalo pre 5, 10, 12 godina izvukao neke jako bitne zaključke, a jedan od tih je to pomirenje i prihvatanje nesigurnosti. E, tad sam prestao da se sećam samo teških trenutaka iz tog perioda i počeo da gledam celinu, koja je bila mračna, ali ne potpuno crna i tada sam krenuo napred. Dakle, nije se ništa promenilo dok je to trajalo, ali da sam tada imao nekoga da me usmeri i pokaže mi gde grešim, ubeđen sam da bi mi bilo mnogo lakše. Komplikovano za objasniti ovako, ne znam da li sam razumljiv.

Kad moras da platis racune onda moras da ih platis. E sad, ako ne mozes, onda moras da nadjes jako inventivan modus operandi u kome neces osecati anksioznost. Onaj u kome to mozes da podneses.
Dopada mi se to sto si napisao, i ma koliko primenljivo ili ne na moju konkretnu situaciju, imacu to na pameti

Kapiram, postoji razlika između spoljašnjih i unutrašnjih ultimatuma. A sada opet REBT. Oni kažu da je bitno odvojiti praktični problem od emocionalnih posledica (mada bi rekli i da te posledice nisu posledice problema, nego tvojih uverenja i da su samo isprovocirane tvojim problemom). Ako je praktični problem nerešiv, onda je bar moguće srušiti unutrašnje iracionalne konstrukcije, koje ti nikako ne mogu pomagati u rešavanju tog problema. Neko olakšanje sigurno možeš naći. Mislim, meni cilj nije da više nikad ne osetim depresivnost, kad tako postaviš stvari, to je nedostižno. Cilj mi je da mi bude bolje, korak po korak, pa ponekad i unazad ako se desi, spreman sam i na to. Sve ili ništa ne funkcioniše kod ovakvih stvari, nažalost.